Legalno urušavanje demokratije
Dolazak Borisa Džonsona na čelo Konzervativne partije i na mesto premijera UK pre nešto više od mesec dana inicirao je ozbiljnije sukobe, ali i ubrzao ujedinjenja na političkoj sceni ove zemlje. Osim što je kratkoročno regenerisao svoju biračku bazu i vratio partiju na sam vrh po podršci, Džonson je otoplio odnose sa Bregzit strankom Najdžela Faraža. Sa druge strane, tvrd stav Džonsona o napuštanju EU 31. oktobra „sa dogovorom ili bez njega“, naterao je ostale opozicione parlamentarne partije na saradnju. Dešavanja poslednjih dana nailaze na izričito suprotne stavove ove dve grupacije, a vremena za bilo kakav dogovor i konsenzus je sve manje.
Naime, strategija vlade Borisa Džonsona predviđa izlazak iz EU 31. oktobra ove godine. Bivša premijerka Tereza Mej napravila je dogovor sa EU, koji je naknadno više puta odbijen u parlamentu UK i zbog koga je premijerka na kraju i podnela ostavku. Unija nije želela da revidira tačku prvobitnog sporazuma koja se odnosi na „backstop“, tj. na granicu sa Irskom. Džonson je tokom mandata svoje prethodnice, ali i tokom kampanje za njenog naslednika, više puta sebe predstavljao kao osobu koja će uspeti da omekša stav EU. Konstantno je ponavljao da će biti promene „backstop“ dogovora ili će uslediti no-deal. U neku ruku, to je poboljšalo diplomatsku poziciju UK u pregovorima, ali je sa druge strane naišlo na ogroman strah velikog broja Britanaca i Iraca.
