Dok su ranije u dublju analizu glasanja žena mahom ulazili samo politički stratezi, zbog interesa svojih kampanja, danas je to važnije pitanje u javnosti. Podaci iz različitih država govore da su žene na Zapadu imale velikog uticaja na to ko će u kojoj državi biti izabran, a da će ta uloga samo rasti.

Glasanje i žene

Od kad su se žene izborile za pravo glasa, zahvaljujući višedecenijskoj borbi sifražetkinja, važi percepcija da su žene bliže glasanju za leve i druge društveno progresivne partije. Od Amerike, preko Francuske ili Ujedinjenog Kraljevstva i Nemačke, žene su se u proseku više opredeljivale za demokrate, odnosno u Evropi za socijaldemokratske partije. Međutim, ta razlika nije bila velika.

Percepcija toga vremena je bila da zbog tradicionalnih rodnih uloga, muškarci i žene imaju različita životna iskustva. Različita proživljena iskustva formiraju različito shvatanje određenih problema i rešenja za njih. Zbog tradicionalne društvene uloge žena koja podrazumeva brigu prema ljudima iz njihovog okruženja, afiniteti njih kao glasačke grupe bili su bliži podršci državnim programima zdravstva, obrazovanja i socijalnog staranja, a manje različitim ratnim politikama i tržišnim merama.

Iz tog razloga, žene su bile sklonije da glasaju za stranke koje imaju politički program na liniji socijalne odgovornosti i širenja društvenih sloboda. Po pravilu su to bile stranke umerene levice, koje su uvek u svom sastavu imale i uticajno feminističko krilo. Desnici su bile sklone konzervativnije žene, čiji je broj opadao kroz vreme.

Jačanje i sve veći uticaj feminističkog pokreta, uključivanje ženskog ugla gledanja u popularnu kulturu i takozvani „kulturološki ratovi“ ovu razliku su dodatno proširili. Žene danas glasaju nezavisnije od muškarca iz svog okruženja, svesnije su svog identiteta i više se opredeljuju u skladu sa problemima svoje grupe. To se veoma brzo videlo i na biračkim mestima širom Zapada.

Koga glasaju žene?

Ono što u politici mahom ne važi je da će pripadnici određene grupe da uvek glasaju za pripadnika svoje grupe. Šansa da će imigrant glasati za lidera stranog porekla ili da će mlad čovek glasati za mladog kandidata, ne važi nužno. Takva je situacija i kod žena na Zapadu. Iako postoje studije koje pokazuju da su žene sklonije da glasaju ako je kandidat zapravo kandidatkinja, to je daleko od glavnog kriterijuma.

Ključan kriterijum kod žena predstavljaju političke pozicije tog kandidata ili kandidatkinje. Žene na Zapadu su spremne da brane svoja prava (poput reproduktivnih prava), da se mobilizuju protiv ultrakonzervativnih snaga na tvrdoj desnici i sklonije su glasanju za opcije koje su izdašnije sa javnom potrošnjom. Rod lidera ima manje uticaja.

Žene su u Francuskoj 2017. više glasale za Emanuela Makrona nego za njegovu protivkandidatkinju Marin Le Pen (68% prema 32%). Prva žena na čelu Britanije nakon Margaret Tačer, Tereza Mej, bila je izjednačena sa laburistom Džeremijem Korbinom među ženama ukupno (43% prema 43%). Kod žena mlađih od 25 godina je čak izgubila ubedljivo, gde je Korbin dobio čak rekordnih 70% na izborima 2017.

Postoje i suprotni primeri, gde je Hilari Klinton ubedljivo pobedila Trampa kod ženskih glasača sa 54% prema 41%, i to ravnomerno u preko 40 od 50 država. Međutim, na izborima prošle godine, stari beli muškarac Džo Bajden je povećao tu razliku i Trampa pobedio kod ženskih glasača sa 57% prema 42%. Angela Merkel je ka sebi privukla takođe ženske glasače, koji njenoj stranci desnog centra tradicionalno nisu bili skloni. Sa druge strane i ona je svoju partiju izmenila, tako što je prihvatila brojne politike svojih levičarskih protivnika.

Po pravilu, izrazita desnica, ima veliki problem da mobilizuje ženske glasače. Njihovi tvrdo konzervativnistavovi i oštar odnos prema imigraciji, svoju bazu nalaze većinski u muškarcima bez fakultetske diplome. Žene, a naročito one mlađe, za takve opcije značajno manje glasaju i često izlaze da glasaju protiv ovakvih stranaka. Primeri su brojni, od Amerike i Ujedinjenog Kraljevstva, pa do Švedske, gde je za tvrdu desnicu glasalo samo 12% žena, a čak duplo više muškaraca. U Americi je Trampovo pomeranje republikanca udesno, smanjilo podršku žena ovoj partiji i podiglo njihovu izlaznost.

Uticaj žena na izborne ishode

Danas žene na Zapadu glasaju značajno različito od muškaraca, što jeste promenilo izbornu dinamiku, ali još nije odlučujući faktor. Žene su pojedinačno najveća grupa birača, te su i samim tim vrlo heterogena grupa. Kategorije kao što su obrazovanje, etnička pripadnost, godine ili mesto življenja imaju takođe uticaja na njihovo opredeljivanje.

Istraživanja pokazuju da su starije žene konzervativnije i češće glasaju za desnicu, dok su mlađe ubedljivo za progresivne opcije. Tereza Mej svoju pobedu 2017. duguje dobrim delom penzionerkama. Iako je Tramp od Bajdena ubedljivo izgubio kod žena ukupno, uspeo je da pobedi među udatim ženama (51% prema 47%), a izgubi ubedljivo kod neudatih (63% prema 36%) ili afroamerikanki (90% prema 9%). Žene sa sela i iz malih gradova dale su veliku podršku Marin Le Pen, dok je kod onih iz Pariza bila veoma slaba.

Iz tog razloga bi posmatranje žena kao monolitnog glasačkog bloka bilo greška, ali različite grupe ženskih glasača zaista imaju uticaja na finalne rezultate. Ukoliko se sadašnji trendovi nastave i mlađe žene budu kroz godine sve uticajnije na izborne rezultate, tvrdo desne snage teško će doći do vlasti na Zapadu. Na najskorijim izborima bile su uticajne da spreče njihov uspon, ali ne glavne. Ako se sadašnji procesi nastave, ženski glasači će uskoro poslati izrazitu desnicu na Zapadu u političku istoriju.

Tekst je originalno objavljen na sajtu „nova.rs“ 19. aprila 2021.

Objava Zašto su glasovi žena sve važniji za izbornu pobedu? se prvo pojavila na Novi treći put.

U nastavku teksta pozabavićemo se svim temama vezanim za Bregzit po celinama, kako bi bilo što jasnije za čitanje i razumevanje.

Kada će UK napustiti EU?

Zvanično, Ujedinjeno Kraljevstvo je prvobitno trebalo da napusti Evropsku uniju 29. marta 2019. godine. Stvari su se u međuvremenu iskomplikovale i taj datum je pomeren. Evropska unija je dala dva datuma: 12. april ako sporazum ne bude usvojen, odnosno 22. maj ako bude usvojen. Ovi datumi nisu konačni i mogu dodatno biti pomereni.

Kako će UK napustiti EU?

Nakon neuspešnog trećeg glasanja, pojavila se informacija da će tokom predstojeće nedelje biti održano i četvrto glasanje o sporazumu. Iako je predsedavajući Džon Berkou zabranio višestruko glasanje o istom predlogu, vlada je našla način da izdejstvuje glasanje. Treći put su na glasanje stavili samo „sporazum o razvodu“, bez propratne „deklaracije o budućim odnosima“. Četvrti put bi to moglo da bude još drugačije.

Naime, za ponedeljak je najavljena nova parlamentarna debata o alternativnim opcijama. Ukoliko se tog dana poslanici odluče za neku ili neke od alternativa, vlada bi mogla na glasanje da stavi odabir između sporazuma Mej-Junker i alternativnih opcija izabranih u ponedeljak. Na taj način bi ponovo stavili sporazum na glasanje, a istovremeno ne bi povredili pravilo na koje se predsedavajući poziva.

Iako je sporazum tri puta odbijen, ohrabrujuća činjenica za premijerku Mej je to da je razlika svaki put bila sve manja. Od rekordnog poraza sa 230 glasova razlike u januaru, preko 149 ranije tokom meseca, do 58 glasova razlike u ponedeljak. Ukoliko opadajući trend bude nastavljen, nije nemoguće da poslanici iz četvrtog puta usvoje predlog. Ipak, tvrdo krilo unutar Konzervativne partije i severnoirski DUP koji daje većinu vladi, deluju nesalomivo. Sa druge strane, ni pojedini laburisti koji podržavaju Bregzit ne deluju da bi mogli da promene mišljenje do naredne nedelje.

Tokom prethodne srede, poslanici su glasali o 8 potencijalnih alternativnih strategija za Bregzit. Na tom spisku su bili povlačenje člana 50, drugi referendum, no-deal, ali i kanadski i norveški modeli. Sa najmanjom razlikom su poražene opcija referenduma na kojem bi narod dao konačni sud i opcija carinskih unija. Te dve, ali i neke druge opcije, mogle bi u ponedeljak da dobiju većinu i da postanu alternativa premijerkinom sporazumu. U tom slučaju, u toku predstojeće nedelje poslanici bi glasali i birali između svih opcija koje su na stolu.

Šta ako naredne nedelje ne bude usvojen ni jedan predlog?

U toku jučerašnjeg dana oglasili su se i evropski zvaničnici. Donald Tusk je za 10. april sazvao vanredno i hitno zasedanje na kojem će biti reči o Bregzitu. Kako bi izbeglo no-deal, Ujedinjeno Kraljevstvo će najkasnije do 8. aprila morati da donese konačnu odluku: premijerkin sporazum, duže odlaganje Bregzita ili no-deal.

Šta ako dođe do prihvatanja premijerkinog sporazuma?

Prihvatanje sporazuma koji je Tereza Mej postigla sa zvaničnicima EU značilo bi da će se Bregzit dogoditi do 22. maja. U danima nakon prihvatanja sporazuma, vlada bi imala obavezu da preduzme sve pravne radnje kako bi se Bregzit priveo kraju. Treba imati u vidu da taj sporazum mora da prođe i kroz Evropski parlament, mada trenutno nema naznaka da bi to moglo da predstavlja problem.

[click_to_tweet tweet=“Ako su oko nečega poslanici bili dovoljno jedinstveni i dosledni, to je odbijanje no-deal Bregzita. Međutim, ako dođe do dužeg odlaganja – sve opcije su na stolu. | “ quote=“Ako su oko nečega poslanici bili dovoljno jedinstveni i dosledni, to je odbijanje no-deal Bregzita. Međutim, ako dođe do dužeg odlaganja – sve opcije su na stolu.“]

Šta ako se ne prihvati premijerkin sporazum?

U ovom razvoju događaja, no-deal Bregzit bi postao realnost 12. aprila u ponoć. Iako trenutna situacija deluje da ide ka no-deal Bregzitu, takav ishod je više puta odbijen u parlamentu velikom većinom glasova, a i u narodu ima izuzetno nisku podršku. Zato se pretpostavlja da će u slučaju da sporazum ne bude usvojen, premijerka zatražiti duže odlaganje. Pretpostavlja se da bi Unija dozvolila Kraljevstvu duže odlaganje (najverovatnije između 9 i 12 meseci). Duže odlaganje Bregzita znači učestvovanje na izborima za Evropski parlament u maju, a gotovo izvesno i održavanje novih parlamentarnih izbora.

Šta bi značilo raspisivanje vanrednih izbora?

Iako je poprilično izvesno da bi situacija u parlamentu bila vrlo slična današnjoj, tačnije niko ne bi imao samostalnu većinu, veruje se da bi proveravanje volje birača moglo da donese novu pozitivnu energiju u parlament. Novija istraživanja javnog mnjenja daju mahom blagu prednost konzervativcima u odnosu na laburiste, od svega par procenata.

Novitet na britanskoj političkoj sceni predstavlja Nezavisna grupa poslanika koja je u petak najavila osnivanje partije – „Promeni UK“. Iako tek formirana od bivših poslanika laburista i konzervativaca, ova grupa je u pojedinim istraživanjima dolazila i do 18% podrške birača. Formiranje stranke „za učešće na evropskim izborima“ predstavlja jasnu poruku ovih poslanika da smatraju da će Bregzit biti odložen na duže staze. Inače, ova grupacija se otvoreno zalaže za održavanje novog referenduma na kojem bi građani dali svoj sud, a među opcijama bi bio i „ostanak u EU“. Iako im izborni sistem ne ide na ruku, Čuka Umuna i njegovi saborci mogli bi da naruše duopol dve velike partije levog i desnog centra.

Ko bi vodio konzervativce u izbornoj kampanji?

Tereza Mej je najavila da neće biti premijerka u narednoj fazi Bregzita ukoliko njen sporazum bude prihvaćen. To je bio njen ustupak pojedinim poslanicima koji su bili zainteresovani da glasaju za predlog, ali samo u slučaju da se premijerka povuče sa tog mesta. Iako je veći broj konzervativaca podržao predlog, bilo je to nedovoljno da on bude i usvojen. Ostaje nejasno da li će Tereza Mej u svakom slučaju podneti ostavku pre naredne faze Bregzita. Ukoliko to bude slučaj, verovatno je da bi novi lider konzervativaca bio izabran u maju ili junu.

Kao glavni konkurenti se spominju: Boris Džonson (bivši gradonačelnik Londona i bivši ministar spoljnih poslova – predstavnik tvrdog krila Bregzitovaca); Dominik Rab (bivši ministar za Bregzit – predstavnik tvrdog krila Bregzitovaca); Dejvid Lidington (zamenik premijera – umereni zastupnik ostanka u EU); Majkl Gouv (bivši državni sekretar za poljoprivredu – umereni zastupnik Bregzita); Sadžid Džajvid (naslednik Tereze Mej na poziciji ministra unutrašnjih poslova – umereni zastupnik ostanka u EU); Džeremi Hant (trenutni ministar spoljnih poslova – umereni zastupnik ostanka u EU); Andrea Lidsom (vođa donjeg doma parlamenta – umereni zastupnik Bregzita) i Dejvid Dejvis (bivši protivkandidat Dejvidu Kameronu – umereni zastupnik Bregzita). Najpoznatiji među njima je definitivno Boris Džonson i iza sebe ima podršku lidera tvrdog krila Džejkoba Ris Moga. Ipak, verovatnije deluje da bi naredni premijer mogao da bude neko umerenijeg stava, verovatno Majkl Gouv.

Koliko je realan novi referendum?

Ovo je jedno od najčešćih pitanja u britanskim medijima prethodnih nedelja. Peticija koju je potpisalo preko 6.000.000 ljudi za svega nekoliko dana, kao i marš u kojem je učestvovalo 1.000.000 ljudi po nezvaničnim procenama, svakako su podgrejali priču o drugom referendumu. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da bi na novom referendumu opcija ostanka u EU dobila između 5 i 10 procenta prednosti. Ipak, vrhovi dve najveće partije izbegavaju da daju podršku ovoj ideji. Od konzervativaca se podrška referendumu i ne očekuje, ali čini se da stav lidera laburista ne predstavlja stav većine članova i glasača te partije. Džeremi Korbin vrlo nevešto prikriva svoj evroskepticizam pričom o poštovanju volje građana iz 2016. godine. Iako se trudi da Bregzit bude što mekši, ipak se ne usuđuje da podrži ideju da građani na novom referendumu odluče sudbinu zemlje.

Šta je problem sa referendumom?

Još jedan problem za referendum može predstavljati i pitanje koje bi bilo postavljeno. Postoji poprilična podrška referendumu na kojem ne bi bilo opcije ostanka u EU, već odabir između dogovora i no-deal Bregzita. Na takvom referendumu bi gotovo izvesno pobedila opcija bilo kakvog dogovora.

Ipak, referendum sa opcijom ostanka bi mogao da bude komplikovan zbog same postavke pitanja. Ukoliko budu ponuđena tri odgovora, od kojih bi jedan bio vezan za ostanak u EU, a ostala dva za izlazak, očigledno je da bi ostanak imao najveći broj glasova. Ovaj problem mogao bi da bude prevaziđen preferencijalnim ili dvokružnim glasanjem. Šta to znači? Na preferencijalnom glasanju bi građani izvršili prioritizaciju želja tako što bi ponuđene opcije rangirali prema sopstvenim željama. U slučaju dvokružnog glasanja, građani bi u prvom krugu odabrali dve alternative, između kojih bi odučivali u drugom krugu.

Da li UK može da ostane u EU?

Evropski sud pravde je doneo odluku prema kojoj Ujedinjeno Kraljevstvo može jednostrano da donese odluku i ostane u EU. Iako je ovaj razvoj situacije i dalje vrlo teško zamisliv, sve je veći broj ljudi koji ga ozbiljno uzima u razmatranje.

Zaključak

Trenutna situacija u kojoj se nalazi Ujedinjeno Kraljevstvo je verovatno najneizvesnija i najlošija od Drugog svetskog rata. Bezidejnost vlade i parlamenta dostigli su svoj vrhunac. Vrlo slabe pozicije lidera obe partije dostigli su vrhunac. Nedoslednost poslanika pri glasanju dostigla je vrhunac. Zaista deluje kao da se sve odjednom pokvarilo i krenulo u pogrešnom smeru. Vrlo je nezahvalno davati procene budućnosti Bregzita nakon svega što se u prethodnih godinu i po dana dogodilo, ali je očigledno da vremenom opadaju šanse za usvajanje sporazuma Tereze Mej, a rastu šanse za no-deal i duže odlaganje. A ako su oko nečega poslanici bili dovoljno jedinstveni i dosledni, to je odbijanje no-deal Bregzita. Međutim, ako dođe do dužeg odlaganja – sve opcije su na stolu.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Da li UK okreće lađu ka EU? se prvo pojavila na Novi treći put.

U skorijem periodu je češće počeo da se spominje i drugi referendum, a pro-EU glasači su dobili i novu političku opciju. Nezavisni, sastavljeni od bivših laburista i konzervativaca, napravili su politički bum na „dosadnoj“ duopolnoj britanskoj sceni. Ipak, nakon početkog zamaha, čini se da ipak nisu uspeli da mobilišu ozbiljnije biračko telo koje bi se dugoročno opredelilo za Nezavisne. Za subotu je najavljen veliki pro-EU marš u Londonu, a peticiju za ostanak u EU je potpisalo preko 2 miliona građana za nepuna 24 sata. Ukoliko ni te činjenice ne poguraju Nezavisne ka vodećim konzervativcima i laburistima, pitanje je da li će bilo šta.

Kakva je trenutna situacija?

Zaključak prethodne nedelje bio je zahtev premijerki da zatraži od EU produžetak roka za napuštanje. Plan je bio da se rok pomeri za 30. jun kako bi UK izbegla glasanje za Evropski parlament, međutim on je pao u vodu odlukom predsedavajućeg donjeg parlamenta. Da bi rok bio 30. jun, bilo je potrebno da poslanici po treći put glasaju, i ovog puta izglasaju sporazum Mej-Junker. Ipak, predsedavajući Džon Berkou je odbio ideju da se po treći put glasa o praktično istom predlogu. Premijerka je potom, ipak, uputila molbu liderima EU da na samitu izglasaju odlaganje Bregzita samo do 30. juna. I taj predlog je čak odbijen u tom obliku. EU je dala mogućnost UK da napusti zajednicu do 22. maja u slučaju da trenutni predlog sporazuma bude usvojen u britanskom parlamentu u najskorijem periodu.

[click_to_tweet tweet=“Rasplet Bregzita je naizgled blizu, a zapravo je miljama udaljen. Koje su preostale opcije za Bregzit? |“ quote=“Rasplet Bregzita je naizgled blizu, a zapravo je miljama udaljen.“]

U suprotnom, ponuda je da UK do 12. aprila odluči da li će napustiti EU bez dogovora ili će zatražiti duže odlaganje. Koje su sve opcije na stolu? Šta će na kraju biti sa Bregzitom? U igri je još uvek nekoliko opcija koje će u nastavku teksta biti detaljnije opisane.

1) UK odbija predlog koji je EU dala

U slučaju da Ujedinjeno Kraljevstvo odbije predlog koji je Evropska unija dala, 29. marta ćemo imati „tvrdi Bregzit“ bez dogovora. Ovo predstavlja izuzetnu opasnost po privrede obe strane, pogotovu nakon naznaka da do „no-deal“ situacije neće doći. U tom slučaju, dve strane bi morale ispočetka da grade svoje odnose i da potpisuju ugovore o saradnji. Britanija bi zasigurno povećala diplomatsko prisustvo širom sveta, a vrlo je verovatno da bi svoje bezbednosne ciljeve približili SAD. EU bi „izgubila“ oko 40 milijardi evra koliko bi joj sledovalo u slučaju izlaska sa sporazumom. Ipak, EU bi se oslobodila jednog od najtežih pitanja sa kojim se suočila u prethodnoj deceniji.

2) UK prihvata predlog EU i izglasava predlog sporazuma

Ovaj razvoj događaja trenutno deluje najizglednije. Pojedini „pobunjenici“ u redovima vladajuće koalicije koji su do sada glasali protiv predloga sporazuma, najavili su potencijalnu promenu mišljenja. Grupa „tvrdih bregzitovaca“, koji su do sada glasali protiv, ne želi da se Bregzit dodatno odlaže i to bi moglo da ih natera da podrže predlog koji je na stolu. U tom slučaju, UK bi do 22. maja imala vremena da obavi sve pravne procedure i da konačno napusti EU. Dodatne komplikacije oko glasanja za EP bi bile izbegnute, a situacija bi se, koliko je moguće, stabilizovala. Posledice ovakvog napuštanja bile bi neuporedivo manje od onih u slučaju „no-deal“ Bregzita. Pravno bi bile rešena mnoga pitanja, dve strane ne bi u potpunosti izgubile sve diplomatske odnose, a bile bi sprečene i trgovinske barijere.

3) UK prihvata predlog EU i odbija sporazum po treći put

Ukoliko dođe do ovakvog razvoja događaja, izvesno je da bi bio zatraženo duže odlaganje Bregzita. „No-deal“ bi ostao mogućnost, ali s obzirom na to da je odbijen u parlamentu, verovatno bi se izbeglo dalje razmatranje. I u jednom, i u drugom slučaju, očekivano bi bilo da UK dobije novu osobu na mestu premijera. Trenutna premijerka Tereza Mej je izgubila previše političke snage kroz dosadašnji proces Bregzita i vrlo je upitno koliko bi bilo realno da nastavi da vodi zemlju i nakon dužeg odlaganja ili izlaska bez dogovora. Ako se zatraži duže odlaganje, svakako da na stolu ostaje i opcija drugog referenduma koja ima sve snažniju podršku među građanima. Gotovo sva istraživanja pokazuju da bi opcija ostanka u ovim okolnostima pobedila sve druge opcije sa razlikom od 15-ak procenata.

3a) „No-deal“ Bregzit posle 12. aprila

Čak iako britanci prihvate predlog koji im je EU dala, „no-deal“ ostaje jedna od mogućnosti. Ako do 12. aprila bude nastavljena pogubna i nejasna politika podgrejana dodatnom stranačkom borbom, „no-deal“ je realan.

3b) Duže odlaganje Bregzita

Ako se smogne političke snage i volje da se Bregzit odloži na duže staze, biće dovoljno vremena da se donesu prave političke odluke. Prva od njih verovatno bi bila smena na čelu vlade ili novi parlamentarni izbori. U svakom slučaju, izgledno je da bi novi premijer ponovo bio neko iz redova konzervativaca. Tome u prilog govore sva istraživanja, a i izborni sistem koji im ide na ruku. Ipak, postoji mogućnost i da Tereza Mej izgura Bregzit do kraja. Svakako, dalje postoje tri mogućnosti:

3ba) „No-deal“ Bregzit i posle odlaganja roka za izlazak

Ova opcija ostaje uvek krajnja nužda, pa čak i u ovom razvoju događaja. Iako je malo verovatno, dosadašnje iskustvo vezano za Bregzit govori da je sve moguće.

3bb) Izlazak uz trenutni predlog dogovora

Sa Terezom Mej ili bez nje, trenutni dogovor ostaje mogućnost u svakom trenutku. Bilo to sada, za mesec ili za godinu dana, sporazum će biti aktuelan.

3bc) Izlazak uz novi predlog dogovora

Iako je ovaj razvoj situacije izrazito malo verovatan, postoji mogućnost. Lideri EU su više puta naglasili da dalje promene sporazuma neće biti, mada su to govorili i pre poslednjeg „ustupka“ premijerki. Iako taj ustupak nije bio nužno vezan za predlog sporazuma, sadržao je propratne dokumente koji su pedesetak poslanika naterali da promene mišljenje i glasaju za predlog na drugom glasanju.

3bd) Novi referendum

Rastuća podrška u narodu i među poslanicima svakako ovu ideju svrstava među realne ishode agonije. Da bi do drugog referenduma došlo, potrebno je da Tereza Mej ode, jer je više puta odbijala sličnu ideju. Ipak, ni druga strana oličena u laburistima ne deluje preterano ozbiljno u nameri da pruži drugu šansu narodu. Pritisak javnosti mogao bi da ima uticaja, pa se zato sve češće priča i o odlasku Džeremija Korbina sa čela laburista. Takav ishod mogao bi da dovede rasta podrške ovoj opozicionoj partiji i do eventualnog drugog referenduma u slučaju njihove izborne pobede. Mnogo tu ima „ali“, mada sve to deluje realno da se dogodi. Problem su i trenutno tri opcije na stolu, od kojih dve dolaze iz istog koša – izlazak sa i bez dogovora, pa bi bilo očekivano da ostanak dobije većinu. Ipak, postoje načini da se i ovaj problem prevaziđe putem preferencijalnog ili dvokružnog glasanja.

Kakva god da bude odluka naroda na referendumu, bila bi poštovana. Vremena bi bilo premalo da dođe do dodatnih komplikacija. Moje lično uverenje je da bi ostanak u EU bio odluka naroda na ponovljenom referendumu. Ipak, da bi do toga došlo, mora još mnogo šansi za izlazak da bude propušteno. Rasplet Bregzita je naizgled blizu, a zapravo je miljama udaljen. Za kraj bih dodao da je način numerisanja relevantnih preostalih opcija bio u skladu sa kompleksnošću teme teksta.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Koje su preostale opcije za Bregzit? se prvo pojavila na Novi treći put.

Lider laburista Džeremi Korbin najavio je glasanje o nepoverenju Vladi, što je čak i sama premijerka Mej podržala. Iako je cela vladajuća grupacija najavila podršku svojoj premijerki, glasanje će vrlo izvesno biti interesantnije i neizvesnije nego jučeranšnje. Glasanje će biti obavljeno danas u 20 časova prema srpskom računanju vremena. U nastavku teksta će ukratko biti objašnjene opcije koje stoje na stolu:

1) U slučaju da protivno očekivanjima glasanje o nepoverenju Vladi prođe na glasanju, poslanicima na raspolaganju ostaju 2 nedelje da izglasaju novu Vladu ili će se ići na nove vanredne parlamentarne izbore što je i verovatnije. Kada bi se danas održali parlamentarni izbori, laburisti bi osvojili 3 procenta više od vladajućih konzervativaca, mada razlika između ljutih rivala varira od 6% prednosti za konzervativce sa početka godine, do sadašnjih 3% prednosti za laburiste. I pored uslovno većeg procenta, takav rezultat ne bi laburistima garantovao i veći broj poslanika od konzervativaca s obzirom na izborni zakon po kojem se glasa u izbornim jedinicama za pojedince, a ne za liste. Tako je, primera radi, populistička Partija za nezavisnost UK 2015. godine osvojila 12.6%, ali je to u mandatima predstavljalo samo 1 od 650. Sa druge strane, Škotska nacionalna partija je sa svega 4.7% „uzela“ čak 56 mandata. Ono što je gotovo sigurno, ni jedna partija nakon novih izbora ne bi imala samostalnu većinu.

2) Ukoliko nepoverenje Vladi ne dobije dovoljnu podršku, svakako postoji opcija da Tereza Mej samostalno odluči da raspiše izbore. U ovom slučaju, izvesno je da bi premijerka ugrabila neki politički poen za iskren i odgovoran odnos, ali se postavlja pitanje koliko bi to pomoglo konzervativcima u borbi na izborima. Prethodni put kada su raspisani vanredni parlamentarni izbori, 2017. godine, premijerka je očekivala da proširi većinu u parlamentu, a dobila je upravo suprotan efekat – ne samo da je izgubila određeni broj mesta, već je izgubila samostalnu većinu. Ovog puta, situacija je ipak malo drugačija s obzirom da predsedniku laburista Džeremiju Korbinu opada podrška i među biračima, i među partijskim saborcima.

3) Opcija novog referenduma dobija sve veću pažnju kako se datum napuštanja EU bliži. Veliki broj laburista, uključujući i mladog i perspektivnog Čuku Umunu i gradonačelnika Londona Sadika Kana, podržava mogućnost raspisivanja novog referenduma na kojem bi građani UK dali poslednju reč. Kada se pogledaju najnovija istraživanja javnog mnjenja agencije YouGov, svega 21% Britanaca smatra da će doći do novog referenduma što je za 5% manje nego pre mesec dana. Sa druge strane, 28% njih je pre mesec dana mislilo da će doći do izlaska iz EU bez dogovora, dok je danas taj broj za 7% veći. I pored toga što se većinski smatra da drugi referendum ne bi bio demokratski, ukoliko bi do istog došlo, oko 55% bi glasalo za ostanak u EU.

4) Kao jedna od preostalih opcija spominje se i novi dogovor sa Evropskom unijom. Iako su visoki zvaničnici Evropske komisije i zemalja EU, kao i pretendenti na visoke pozicije u budućem sazivu EK do nedavno odbijali bilo kakvu mogućnost novih pregovora o sporazumu, poslednjih nekoliko dana su se mogli čuti i nešto blaži tonovi. Nemački ministar spoljnih poslova Heiko Mas najavio je mogućnost da razgovori budu nastavljeni. Kako je rečeno, Britanci ne treba da očekuju velike promene sporazuma, ali sitnije, kozmetičke, promene su moguće. Postavlja se pitanje – da li bi kozmetičke promene mogle da povećaju podršku sporazumu ili bi čak dodatno izrevoltirale britanske poslanike. Prethodnih dana često se spominje i opcija odlaganja datuma izlaska iz EU (29. mart 2019.), mada se evropski zvaničnici suprotstavljaju toj ideji jer ne žele da se Bregzit uvede i u novi mandat Evropske komisije. S obzirom da se izbori za Evropski parlament održavaju krajem maja, postoji realna mogućnost odlaganja Bregzita do juna.

5) Iako je doživeo veliki poraz u parlamentu, sporazum Tereze Mej i EU još uvek nije u potpunosti mrtav. Ukoliko u narednim danima i nedeljama ne bude nikakvog pomaka i ukoliko ni jedna od navedenih opcija ne bude sprovedena u delo, novo glasanje o sporazumu pred krajnji rok o napuštanju EU moglo bi da donese i pobedu sporazuma nad opcijom izlaska bez dogovora.

6) Poslednja opcija vezuje se za izlazak UK iz EU bez bilo kakvog postignutog dogovora. U ovom slučaju, pojedini političari smatraju da bi došlo do velikog udarca za privredu, dok drugi smatraju da je to najzdraviji način da se napusti EU. U svakom slučaju, ova opcija nema podršku ni u narodu, ni među poslanicima, pa je izvesno da će sve prethodno navedene opcije biti razmotrene više puta pre nego što uopšte dođe do razmatranja izlaska bez dogovora.

Iako situacija i dalje deluje izuzetno komplikovano, klupko se polako odmotava i u narednih nekoliko nedelja će se situacija razjasniti i moći ćemo preciznije da nagađamo kakav će biti krajnji ishod Bregzita, kao i da li će do njega uopšte doći.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Bregzit saga – šta dalje? se prvo pojavila na Novi treći put.

Iako se dugo priča o nepoverenju i o potencijalnom glasanju, pomalo je neočekivano odjeknula vest da je prikupljeno 48 pisama za glasanje o nepoverenju lideru konzervativaca. Tereza Mej se nalazi u poprilično teškoj situaciji zbog konstantnih problema koji se gomilaju na svim frontovima. Slaba ocena njenog dogovora sa EU rezultirala je odlaganjem glasanja u parlamentu. Prema nekim informacijama, nakon višednevne rasprave u parlamentu o ovom pitanju, osim opozicionih partija i severnoirskih unionista koji pružaju podršku trenutnoj vladi, Tereza Mej ne bi dobila ni podršku oko 100 poslanika iz svojih redova. Odlaganje glasanja o ovom ugovoru može se okarakterisati kao kupovina vremena da Tereza Mej uspe da pronađe način da poboljša odredbu koja se odnosi na granicu Severne Irske i Irske, kao i da pokuša da obezbedi podršku pobunjenog dela svoje stranke i stranke koja podržava trenutnu vladu.

U tom smislu, glasanje o nepoverenju liderki Mej se može posmatrati na dva načina. Teška situacija u kojoj se zemlja nalazi i tvrd stav opozicije i u zemlji i unutar partije svakako ne idu na ruku Mejovoj. Sa druge strane, glasanje unutar stranke može lepo izmeriti snagu svih struija i na taj način dati vetar u leđa struji koja odnese pobedu i doneti jedinstvo partiji koja je u ovom trenutku duboko podeljena. Glasanja slična ovom su se dešavala i ranije. Ian Dankan Smit, lider konzervativaca od 2001. godine, dve godine kasnije dobio je nepoverenje od svojih partijskih kolega. Neuspeli pokušaji da se uzdrma vlada tadašnjeg premijera Tonija Blera naterala je 90 od tadašnjih 166 konzervativnih poslanika da smene IDS sa mesta lidera opozicije. U istoriji je verovatno najpoznatije i glasanje o poverenju Margaret Tačer. Nakon 11 godina na čelu vlade, Tačerova je bila „kamen oko vrata“ Konzervativne partije zbog rejtinga koji je bio niži od rejtinga same partije. Iako je u prvom krugu glasanja 1990. godine pobedila sa 13,9% razlike Majkla Hezeltina, tadašnje pravilo je glasilo da je za pobedu u prvom krugu potrebna prednost od barem 15%. Nakon konsultacija sa članovima kabineta, Tačer je odlučila da se povuče iz trke. Naredni lider je postao Džon Mejdžor koji je bez većih problema pobedio Hezltina na unutarstranačkom glasanju. Kasnije je i sam Mejdžor imao dosta problema sa pobunjenicima unutar stranke, pa je 1995. raspisao izbore za lidera stranke koji se mogu protumačiti kao neki vid glasanja o nepoverenju.

Situacija sa kojom se u ovom trenutku suočava premijerka Mej je veoma teška. Sa jedne strane ima problem sa čelnicima Evropske unije koji su više puta jasno naglasili da dalje promene ugovora neće biti. Čak ni njeni sastanci sa evropskim liderima nisu uspeli da omekšaju poziciju Žan Kloda Junkera, Donalda Tuska i najverovatnijeg naslednika Junkera na mestu predsednika Evropske komisije Manfreda Vebera. Sa druge strane, podjednako težak posao predstavlja i traženje zajedničkog jezika sa pobunjenim stranama koje bi potencijalno ipak mogle da podrže dogovor.

U ovom trenutku, postoji grupa od oko 50 poslanika torijevaca okupljena oko Džejkoba Ris-Moga koji deluju kao nesalomiv plen. Znatno veća grupa konzervativaca ipak pruža podršku dogovoru koji stoji na stolu. Postoji i grupa poslanika i iz konzervativne i iz laburističke struje koji podržavaju novi referendum na kojem bi građani povukli odluku iz 2016. godine. Deo tih poslanika bi glasao protiv, a deo onih koji zastupaju ostanak u EU, ali nisu potpuno sigurni da li podržavaju novi referendum bi mogao da glasa za dogovor. Postoji i mala grupa „starih Bregzitovaca“ u redovima laburista u kojima bi Mej, takođe, potencijalno mogla da nađe partnere. Što se ostalih partija tiče, severnoirski DUP je naglasio da neće podržati trenutni dogovor, ali uz sitnije izmene vezane za granicu sa Irskom, 10 poslanika ove partije bi moglo da promeni mišljenje. Liberalne demokrate se zalažu za novi referendum pa je za očekivati da glasaju protiv dogovora, mada postoji nekoliko poslanika koji bi mogli da glasaju drugačije od očekivanog. Na kraju, škotski SNP će gotovo izvesno glasati protiv dogovora.

Glasanje unutar Konzervativne partije pružilo je novu snagu Terezi Mej i njenom dogovoru. Nakon relativno čiste i ubedljive pobede, za očekivati je da jedinstvo u njenim redovima bude veće prilikom glasanja o dogovoru sa EU. Samim tim je i šansa da glasanje u parlamentu prođe dobro po Terezu Mej i njen dogovor sa EU sada za nijansu veća i može se očekivati gusta borba do samog glasanja. Potencijalni problem može predstavljati jedino određeni broj pobunjenih populističkih konzervativaca koji u ovom trenutku deluju da su blizu odluci da čak podrže glasanje o nepoverenju vladi i eventualno daju podršku Džeremiju Korbinu, lideru laburista, da napravi novu vladu.

Tereza Mej je nešto pre glasanja o nepoverenju izjavila da neće voditi konzervativce u narednoj kampanji. Ova informacija ne treba toliko da čudi s obzirom da političar koji vodi zemlju kroz proces kao što je Bregzit gotovo da mora da istroši sve svoje političke poene u tom periodu. Međutim, problem kod ove izjave predstavlja potencijalni rezultat konzervativaca na tim izborima. Ukoliko Tereza Mej ostane premijer do neposredno pred izbore, da li će novi lider imati dovoljno vremena da se nametne kao bolji kandidat od kandidata laburista?

Kao glavni kandidati za budućeg lidera Konzervativaca nameću se Boris Džonson, Sadžid Džajvid, Majkl Gouv i Dominik Rab. Gouv, ministar poljoprivrede, i Džajvid, ministar unutrašnjih poslova, pružaju podršku Terezi Mej u ovom trenutku i njihova potencijalna šansa za uspeh na izborima za lidera partije zavisi dosta i od uspeha Tereze Mej, dok Rab, doskorašnji ministar za Bregzit koji je podneo ostavku nakon postignutog dogovora sa EU, i Džonson, bivši ministar spoljnih poslova, predstavljaju opoziciju dogovoru koji je na stolu i imaju visoku prepoznatljivost među građanima. Rejting Borisa Džonsona je u rangu rejtinga Tereze Mej i najveće šanse za naslednika se daju njemu. Ipak, više puta je kroz karijeru ponavljao da ne želi da bude lider, pa je tako propustio priliku da preuzme lidersku poziciju i nakon ostavke Dejvida Kamerona. Osim pomenute četvorke, kao naslednici Tereze Mej spominju se i Dejvid Dejvis, Amber Rud i Džeremi Hant.

Kada je Bregzit u pitanju, stvari se menjaju neverovatnom brzinom. Reklo bi se da je cela zemlja duboko podeljena, kao nikada do sada. Izuzetno glasno lobiranje „tvrdih Bregzitovaca“ protiv dogovora, uzvraćeno je podjednako od pristalica „mekog Bregzita“, ali i od pristalica novog referenduma. Da se danas ponovo održava referendum, verovatno je da bi tankom većinom pobedila opcija ostanka u EU. Ipak, veći broj Britanaca se protivi novom referendumu nego što ga podržava. Što se tiče podrške dogovoru koji je Mej napravila sa EU, podrška je dosta mala među građanima, ali je naišla na relativno dobar odgovor lidera iz sveta biznisa. Premijerki je ostalo malo vremena da pokuša da ubedi evropske partnere da omekšaju i izađu u susret po pitanju granice Irske i Severne Irske, kao i da na osnovu toga obezbedi većinu u parlamentu. Da li će u tome uspeti i da li će na putu do toga imati još jedno glasanje o nepoverenju i druge muke, saznaćemo u narednim danima.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava „Vetar u leđa“ ili „smrtna rana“? se prvo pojavila na Novi treći put.

Prva važna tačka oko koje je postignut dogovor odnosi se na to koliko je Ujedinjeno kraljevstvo „dužno“ Evropskoj uniji. Zvanična cifra široj javnosti nije poznata, ali je bilo raznih procena. Žan Klod Junker, odlazeći predsednik Evropske komisije, svojevremeno je predložio 60 milijardi evra kao cifru oko koje treba da se dogovore dve strane. Istovremeno, Tereza Mej je sa 20 milijardi evra, koliko je bila prva procena Britanaca, podigla cifru na 40. BBC je dao svoju računicu koja je iznostila oko 40 milijardi funti, a najrealnija cifra po mišljenju mnogih se kreće od 35 do 39 milijardi funti.

Druga tačka oko koje je postignut dogovor odnosi se na život Britanaca koji žive u EU i građana država članica EU koji žive u UK. Procenjuje se da oko 3 miliona „Evropljana“ živi u UK, dok je broj Britanaca u zemljama EU oko milion. Dogovor dve strane je da ti ljudi mogu „da žive, rade i studiraju onako kako su to radili i do sada pod zakonima Evropske unije“. Dogovor, takođe, obuhvata i pitanje budućih supružnika koji trenutno ne žive u istim zemljama i omogućava im zajednički život i nakon Bregzita. Postignut je i dogovor o pravima koji predviđa da će državljani članica Evropske unije biti pod jurisdikcijom Evropskog suda pravde 8 godina nakon zvaničnog datuma napuštanja EU.

Treća tačka oko koje je postignut delimični dogovor odnosi se na granicu između Severne Irske i Irske. Kako su obe države članice EU, fizička granica između njih trenutno ne postoji. Jedan od glavnih problema u pregovorima dve strane predstavlja upravo dogovor oko ove tačke. Premijer Irske Leo Varatkar je čak najavio da bi mogao da stopira razgovore VB i EU ukoliko se ne postigne dogovor da „tvrde“ granice neće biti. Tvrde granice bi značile oštriju kontrolu dobara i ljudi koji prelaze iz jedne države u drugu, što bi predstavljalo veliki udar na trgovinu Iraca sa njihovim najvećim partnerima – Britancima. Jedna od ideja jeste bila i da se granica pomeri na Irsko more koje razdvaja Irsku (Irska i Severna Irska) od Velike Britanije (Engleska, Škotska i Vels). Britanci nikako ne mogu da prihvate ovu ideju jer bi na taj način Severna Irska bila znatno udaljenija od VB, a prema rečima Tereze Mej „Ujedinjeno kraljevstvo mora biti jedna celina“. Poslednja solucija o kojoj se govori je uvođenje tehnologije kao strožiji vid kontrole od trenutnog, ali mekši od potencijalnog uvođenja granica. O ovom rešenju će narednih dana raspravljati prvo konzervativci, a potom i pregovarači VB i EU.

Kada govorimo o potencijalnim rešenjima krize koja je prethodnih dana aktuelna, nameće se nekoliko solucija. I dalje najrealnija opcija, ali sa manjim šansama nego pre, predviđa dogovor UK i EU do 29. marta 2019. u kojem bi bili regulisana sva pravila za nastavak saradnje dve strane. Ukoliko do tog dana dogovor ne bude postignut, a dve strane budu na dobrom putu, moguće je da će u dogovoru svih članica EU rok za Bregzit biti produžen.

Kao druga opcija nameće se „no-deal“ koji pojedini tvrdi Bregzitovci podržavaju. Tom opcijom bi, prema mišljenju zagovornika tvrdog Bregzita, Ujedinjeno kraljevstvo konačno postala nezavisna država koja bi sama mogla da određuje svoju politiku trgovine. Sa druge strane, protivnici ovog rešenja kažu da bi ovakva situacija dovela do katastrofalnih posledica po privredu, visokih cena dobara, praznih rafova,… Premijerka Mej je u jednom obraćanju navela da je čak i „no-deal“ bolji od dogovora koji bi predložila EU, a koji bi išao na štetu Britancima.

U poslednjih nekoliko dana još dve opcije su postale potpuno otvorene: novi izbori i novi referendum. Ukoliko bi se u nedelju održali izbori, konzervativci bi mogli da računaju na između 37 i 42 procenta u ukupnom biračkom telu, dok bi laburisti bili za nijansu slabiji sa rezultatom od 35 do 40 posto. Na prethodnim izborima konzervativci su dobili 2,4% više od laburista, a ipak su osvojili 55 poslaničkih mesta više zbog drugačijeg izbornog sistema od onog koji imamo u Srbiji. U ovom trenutku je jako teško predvideti u kojem smeru bi kampanja otišla i kakve bi komplikacije mogle da se pojave u obe partije. Tereza Mej nema potpunu podršku svoje partije konzervativaca i to bi moglo da predstavlja veliki hendikep za nju. Boris Džonson, doskorašnji ministar spoljnih poslova, objavio je juče svoj detaljan plan za napuštanje EU koji mnogima deluje kao kandidatura za lidera. Uz to, Čekers plan Tereze Mej u ovom trenutku deluje da neće biti ostvaren. Sa druge strane, ni Korbin nije u preterano boljoj situaciji s obzirom da u njegovim redovima postoje ljudi koji misle da bi trebalo ponoviti referendum iz 2016. godine, ima onih koji smatraju da bi dobro bilo održati novi referendum na kojem bi opcije bile prihvatanje i neprihvatanje sporazuma sa EU, a ima i protivnika održavanja novog referenduma. Jedan od ključnih igrača unutar Laburističke partije je Čuka Umuna, harizmatični mladi pripadnik centrističkog krila, koji je mišljenja da bi Britancima trebalo pružiti još jednu šansu da glasaju i potvrde odluku koja je doneta 2016. godine. U susret izborima za Evropski parlament naredne godine, kontakti Umune sa Emanuelom Makronom, koji je u intervjuu za Blumberg rekao da bi zasigurno prihvatio UK nazad u EU ukoliko građani promene mišljenje, mogli bi da rezultiraju odvajanjem frakcije laburista ili barem nedavanjem značajne podrške Korbinu na izborima.

Poslednja opcija odnosi se na novi referendum i kao što je prethodno bilo pomenuto, postoje dve opcije. Prva predviđa glasanje na kojem bi birači odlučivali o tome da li sporazum sa EU treba prihvatiti ili ne. Druga opcija, koja za sada ima tanku podršku političara u oba tabora, odnosi se na „popravni“ referendum iz 2016. na kojem bi građani ponovo glasali da li su za ostanak ili za napuštanje zajednice.

Naredni dani i meseci će svakako biti puni značajnih događaja za građane Ujedinjenog kraljevstva. Već sutra, 30. septembra počeće konferencija torijevaca nakon koje bi podrška Terezi Mej i Borisu Džonsonu mogla da se izmeri. Ubrzo nakon toga uslediće nastavak razgovora sa Evropskom unijom, a početkom 2019. i eventualna parlamentarna rasprava o sporazumu koji bi mogao biti postignut između EU i UK. U svakom slučaju, u narednom periodu biće jasnije da li će Ujedinjeno kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske zaista napustiti Evropsku uniju 29. marta 2019. u 23:00.

Objava Britanci na mukama – „no-deal“, izbori ili novi referendum se prvo pojavila na Novi treći put.