Tri važna izbora do kraja godine

Tri važna izbora do kraja godine

Miljan Mladenović

Evropljani su pre dve nedelje kolektivno izašli na izbore za Evropski parlament u najvećem broju još od 1994. godine. Uprkos najvećem padu, na izborima je ponovo najveći broj mandata osvojila Evropska narodna partija (EPP), dok se na drugom mestu, takođe ponovo, našla grupa socijalista i demokrata (S&D), koja je zabeležila tek nešto manji pad u broju mandata u odnosu na narodnjake. Kada se govori o najvećim pobednicima ovih izbora, to su centristička grupa liberala i demokrata (ALDE) potpomognuta partijom Emanuela Makrona, desni populisti u vidu Evropskog saveza naroda i nacija (EAPN) i grupa Zelenih partija (Greens/EFA). Ove tri grupe su zabeležile najveći rast mandata u odnosu na izbore 2014. godine.

Dosadašnju vlast su činile dve najveće grupe sa parlamentarnom podrškom liberala, a najveća promena nakon ovih izbora biće to što narodnjaci i socijalisti neće imati natpolovičnu većinu. Da bi formirali buduću vlast, moraće da potraže partnera, najverovatnije, u liberalima ili u Zelenima, a vrlo moguće da će birati i široku koaliciju centra u kojoj bi bile sve četiri grupe.

Osim pomenutih grupacija, ozbiljniji pad su zabeležile i grupe levičara (GUE/NGL) i konzervativaca i reformista (ECR), dok je deo partija iz bivše grupe slobode i direktne demokratije (EFDD) zabeležila gotovo identičan rezultat kao i 2014. godine, ali će zbog dela uslova koji postoji za formiranje grupe (minimum 25 mandata iz 7 različitih zemalja) koji se odnosi na broj različitih zemalja iz kojih poslanici dolaze, verovatno ostati razdvojena.

Nedavno završeni izbori jesu pokazali trendove političkih kretanja u Evropi, ali pojedini procesi koji se odvijaju na nacionalnom nivou mogli bi da donesu nova iznenađenja već do kraja tekuće godine. U nastavku teksta pozabavićemo se važnim izborima koji nas očekuju do kraja 2019. godine, a koji mogu doneti jasniju sliku razvoja političke ponude u budućnosti.

Tri važna izbora do kraja godine (Aleksis Cipras, Boris Džonson i Aleksander Gauland)
Tri važna izbora do kraja godine (Aleksis Cipras, Boris Džonson i Aleksander Gauland)

Parlamentarni izbori u Grčkoj

Nakon ubedljivog poraza vladajuće Sirize na izborima za EP, premijer Grčke Aleksis Cipras je raspisao vanredne izbore za nacionalni parlament. Iako su ovi izbori svakako morali biti održani do kraja godine, Cipras je zbog pada svoje podrške i rasta podrške Kirjakosa Micotakisa i njegove Nove demokratije odlučio da ih raspiše odmah po objavljivanju prvih rezultata evropskih izbora. Iako je nakon više decenija spora između Grčke i BJR Makedonije problem konačno rešen, Cipras se ne može pohvaliti nekim značajnim rezultatima u sferi ekonomije. Nezaposlenost u zemlji danas je znatno niža, ali i dalje na veoma visokih 18%. Osim toga, ne može se reći da postoje drugi značajni rezultati, jer je javni dug i dalje na oko 180% BDP-a, životni standard se nije osetno poboljšao, a javni dug je, iako pod stalnom kontrolom, na ogromnih 395 milijardi dolara.

Kada su u pitanju istraživanja javnog mnjenja, još od pobede Sirize na vanrednim izborima u drugoj polovini 2015. godine, ova partija se uvek kotirala kao drugoplasirana. Nova demokratija je na ekonomskim temama, kao i na Prespanskom sporazumu uspela da mobiliše svoju staru bazu birača koju je na kratko izgubila. Danas, istraživanja pokazuju upravo ono što su pokazali i izbori za Evropski parlament – oko 35% za ND i oko 25% za Sirizu. Ako se u obzir uzme i činjenica da se na izborima raspodeljuje 250 mandata, a da dodatnih 50 dobija prvoplasirana partija, može se reći da je glavno pitanje ovih izbora – hoće li ND imati samostalnu većinu ili ne.

Da bi se ovo desilo, oni će morati svoju bazu da čuvaju do 7. jula za kada su zakazani izbori. Ukoliko Siriza uspe da spusti rejting Nove demokratije na 30-ak posto do samih izbora, a istovremeno se dogodi da veliki broj partija pređe cenzus koji je u Grčkoj na 3%, može se dogoditi da ND ne uspe u nameri da dobije samostalnu većinu. U tom slučaju bi moglo da dođe do problema: koalicioni potencijal.

Partije koje u ovom trenutku mogu da se nadaju cenzusu, osim Nove demokratije, Sirize i levocentrističkog KINAL-a, smatraju se gotovo nemogućim partnerima za koaliciju. Ekstremno desničarska Zlatna zora koja nema gotovo nikakav problem sa neonacizmom i Komunistička partija marksističko-lenjinističkog usmerenja svakako da nisu partneri sa kojima bismo mogli da vidimo neku od mejnstrim partija u koaliciji, a podrška im se kreće oko 11% u zbiru i nijedna od ove dve partije ne bi trebalo da ima problema sa prelaskom cenzusa. Osim njih, cenzus potencijalno mogu da imaju partija desnice i proruskog usmerenja Rešenje za Grčku i levičarski pokret Janisa Varufakisa, MeRA25, koji je na nedavno završenim izborima za EP imao 2,99%. Kako ni ove dve partije nisu preterano realni partneri mejnstrima, vrlo je upitno kako bi izgledao proces kreiranja buduće vlasti ukoliko Nova demokratija ne bude imala dovoljan broj glasova za samostalnu većinu.

U svakom slučaju, ovi izbori predstavljaće još jedan test za evropsku levicu nakon što su izbori za EP pokazali da je ova grupa u opadanju. Loš rezultat Melanšona u Francuskoj, Podemosa u Španiji, Levice u Nemačkoj i Sirize u Grčkoj mogu biti znak da je levica kakvu danas poznajemo na pragu izumiranja i da će biti potrebno približavanje centru koje je uglavnom rezultiralo pozitivnim rezultatom gde god se dešavalo.

Cipras i Micotakis (Ekathimerini)
Cipras i Micotakis (Ekathimerini)

Pokrajinski izbori u Nemačkoj

Iako se u poslednje vreme često govori da će Nemci ove godine ponovo izaći na parlamentarne izbore zbog potencijalnog povlačenja socijaldemokrata iz velike koalicije ili zbog odlaska Angele Merkel u evropske institucije, ono što će se sigurno dogoditi su tri regionalna izbora. Prvo će se glasati u Brandenburgu i u Saksoniji, a zatim i u Tiringiji. Ono što je karakteristično za ove tri pokrajine jeste da su to jedine tri regije gde je Alternativa za Nemačku osvojila više od 20% na parlamentarnim izborima 2017. godine, a u Saksoniji je čak bila i prva sa 27%.

Ovi izbori biće svojevrsni test za desničarski AfD: njihova pojava bila je pokretač desničarskih pokreta u Evropi, ali nikada nisu uspeli da prebace 15-ak procenata na izborima, čak ni u periodu najvećih migracija koji je bio najpogodniji za rast populista. Talas koji je pogodio ostale države, u Nemačkoj je izostao i Alternativa nikada nije uspela da zabeleži ekstremno dobar rezultat na nivou cele Nemačke.

Ovogodišnji pokrajinski izbori mogli bi još jednom da pokažu krizu ove partije. Slab rezultat na izborima za EP, nedovoljno dobar rezultat na regionalnim izborima u Bremenu, Hesenu, Bavarskoj i Donjoj Saksoniji, nedostatak prepoznatljivog i harizmatičnog lidera, kao i nedostatak tema na kojima lako može da se poentira biće veliki problem za ovu partiju. Ukoliko na ovogodišnjim izborima AfD ne zabeleži višestruko bolji rezultat od onog koji je ostvarila na saveznim izborima pre dve godine, a sva istraživanja govore da to ne može da se dogodi, vrlo je upitno kako će izgledati rezultat ove partije na nekim narednim izborima. Problem populista u globalu jeste to što je stvorena atmosfera da se od njih svaki put očekuju pobede i veliki pomaci, a to se u realnosti dešava retko. Takva je situacija i sa AfD: još jedna nedovoljno dobra izborna godina mogla bi da znači i trajno gubljenje podrške za ovu partiju.

Kada su ostale partije u pitanju, SPD nastavlja da beleži konstantni pad podrške od neuspešnog pokušaja Martina Šulca iz 2017. godine, kada je imao cilj da pretekne koaliciju CDU/CSU. Na konto SPD, rast u kontinuitetu beleže Zeleni, koji se danas po nekim istraživanjima čak pojavljuju i na prvom mestu na nivou cele Nemačke. Koalicija CDU/CSU, iako u padu u odnosu na ranije rezultate i sa promenjenim liderima, ipak je uspela da ublaži pad i istraživanja im daju između 25 i 30 procenata.

Problem populista u globalu jeste to što je stvorena atmosfera da se od njih svaki put očekuju pobede i veliki pomaci, a to se u realnosti dešava retko. Takva je situacija i sa AfD: još jedna nedovoljno dobra izborna godina mogla bi da znači i trajno gubljenje podrške za ovu partiju.Click To Tweet

Izbori za novog lidera Konzervativne partije

Premijerka Ujedinjenog Kraljevstva Tereza Mej je nedavno najavila svoj odlazak sa mesta predsednika Konzervativne partije i premijera UK. Nagli pad podrške premijerke i njene partije koji je ovekovečen najslabijim rezultatom na bilo kojim nacionalnim izborima ikada gde su konzervativci osvojili nepunih 9% i svega 4 od 73 mandata, pokreće novu eru britanskog političkog života. Duopol konzervativaca i laburista trenutno deluje kao istorija, a dve najjače partije na nedavno završenim izborima su liberalne demokrate i Bregzit partija Najdžela Faraža. Ove dve partije su na izborima za EP osvojile 50% glasova i skoro dve trećine mandata. Istraživanja javnog mnjenja na nacionalnom nivou trenutno daju gotovo podjednak broj glasova mejnstrim laburistima i konzervativcima, liberalima i partiji Najdžela Faraža.

O novom lideru konzervativaca i budućem premijeru već se uveliko nagađa već nekoliko meseci. Za glavnog favorita slovi Boris Džonson, bivši gradonačelnik Londona i bivši ministar spoljnih poslova. Iako je Džonson jedan od najzaslužnijih za to što su građani UK 2016. izglasali Bregzit, on je odbio tada da preuzme kormilo od Kamerona i prepustio je tu ulogu Terezi Mej, koja je u referendumskoj kampanji zagovarala opciju ostanka u EU. Džonson važi za „tvrdog bregzitovca“, harizmatičnog lidera i izvesno je da bi kratkoročno doneo neophodnu energiju konzervativcima.

Dugoročno gledano, Konzervativci moraju da analiziraju evropske trendove i da procene buduće kretanje dešavanja u UK. Ogroman broj ljudi se zalaže za nove parlamentarne izbore čim bude odabran novi lider Konzervativne partije. Osim toga, podrška opciji ostanka u EU konstantno raste, pa se često spominje opcija održavanja drugog referenduma o Bregzitu. Kada analiziramo trendove u evropskim državama, primećuje se pad podrške partija na desnom centru koje su skrenule previše udesno. Primer su Republikanci u Francuskoj i partija Silvija Berluskonija u Italiji. Republikanci su pokušali da se odvoje od centra, koji je zauzeo Makron, tako što su pokušali da uđu u biračko telo Marin Le Pen i Nikole Dipona-Anjana. U tome nisu uspeli i zabeležili su katastrofalan rezultat. Berluskoni je pokušavao konstantno da pravda Salvinija tokom kampanje, a više puta je čak izrazio i želju da na nivou EU bude napravljena desna koalicija u kojoj bi bili i EPP i EAPN.

Slična situacija mogla bi se desiti i u UK. Skretanje ka desnici i ulazak u biračko telo Najdžela Faraža rezultiralo bi potpunom gubitku „remain“ glasača, a preoteti „leave“ glasače od Bregzit partije bio bi pakleno težak zadatak. Umereniji lider mogao bi dugoročno da donese više dobrog Konzervativnoj partiji. Mogućnost da se prilagodi svakom ishodu Bregzita, bio to izlazak sa ili bez dogovora ili eventualni ostanak u EU, bila bi pogodnost u odnosu na Bregzit stranku Najdžela Faraža koja nakon procesa Bregzita faktički ostaje bez jedinog cilja koji ima i biće jako teško da se dalje pozicionira u skladu sa novim okolnostima.

U centru je u ovom trenutku gužva, ali je primetna fluktuacija glasača. Laburisti i dalje ne zauzimaju jasan stav po pitanju Bregzita i to ih je koštalo gubitka dela glasova koji je otišao pro-EU liberalima i Zelenima. Međutim, u slučaju da labursti počnu da zagovaraju opciju ostanka u EU ili barem novog referenduma, lako bi im se ti glasovi vratili. S obzirom na tu situaciju, deluje da bi se konzervativci lakše snašli u takvom okruženju gde bi na osnovu istorijskog značaja bili konkurentniji.

Izbor novog lidera će u mnogome odrediti budući značaj Konzervativne partije. Ukoliko vanredni izbori budu održani ove godine, vrlo je izvesno da konzervativci neće dati novog premijera. Za tu situaciju im je jako bitno da se dobro pozicioniraju i da zauzmu jasniji stav o budućnosti zemlje. Kao najjači protivkandidati Borisu Džonsonu spominju se Dominik Rab, koji je takođe „tvrdi bregzitovac“, Majkl Gouv, nešto umereniji u svojim stavovima, Džeremi Hant, umereni političar koji se zalaže za što mekši Bregzit, Sadžid Džajvid, umereni političar koji je zamenio Terezu Mej na poziciji ministra unutrašnjih poslova nakon što je ona postala premijer, Met Henkok, umereni ministar zdravlja, Rori Stjuard, verovatno i najumereniji u svojim pro-Bregzit pretenzijama, i Andrea Lidsom, doskorašnja bliska saradnica Tereze Mej, koja se takođe zalaže za sigurni Bregzit.

Izbori za predsednika Konzervativne partije funkcionišu po sledećem principu: svaki od kandidata mora da obezbedi podršku barem 8 poslanika za učešće u trci. Nakon toga, u prvom krugu, svi kandidati koji dobiju manje od 17 glasova poslanika Konzervativne partije ispadaju iz trke. U drugom krugu, svi koji osvoje manje od 33 glasa poslanika ispadaju iz trke. Ukoliko takvih ne bude, onaj kandidat sa najmanje glasova ispada. Ova runda se ponavlja dok ne ostanu dva kandidata od kojih članstvo Konzervativne partije bira lidera.

Sve su šanse da će Boris Džonson biti jedan od kandidata s obzirom na široku podršku „tvrdih bregzitovaca“ u parlamentu koji su pod kontrolom Džejkoba Ris Moga. Iako jedan od glavnih favorita, teško je zamislivo da drugi kandidat bude Dominik Rab s obzirom na slične stavove, već je realnije da to bude neko od umerenijih kandidata kao što su Džajvid, Hant i Gouv. U svakom slučaju, činjenica da Džonson u generalnoj populaciji i među konzervativnim poslanicima važi za favorita, ne mora nužno da znači da ima podršku članova Konzervativne partije.

Boris Džonson i Majkl Gouv (The Telegraph)
Boris Džonson i Majkl Gouv (The Telegraph)

Zaključak

Izbori za EP doneli su nam rast modernog centra (ALDE), levog centra (Greens/EFA), kao i desnih populista (EAPN). Nakon izbora koji su prethodno pomenuti u tekstu, videćemo kakva je budućnost evropske levice, desnih populista u Nemačkoj i šire, kao i britanske političke ponude. Trenutni trendovi ukazuju na to da u skorijoj budućnosti možemo očekivati sve slabije rezultate levice kakvu danas poznajemo, pad populizma u skladu sa nedostatkom izvanrednih rezultata i manjkom tema na kojima je lako poentirati, kao i kraj duopola mejnstrim partija u mnogim državama.

Piše: Miljan Mladenović

Prijavite se i ubuduće ćemo Vam slati sve novosti vezane za našu organizaciju na Vašu mejl adresu!

Komentar