Sva lica evropske socijaldemokratije 2017 – 4 pravca razvoja

Sva lica evropske socijaldemokratije 2017 – 4 pravca razvoja

Početkom godine, u tekstu na svom blogu, bavio sam se analizom evropske socijaldemokratije. U toj analizi postavio sam tezu divergentnog razvoja socijaldemokratije u pravcu ili levog populizma ili reforme u pravcu centra. Kao zaključak se moglo izvući da je status quo i ostanak na sadašnjim pozicijama značio politički suicid za partije koje bi se odlučile na taj korak. Danas, nakon oko pola godine, pokušaću da odradim evaluaciju tih navedenih hipoteza. Sa vremenske razdaljine od oko šest meseci, možemo reći da se socijaldemokratija zaista kreće u ova dva pravca, ali nalazi i još neke manje pravce evolucije. Sam Pokret evropskih socijalista (PES), kao druga najveća grupacija partija unutar Evropske unije, je postao toliko heterogen da partije između država malo šta spaja osim imena. Neke su bliže klasičnim socijalistima, neke su bliže grupi liberala ALDE, dok neki čak sličnosti nalaze i sa desničarskim elementima u Evropi. Koliko je PES kao grupa održiv na dugi rok, veliko je pitanje. Ono što možemo predvideti na osnovu sadašnjeg stanja, današnje socijaldemokrate razvijaju se u četiri sasvim različita i po više pitanja međusobno isključiva pravca:

1. Establišment status quo socijaldemokrate

Socijaldemokratija i država blagostanja svakako nisu novi koncepti za Evropu, kao ni partije ove vrste. Od vremena pre Drugog svetskog rata one postoje u različitim formama i često su bile vlast. U Švedskoj su od kraja prvog svetskog rata, sa po nekom pauzom, socijaldemokrate na vlasti. Problem nastaje kada partije prestanu sa osavremenjivanjem, postanu bezlične, krenu da podsećaju na malo brižljivijeg brata konzervativnog establišment konkurenta. Visoki porezi i velika redistribucija, baza u sindikatima, postmaterijalističke vrednosti, ljudska prava i u najmanju ruku naizmenično smenjivanje sa konzervativcima. Zvuči dobro do momenta globalnih promena na svim poljima i nedostatka odgovora na ključna pitanja koja novo političko tržište nameće. U tim situacijama socijaldemokrate nemaju odgovor na automatizaciju koja umanjuje broj radnih mesta glavnih birača “plavih okovratnika”, kada se ti radnici žale na imigraciju, kada birači partiju gledaju kao “državnu partiju statusa quo”, kada u radničkim kvartovima pobedi populistička desnica i kada država nije sposobna da isporuči rezultat u pravcu socijalne sigurnosti.

Takva situacija za svaku veliku socijaldemokratsku partiju mora biti alarm upozorenja i početak rada na evoluciji u pravcu sledeća tri tipa. Partije koje ne uđu u te procese su osuđene na propast pre ili kasnije. Inercija na osnovu stare slave, poznatosti i utemeljenosti u starijem biračkom telu može držati partiju na pristojnom rezultatu još par izbornih ciklusa. Vreme može kupiti i neka personalna promena na čelu partije, ali se na primeru Šulca u nemačkom SPD-u i Ašera na primeru holandske PvdA pokazalo kao vrlo malo vremena. Posledica u kratkom ili srednjem roku je progresivno opadanje broja članova, gubljenje delova organizacije i iznuđena koalicija sa konzervativnim establišment partnerom naspram desnih populista. Od tih „velikih kolacija“ dominantniji konzervativni partner uglavnom ne gubi ništa, jer se njegova politika više sprovodi, a socijaldemokrate gube poverenje i granicu sa konzervativcima dodatno tanje.

Rezultati ovakvog nekreativnog i inertnog pristupa su se pokazali katastrofalno po, tradiconalno drugu po snazi, holandsku PvdA. Mandat sa konzervativnim Markom Ruteom, PvdA je platila padom sa 25% na 6%. Švedski premijer Stefan Lefen u anketama sa protokom vremena beleži sve gore rezultate popularnosti i po njima ga velika većina birača ga gleda kao nesposobnog, dok paralelno raste populistička desnica u vidu partije Švedskih demokrata. Nemački SPD, uprkos promeni lidera koji je doneo popularnost, nije uspeo da tu simpatiju birača materijalizuje i pretvori je u stabilniju podršku. Uprkos solidnim mobilizacionim sposobnostima novog predsednika Šulca, partija ne uspeva da dokaže biračima da je značajno drugačija od CDU-a Angele Merkel i u kampanji nastupa vrlo mlako sa neupečatljivim napadima na kancelarku sa kojom su sedeli sve vreme u vladi.

Ovakva socijaldemokratija na dugi rok nema perspektivu!

2. Difuzne reformske socijaldemokrate

Jedna od novih tipova socijaldemokratije koja se razvila iz liberalnijih i pragmatičnijih krugova mainstream socijaldemokratskih velikih partija. Tendencija pomeranja ka centru bila je jedna od glavnih tendencija ovih partija krajem 90ih i početkom 2000ih, ali je u malom broju država Evrope ta tendencija poživela duže od oportunizma partija zbog popularnosti ideje. Ovakav tip socijaldemokrata je danas pronašao dobro tlo u zemljama sa ogromnom, omnipotentnom i ujedno totalno korumpiranom i nesposobnom državom kojoj su reforme nužne. Ovakva politika je u SAD-u 90ih i Velikoj Britaniji 90ih i početkom 2000ih uspešno održavala socijalne programe, povećavala investicije u obrazovanje i zdravstvo, a paralelno uspevala da budžetski deficit, javni dug i inflaciju drži na pristojnom nivou. Nemačka je danas , zahvaljujući reformama Šredera u pravcu umanjenja ogromne socijalne države, država sa najboljim ekonomskim pokazateljima u Evropi, a bila je takozvani „bolesnik Evrope“. Danas se ovakva socijaldemokratija manifestuje u vidu dinamičnog pristupa mladih lidera, difuznom širenju u biračkom telu kroz zauzimanje pozicije političkog centra i poziciji sličnoj socijaliberalizmu.

Partije koje su se opredelile za ovakav pristup poput italijanske Demokratske partije (PD) sa Mateom Rencijem ili malteških socijaldemokrata sa Džozefom Muskatom na čelu, zabeležile su instant skokove u popularnosti. Pozicija trećeg puta, ako se dobro koncipira i izađe iz okvira plitkog PR-a, može da animira širi spektar birača od klasičnih socijaldemokrata koji su u padu. Održavati tu difuznost i srednju poziciju između plavih okovratnika i sindikata sa jedne strane i urbanih glasača srednje klase i sitnih preduzetnika, uz doziranje reformi, je glavno pitanje održivosti ovog koncepta. Kada rezultati nužnih pro-tržišnih reformi ne stižu onoliko brzo koliko su birači očekivali, a levičarskiji elementi stranke gube strpljenje i osamostaljuju se, populisti rastu i koncept propada. Mateo Renci se suočava sa ovim izazovima i glavno pitanje njegovog delovanja u 2017. je pitanje ponovnog kalibirasanja koncepta. Sa druge strane, Džozef Muskat sa ovim pristupom na Malti, uprkos korupcionaškim aferama, uspeva da postiže izvanredne rezultate i na polju ekonomije i liberalizacije društva. Zaposlenost, socijalna država i privredni rast su na vrhuncu, a konzervativno društvo u kojoj je razvod braka bio zabranjena tema pre oko 10 godina, danas prihvata dosta liberalnije društvene pozicije.

Glavna kocka u biranju ove pozicije je da li je partija sposobna da balansira na dugi rok i stalno se triangulira i sintetiše razne ideološke pozicije u jednu. Glavna prednost je to što je ovo možda i jedini tip levice koji je sposoban da deluje u momentima ekonomske krize. Mogućnost šire društvene mobilizacije za nužne reforme, pametno doziranje istih, što bolji socijalni programi u okvirima realnosti i fiskalna odgovornost su solidna metodologija.

Koliko ovaj koncept u društvu sam nađe put, ako ga ignorišu partije, pokazuje i primer Francuske. Socijalistička partija u Francuskoj je odbila premijera Valsa i njegove tendencije ka osavremenjivanju partije u ovom pravcu i umesto Valsa je odabrala levog populistu Benoa Amona. Posle samo 5 meseci, partija na izborima zbrisana sa scene sa programom kakav je nudio Vals, ali od strane drugog kandidata. Liberalniji Emanuel Makron je sa sličnom platofromom i novim pokretom dodatno proširio napad na biračko telo i pobedio na predsedničkim izborima sa 65% u drugom krugu i sa preko 350 od 577 poslanika na parlamentarnim izborima. Socijalisti su sa Benoa Amonom osvojili 6% i sa 10 miliona glasova spali na 2 miliona. Zaključak je jasan.

Ovakva socijaldemokratija može dati rezutlat na kratki rok, ali je za rezultat na dugi rok potrebno vešto političko balansiranje i opipljivi rezultati u srednjem roku.

3. Desne socijaldemokrate

Migrantska i ekonomska kriza u Evropi su uticale na tradicionalno biračko telo socijaldemokrata oličeno u radništvu. Radnici su postali konzervativniji i u najmanju ruku “skeptični” prema imigraciji, naročito imigraciji sa drugih kontinenata. Postavlja se pitanje, da li bi i onda radničke partije trebalo da odgovore na te promene u tom pravcu. Određeni broj socijaldemokratskih partija posegao je za tom merom.

Slovački premijer i predsednik slovačke socijaldemokratske stranke “Smer” na migrantsku krizu nije odgovorio u tradicionalnom levičarskom odgovoru. Ako izbegnemo eufemizme, možemo reći da u praksi Fico deluje ksenofobno sa izjavama da islamu nije mesto u Slovačkoj i da Slovačka neće prihvatati migrante. Možda će se za to buniti u kuloarima predsedništva PES-a ili u Briselu, ali on pobeđuje izbore sa tim pristupom. Uprkos korupciji koja je zastupljena u državi i koja je raširena u celom političkom sistemu, u slovačkom građanstvu vlada čuveno mišljenje “krade, ali i nama daje”. U ekonomskom polju, Fico isporučuje rezultat. Nezaposlenost opada, zidaju se socijalni stanovi, ukida plaćanje javnog prevoza za studente i penzionere, penzionerima dele bonusi krajem godine i planiraju se velike javne investicije u infrastrukturu. Koliko će se funkcioneri stranke “Smer” i njihovi rođaci “ugrađivati” u infrastrukturne projekte (što se već događalo i dokazivano je), očigledno birače manje zanima. Možemo se ljutiti na ovu “islamofobnu socijaldemokratiju”, ali je ona trenutno na liniji građana i od relevantnije opozicije u izboru postoji samo islamofobna bez socijaldemokratije. Iako je ova pozicija problem i za Brisel i za sam PES, jedna je od manjih požara koji su prioriteni za gašanje.

Nešto blaža verzija ovoga je pozicija koju je zauzeo austrijski SPO pod vođstvom Kristijana Kerna, aktuelnog austrijskog premijera. Sporno pitanje njegove pozicije nije islamofobija, niti vanevropska imigracija u potpunosti, već evropska. Naime, nezaposlenost u Austriji je oko 5% i ona može biti mnogo niža da nema disproporcionalnog “izvoza nezaposlenosti” iz država Istočne Evrope u Austriju. Radnici iz Bugarske i Rumunije preko specijanih agencija, koje izbegavaju da plaćaju pun porez u Austriji, nalaze poslove po austrijskim gradovima. Lokalnim radnicima to svakako ne odgovara i u pojedinim tradicionalnim uporištima socijaldemokrata, poput grada Velsa, doveli su ekstremnu desnicu FPO na vlast. U takvim okolnostima, Kern je pragmatično pomerio partiju po pitanju imigracije i azila u desno. Restriktivna imigracija, pojačan socijalni program, lov na agencije koje dovode strane radnike, visoko oporezivanje korporacija koje se inkorporiraju unutar država EU sa niskim porezima i poslujući u Austiji iznose profit su neki od delova programa. Takođe, SPO ne isključuje u potpunosti koaliciju sa ekstremno desnom FPO u određenim okolnostima. Za partiju socijaldemokratske provinijencije, ovo može biti sporno. Za deo urbanih birača belih okovratnika takođe može biti problem. Za glavnicu biračke baze industrijskih radnika, u državi gde industrija i dan danas čini više od 30% BDP-a, to je pun pogodak. Prednost Kerna je što uspeva da isporuči rezultat, iako ima ometanje velikog koalicionog partnera OVP-a koji lobira za krupan biznis i farmere. Iako će Kern verovatno izgubiti izbore od mega popularnog Sebastijana Kurca koji je pred izbore došao na čelo OVP-a, može se očekivati da bude ubedljivo drugi.

Glavno pitanje ovog pristupa socijaldemokratiji je da li je to i dalje socijaldemokratija ili neka varijacija desnice. Da li ići u pravcu pragmatizma i izborne pobede ili držati se izvornih vrednosti i ne praviti kompromise sa njima? Da li bi ostajanje pri izvornim vrednostima i gubitak na izborima doveo još goru I opasnu ekstremnu desnicu? To su glavna pitanja za ovaj put u evoluciji evropske socijaldemokratije.

Ovakva socijaldemokratija možda i nije socijaldemokratija, ali je to često ono što birači žele. Pragmatizam ovog tipa može da vrati stare birače iz industrijskih četvrti, ali izgubi teško stečene glasove belih okovratnika. Može da isporuči rezultat u praksi. Dilema vrednosti ili kompromisa.

4. Socijaldemokratska skretanja u levi populizam

Kriza među socijaldemokratama koju sam spomenuo u prethodnom delu teksta je navela jedan deo socijaldemokratskih partija da pribegnu dodatnim pomeranjem u levo. Izbor Džeremija Korbina na čelo Laburista ili izbor Benoa Amona kod Socijalista u Francuskoj pokazao je tendencije ka levom populizmu. Ono što je odgovor u ovom smeru je preorjentacija na neki vid „old school“ levice karakteristične za 20. vek. Poznato je i da klasičan levičarski diskurs ume da mobiliše ljude i da popravi popularnost partije u kratkom roku. Džeremi Korbin je uprkos veoma negativno nastrojenoj partiji i javnosti, uspeo da na vanrednim parlamentarnim izborima poentira u kratkom roku i nanese štetu premijerki Mej. Takođe, Amon je pri samom izboru za predsedničkog kandidata uspeo da podigne rejting partije na oko 15%, ali je u levičarenju bio nadigran od strane Žana Lika Melanšona. Klasičan levi diskurs se pokazao kao efikasan u dizanju podrške na kratki rok, a naročito među urbanom mlađom populacijom.

Međutim, velika i možda ključna manjkavost ovog koncepta je totalno odsustvo realne i sprovodive platforme. Programi i izborni manifesti obećavaju od sigurnog mesečnog dohotka do nerealnih
povećanja plata, javnih investicija, ukidanja školarina i slilčnih stvari u državama koje to de facto ne mogu da plate. I Francuska i Velika Britanija imaju deficite preko 3% i javni dug blizu 100% BDP-a, a kandidati poput Amona i Korbina su u kampanji obećavali programe koji koštaju od 50 do 100 milijardi evra. Kada se populističke želje i fraze prevedu u finansijski proračun, rezutlat je ekonomski fijasko u najavi. Na primeru Sirize se može viditi slabost i nemogućnost da ovakav pristup isporuči rezultat. Mere iz 20. veka i vremena nekada globalno dominatnih privreda EU država danas ne funkcionišu u tim istim državama sa ozbiljnim problemima i još ozbiljnijim globalnim konkurentima sa drugih kontinenata. Takođe, levi populisti često i ne nude razrađene politike ili nekada ne znaju ni cene svojih programa, te se postavlja pitanje njihove kompetentnosti za vođenje ekonomije i finansija. Ovaj tip levice može vladati u periodima nakon što desnica uvede red u državi tokom krize i onda dođe vreme za trošenje, do nove krize (koje često i sama izazove). U tom polju nalazi se u hendikepu u odnosu na difuzne reformske socijaldemokrate.

Nešto oprezniji pristup imamo u Portugalu, gde leva vlada Antonija Koste uspeva da izbori solidne rezultate uz vrlo pažljivo hodanje po tankoj žici reformi i potrošnje. Premijer Kosta je uspeo da popravi stanje u privredi i u socijali, a i budžetski deficit je na nivou ispod 2,5%, što znači da država odgovorno troši. Međutim, javni dug od preko 120% BDP-a čini zemlju vrlo ranjivom na bilo koji ozbiljniji eksterni šok. Vreme će pokazati da li će Antonio Kosta uspeti da izdrži rizičan period na vlasti. Takođe, oprezno pomeranje u levo vrši i Pedro Sančez iz socijaldemokratske partije PSOE u Španiji i na pragu je saradnje sa prilično levim PODEMOS-om. Da li će to takvog saveza doći i šta će taj savez doneti Španiji, takođe će vreme pokazati. Ono što je strateški pametna odluka Sančeza je izbegavanje scenaria broj jedan i propasti partije kroz održavanje statusa quo i velike koalicije sa vladajućim konzervativcima koja je bila na pragu. Jedan deo funkcionera stranke PSOE se zalagao za takav scenarijo i smenio ga je sa mesta predsednika. Ponovno overavanje liderstva u partiji od strane Sančeza je spasilo partiju od sigurne propasti u roku od jednog mandata takve vlade velike koalicije i potencijalnog prelivanja razočaranih pristalica ka populističkom PODEMOS-u. Dalji razvoj levih skretanja u Evropi nije isključen i u drugim državama.

Ovakva socijaldemokratija može levopopulističkim diskursom da podigne rejting partije, čak je i dovede na vlast. Međutim, postavlja se glavno pitanje dva loša izbora. Pridržavati se neralnog programa i nadati se čudu ili se zbog pragmatske prirode vlasti prilagoditi i izgubiti sledeće izbore. Na kratki i srednji rok isplativ pristup, na dugi rok može trajno uništiti poverenje u partiju.

Zaključak

Evropska socijaldemokratija poprima nove oblike i verovatno će se dodatno granati u svoje podvrste. Koliko je to dobro za ovu ideološku poziciju, veliko je pitanje. Preveliki pragmatizam naspram socijaldmeokratskih vrednosti sa jedne i ideološki dogmatizam i odsustvo osećaja za relanost sa druge strane, stvara probleme održivosti koncepta. Nije isključeno da se iz najveće evropske organizacije socijaldemorkata PES-a, određeni elementi izdvoje ili da ova grupa partija proizvede neku novu grupu partija. Određene višesmerne tendencije su vidljive, a dalji razvoj i smer kretanja ćemo pratiti kao organziacija i u budućem priodu.

Piše: Dimitrije Milić

Komentar