bajden vojska
bajden vojska

Da li će zapadne demokratije pobediti Kinu?

Pre nekoliko nedelja, britanski nosač aviona Kraljica Elizabeta, upitio se sa pratnjom ka Južnom kineskom moru. Njemu će uskoro podršku pružati australijska mornarica, ali i američki razarač. U istom periodu, francuska ministarka odbrane obavestila je javnost o patroliranju francuske nuklearne podmornice blizu Kine, a kanadski premijer Džastin Trudo uputio je borbeni brod blizu Tajvana. Prosečan građanin će se zapitati da li je na delu priprema za Treći svetski rat protiv Kine?
U ovom momentu takav razvoj događaja deluje malo verovatan, što ne znači da bi ove nove događaje trebalo ignorisati. Upućivanje mornarice od strane zapadnih demokratija sa raznih strana blizu Kine, predstavlja jasno upozorenje ovoj azijskoj sili. Pretnje da bi Kina u narednih par godina mogla da izvrši invaziju na demokratski Tajvan, dešavanja u Hong Kongu i kinesko širenje u obližnjim morima, na Zapadu su shvaćene ozbiljno.
Ova događanja bi trebalo shvatiti kao samo deo šire strategije okruženja Džoa Bajdena, ali i Borisa Džonsona, da demokratije uzvrate udarac na globalnoj sceni. Ono u čemu se slaže Džonsonova spoljnopolitička strategija „Globalna Britanija“ i stavovi Bajdenovog čoveka za Kinu, Kurta Kembela, je da bi demokratije trebalo bolje da se koordinišu i štite svoje interese i sa pacifičke i sa atlanske strane. Da li će u tome uspeti i zaustaviti globalni uspon i širenje diktatorskih režima na čelu sa Kinom, važno je pitanje u analizi međunarodnih zbivanja u ovoj dekadi.

Gde je svet sada?

U prethodnoj deceniji, demokratija je zabeležila opadanje širom sveta. Veći udeo svetske populacije danas živi pod diktatorskim režimima, nego 2009. Na osnovu ovogodišnjeg izveštaja Freedom House, samo oko petine svetske populacije živi u „slobodnim državama“ u kojima građani mogu bez prepreke vlasti uživati svoja individualna prava. Diktature koje su bile u povoju, sada su etablirane, slabe demokratije preuzeli su ambiciozni autoritarci, a postojeće diktature su po pravilu otišle korak dalje u ograničavanju sloboda svojih građana.
Ovoj tendenciji pomogle su nesigurnosti nakon Svetske ekonomske krize iz 2009, ali i Trampova spoljna politika koja je ovu tendenciju demokratske oseke ignorisala. Iako je zahvaljujući globalizaciji broj ljudi koji žive u apsolutnom siromaštvu od 1990. do 2015. opao sa 2 milijarde na 705 miliona u 2015. (uprkos ogromnom skoku broja stanovnika), to nije nužno dovelo do demokratizacije kako se pretpostavljalo.
Kina, na primer, danas samouvereno stremi da postane prva privreda sveta, a njen unutrašnji poredak je sve represevniji prema sopstvenim građanima. Poljska je od početka tranzicije udesetostručila svoju privredu (sa 66 milijardi 1990. Na blizu 600 milijardi u 2020), ali je danas manje demokratska nego pre 10 ili 20 godina. Globalizacija je uprkos pozitivnom ukupnom neto efektu, proizvela i veliki broj ozlojeđenih gubitnika koji spas vide u populizmu i nemaju problem sa autoritarizmom.
Demokratije su se pokazale i kao ranjive na uticaje koji stižu iz sve bogatijih autokratija. Koruptivni novac iz bliskoistočnih naftaških država, Rusije ili dikatura u Srednjoj Aziji uspeo je da zagadi zapadne demokratije. Dok autokratije zabranjuju zapadne medije, organizacije ili lobiste, isti iz autokratskih država postoje u demokratijama i promovišu svoju agendu i neretko dezinformacije bez naročitih prepreka. Kina je kroz povoljne kredite i ignorisanje kakvi su režimi sa kojima sarađuje, uspela da proširi svoj uticaj u državama Višegradske grupe i u Africi. Raznim afričkim diktatorima izvezla je svoj sistem za špijuniranje građana uz svoje kredite za mostove i luke.
Međutim, odlazak Donalda Trampa iz Bele kuće, a pobeda pro-EU establišmenta nad populistima u evropskim državama, mogu relativno brzo promeniti ovo stanje.
Džo Bajden na sastanku QUAD (“azijski NATO”)

Šta zapadne demokratije planiraju?

Kada se pogleda ono što govori okruženje Džoa Bajdena i Borisa Džonsona, vidljivi su obrisi nove strategije. Ono što provejava kao ideja je da se sadašnji G-7 pretvori u takozvani „D-10“ (10 demokratija). Sadašnji G7 (SAD, Kanada, Japan, Italija, Nemačka, Francuska, UK + EU), bio bi proširen sa tri pacifičke države (Južna Koreja, Indija, Australija) i tako postao D-10. Ova organizacija bi služila da se bolje koordinišu demokratski poretci u zaštiti svojih interesa, naspram vrlo potentnih autokratija (prvenstveno Kine).
"
Ukoliko zapadne demokratije budu odlučne u odbrani svojih vrednosti, Tajvan će biti prioritet.
"
Tako organizovane D-10 bi činile po proceni MMF-a iz 2020. oko 60% svetske ekonomije, naspram oko 17% koliko to čini Kina ili manje od 2% koliko čini Rusija. Iako su ove države različite i različitih ekonomskih interesa, deluje da nekoliko zajedničkih postoji. Ono u čemu se slažu je manje uticaja Kine u sferi telekomunikacija, manje zavisnosti u odnosu na Kinu kada se radi o lancima snabdevanja, kao i ograničavanje širenja kineskog uticaja kroz kineske investicije.
Iako je kineska ekonomska moć narasla i država je uspevala da se snađe prilikom trgovinskog unilateralnog sukoba sa SAD za vreme Trampa, u slučaju koordinasnog pritiska D-10 to ne bi bio slučaj. Karte na koje će Kina igrati kao kontru velikom koordinisanom pritisku je prevelika trgovinska povezanost i pogodnosti koje nudi tržište od preko milijardu ljudi solidnog dohotka. Države poput Australije ili Južne Koreje, po pitanju ozbiljnijeg pritiska na Kinu mogu biti kolebljive.
U vojnoj sferi, taj odnos moći bio bi dosta veći u korist D-10. Na NATO koji okuplja 28 evropskih država, Kanadu i SAD, pridodata bi njegova azijska verzija QUAD. Ova trenutno, ne najbolje koordinisana organizacija, bila bi pacifičko vojno krilo demokratija. U ovom momentu u QUAD-u učestvuju: Australija, Indija, Japan i SAD, a Boris Džonson izrazio je želju da se njemu pridruži i Ujedinjeno Kraljevstvo.
D-10 države bi od trenutno 22 aktivnih nosača aviona u svetu imale 18, dok Kina ima 2 i Rusija 1. Iako je Kina povećala svoje mornaričke kapacitete, američka mornarica solo je po tonaži duplo veća, tehnološki više koraka ispred i sa skoro 3 puta više nosača aviona. Sa novim kretanjima u Južnom kineskom moru, potencijalno kinesko vojno angažovanje teško bi prošlo i vojno i politički.

Mogu li zapadne demokratije da pobede Kinu?

Uspešna realizacija inicijative D-10 bila bi najopasnija pretnja po Kinu i druge diktature u svetu. Dok su u vreme Trampa zapadne demokratije vodile međusobne trgovinske ratove, poput trgovinskog rata SAD sa EU i Kanadom, danas to nije slučaj. U Vest Vingu, i u Dauning Stritu 10, ali u Tokiju, politički lideri i savetnici svesni su da svetsko jačanje Kine i njeno rušenje liberalnog svetskog poretka, može biti pretnja po njihov način života i političko uređenje na dugi rok.
Trenutna kalkulacija na Zapadu u odnosu na Kinu, kao glavnog svetskog izazivača, relativno je jednostavna. Kina će po različitim procenama između 2040. i 2050. upasti u demografsku provaliju, kada će svaki treći stanovnik imati preko 60 godina. Veoma niske stope rađanja, ogroman deficit žena u odnosu na muškarce i značajno produžavanje životnog veka, napravili su izvesno nepopravljivu demografsku situaciju.
U tom periodu Kina će verovatno stupiti u stanje u kom se, iz sličnih razloga, našao i danas nalazi Japan. To je stanje niskih stopa privrednog rasta i ogromne stare izdržavane populacije, nakon perioda ogromnog rasta i ekspanzije. Iz tog razloga, cilj zapadnih sila biće da do tog momenta u sledećih 20 godina suzbiju manevarski prostor Kine i uspore joj i oslabe ekonomsku i političku ekspanziju, tako da u period stagnacije uđe slabija.
Inicijativa D-10 bi u uspešnoj realizaciji to izvela u dovoljoj meri, jer iako države članice mogu imati različite interese u odnosu na Kinu, one nemaju dugoročni interes da Kina bude sila broj jedan koja postavlja međunarodna pravila. Sa mogućim izuzetkom Indije, ostale demokratske države imaju interes da globalni poredak bude demokratski, polazeći od teze da demokratije gotovo nikada ne ratuju međusobno i da bi to bila najveća garancija za svetski mir. U ovom momentu takvom poretku na putu stoji jednopartijska diktatura Kina, autoritarni režim Vladimira Putina, iranska islamska teokratija i manje antizapadne diktature, ali de facto samo Kina.

Kina kao izazivač i SAD

Moskva je 1989. branila svoje pozicije u Pragu i Berlinu, a nakon trideset godina to radi u Istočnoj Ukrajini i Minsku. Iako se Putinov režim pokazao kao sposoban u odnosu na „karte koje ima u ruci“, Rusija ne predstavlja dugoročnu pretnju po Zapad. Njena privreda je danas manja od privrede Kanade i Južne Koreje, sa problematičnom demografskom situacijom i bez ozbiljnijih saveznika.
Kina je na drugoj strani država koja je u istom periodu svoju privredu povećala 50 puta, a sa njim i politički uticaj i vojnu moć. Ključni test za zapadne demokratije u konfrontaciji sa Kinom biće situacija na Tajvanu. U sukobu između ove „dve Kine“, nivo spremnosti Zapada da brani demokratski Tajvan biće lakmus test, da li su demokratije spremne da žrtvuju kratkoročne ekonomske dobitke u odnosu na dugoročne političke.
Tajvan je danas funkcionalna i bogata demokratija, koja je prva u Aziji po pravima žena i ispred Francuske po istom kriterijumu (GII indeks), kao i država koja štiti prava svojih manjina. Kina je sa druge strane jednopartijska diktatura koja kontroliše svoje građane, koja ne negira da vrši prinudnu sterilizaciju žena iz ujgurske manjine i koja političkom odlukom njene elite nije ono što je postao Tajvan. Ukoliko zapadne demokratije budu odlučne u odbrani svojih vrednosti, Tajvan će biti prioritet.
Kako poslednja događanja u Južnom kineskom moru govore, deluje da će to biti slučaj i da će zapadne demokratije svoj fokus u ovoj dekadi prebaciti na Peking. Da li će u tome biti uspešne? Možda saznamo već za koju godinu.

Tekst je originalno objavljen na portalu Blic 13.03.2021.

 

Budite u toku sa svetskim političkim trendovima!

Prijavite se na našu mejling listu i slaćemo Vam najsvežije analize o spoljnoj politici.

    Оставите одговор

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Slični tekstovi

    Nemački kancelar Olaf Šolc u poseti Ukrajini
    Nemačka
    Dimitrije Milić
    Nemački energetski haos i zelena tranzicija

    Početak ove dekade obeležen je velikim entuzijazmom za zelenom transformacijom na evropskom kontintentu. Evropska unija, ali i njene pojedinačne članice, u prethodnim mesecima najavljivale su nove planove da do kraja ove decenije prepolove svoje emisije štetnih gasova. Na taj način bi ovaj bogati kontinent dao primer ostatku sveta za 21. vek, a evropski građani bi već do kraja ove dekade trošili značajno čistiju energiju, koja bi dolazila iz obnovljivih izvora. Taj scenario imao je prilično merljive ciljeve, usklađene sa Pariskim sporazumom o klimi iz 2016.

    Nastavi čitanje »
    Ursula fon der Lajen na samitu Afričke unije - Christophe Liccope
    Evropska unija
    Dimitrije Milić
    Da li Afrika može da energetski spasi EU?

    Rat u Ukrajini prošao je svoj stoti dan, a posledice su jasno vidljive i izvan granica Ukrajine i Rusije. Gotovo ceo svet oseća posledice ovog sukoba u najrazličitijim sferama, od ekonomije do energetike ili snabdevanja hranom. Ukrajinski najbliži komšiluk dobija najviše pažnje za posledice koje trpi zbog ratnog stanja i uzajamnih paketa sankcija, ali posledice prevazilaze i evropski kontinent. Ovaj rat će izvesno imati ogromnog uticaja na budućnost energetskih politika i važnost zelene energije, jer može doneti velike promene u globalnoj energetskoj slagalici.

    Nastavi čitanje »
    Švedski i finski vojnik na vojnoj vežbi - esper Moldvik-Swedish Armed Forces
    Švedska
    Dimitrije Milić
    Šta donose Finska i Švedska u NATO-u?

    “Moji saradnici su izračunali da sam do sada dao preko 400 intervjua o ulasku Finske u NATO“ rekao mi je bivši finski premijer Aleksandar Stub na ovogodišnjem EPP kongresu u Roterdamu. Pre samo pola godine ova rečenica bila je gotovo nemoguća.

    Nastavi čitanje »