„Evropljani bi morali da troše više na odbranu“.
Iako se ova rečenica najčešće vezuje za politiku Donalda Trampa, prema evropskim NATO saveznicama ona nije naročit presedan. Od Džona Kenedija, preko Ronalda Regena do Donalda Trampa, javlja se kritika za manjak želje Evropljana da preuzmu veći deo odgovornosti i troškova za svoju bezbednost.
Međutim, iako su kritike evropskih saveznica od strane SAD-a bile česte u spoljnopolitičkoj sferi, do Donalda Trampa postojao je kakav takav konsenzus gotovo svakog američkog predsednika oko evropskih pitanja. Svi američki predsednici su se zalagali za produbljivanje evropske saradnje kroz NATO i EU, kao i dalje širenje članstva obe organizacije ka istoku.
Politika Donalda Trampa prema evropskim saveznicama prva je radikalno drugačija od svih njegovih posleratnih prethodnika. Zbog aktuelnijih spoljnopolitičkih i unutrašnjih pitanja, Evropa nije bila često na dnevnom redu aktuelnog predsednika. Njegov pristup koji negira važnost EU i NATO-a nije stigao da dobije praktičnu primenu, ali bi u potencijalnom novom mandatu to moglo da se dogodi.
Iz ovog razloga američki izbori u novembru biće pažljivo posmatrani u Evropi. Izbor između Donalda Trampa i Džoa Bajdena je izbor između radikalnog raskida i dosadašnjeg tradicionalnog savezničkog pristupa Evropi, koji funkcioniše od Hladnog rata do danas.
Važnost SAD u Evropi
Uključivanje SAD na evropskim bojištima u Prvom i Drugom svetskom ratu sa pobedničke strane trajno je ojačalo američku poziciju u Evropi. Dok su oba rata uništila kapacitete evropskih sila da ostanu globalne sile, ojačali su dominantnu poziciju SAD-a među zapadnim svetom, što je i praktično potvrđeno tokom Suecke krize 1956.
U periodu Hladnog rata, američka strategija u Evropi bila je prilično jasna. Cilj tadašnje politike bio je da se zapadni evropski saveznici politički pomire, ekonomski ojačaju i vojno ujedine naspram evroazijskog behemota oličenog u SSSR-u i drugim evropskim socijalističkim satelitima. Za takve ciljeve postepene evropske integracije, vojna koordinacija kroz NATO i Maršalov plan ekonomske obnove Evrope imali su vrlo jasanu svrhu. U ovom periodu Evropljani su, uprkos hladnoratovskim tenzijama, doživeli do tada nezabeležen period mira i ekonomskog prosperiteta.
Međutim, nakon pobede zapadnih saveznika u Hladnom ratu i raspada SSSR-a, postavilo se objektivno pitanje održivosti i potrebe daljeg postojanja evropskih hladnoratovskih struktura poput NATO-a. Kako se i svetski poredak menjao od bipolarnog, preko unipolarnog do multipolarnog, tako je i fokus američke politike prema Evropi opadao na skali važnosti.
U ovom momentu postoje dve različite interpretacije buduće američke politike prema Evropi, koji predstavljaju dve u potpunosti suprotne vizije. U zavisnosti od toga ko će pobediti na novembraskim izborima u SAD, zavisiće i politička klima na evropskom kontinentu.
Politika Džoa Bajdena prema Evropi
Hipotetička Bajdenova politika prema Evropi može se najviše vezati za aktuelne izjave kandidata demokrata i njegovo prethodno delovanje kao potpredsednika Amerike u vreme dva mandata Baraka Obame. Ovu politiku bi najlakše mogli okarakterisati kao kontinuitet multilateralne saradnje SAD-a i njenih saveznika.
Strategija Baraka Obame i Džoa Bajdena obuhvatala je multilateralno povezivanje tradicionalnih i novih američkih atlanskih i pacifičkih saveznika. U bezbednosnoj sferi ona bi podrazumevala dalje širenje NATO-a ka istoku Evrope, suzbijanje uticaja Rusije, kao i koordinaciju američkih saveznika u suzbijanju bezbednosnih pretnji širom sveta. Evropska unija bi u toj viziji sveta bila koristan alat za političku koordinaciju evropskih saveznika i garant evropskog mira.
Administracija Obama-Bajden visoko je cenila ekonomsko povezivanje, smatrajući ga važnim preduslovom za dublju političku saradnju. U ovoj sferi, evropske integracije su se posmatrale kao dobar primer prevazilaženja prethodnih evropskih političkih napetosti, koje su proživele dva svetska rata. Sa druge strane, strategija je obuhvatala i povezivanje atlantskih i pacifičkih saveznika kroz kolosalne trgovinske ugovore koji bi napravili najveću zonu slobodne trgovine na svetu.
Ugovori o transatlantskom (TTIP) i transpacifičkom (TPP) partnerstvu bili su planirani kao alat za ekonomsko povezivanje američkih pacifičkih i atlanskih saveznika kao poluga u odnosu na potencijalni sukob sa Kinom i za rast uticaja u sve važnijem regionu Dalekog Istoka. Iako su oba ugovora među američkim i evropskim biračima vrlo nepopularna i Donald Tramp im se odlučno protivi, oni predstavljaju primer političke strategije kojoj će Džo Bajden biti sklon ukoliko u novembru osvoji predsednički mandat.
U Bajdenovoj viziji sveta, SAD bi kroz dodatno širenje i produbljivanje saradnje unutar EU i NATO suzbila uticaj Rusije u Evropi, a kroz saradnju sa svojim pacifičkim saveznicama (Japan, Australija, Južna Koreja, Tajvan i drugi) ograničila uticaj Kine. Kroz vreme bi atlantska i pacifička saveznička krila sa SAD-om činila sve monolitniji blok, povezan vrednostima liberalne demokratije i slobodnog tržišta, koji bi bio garant globalnog očuvanja ovih vrednosti.
Zbog ovih razloga, evropski politički establišment na novembarskim izborima navija za kandidata demokrata. Vraćanje američke politike na stara multilateralna podešavanja, ojačalo bi Evropsku uniju i NATO, te bi proevropske snage imale u Vašingtonu saveznika za nastavak svog dosadašnjeg delovanja, što trenutno nije slučaj.
Politika Donalda Trampa prema Evropi
Pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima 2016. značila je i promenu američkog kursa prema svetu, ali i prema državama članicama Evropske unije. Za razliku od tradicionalnog savezničkog pristupa, Tramp na države Evrope gleda značajno asertivnije.
Akuelni predsednik na multilateralizam gleda kao na „globalizam“ koji je usmeren protiv nacionalnih država i običnog građanina, a koji je na korist „globalnim elitama“. Bilo da se radi o Pariskom klimatskom sporazumu, višestranim ugovorima o slobodnoj trgovini, Svetskoj zdravstvenoj organizaciji ili organizacijama poput EU i NATO, u takvoj viziji sveta ove organizacije su suvišne. Trampov pristup više vrednuje unilateralizam, ravnotežu snaga, a velike multilateralne ugovore bi trebalo da zameni direktna pogodba sa svakom od država pojedinačno i više ad hoc savezništva od situacije do situacije.
U takvoj viziji sveta, tradicionalni američki saveznici se osećaju značajno manje sigurno, jer su manje posmatrani kao saveznici, a više kao „povremeni prijatelji, povremeni neprijatelji“ (frienemies). Od Japana, preko Evropske unije, do Kanade, postoji visok nivo skepse aktuelnih vlasti ovih država prema aktuelnom predsedniku Amerike. Ove tenzije su pojačane prilikom insistiranja Trampa na redefiniciji trgovinskih odnosa SAD-EU i NAFTA sporazuma o slobodnoj trgovini koji je SAD potpisala sa Kanadom i Meksikom, a koji je stupio na snagu 1994. godine.
Idealan scenario za Trampa bi bio rast desnog populizma u državama Evropske unije, koji bi doveo do smanjenja snage EU naspram država članica ili doveo čak do raspada EU. U takvom scenariju bi evropske države postale individualni akteri sa manjom moći od EU kao celine. Sličnu politiku Tramp usmerava i prema Severnoatlantskoj alijansi, koju smatra nepotrebnom i izražava skepsu da bi trebalo ulaziti u ratove ako neka od članica biva napadnuta. Iz tog razloga, insistira da NATO članice pojačaju svoje odbrambene kapacitete i da troše bar 2% BDP-a na odbranu, što u Evropi ispunjava tek par država.
Zbog ovih razloga, za još jednu pobedu Donalda Trampa u Evropi navijaju desni populisti, evroskeptici i režim Vladimira Putina u Moskvi. Još jedan mandat američkog predsednika koji je protiv EU i NATO oslabio bi ove institucije, te bi odgovarao političkom diskursu evroskeptika koji su svakako za raspuštanje ovih institucija.
Na drugoj strani, slabljenje monolitnosti EU i NATO ojačalo bi relativnu snagu Rusije, s obzirom da u tom scenariju ne bi morala da se nosi sa ogromnim povezanim evropskim blokom, već sa pojedinačnim evropskim državama od kojih je pojedinačno politički moćnija.
[click_to_tweet tweet=“Izbor između Trampa i Bajdena je izbor između radikalnog raskida i dosadašnjeg savezničkog pristupa Evropi koji funkcioniše od Hladnog rata do danas. | “ quote=“Izbor između Trampa i Bajdena je izbor između radikalnog raskida i dosadašnjeg savezničkog pristupa Evropi koji funkcioniše od Hladnog rata do danas.“]
Važnost američkih izbora za Evropu
Evropska politika, od svetske ekonomske krize iz 2008. nalazi se u stalnim krizama i preispitivanjima. Iako desni populisti nisu uspeli da preuzmu vlast u ključnim državama Evrope, a podbacili su i na izborima za Evropski parlament 2019, oni egzistiraju kao najjača opoziciona snaga i opasnost po sadašnji poredak u Evropi.
Izbori u najjačoj sili zapadnog sveta svakako ove procese mogu da ubrzaju ili da im promene smer. Ukoliko u novembru sadašnji favorit iz anketa, Džo Bajden, osvoji mandat, desni populisti evroskeptici će vrlo izvesno doživeti dalji pad, a tradicionalno savezništvo bi se vratilo na stare staze.
Sa druge strane, još jedan mandat Donalda Trampa može značajno da promeni i političke okolnosti u Evropi. Iako bi sadašnji predsednik u novom mandatu imao mnogo važnija posla od Evrope, i unutrašnja i spoljnopolitička, desnopopulistička pobeda u Vašingotinu dala bi novi talas snage istim snagama u Evropi i novu nadu Rusiji da se može vratiti na scenu nakon pola decenije oštrog opadanja moći.
U novembru ove godine, američki birači će prilikom glasanja imati veliki uticaj, ne samo na budućnost svoje države, već i na budućnost mnogih regiona u svetu, u koji svakako spada i budućnost Evrope.
[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]
