29. marta 2019. u 23 časa po lokalnom vremenu Ujedinjeno kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske više neće biti član Evropske unije. Barem bi tako trebalo da bude… Građani UK izašli su na referendum 23. juna 2016. godine i sa nešto manje od 52% podržali opciju izlaska iz Evropske unije. Tadašnji premijer Kameron koji je u referendumskoj kampanji podržavao opciju ostanka u zajednici, ubrzo nakon objavljivanja rezultata podneo je ostavku na svoju poziciju. Velika većina građana Škotske (62%) podržala je ostanak u Evropskoj uniji i u toj odluci su imali podršku Severne Irske (56%). Međutim, broj od oko 3.500.000 ljudi koji su glasali u ove dve celine nije mogao da pobedi tanku većinu koju je opcija izlaska osvojila u ostatku Velike Britanije – Engleskoj i Velsu (53%), u kojima je izlaznost čak bila i viša. Ubrzo nakon referenduma Britanci su morali na novo glasanje – ovog puta za parlament. Podršku su ponovo dobili konzervativci na čelu sa Terezom Mej koja je pre tačno godinu i po dana pokrenula proces napuštanja Evropske unije. Tada je izgledalo da će „razvod“ biti težak, ali ne i neizvodljiv, a sada se čini da je situacija znatno teža i za UK i za EU.
Prva važna tačka oko koje je postignut dogovor odnosi se na to koliko je Ujedinjeno kraljevstvo „dužno“ Evropskoj uniji. Zvanična cifra široj javnosti nije poznata, ali je bilo raznih procena. Žan Klod Junker, odlazeći predsednik Evropske komisije, svojevremeno je predložio 60 milijardi evra kao cifru oko koje treba da se dogovore dve strane. Istovremeno, Tereza Mej je sa 20 milijardi evra, koliko je bila prva procena Britanaca, podigla cifru na 40. BBC je dao svoju računicu koja je iznostila oko 40 milijardi funti, a najrealnija cifra po mišljenju mnogih se kreće od 35 do 39 milijardi funti.
Druga tačka oko koje je postignut dogovor odnosi se na život Britanaca koji žive u EU i građana država članica EU koji žive u UK. Procenjuje se da oko 3 miliona „Evropljana“ živi u UK, dok je broj Britanaca u zemljama EU oko milion. Dogovor dve strane je da ti ljudi mogu „da žive, rade i studiraju onako kako su to radili i do sada pod zakonima Evropske unije“. Dogovor, takođe, obuhvata i pitanje budućih supružnika koji trenutno ne žive u istim zemljama i omogućava im zajednički život i nakon Bregzita. Postignut je i dogovor o pravima koji predviđa da će državljani članica Evropske unije biti pod jurisdikcijom Evropskog suda pravde 8 godina nakon zvaničnog datuma napuštanja EU.
Treća tačka oko koje je postignut delimični dogovor odnosi se na granicu između Severne Irske i Irske. Kako su obe države članice EU, fizička granica između njih trenutno ne postoji. Jedan od glavnih problema u pregovorima dve strane predstavlja upravo dogovor oko ove tačke. Premijer Irske Leo Varatkar je čak najavio da bi mogao da stopira razgovore VB i EU ukoliko se ne postigne dogovor da „tvrde“ granice neće biti. Tvrde granice bi značile oštriju kontrolu dobara i ljudi koji prelaze iz jedne države u drugu, što bi predstavljalo veliki udar na trgovinu Iraca sa njihovim najvećim partnerima – Britancima. Jedna od ideja jeste bila i da se granica pomeri na Irsko more koje razdvaja Irsku (Irska i Severna Irska) od Velike Britanije (Engleska, Škotska i Vels). Britanci nikako ne mogu da prihvate ovu ideju jer bi na taj način Severna Irska bila znatno udaljenija od VB, a prema rečima Tereze Mej „Ujedinjeno kraljevstvo mora biti jedna celina“. Poslednja solucija o kojoj se govori je uvođenje tehnologije kao strožiji vid kontrole od trenutnog, ali mekši od potencijalnog uvođenja granica. O ovom rešenju će narednih dana raspravljati prvo konzervativci, a potom i pregovarači VB i EU.
Kada govorimo o potencijalnim rešenjima krize koja je prethodnih dana aktuelna, nameće se nekoliko solucija. I dalje najrealnija opcija, ali sa manjim šansama nego pre, predviđa dogovor UK i EU do 29. marta 2019. u kojem bi bili regulisana sva pravila za nastavak saradnje dve strane. Ukoliko do tog dana dogovor ne bude postignut, a dve strane budu na dobrom putu, moguće je da će u dogovoru svih članica EU rok za Bregzit biti produžen.
Kao druga opcija nameće se „no-deal“ koji pojedini tvrdi Bregzitovci podržavaju. Tom opcijom bi, prema mišljenju zagovornika tvrdog Bregzita, Ujedinjeno kraljevstvo konačno postala nezavisna država koja bi sama mogla da određuje svoju politiku trgovine. Sa druge strane, protivnici ovog rešenja kažu da bi ovakva situacija dovela do katastrofalnih posledica po privredu, visokih cena dobara, praznih rafova,… Premijerka Mej je u jednom obraćanju navela da je čak i „no-deal“ bolji od dogovora koji bi predložila EU, a koji bi išao na štetu Britancima.
U poslednjih nekoliko dana još dve opcije su postale potpuno otvorene: novi izbori i novi referendum. Ukoliko bi se u nedelju održali izbori, konzervativci bi mogli da računaju na između 37 i 42 procenta u ukupnom biračkom telu, dok bi laburisti bili za nijansu slabiji sa rezultatom od 35 do 40 posto. Na prethodnim izborima konzervativci su dobili 2,4% više od laburista, a ipak su osvojili 55 poslaničkih mesta više zbog drugačijeg izbornog sistema od onog koji imamo u Srbiji. U ovom trenutku je jako teško predvideti u kojem smeru bi kampanja otišla i kakve bi komplikacije mogle da se pojave u obe partije. Tereza Mej nema potpunu podršku svoje partije konzervativaca i to bi moglo da predstavlja veliki hendikep za nju. Boris Džonson, doskorašnji ministar spoljnih poslova, objavio je juče svoj detaljan plan za napuštanje EU koji mnogima deluje kao kandidatura za lidera. Uz to, Čekers plan Tereze Mej u ovom trenutku deluje da neće biti ostvaren. Sa druge strane, ni Korbin nije u preterano boljoj situaciji s obzirom da u njegovim redovima postoje ljudi koji misle da bi trebalo ponoviti referendum iz 2016. godine, ima onih koji smatraju da bi dobro bilo održati novi referendum na kojem bi opcije bile prihvatanje i neprihvatanje sporazuma sa EU, a ima i protivnika održavanja novog referenduma. Jedan od ključnih igrača unutar Laburističke partije je Čuka Umuna, harizmatični mladi pripadnik centrističkog krila, koji je mišljenja da bi Britancima trebalo pružiti još jednu šansu da glasaju i potvrde odluku koja je doneta 2016. godine. U susret izborima za Evropski parlament naredne godine, kontakti Umune sa Emanuelom Makronom, koji je u intervjuu za Blumberg rekao da bi zasigurno prihvatio UK nazad u EU ukoliko građani promene mišljenje, mogli bi da rezultiraju odvajanjem frakcije laburista ili barem nedavanjem značajne podrške Korbinu na izborima.
Poslednja opcija odnosi se na novi referendum i kao što je prethodno bilo pomenuto, postoje dve opcije. Prva predviđa glasanje na kojem bi birači odlučivali o tome da li sporazum sa EU treba prihvatiti ili ne. Druga opcija, koja za sada ima tanku podršku političara u oba tabora, odnosi se na „popravni“ referendum iz 2016. na kojem bi građani ponovo glasali da li su za ostanak ili za napuštanje zajednice.
Naredni dani i meseci će svakako biti puni značajnih događaja za građane Ujedinjenog kraljevstva. Već sutra, 30. septembra počeće konferencija torijevaca nakon koje bi podrška Terezi Mej i Borisu Džonsonu mogla da se izmeri. Ubrzo nakon toga uslediće nastavak razgovora sa Evropskom unijom, a početkom 2019. i eventualna parlamentarna rasprava o sporazumu koji bi mogao biti postignut između EU i UK. U svakom slučaju, u narednom periodu biće jasnije da li će Ujedinjeno kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske zaista napustiti Evropsku uniju 29. marta 2019. u 23:00.
