„Politika je uništena“ – glasila je jedna od glavnih poruka nove stranke na britanskoj sceni „Change UK“. Iako ova stranka, sačinjena od bivših članova Konzervativne i Laburističke partije, nije uspela da ostvari svoje ciljeve, izrečena poruka ostaje kao precizna.
Politička scena u ovoj državi, kakvu smo poznavali više decenija, jeste u ozbiljnoj krizi. Od Bregzit referenduma, svako sledeće glasanje na svim nivoima vlasti, manifestovalo je ove nove trendove. Iako su se trendovi iz SAD-a u UK-a često prelivali, amerikanizacija nije u prethodnim talasima bila ovoliko dubinska.
Odumiranje politike „klasnog rata“
Česta je želja i evociranje „klasnog rata“ u politici, kod levičarskih političara i leve akademije. Međutim, u svetu, kao i u UK, ovakvo posmatranje scene već je dubinski arhaično i putem ovakvog gledanja na politiku se sve teže mogu izvući validni zaključci. Tradicija da radnički i siromašniji slojevi glasaju za Laburističku partiju, a bogatiji za Konzervativnu partiju, te da je glavna društvena borba na klasnom frontu, danas je u potpunosti nestala.
Ukoliko se pogledaju rezultati parlamentarnih izbora i izbora za Evropski parlament, može se primetiti značajna konvergencija u glasanju između grupa ljudi različitog bogatstva. Poslednji parlamentarni izbori su pokazali da su obe glavne partije postale izjednačene u svim kategorijama stanovništva po ekonomskim klasama. Iako bi se intuitivno moglo pretpostaviti da će naglašavanjem ogromne javne potrošnje od strane Korbina, a konstantna „politika štednje“ konzervativaca, produbiti klasni element u glasanju, to se nije dogodilo. Procesi, naprotiv, idu u suprotnom smeru. U najvišoj klasi profesionalaca i menadžera (AB), obe stranke su bile na oko 40%, kao i u najsiromašnijoj klasi nezaposlenih i rutinskih zanimanja (DE) sa sličnim rezultatom od oko 40%. Ekonomska klasa više nije glavni pokazatelj za koga će neko glasati, što je ranija bila karakteristika u UK.
Promene u biračkom telu
Dok raste broj najbogatijih koji glasaju za laburiste, a najsiromašnijih koji glasaju za konzervativce, ključne tačke opredeljivanja se menjaju. Novi dominantni indikatori su: etnička pripadnost, starost, mesto života, obrazovni nivo, kulturološka i identitetska pitanja. Na osnovu ovih kategorija, javljaju se dve potpuno različite koalicije birača, koje sve više liče na koalicije birača američkih republikanaca i demokrata, a sve manje na klasične evropske biračke koalicije. Unutar obe se mogu naći i bivši glasači laburista i bivši glasači konzervativaca.
Među etničkim manjinama, laburisti su 2017. osvojili čak 73%, a među mlađima od 24 godine isto 73%, sa značajno boljim rezultatom među mlađim ženama. Konzervativci su pak bili ubedljiviji kod populacije starije od 65 godina sa 63%. Urbani i univerzitetski centri su bili više naklonjeni laburističkim i liberalnim kandidatima, a manji gradovi i ruralna mesta konzervativnim i UKIP kandidatima. Među visokoobrazovanima su laburisti preuzeli primat, kod najniže obrazovanih konzervativci, dok su kod srednjih kategorija stranke bile izjednačene. Stavovi u sferi kulturoloških ili identitetskih pitanja, uključujući i pitanje Bregizta, takođe su oštro delili birače.
Koje su dve nove najveće grupe birača?
Prva velika grupa birača, koja ima slične interese, je grupa kojoj odgovaraju društveno progresivne politike i Britanija otvorenija prema svetu. Okosnicu ove grupe čini društveno progresivno stanovništvo, sa solidnim prihodima, koje živi u velikim gradovima i univerzitetskim centrima. Uz njih idu i mladi koji su u procesu sticanja visokog obrazovanja ili su iz obrazovnog sistema tek izašli, među njima više žena. Tu su gotovo konsenzualno etničke manjine i imigracija, čiji su pripadnici u proseku siromašniji, kao i značajan procenat seksualnih manjina. Ova grupacija birača je sklonija da podrži partije koje su za ostanak u EU, koje imaju kulturološki leve stavove i ekonomski relativno leve stavove. Po strukturi više liči na biračko telo demokrata u Americi, nego na tradicionalnu britansku levicu.
Druga velika grupa birača sa sličnim interesima je grupa koja želi Britaniju zatvoreniju prema svetu, protiv je aktuelnih društvenih kulturoloških trendova i sklonija je tradicionalnim društvenim normama. Okosnicu ove grupe čini značajan deo niže i srednje obrazovanih pripadnika radničke klase i preduzetnika iz manjih gradova na severu i iz centra Engleske. Većinski su muškarci. Uz njih, u ovu grupu spadaju i bogatiji slojevi stanovništva iz manjih gradova, ali i većina penzionera. Ova, takođe, velika koalicija birača, sklonija je da podrži partije koje su za izlazak iz EU, koje žele da povrate tradicionalne društvene norme i koje nisu nužno ekonomski leve, ali nisu gadljive na protekcionizam. Po strukturi više liči na biračko telo republikanaca u Americi, nego na tradicionalnu britansku desnicu.
Tradicionalne partije i loša adaptacija
Izbori za Evropski parlament su pokazali šta se može dogoditi laburistima i konzervativcima ukoliko se ne adaptiraju na nove podele u biračkom telu. Sa jedne strane, liberalne demokrate su ozbiljno oštetile laburiste u velikim urbanim centrima koji su glasali za ostanak u EU. Nakon izbora, ova stranka dolazi i do vodećih mesta u anketama. Na drugoj strani, nova stranka Najdžela Faraža, Bregzit partija, ozbiljno je trijumfovala u odnosu na konzervativce u suprotnom biračkom telu.
Obe glavne partije su na EP izborima zajedno osvojile tek oko 22,4% naspram 82,4% sa parlamentarnih izbora 2017. Iako je izlaznost bila znatno niža u odnosu na parlamentarne izbore, ankete nakon EP izbora pokazuju da su ovi trendovi opšti. U odnosu na ove trendove, dve glavne partije ne odgovaraju adekvatno i pod rizikom su da liberali ili bregzitovci Faraža preuzmu dominaciju na sledećim parlamentarnim izborima.
Sa jedne strane, Džeremi Korbin pokušava da sa starim socijaldemokratskim pristupom iz 70ih u 2019. objedini dve raznorodne biračke grupacije. Sa izuzetkom specifičnih okolnosti 2017, laburistima u ovom metodu ne polazi za rukom. Vrlo je teško objediniti radničku klasu i sindikate društveno konzervativnijih stavova i sklonijih izlasku iz EU sa urbanom kosmopolitskom srednjom klasom sa društveno progresivnim stavovima i pro-EU stavovima. Takva neodređenost u istraživanjima košta laburiste osipanja radničkih birača ka Bregzit stranci, a urbane srednje klase ka liberalima.
Na drugoj strani, konzervativci imaju problem zbog brzog rasta udela progresivnih birača među bogatima i visokoobrazovanima u velikim urbanim centrima. Takođe, iako su pridobili nezanemarljiv procenat niže obrazovanog i radničkog stanovništva, partija je i dalje suviše fiskalno konzervativna, ekonomski liberalna i elitistička za ovaj sloj stanovništva. Partija spolja deluje i da je slaba, podeljena i nesposobna da isporuči Bregzit.
Amerikanizovana budućnost scene
Britanska politička scena se brzo menja i sve više dobija američke oblike. Osim opisane promene koalicija birača, sama politička komunikacija sve više poprima američki prizvuk. Kratke i oštre izjave, identitetska politika u sferi roda, etniciteta i seksualnosti, malo razrađenih detaljnih politika i rešenja, dosta nerealnih predloga i ignorisanja njihovih merljivih negativnih efekata, ultra agresivni grassroot aktivisti na mrežama i na terenu, skupovi sa puno pompe i malo sadržajnih govora, čak i latentno nasilje.
Da bi okoštale stare partije izbegle da budu pregažene od novih stranaka ili starih stranaka koje nisu nikada bile okosnica vlasti, mogu se predvideti sledeće promene:
1. Laburisti će verovatno žrtvovati tradicionalne radničke birače konzervativnijih stavova sa severa Engleske i iz Velsa. Sve će biti teže pridobiti konzervativne i evroskeptične radnike, a da partija zadrži društveno progresivnu agendu koju zastupaju nove mlade aktivističke i biračke snage. Igrati na radnike, po cenu odlaska urbanih birača ka liberalima, je vrlo rizična strategija, dok suprotna može lakše da uspe. Ono što je problem – Džeremi Korbin nije lider koji personifikuje takve nove trendove.
Prototip predsednika za ovakve okolnosti je neko poput Sadika Kana. On je neko ko odlično komunicira sa etničkim i seksualnim manjinama, mladima, visokoobrazovanima i često praktikuje identitetsku politiku, jasne pro-EU stavove i američki stil medijske političke komunikacije.
2. Konzervativci će verovatno odustati od pokušaja da u velikim urbanim centrima dobiju mandate u duelima sa liberalima i laburistima. Ne bi li ostvarili uspeh u drugoj koaliciji birača, njihov pristup će verovatno biti društveno konzervativniji, „narodskiji“, nacionalistički i više usmeren ka anti-EU politici. Neko poput Borisa Džonsona može igrati ulogu takvog lidera i njegov izbor za predsednika konzervativaca može popraviti kratkoročno rezultat ove stranke.
Ono što može biti problem konzervativcima je što je u ovoj grupi izrazito uspešan Najdžel Faraž i izlazak obe stranke na izbore sa sličnim pristupom može oštro podeliti glasove i laburistima podariti vlast bez njihovog naročitog truda. Međutim, isporučivanje Bregzita od strane Džonsona može definitivno poraziti i konceptualno obesmisliti Faraža i njegovu novu partiju, te i od operacionalizacije ovog glavnog državnog pitanja dosta može zavisiti.
[click_to_tweet tweet=“Obe glavne partije su na EP izborima zajedno osvojile tek oko 22,4% naspram 82,4% sa parlamentarnih izbora 2017. | “ quote=“Obe glavne partije su na EP izborima zajedno osvojile tek oko 22,4% naspram 82,4% sa parlamentarnih izbora 2017.“]
Društveni rizici i rešenja
Rizik ovog novog trenda, koji trenutno zaobilazi kontinentalnu Evropu, su ozbiljne društvene podele. Borba za potpuno suprotne i međusobno isključive vizije društva mogu biti razarajuće u odnosu na društvene odnose. Ogromna društvena podela u SAD-u dovela je i u nekoliko mesta, poput Šarlotsvila, do ozbiljnih fizičkih sukoba sa smrtnim ishodima. Ovakva dubinska kulturološka pitanja iz tog razloga mogu oštro podeliti čitave porodice, gradove i razne društvene grupe.
Da li će se određeni umereni političar po modelu deus ex machina pojaviti i uspeti da prevaziđe oštre podele u britanskom društvu, ostaje veliko pitanje. Liberali uspevaju da dobro poentiraju u jednoj od dve koalicije birača, a da mahom izbegavaju da vode kulturološke ratove na američki toksičan način. Iz tog razloga, po britansko društvo, pobeda liberala može biti korisna i možda solidna prilika da se izbegnu negativni efekti amerikanizacije scene. U ovom momentu, amerikanizacija možda može biti korisna jer menja okoštalu političku scenu i ometa stare uvrežene interese, ali je glavno pitanje za buduću analizu da li ono što dolazi umesto te scene može biti neto negativno ili neto pozitivno za britansko društvo.
Tekst je objavljen na portalu „Talas“ 05.07.2019.
[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]
