Od saradnje do sukoba
Usled neprekidnog ekonomskog i vojnog razvoja koji traje više od četiri decenije, sa svakim novim izborima u SAD, Kina postaje sve aktuelnija tema. Odnos između ove dve sile oscilirao je tokom ovog perioda i uglavnom je bio vođen od strane SAD. Od podrške otvaranju privrede tokom osamdesetih, do kritike usled Tjenanmena i političke distance tokom devedesetih, i konačno početkom dvehiljaditih vodeća demokratija sveta bila je preokupirana borbom protiv terorizma uz blagu podršku Kine. Sa druge strane, SAD se trudila da je uključi u međunarodne odnose. Jedan od najvažnijih je prijem u Svetsku trgovinsku organizaciju (2001). Odluka zbog koje se, sudeći po izjavama zvaničnika, i demokrate i republikanci danas kaju. U međuvremenu, Kina je postala druga privreda sveta i za relativno kratko vreme porasla sa 1% na 16% svetskog BDP-a.
Za to vreme, trgovinska saradnja sa Kinom i interesi američkih kompanija su bili prioritet u odnosu na ljudska prava i transformaciju jednopartijskog sistema. Očekivanja da će ekonomski razvoj i otvaranje ka svetu demokratizovati Kinu se nisu ostvarila, bar ne u meri u kojoj je to Vašington želeo.
Već duži niz godina konfrontacija sa Kinom je jedino spoljnopolitičko pitanje oko kojeg se slažu demokrate i republikanci, iako imaju drugačije poglede kako odgovoriti na izazove koje Kina predstavlja u pogledu bezbednosti i ekonomije. Republikanci više pažnje poklanjaju ekonomskom rivalitetu, dok je za demokrate vojno jačanje osnovna pretnja. Razlika u pristupu se jasno vidi na primeru sadašnjeg predsednika Donalda Trampa koji je u svom mandatu kao glavni metod konfrontacije sa Kinom koristio ekonomske mere, kao što su carine i zabrane izvoza ili uvoza, dok je u prošlosti, njegov protivkandidat na izborima Džo Bajden aktivno radio na povezivanju Pekinga i Vašingtona.
Trampova oštrija retorika i trgovinski rat
Od samog početka predsedničke kampanje iz 2016. godine, Kina je činila važan deo Trampove izborne strategije. Insistiranje na trgovinskom deficitu i bogaćenju na račun SAD, bile su neke od glavnih poruka. Stavljanje fokusa na trgovinski deficit percipirano je uglavnom kao pogrešno, ali oštriji pristup prema Kini našao je na široku podršku. Od 2012. raste negativno mišljene o Kini, naročito među republikancima.
Trampova administracija je Kinu 2017. godine označila kao revizionističku državu i strateškog konkurenta, a sledeće godine je pokrenut „trgovinski rat“ sa idejom da se utiče na strukturne promene u kineskoj privredi, smanji trgovinski deficit, zaustavi krađa intelektualne svojine i prisilni transfer visoke tehnologije.
Nakon skoro dve godine obostranog uvođenja carina i 11 rundi pregovora, sklopljen je dogovor nazvan „Prva faza“. Očekivane strukturne promene su izostale, a oštriji pristup nije doneo obećane rezultate. Kina se obavezala da smanji trgovinski deficit većom kupovinom američkih poljoprivrednih proizvoda, obavezala se na dalju liberalizaciju delova privrede, ali brzinom kojom ona želi i obećala da neće devalvirati valutu, što, inače, prema izveštaju MMF nije radila. Većina uvedenih carina tokom prethodne dve godine i dalje je ostala na snazi.
Izolacionistička politika (Amerika na prvom mestu) pod čijim su plaštom uvođene carine, nije naišla na podršku kod drugih zemalja. SAD, kao vodeća ekonomija sveta, se udaljila od tradicionalnih saveznika što joj otežava pravljenje koalicije koja može da utiče na Kinu, jer je Trgovinski rat jasno pokazao da se SAD sama ne može suprotstaviti Kini.
Američki pristanak na dogovor koji nije ni blizu očekivanog, uslovljen je dolaskom izborne godine. „Prva faza“ dogovora omogućava Trampu da se hvali kako je izborio ustupke i koncesije koje pre njega nisu mogle biti izborene, dok će pauziranje konflikta limitirati negativne efekte na privredu uz obećanje da će „druga faza“ pregovora u budućnosti dati više rezultata.
Demokrate su od samog početka kritikovale ovaj pristup. Svođenje kompleksnog odnosa dve najveće ekonomije na trgovinski deficit su smatrali pogrešnim. Postignut dogovor Bajden je kritikovao na osnovama da fundamentalno ne menja kineske štetne ekonomske politike. Umesto toga, predlagao je korišćenje postojećih zakona kako bi se uticalo tamo gde Kina krši trgovinska pravila. Istovremeno, predlagao je stvaranje zajedničkog fronta demokratskih država koji bi oblikovali međunarodna pravila, norme i institucije kroz koje će se usmeriti ponašanje Kine.
Unapređena Obamina politika
Potpredsednik u Obaminoj administraciji i sa preko 35 godina članstva u Odboru za spoljne odnose Senata je više nego zavidna biografija Demokratskog kandidata Džoa Bajdena. Često napominje da zna predsednika NR Kine, Si Đinpinga, bolje nego bilo koji drugi svetski lider. Tokom svoje duge karijere bio je aktivan učesnik u uključivanju NR Kine u međunarodne odnose. Čini se da je dobro razumeo Kinu jer, na primer, iako je podržavao saradnju sa Tajvanom, insistirao je da ne bude na štetu odnosa sa Kinom.
Poslednjih par godina je revidirao stavove i danas Kinu vidi kao ozbiljniji ekonomski, tehnološki i bezbednosni izazov. Kritikovao je njene trgovinske politike i pridružio se stavljanju krivice za gubitak industrijskih poslova na Kinu. Međutim, tu se sličnosti sa sadašnjim predsednikom završavaju. Osudio je ugrožavanje ljudskih prava u Sinđangu, hvalio protestante u Hong Kongu, a u februarskoj debati demokratskih kandidata nazvao je Si Đinpinga razbojnikom i čovekom koji u sebi nema „ni d od demokratije“. Kineski sistem je označio kao visoko tehnološki autoritarizam i predložio da u prvoj godini mandata bude domaćin globalnog Samita za demokratiju, koji bi okupio savezničke zemlje u odbrani demokratije.
U širem kontekstu, Bajdenov odnos prema Kini se može gledati kao povratak na stanje pre Trampa. Stavljanje fokusa na ekonomsku saradnju, uz pokušaj da se kroz koordinaciju sa drugim državama utiče na Kinu.
[click_to_tweet tweet=“Ko god pobedi na izborima u novembru, imaće dodatno opterećenje da formira novu strategiju odnosa pod znatno težim okolnostima nego ranije. | “ quote=“Ko god pobedi na izborima u novembru, imaće dodatno opterećenje da formira novu strategiju odnosa pod znatno težim okolnostima nego ranije.“]
Budućnost odnosa
Nakon četrdeset godina aktivne saradnje, čini se da je SAD precenila svoju sposobnost da utiče na Kinu. Politika saradnje, koju su sprovodile prethodne administracije, donela je brojne koristi za obe države, ali nije uspela da reformiše Kinu kako su se Amerikanci nadali. Dolaskom Trampa potpuno je promenjen pristup, ali ni on nije dao željene rezultate. Dodatno, loša reakcija na epidemiju korona virusa na površinu je izbacila sve mane Trampovog načina vođenja unutrašnje, ali i spoljne politike. Poslednja u nizu je optužba upućena na račun Svetske zdravstvene organizacije da zastupa kineske interese u potrazi da skrene krivicu. Kina, iako je još uvek pod epidemijom, uspeva da nametne narativ u kome ona vodi svetsku borbu protiv globalne pandemije i spašava druge države, što je bila uloga koja je rezervisana za najmoćnije države sveta i mesto koje je ranije jedino Vašington zauzimao. Pobeda Trampa na izborima bi značila nastavak razdvajanja dve zemlje po praktično svim pitanjima.
Kandidat Demokratske partije, Džo Bajden, najverovatnije će se truditi da popravi narušene odnose sa Kinom. Na osnovu njegovih izjava, podeliće sfere na kojima može da se ostvari zajednički dogovor i na druge gde sumnja u posvećenost kineske strane. Kina je do sada povremeno odustajala od ranijih dogovora i na taj izazov je nekadašnji potpredsednik Bajden spreman da odgovori okupljanjem široke koalicije koja bi uslovila Kinu da se drži obaveza. Iako se u kampanji distancirao od nekadašnjih pokušaja Obamine administracije da se uspostavi TTP (Trans-Pacifičko Partnerstvo), u novom programu nudi sličnu ideju, ali sa mnogo većom koalicijom koja bi okupila i Severnu i Južnu Ameriku.
Ko god pobedi na izborima u novembru, imaće dodatno opterećenje da formira novu strategiju odnosa pod znatno težim okolnostima nego ranije. Kina je danas najveći trgovinski partner većine američkih saveznika i SAD još uvek nemaju adekvatan odgovor na kinesku inicijativu „Jedan pojas i put“. Kina je pod ekonomskom, kulturnom i vojnom ekspanzijom, i pred SAD prvi put stavlja izazov pronalaženja ravnoteže istovremene saradnje i konfrontacije sa jednakim protivnikom.
[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]
