Na susednom kontinentu, u Africi, posledice globalnog poskupljenja i eventualne nestašice hrane najviše će se osetiti. Međutim, ova globalna kriza može se postaviti i kao velika dugoročna prilika za brojne afričke države koje imaju ogromne rezerve fosilnih goriva. Takvih država je na ovom kontinetu dosta i još nisu u potpunosti iskoristile svoje potencijale. Evropska unija, u momentima kada je prinuđena da pronalazi alternativne izvore potrebnih energenata u kratkom roku, definitivno će ka južnom kontinetu usmeriti ogromnu pažnju. Deluje da je to već sada slučaj.

Afrika i Evropa kao partneri?

Nemački kancelar Olaf Šolc u drugoj polovini maja ove godine imao je svoju kratku afričku turneju poseta liderima različitih država sa ovog kontinenta. Laicima može delovati neobično da kancelar, koji predstavlja najveću evropsku ekonomiju, u sred krvavog rata u Evropi posećuje Niger, Južnu Afriku ili Senegal. Ipak, to ne bi trebalo da bude čudno, već prilično učestalo, iako se u praksi ne dešava često. Afrika je za Evropu jedan od najvažnijih strateških regiona u 21. veku, kome vrlo retko posvećuje dovoljnu pažnju.

Budući trend negativnih efekata klimatskih promena u Africi, u kombinaciji sa visokim stopama rasta stanovništva na ovom kontinetu, mogu dovesti do devastirajućih posledica. Žrtve takvog razvoja događaja mogu biti ogromne u Africi, a Evropa bi mogla da se suoči sa velikim višemilionskim talasima „klimatskih izbeglica“ u narednim decenijama. Takvi novi migrantski talasi bi po haotičnosti i broju ljudi migrantsku krizu od 2014. do 2018. učinili relativno malim događajem, iako je u tom periodu ova kriza politički paralisala celu Evropu na nekoliko godina.

Evropske države zato imaju jasan interes da doprinesu stabilnosti afričkog kontinenta, zelenoj tranziciji koja bi umanjila efekte klimatskih promena u ovom regionu sveta i održivom rastu ekonomija u razvoju južno od Mediterana. Trenutno su u ovom regionu prisutne i druge sile poput Kine, a od evropskih država je tradicionalno prisutna Francuska, sa pomešanim utiscima među afričkim državama o efektima njenog prisustva. Ipak, povod za dodatni fokus evropskih država i Evropske unije kao celine u odnosu na južni kontinet neće biti ovi dugoročni strateški ciljevi, već trenutna nužda izazvana ratom u Ukrajini i poljuljanom stabilnošću evropskog energetskog snabdevanja.

Evropska unija između 35% i 40% svojih potreba za gasom namiruje kroz uvoz iz Rusije i to je trend koji se intenzivirao decenijama po obimu. Slično je bilo i sa drugim energentima poput uglja (oko 25% uvoza) ili nafte (nešto više), u odnosu na koje je izglasan (skoro) potpuni embargo od strane Evropske unije u poslednjim paketima sankcija. Nove političke okolnosti diktiraju Evropi da pronađe nove izvore zemnog ili tečnog gasa i odrekne se ruskog što je pre moguće. U takvim okolnostima Afrika deluje kao jedno od rešenja na srednji rok i može se uskoro desiti da na ovaj način privuče dodatnu pažnju na sebe. Nažalost, ponovo će u takvim okolnostima industrija fosilnih goriva biti veliki profiter, a napori o zelenoj tranziciji u Africi biti usporeni ili preusmereni.

Afrički energetski potencijali

Za energetiku u Africi važi slično pravilo kao i za mnoge druge oblasti, a to je postojanje potencijala i ogromne prepreke da se navedeni potencijali pretvore u opipljive dobiti. Iako se u Africi nalaze gigantske rezerve i nafte i prirodnog gasa, uz slabije regulacije vezane za njihovu eksploataciju, trenutna potražnja na kontinetu prevazilazi ponudu. Na osnovu predviđanja čuvene kompanije McKinsey, potražnja na ovom kontinetu za naftom i gasom će 2040. biti za 30% veća nego danas. Procena za globalni rast potražnje u istom vremenskom periodu je samo oko 10%. 

Razlog za to je ubrzana industrijalizacija na kontinentu i ogroman populacioni rast, s obzirom da je po predviđanjima Ujedinjenih nacija, Afrika kontinet koji će do 2050. duplirati svoju populaciju sa oko jedne milijarde na preko dve milijarde žitelja. Ukoliko se pogledaju realistične šanse za ekološku tranziciju na ovom kontinetu, koliko god se recimo u Senagalu država trudila da intenzivnije primenjuje solarne panele, šanse za ranije izbacivanje fosilnih goriva iz upotrebe nije nešto što bi trebalo očekivati. Domaća potražnja za fosilnim gorivima već postoji, a ono što može biti novina je što se uskoro može javiti i evropska. 

Najveći potencijal se može naći u saradnji u oblasti gasa, gde je pojedinim evropskim državama očajnički potrebna zamena u odnosu na ruski zemni gas. Države sa visokim stepenom zavisnosti od ruskog gasa, a ujedno i količinski velikom potrošnjom gasa, će platiti za bilo koju dostupnu alternativu. U ovom momentu ne postoji dovoljna infrastruktura za takvu izvodljivu alternativu, bilo da se radi o razrađenim gasovodima, bilo da se radi o terminalima za tečni gas (LNG).

Tokom 2021. Evropska unija je iz Rusije uvezla 155 milijardi kubnih metara gasa po podacima International Energy Agency (IEA). Te količine nije lako nadoknaditi u kratkom roku i po ceni koja je važila do rata u Ukrajini. Ipak, ne bi trebalo potcenjivati ni trenutne afričke kapacitete, čak i one koji su danas na snazi i podmiruju evropskom kontinetu deo gasnih potreba. Po podacima Eurostata za 2020, dve afričke države podmirile su u zbiru čak preko 10% gasnih potreba Evropske unije te godine. Alžir je izvezao oko 36 milijardi kubnih metara gasa, a Nigerija blizu 23 milijarde kubnih metara, što je u zbiru oko 1/3 izvoza Rusije na evropsko tržište. Da li bi ovi brojevi mogli da se u bliskoj budućnosti naglo povećaju i koje bi bile posledice takve politike?

Afrički izvoz gasa na evropsko tržište

Kada se pogledaju države u kojima najčešće završava gas afričkog porekla, radi se mahom o državama koje već danas ne zavise naročito od ruskog gasa. Prvenstveno su u pitanju države poput Portugala, Španije ili Italije, koja najavljuje da će ruski gas izvesno sve više menjati afričkim i za tako nešto postoji već potrebna infrastruktura. 

Nove države kojima će Italija posvetiti dodatnu pažnju su Angola i Kongo sa kojima je krajem aprila potpisala ugovore o uvozu zemnog gasa, a u slučaju Konga i tečnog gasa (LNG). Uz dodatne ugovore o tečnom gasu sa Egiptom i predviđenom povećanju uvoza iz Alžira u 2023. i 2024. za dodatnih 9 milijardi kubnih metara gasa godišnje, Italija će verovatno biti prva velika ekonomija koja će uspešno izvršiti tranziciju sa ruskog na afrički gas. Ova država ima veliku prednost jer je njen energetski gigant Eni već prisutan u Africi i adekvatna gasna infrastruktura mahom postoji ili se uskoro može osposobiti.

Što se ostalih država tiče, postoji više barijera da do povećanja ili tek početka uvoza iz Afrike dođe u kratkom roku. Jedan deo država, poput nekoliko solidno razvijenih u Centralnoj Evropi, su države bez izlaza na more i to značajno smanjuje njihovu fleksibilnost po ovom pitanju. Jedan broj država koje imaju more, nemaju adekvatne LNG terminale, poput Nemačke. Međutim, čak i sa adekvatnom infrastrukturom za tečni gas, najveći broj proizvođača se obavezuje na dugi rok vezano za svoje snabdevanje tečnim gasom, te se ni oni ne mogu tek tako lako preusmeriti na nove kupce, ako već imaju dugoročne važeće ugovore sa starima.

Rešenje za taj problem može biti povećavanje nivoa eksploatacije gasa u Africi, jer brojne države imaju ogromne rezerve koje nisu još predmet ozbiljnije upotrebe, poput Tanzanije, Senegala ili Mozambika. To naravno ne može biti rešenje na kratki rok za evropske države, a potreba za gasom je već danas visoka. Osim samog faktora vremena, trenutne regulacije na nivou Evropske unije značajno smanjuju manevarski prostor za evropsko investiranje u fosilna goriva čak i van teritorije EU. 

Većina afričkih zemalja bogatih gasom, sa izuzetkom Alžira, suočavaju se sa problemima trenutnih proizvodnih kapaciteta koji ne mogu da zadovolje aktuelnu evropsku potražnju. Drugi proizvođači kao što su Ekvatorijalna Gvineja, Angola ili Kongo nemaju potrebnu infrastrukturu koja bi im omogućila povećanje proizvodnje uskoro. Planirani gasovod iz Nigerije, preko Maroka do Španije, a samim tim i Evropske unije, još je u počenim fazama.

Evropska zabrana finansiranja novih projekata vezanih za naftu i gas u Africi takođe je blokirala potencijalna ulaganja za buduće proizvođače kao što je Uganda. Ovakve okolnosti mogu lako naterati Evropsku uniju da poništi svoje postojeće regulacije, što bi bio korak nazad u ambicioznoj agendi zelene transformacije u Evropi. Krizno stanje u Evropi može dovesti do kriznih mera, kao što je upravo spomenuti potez ili privremeno povećanje upotrebe uglja u kratkom roku, što bi imalo naročito štetne efekte po nivo evropskih emisija. U ovom trenutku, Afrika će svakako na različite načine ostati fokus evropskih energetskih ambicija kao jedna od mogućih alternativa u odnosu na Rusiju.

Evropski put do diversifikacije nije lak

Kada su evropske države sastavljale svoje energetske strategije za narednih nekoliko decenija, okolnost poput invazije Rusije na Ukrajinu nije bila uključena u jednačinu. Ta okolnost danas sve menja, jer dok vojske Ukrajine i Rusije vode rat u rovovima i bunkerima na preko 1000 kilometara fronta, Evropska unija i Rusija taj rat vode u ekonomskoj sferi. Taj rat je teško voditi, ako u pravcu Moskve se svakog meseca iz Evropske unije odlije par desetina milijardi evra (ili rubalja) za energente, kao ubedljivo najvažnijeg izvoznog proizvoda Rusije i jednog od glavnih prihoda budžeta ove države.

Čak i kada se rat u Ukrajini završi, vraćanje na stanje pre ovog sukoba deluje kao nemoguće, te bi zato evropske države trebalo da dalje preisputuju svoju energetsku strategiju. Ukoliko se ona bude bazirala na više uglja (barem privremeno), usporovanju zelene tranzicije i investiranju u dalju ekspanziju ekspolatacije fosilnih goriva u Africi, to neće biti dobra vest za globalne ciljeve smanjenje štetnih emisija gasova zelene bašte. 

Evropa se u prethodnih nekoliko godina postavila kao šampion u ovoj oblasti i sa najambicioznijim ciljevima, te je teško očekivati da će druge države sveta biti ambicioznije od Evropske unije u sferi ekologije. Na drugoj strani, brojne afričke države će zaista imati priliku da u narednih nekoliko decenija zarade dosta novca od strateške promene u Evropi. Kada je nemački kancelar Olaf Šolc u svojoj poseti Senegalu podržao projekat eksploatacije novih pomorskih nalazišta u ovoj državi, senegalski predsednik Maki Sal je iskoristio forumilaciju „da igra od sreće“.  Ta formulacija nije daleko od istine, jer će se mnoge afričke države obradovati da desetine milijardi evra koje su išle u pravcu Moskve, sutra završe u Dakaru, Alžiru, Luandi ili Kinšasi. Put do te finalne faze slivanja novca u budžet jeste dugačak, ali se u slučaju obe strane isplati.

Evropske države bi na ovaj način obezbedile alternativno snabdevanje svog tržišta dok ekološka transformacija ne bude gotova, a afričke države bi obezbedile kapital za nove projekte, novac od prodaje energenata i nove stabilne poslove za lokalno rastuće stanovništvo. Na ovaj način bi i Evropljanima više u interesu bilo da Afrika bude politički stabilnija i bili bi spremni da se politički više založe za to, a i konkurisali bi i kineskom uticaju u regionu. Ova saradnja zato deluje kao veoma izvesna u narednim godinama i decenijama. Jedini koji bi u tom novom odnosu snaga bili gubitnici bi svakako bilo stanje životne sredine u Africi i brzina ekološke transformacije u Evropi, ali sa sigurnošću se može reći da ovo nije prvi, a ni poslednji put da se ova dva procesa nađu na gubitničkoj strani akuelne politike.

Tekst je originalno objavljen na portalu Ekologika.rs 26.06.2022.

Objava Da li Afrika može da energetski spasi EU? se prvo pojavila na Novi treći put.

Osim ekonomske stagnacije i hronično niskog ekonomskog rasta, Italija je bila i jedna od država koja je najviše bila na udaru migrantskih talasa putem Mediteranske rute.  Ovu neoptimističnu deceniju, završila je uz teške posledice pandemije koronavirusa, koja je izazvala strmoglav ekonomski pad i smrt preko 130 000 ljudi. Jedan od razloga za ovako smrtonosne posledice virusa je i prosečna starost italijanskog stanovništva, koja zbog loše demografije zauzima svetski vrh. Nezadovoljstvo ovim negativnim trendovima vrlo brzo je bilo vidljivo i na političkoj areni, gde se javio oštar rast različitih populističkih partija, koje političku scenu ove države čine dodatno nestabilnom.

Danas se zato postavlja osnovano pitanje da li Italija ima snage da se oporavi od posledica navedenih kriza ili su brojni izazovi slomili jednu od država osnivača Evropske unije. Takođe, iz ugla Srbije se postavlja pitanje kakve to može imati posledice na međusobne odnose.

Komplikovana politička situacija

Italija je od kraja Drugog svetskog rata poznata kao politički nestabilna država, koja je od rušenja fašizma menjala skoro jednu vladu godišnje u proseku. Ojačana moć parlamenta u političkom sistemu, sa ciljem sprečavanja ponovnog uspona fašizma, dovela je do hronične slabosti izvršne vlasti. Italija je zato promenila desetine premijera za oko pola veka, te su i političari više bili orijentisani na elementarno kratkoročno održavanje na vlasti, nego na ambicioznije reforme koje ne donose kratkoročnu političku dobit. 

Ovaj vid sistemske postavke omogućio je konstantno gomilanje problema i manjak lidera koji preuzimaju odgovornost. Paralelno sa tim javila se i ekspanzija javne potrošnje, naročito u penzionom sistemu, a koja se vremenom otrzala kontroli. Uprkos ovim inicijalnim poteškoćama, Italija je kroz svoju monetarnu politiku slabe lire uspevala da ostane konkurentna na evropskom tržištu. Međutim, ulazak u Evrozonu i prihvatanje evra kao valute, uz manjak nužnih reformi za taj potez, izbilo je i ovu jedinu komparativnu prednost. Posledice su se brzo videle.

Ekonomska stagnacija uz jak udarac tokom krize Evrozone, stvorila je frustraciju među građanstvom. Iako je i ranije dvodomni parlament u Rimu bio sigurna kuća za različite populiste i demagoge, frustracije građana su kao posledicu imale ubrzanu inflaciju populističkih političara. Osim estradno atraktivnog Berluskonija, javio se rast tvrdo desne Lige (u početku Severne lige), nastao je populistički pokret Pet zvezda, a ekstremna desnica Italijanska braća takođe kroz vreme jačali su kao snaga.

U prethodnoj deceniji su gotovo sve snage želele da se predstave kao antisistemske, jer sistem više nije isporučivao rezultate građanima. Osim navedenih populista, kao antiestablišment je želeo da se prikaže i premijer demokrata Mateo Renci, zvani i „razbijač“ , ali i tehnokrata Mario Monti. Svako je tvrdio da je protiv establišmenta, što je celokupnu političku debatu iscedilo od sadržaja i dobrim delom obesmislilo.

Jak pandemijski udarac na već prekomponovanu italijansku vladu, delovao je kao potencijalno devastirajući udarac za ovu državu. Ipak, situacija je iznenada krenula da se menja u korist vlade u Rimu relativno skoro.

Bolja godina za Italiju

Kao što su već brojni svetski magazini poput Ekonomista pisali, ova godina je prilično dobro krenula za Italiju. Italija je osvojila Evropsko prvenstvo u fudbalu, njeni trkači su iznenada doneli zlato sa Olimpijade, italijanski rok bend Maneskin je pobedio na Evroviziji, a naučnik Đorđo Parizi je jedan od dobitnika Nobelove nagrade.

Građani su ozbiljno shvatili vakcinaciju i opasnost od COVID-19 te se vakcinisalo skoro celokupno punoletno stanovništvo. Ekonomiju ove godine očekuje solidan rast od oko 6%, nakon velikog pada prošle godine. Takođe, italijansku privredu očekuje veliki investicioni ciklus, zahvaljujući evropskom korona fondu za pomoć. Ova država će kao jedna od najpogođenijih – dobiti najveći udeo ovog fonda, odnosno gledano u konkretnim ciframa blizu 200 milijardi evra, a kroz jeftine pozajmice i grantove u narednim godinama.

Političari iz ove države su na veliko iznenađenje pokazali dozu odgovornosti, te su skoro konsenzualno dali podršku novom tehnokratskom premijeru Mariju Dragom. U pitanju je jedan od najiskusnijih i najuglednijih italijanskih političara, za kog važi da je tokom krize monetarne unije spasao evro od propasti, kao čovek na čelu Evropske centralne banke. Danas u parlamentu ima adekvatnu većinu da spase i Italiju kroz prekopotrebne reforme poreskog sistema i javne uprave, adekvatan menadžment ogromne evropske pomoći i podizanje kredibiliteta ove države u međunarodnoj areni.

Aktuelnom premijeru za sada ide veoma dobro. Mario Dragi je sa svojom biografijom i nastupom jedno od najboljih lica svoje zemlje, Evropske unije, ali i celog Zapada. Zato bi Italija trebalo da iskoristi jedinstvenu priliku, dok je vodi iskusan, kompetentan, obrazovan i dokazano sposoban lider. Verovatno ovakvu priliku neće imati još puno puta.

Šanse za Italiju, ali i Srbiju

Gledano iz ugla Srbije, sve bi nade trebalo usmeriti u ekonomski i svaki drugi oporavak Italije. U pitanju je država koja je drugi ekonomski partner Srbije (odmah ispod Nemačke), i kada se radi o robnoj razmeni, ali i kada se radi o investiranju u Srbiju. Takođe, Italija u je jedna od država koja je u skorijoj istoriji imala dosta umereniji odnos prema Srbiji i često više razumevanja od ostalih zapadnih država. Građani ove države su anketi Evropskog saveta za spoljne poslove takođe pokazali solidnu otvorenost prema prijemu novih članica u Evropsku uniju. To nije slučaj sa građanima Francuske, Nemačke, Austrije ili država Skandinavije.

Iz tog razloga, što jača i uticajnija Italija u Evropskoj uniji, to je bolji i položaj za Srbiju u odnosu sa Evropskom unijom. Ukoliko se italijanska ekonomija stabilizuje i ojača, nastaviće se i intenziviranje naše međusobne robne razmene i skočiće nivo investicija u našu zemlju. Ukoliko se Italija ekonomski stabilizuje, dobiće po prirodi svoje veličine i političkog uticaja u Evropskoj uniji. Ako dobije politički uticaj u EU, poboljšaće se i dugoročni položaj Srbije u odnosu sa EU. Sve suprotno važi ako Italija ne uspe i upadne u novu eru stagnacije ili opadanja.

Zbog navedenih detalja i građani Italije i građani Srbije bi trebalo da navijaju za što uspešnije rukovođenje Italijom od strane aktuelnog premijera Marija Dragog. Građani Italije imaju svoja očekivanja i strahove, a glavni je da ukoliko propuste jedinstvenu priliku parlamentarnog konsenzusa, velike evropske pomoći i kompetentnog lidera, pitanje da li će je više ikada dobiti. Sa druge strane, građani Srbije bi trebalo da navijaju da se Italija što pre oporavi makar iz samo svog interesa. Italija se od 2000. godine pokazala kao redak primer političkog partnera koji je spreman da dosta da, a da ne traži mnogo politički zauzvrat. Takvih partnera Srbija nema mnogo. 

Ekonomski i politički interes Srbije je da Italija stane na noge i bude sve jača, te se tu i direktno poklapa sa interesima svih italijanskih građana.

Tekst je originalno objavljen na portalu Talas.rs 08.11.2021.

Objava Ima li Italija snage da se reformiše? se prvo pojavila na Novi treći put.

Ova izjava Brajana Klasa, kolumniste jednog uglednog svetskog lista, privukla je mnogo pažnje prethodnih nedelja. Korona virus već mesecima okupira pažnju svih domaćih i svetskih medija, a još uvek niko ne zna kada i da li će se svet vratiti u prethodno, redovno stanje. Desetine hiljada preminulih i više od milion i po zaraženih ljudi širom sveta od novog virusa za koji, za sada, nema adekvatnog leka. Do pre svega nekoliko meseci prethodna rečenica zvučala bi kao radnja nekog izuzetno teškog filma. Ipak, svetska stvarnost danas je takva da su životi ogromnog broja ljudi praktično u rukama zdravstvenih stručnjaka i političkih lidera.

Prethodnih godina bili smo svedoci turbulentnog političkog života svuda u svetu. Politička pitanja, poput finansijske i migrantske krize, okupirala su kapacitete važnih svetskih institucija, a događaji poput Bregzita, odabira Donalda Trampa za predsednika SAD i rasta populista u svetu bili su samo posledica svih problema koji su se prethodno naređali.

Korona virus, kao možda i najozbiljniji problem sa kojim se planeta Zemlja suočava još od Drugog svetskog rata, može doneti potpuno novi politički poredak u svetu. Rigorozne mere karantina i obaveznog socijalnog distanciranja mogu izazvati revolt kod građana, čime bi cela stvar dobila jednu potpuno novu dimenziju. Ipak, za sada se čini da je efekat potpuno drugačiji.

U svetu u ovom trenutku postoji nekoliko tipova svetskih lidera. Oni poput Donalda Trampa i Emanuela Makrona nemaju najjasniju podršku unutar svojih zemalja, a države koje ova dvojica lidera vode specifične su po tome što su retko koji njihovi prethodnici imali bitno veću podršku. Sa druge strane, Angela Merkel je predstavnik lidera koji unutar svoje zemlje uživaju poverenje čak i od ljudi koji glasaju za potpuno suprotstavljene opcije.

Tako je, primera radi, rejting Donalda Trampa u 2019. godini bio u proseku oko 41%, dok je procenat onih koji ga ne podržavaju bio preko pola. Makronov rejting prethodne godine bio je u padu zbog demonstracija „žutih prsluka“ i nepopularnih reformi. On se kretao oko 30% u proseku, dok je tek krajem godine uspeo da se stabilizuje i poraste do 35%. Nemačka kancelarka Angela Merkel je, kada se izuzmu svetska ekonomska kriza, migrantska kriza 2015. i teroristički napadi u Nemačkoj 2016., imala konstantno visok rejting.

U ovoj krizi primećeno je da je Tramp uspeo da stabilizuje svoj rejting i približi ga polovini ispitanika. Međutim, sa ogromnim brojem novozaraženih svakog dana, poslednja merenja Trampa vraćaju ka proseku iz prošle godine. Makronov rejting značajno je porastao i po nekim merenjima je dostigao čak i 51%. Angela Merkel beleži „renesansu“ i trenutno je na oko 80%, što je blizu njenog ličnog maksimuma (teško je porediti podatke sa velikim razmakom zbog načina merenja podrške).

Što se Italije tiče, poznato je da je ova zemlja od Drugog svetskog rata imala preko 60 vlada i da su političke promene bile redovna pojava. Poslednja se dogodila nedavno, kada je desničarska Liga Matea Salvinija „izvisila“ iz vladajuće koalicije, a zamenjena Demokratskom partijom levog centra. Od tada je opozicija oličena u desničarima iz Lige, Italijanske braće i Berluskonijeve partije u kontinuitetu u blagoj prednosti prema istraživanjima. Međutim, i pored ogromnog broja mrtvih u ovoj zemlji, rejting premijera Kontea je viši nego ikada i porastao je tokom pandemije na 71% odobravanja.

Španski premijer Pedro Sančez jedan je od retkih političkih lidera, uz japanskog premijera Šinzo Abea, koji je tokom svetske pandemije izgubio popularnost. Tanka većina, uz veliki broj preminulih bili su preveliki zalogaj za Sančeza koji nije uspeo da okupi građane pod jednu zastavu („rally ’round the flag“ efekat – eksplozivan rast rejtinga političkih lidera usled kriza i ratova).

Poslednji u nizu primera je i premijer UK Boris Džonson, koji se nakon dva provedena dana na intenzivnoj nezi zbog korona virusa, konačno oseća bolje. Džonson je nakon velikog izbornog trijumfa sa kraja prošle godine i konačnog izlaska Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije obezbedio dobru političku poziciju za naredne četiri godine. Međutim, sa pojavom korona virusa pred njim su se našli novi problemi. Početna strategija stvaranja „imuniteta krda“, brzo je zamenjena strategijom karantina. Ovo pomalo čudno menjanje strategije u doba krize nije naišlo na odobravanje većine građana. Ipak, nakon par dana stabilizacije i objave da je sam premijer zaražen, njegov rejting počeo je naglo da raste i dostigao preko 60%. U ovom trenutku je još uvek rano da se govori o njegovom daljem političkom radu, jer se ne zna kakve će biti posledice virusa po njegovo zdravlje, a ni po rejting.

Ostali važni svetski lideri, poput Džastina Trudoa u Kanadi, Sebastijana Kurca u Austriji i Marka Rutea u Holandiji, takođe, beleže visok rast popularnosti i dodaju se u grupu političara koji sprovode strategije sa visokim odobravanjem građana.

Primeri sličnih kriza i kretanja rejtinga lidera

Vratićemo se na trenutak u istoriju i 11. septembar 2001. godine kada su pripadnici Al Kaide izvršili četiri teroristička napada u Sjedinjenim Američkim Državama. Tadašnji predsednik SAD bio je Džordž Buš Mlađi i kao primer efekta okupljanja pod jednu zastavu navodi se upravo rejting ovog političara u trenutku napada. 10. septembra 2001. godine rejting ovog lidera izmeren je na tačno 51%, a samo pet dana kasnije – 86%, da bi u narednim danima dostigao i tačno 90%. U trenutku kada se građani boje za svoju bezbednost, poverenje u državne institucije raste. Međutim, važno je napomenuti da je Buš Mlađi svoj predsednički mandat završio sa 34% podrške građana. I pored rasta nakon 11. septembra, invazije Iraka i hvatanja Sadama Huseina, Buš Mlađi nije uspeo da završi mandat sa velikom podrškom.

Slična situacija desila se i Baraku Obami nakon ubistva Osame bin Ladena, kada je rejting predsednika porastao za 6% za svega tri dana.

Sa druge strane, počeci kriza su uglavnom nepovoljno uticali na evropske lidere. Angela Merkel je svoju najnižu podršku doživljavala tokom terorističkih napada u Nemačkoj 2016. godine, kao i tokom migrantske krize. Ipak, popularna Mutti je uspela ove krize da prevaziđe i da očuva rejting u više mandata na veoma visokom nivou.

Kada je u pitanju bivši predsednik Francuske Fransoa Oland, poznato je da je pred kraj svog mandata njegova podrška iznosila svega 4%. Sa izuzetkom kratkoročnog rasta nakon napada na Šarli Ebdo, rejting ovog predsednika bio je konstantno opadajući, bez rasta, čak i tokom migrantske krize.

[click_to_tweet tweet=“Pandemija će ljudima pokazati zašto je važno imati prave ljude na vlasti. Glasajte za onoga koga želite u krizi, a ne za onoga ko će vas zabavljati kada je sve u redu. | “ quote=“Pandemija će ljudima pokazati zašto je važno imati prave ljude na vlasti. Glasajte za onoga koga želite u krizi, a ne za onoga ko će vas zabavljati kada je sve u redu.“]

Šta da očekujemo nakon korona virusa?

Posledice pandemije korona virusa još uvek su nesagledive i rano je govoriti o tome kako će svet izgledati za nekoliko meseci. Do pronalaska i upotrebe vakcine proći će još dosta vremena, a stavljanje virusa pod kontrolu biće težak posao. Osim zdravstvenog aspekta, treba voditi računa i o ekonomiji. Blumberg je pre dva dana dao predviđanje prema kojem će u SAD u narednih godinu dana 100% doći do recesije i to verovatno najgore od 1945. godine, a svedoci smo i najava da će do kraja krize nezaposlenost u SAD biti za 600% veća nego u februaru 2020.

Ekonomski slom SAD osetiće cela planeta, a najgore najave mogle bi sa sigurnošću da znače i kraj epizode Donalda Trampa na čelu SAD. Svetla tačka za Trampa u ovom trenutku je to što građani SAD sumnjaju da bi i njegov protivkandidat na predstojećim izborima Džo Bajden bolje upravljao virusom i budućom recesijom. Što se ostalih lidera tiče, trenutni rast rejtinga ne mora da znači da će situacija takva i ostati. Blagi pad populista u drugi plan usled pandemije, ne znači da oni neće ponovo doći u žižu javnosti kada se situacija barem malo stabilizuje.

Činjenica je da su umereniji lideri sa što konciznijim i jasnijim strategijama do sada pokazali bolje rezultate i u istraživanjima, ali i u borbi sa virusom. Citat sa početka teksta za sada predstavlja mišljenje javnog mnjenja, ali je mnogo faktora koji lako mogu da okrenu situaciju u kratkom roku.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Kako će korona virus uticati na svetske lidere? se prvo pojavila na Novi treći put.

Objavio je 17. januara 2014. Mateo Renci na svom tviter profilu, sa ciljem da razuveri tadašnjeg premijera i svog partijskog kolegu, Enrika Letu, da sprema puč protiv njega. Već 22. februara iste godine, Mateo Renci bio je novi premijer sa ambicioznom reformskom agendom, a Enriko Leta otišao je u političku prošlost.

Političke okolnosti značajno su se u međuvremenu izmenile. U avgustu 2019. Mateo Renci je bio bivši premijer, senator koji je opozicija i evroskeptičnoj populističkoj vladi i levičarskom vrhu svoje stranke. Bivši „razarač“, kako su ga mediji svojevremeno prozvali, gubio je uticaj i u javnom mnjenju i u sopstvenoj stranci. Od samouverenih makijevelističkih poruka preko tvitera, profil bivšeg premijera na ovoj mreži pretvorio se u, tek, alat za odbranu svog nasleđa u odnosu na vladu Pokreta pet zvezda i rastuće Lige Matea Salvinija. Perspektiva Rencija nije izgledala naročito optimistično. Međutim, iznenada se otvorio mali prostor.

Arhitektura povratka

Popularni potpredsednik vlade Mateo Salvini, u pauzi kampanje po italijanskim plažama, odlučio se da kapitalizuje svoju podršku iz anketa i obori vladu Đuzepea Kontea. Ovaj potez podrazumevao je da bi Liga u tom slučaju mogla da uveća svoj broj poslanika više nego duplo i postavi se kao dominantna snaga u državi. Na drugoj strani, Pokret pet zvezda pretrpeo bi ozbiljne gubitke, a opozicione demokrate tek malo popravile rezultat. Kao finalni rezultat, Italija bi dobila izrazito desnu vladu, koja se otvoreno protivi Briselu i koja bi bila spremna da ne poštuje politiku Evrozone po pitanju deficita budžeta.

Dok su drugi videli scenario u kome će se ostvariti snovi Stiva Benona o ultra desnoj vladi u jednoj od ključnih država Zapada, Mateo Renci video je šansu. Bivši premijer je bio prvi koji je predložio da se smrtni neprijatelji, Demokratska partija i Pokret pet zvezda, pomire zarad dobrobiti Italije i sastave vladu. Računica je bila da bi izbori izvesno onemogućili donošenje novog budžeta, što bi dovelo do automatskog povećanja PDV-a na 25% i gotovo sigurnog pada ranjive italijanske ekonomije u recesiju.

U početku, ideja je u javnosti delovala kao nerealna koliko i Mateu Salviniju pre toga. Žestoko neprijateljstvo Demokratske partije i Pokreta pet zvezda delovalo je kao nepremostivo. Međutim, kako je politika veština mogućeg, ovaj predlog Rencija postajao je sve prihvatljiviji, dok se nije ostvario u praksi. Đuzepe Konte sastavio je novu vladu sa tankom većinom i fiskalno odgovornim programom, Mateo Salvini završio je u opoziciji, a Mateo Renci se vratio u igru.

„Ne brini Đuzepe!“

Sastavljanje nove vlade pomoglo je Italiji da pripremi izbalansirani budžet na vreme, ali i Renciju da ne potone u politički zaborav. Osim što bi novi izbori po anketama doveli do desničarske vlade Liga-Italijanska braća, Renci bi izgubio i sadašnji uticaj u stranci. Novi izbori doneli bi nove poslaničke liste, a u slučaju Demokratske partije bi ih ovaj put sastavljao sadašnji lider Cingareti i njegovo okruženje. To bi značilo da bi centristi Rencija bili u velikom broju zamenjeni levičarskim kadrovima. Međutim, nova vlada odložila je takvu čistku, a bivši premijer se potrudio i da do nje definitivno ne dođe.

Samo par nedelja od sastavljanja nove vlade, dogodio se novi šok. Mateo Renci potvrdio je glasinu da osniva svoju centrističku stranku i da napušta Demokratsku partiju. Sredinom septembra pojavila se „Italia Viva“, stranka političkog centra pod vođstvom bivšeg lidera demokrata. Čak 26 poslanika Donjeg doma i 15 senatora pristupilo je ovoj partiji, koja će se sredinom oktobra formalizovati na godišnjem skupu „rencijanaca“ pod nazivom Leopolda.

Iako je osnovao novu stranku i odvukao od svoje bivše stranke ukupno četrdeset jednog zakonodavca, Renci nije napustio vladu. U svojoj izjavi za medije je poručio sadašnjem premijeru Đuzepeu Konteu da ne brine i da će moći da računa na podršku poslanika „Italia Viva“. Da li će Konte moći da se osloni na novog ključnog deoničara vladine većine ili bi mogao da prođe kao Enriko Leta, pokazaće dalji razvoj događaja. Ono što je sada poznato je da Renci ne planira da se zaustavi sa sadašnjim udelom u većini i da očekuje da će u bliskoj budućnosti uvećati svoj deo kolača daljim prilivom poslanika. Šta će raditi sa tim udelom, videćemo u sledećim mesecima.

[click_to_tweet tweet=“„Italia Viva“ je proizvod dugoročne strategije za čiju se realizaciju ukazala prilika. | “ quote=“„Italia Viva“ je proizvod dugoročne strategije za čiju se realizaciju ukazala prilika.“]

Nova stranka Rencija – šanse i rizici

Koliko god možda neko percipirao otcepljivanje Rencija kao brzopoteznu reakciju u cilju sticanja kontrole nad premijerom, kroz kontrolu tanke vladajuće većine, „Italia Viva“ je više proizvod dugoročne strategije za čiju se realizaciju ukazala prilika.

Na poslednjem skupu „rencijanaca“ u Firenci oktobra 2018, bivši premijer lansirao je takozvane „građanske komitete“ širom italijanskih gradova. Proklamovani cilj ovih komiteta je bio uključivanje građana u borbu za njima važne politike van stranaka. Ovi komiteti ispostavili su se kao mreža budućih odbora „Italia Viva“, a veb domen na ime buduće partije kupljen je od anonimnog političara iz Torina još u julu 2019. Paralelno sa tim, fondacija Matea Rencija je za ciljeve buduće stranke dobijala na dnevnom nivou 10 000 evra donacija od ljudi iz politike i privatnog sektora, uključujući i vlasnika kompanije Ferrero sa donacijom od 100 000 evra.

„Italia Viva“ ima svoje snage i spoljne povoljne prilike, ali i brojne slabosti i eksterne rizike.

Najveća snaga stranke je solidan broj poslanika koji može kontrolisati rad vlade. Naročito ne bi trebalo zanemariti i kontrolu koju „rencijanci“ imaju u parlamentarnom odboru za finansije, te će budući budžet prilično zavisiti od ljudi poput Luiđija Maratina i drugih poslanika ekonomista koji su prešli u ovu stranku. Stranka će imati i finansijskih resursa za funkcionisanje, a dobri marketinški timovi već dugo rade sa Rencijem, te će kao i do sada govori njegovih poslanika obilovati efikasnim „soundbite“ izjavama za naslove. Sa druge strane, „Napred Italijo“ Silvija Berluskonija se nalazi u stanju potpune erozije, te se može očekivati nastavak priliva snaga iz ove stranke. Sceni i fali protržišna umerena stranka.

Sa druge strane, Rencijev rejting u javnosti nalazi se na samo oko 25% po istraživanjima. Iz tog razloga, stranka je ograničena bagažom bivšeg premijera i u istraživanjima se uglavnom nalazi između 4% i 5%. Potencijal ove stranke se meri na do 10%. U okolnostima srednje jednocifrene podrške, rizik je ostati politički relevantan. Ako „Italia Viva“ ne uveri javnost da je tu da ostane i da nije mala stranka, umereni poslanici i gradonačelnici koji bi bili spremni da iz Demokratske partije i „Napred Italijo“ pređu kod Rencija, to iz karijerističkih razloga neće uraditi. Potencijalni repovi iz prošlosti lidera, takođe stoje kao rizici.

Da li je Renci nadmudrio italijansku političku scenu?

Intrige, političke izdaje, nadmudrivanja i manevri iza scene su tipični za italijansku politiku. Međutim, mali broj italijanskih političara je u tome bio uspešan dugo. Kratkoročno gledano, Renci je uspeo da napravi potres na političkoj sceni ove države.

Za početak, Salvini je od političara u oštrom usponu poslat u opoziciju i njegova Liga je sa 38% pala na 29%-33%. Tim potezom je svom najvećem protivniku onemogućio vladinu govornicu za sticanje političkih poena, a to se odrazilo i na podršku Lige.

Takođe, izbegavanjem novih izbora Renci je nadmudrio i svog predsednika stranke Cingaretija. Umesto da njegovi ljudi budu očišćeni sa izbornih lista i odu u zaborav, ti isti ljudi su sada ključni oslonac nove vlade, na kojoj je Renci insistirao, a na koju je Cingareti pristao. Unutar Demokratske partije, i dalje postoji frakcija „reformista“ koji su svojevremeno bili verni bivšem premijeru i koja broji 19 senatora i 35 poslanika. Ovu frakciju vode bivši ministar sporta Luka Loti i sadašnji ministar odbrane Lorenco Gverini. Ne bi se trebalo iznenaditi ako dođe do budućeg strateškog dodatnog odlivanja ka „Italia Viva“ iz ovog korupsa ljudi koji su još članovi demokrata.

Sa treće strane, aktuelni premijer zavisiće od bivšeg premijera, naročito po ključnom pitanju novog budžeta. Iz ovih razloga, kratkoročno gledano, Renci je nadmudrio celu političku scenu i maksimalno iskoristio sadašnje okolnosti. Od bivšeg premijera gubitnika i sve manje važnog senatora, postao je arhitekta nove vlade koja će teško funkcionisati bez njegovih ljudi.

Ukoliko uspe da svoju stranku u narednim mesecima podigne na oko 10%, Renci će uvećati svoju moć i nakon potencijalnih izbora će biti nezaobilazan faktor u formiranju proevropske većine. Takvo dostignuće bi bivšem premijeru garantovalo srednjoročni uspeh. Međutim, zbog svog niskog rejtinga i svoje polarizujuće ličnosti, Mateo Renci će se teško vratiti na premijersko mesto. Njegovo političko egzistiranje će, ako uspe, nažalost u budućnosti biti ograničeno na složene političke manevre. Koliko god bio majstor realpolitike, to nije moguće večno raditi. Iz tog razloga, za bilo kakav dugoročni uspeh, Renci bi trebalo da razmisli o lansiranju budućeg naslednika.

Svakako, partija Matea Rencija bez obzira na potencijalnu dugovečnost jeste neto pozitivna pojava za Italiju. Ovoj državi je potreban reformski, proevropski i protržišni glas u političkoj sferi, a on se dolaskom Cingaretija na čelo Demokratske partije i populista na vlast, u potpunosti izgubio. U parlamentu će „Italia Viva“ biti garant da će se baš takva politika sprovoditi u praksi od strane nove vlade, što možda i ne bi bio slučaj u drugim okolnostima. Da li će ovi Rencijevi politički manevri ostati u sećanju kao neuspešna želja bivšeg premijera da politički „ostane iznad površine“ ili strateški dobro isplaniran povratak na scenu, pokazaće vreme.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Da li je Renci nadmudrio italijansku političku scenu? se prvo pojavila na Novi treći put.

Okolnosti su išle na ruku Mateu Salviniju. Osim većih procenata u odnosu na izbore, istraživanja su govorila da bi Liga, uz malu ultra-desnu stranku Italijanska braća, mogla da ima većinu nakon potencijalnih izbora. Takođe, stranka koja je bila stožer vlade, Pokret pet zvezda, u istom vremenskom intervalu pala je sa 32% na ispod 18% u proseku. Takav povoljan momenat naveo je potpredsednika vlade da inicira obaranje vlade kojoj pripada, ne bi li nakon izbora obezbedio bolju poziciju za sebe i svoju stranku.

Međutim, ova politička kalkulacija nije dala rezultate. Iako netipično za italijanske političare, desilo se nešto sasvim suprotno. Deo političke elite je pokazao iznenađujuće visok stepen odgovornosti u delikatnoj situaciji za ovu državu.

Težak politički trenutak

Vest da se Italija nalazi u političkoj krizi svakako ne spada u retke vesti. Ono što razlikuje sadašnju krizu od prethodnih je nikada gora situacija italijanskih javnih finansija. Javni dug nalazi se na 132% BDP-a, a ova država je treća ekonomija Evrozone po veličini. Svaki potres u Italiji, predstavljao bi potencijalni okidač krize cele Evrozone. Takođe, globalno ekonomsko usporavanje već ima negativan uticaj na italijanski privredni rast. Krajem 2018. godine, ova država je jedina koja je unutar EU zabeležila tehničku recesiju. U slučaju nastavka ovakvog ekonomskog trenda, Italija ostaje kao najranjivija tačka unutar Evropske unije.

Zbog ovakvog ekonomskog konteksta, donošenje budžeta za 2020. predstavlja ključni potez i za Italiju i za Evropsku komisiju. Politički kontekst je moguće bio idealan za Salvinija i vanredne izbore, ali iz ekonomskog ugla gledanja, politička stabilnost je nikada potrebnija. U ovoj situaciji, ekonomski argument se pokazao kao važniji za Kontea, ali nedovoljno važan za Salvinija. Nemogućnost donošenja novog budžeta bi aktivirala povećanje PDV-a na 25%, kao mehanizam dogovoren sa Evropskom komisijom za ovakve slučajeve, što ne bi bilo ni popularno ni poželjno. Vanredni izbori i trošenje vremena u kampanji bi svakako otežalo donošenje budžeta pomoću kog bi se izbeglo ovakvo povećanje.

Nepopularna, ali moguća alternativa

Izbori nisu bili jedini mogući ishod. Većina Liga-Pokret pet zvezda imala je i alternative u parlamentu. Na prethodnim izborima, tada vladajuće demokrate osvojile su 19%. Sa tim procentom osvojenih glasova, opcija sastavljanja vlade sa Pokretom pet zvezda je sve vreme bila matematički moguća, ali ne naročito popularna. Obe partije su razmenjivale uvrede kroz istoriju, a antisistemski pokret Bepea Grila nastao je dobrim delom kao odgovor „političkoj kasti“, u koju je on ubrajao i Demokratsku partiju. Međutim, okolnosti su nametale drugačiji razvoj događaja i možda ne tako drago novo potencijalno partnerstvo.

Prve pozitivne signale o nužnosti saradnje između opozicione Demokratske partije i vladajućeg Pokreta pet zvezda poslao je bivši premijer i sentor demokrata, Mateo Renci. „Ako dođe do izbora, Demokratska partija možda osvoji ili ne osvoji 25%, ali ako ne donesemo novi budžet, ono što je sigurno je da će PDV biti na 25%. To nas sigurno vodi u recesiju i to moramo da izbegnemo po svaku cenu.“ rekao je Renci na konferenciji za novinare. Ubrzo se i partijski vrh demokrata odobrovoljio po pitanju saradnje sa bivšim protivnicima, te se otvorila realna mogućnost da pregovori možda i otpočnu. Dalji razvoj događaja u senatu, utabao je stazu da se to stvarno dogodi.

Konte kao pobednik u senatu

Đuzepe Konte je u vladu ušao kao anonimni profesor i kompromisno premijersko rešenje između Pokreta pet zvezda i Lige. Nakon sednice u senatu povodom krize vlade, Konte je prvi put izašao kao lider i pobednik. U svom obraćanju senatu, sa argumentima na račun Salvinijeve pohlepe za moći, zabeležio je dobro ocenjen i gledan nastup. Ovim potezom, njegova dalja saradnja sa Ligom je i simbolički završena. Oštri na račun Salvinija su bili i senatori iz Pokreta pet zvezda i Mateo Renci, fokusirajući se na stavljanje partijskih interesa iznad državnih.

Prve ankete nakon ovog okršaja u senatu, pokazale su promene u biračkom telu. Anketa GPF-a nakon ove sednice pokazala je da 60% građana smatra da je Konte pobedio u debati, naspram 27% koji su odgovorili da je to bio Salvini. Paralelno sa tim, Liga je krenula da gubi podršku i trenutno se nalazi na oko 32% u proseku, dok su i demokrate i Pokret pet zvezda zabeležili vidljiv rast na preko 20%. U istraživanju GPF-a o rejtingu političara u Italiji, Konte se našao na 61% pozitivnih ocena, što je značajno više od svih partijskih lidera koji se nalaze u proseku na oko 40% ili niže.

Nakon definitivnog prekida odnosa sa Ligom od strane premijera Kontea, stvorili su se uslovi za sastavljanje nove vlade i nove većine. Iako je lider demokrata Cingareti bio zainteresovan da aktuelnog premijera zameni neko drugi, to se nije ostvarilo. Posle kratkih, intenzivnih, i na momente vrlo teških pregovora, predsednik Serđo Matarela dao je novi mandat starom premijeru.

Kakva je nova vlada i šta je čeka

Nova vlada predstavlja jasan diskontinuitet sa prethodnom u programskom smislu. Ministarstvo ekonomije, koje će biti ključno u narednom periodu, ustupljeno je demokrati i evropskom parlamentarcu Robertu Gvaltjeriju. Ovo ministarstvo će biti ključno u budućim pregovorima sa Unijom, te je odabran političar koji će biti kooperativniji sa EU.

Takođe, ministarstvo policije koje je služilo za demonstraciju moći Salviniju i vođenje kampanje protiv migranata, biće manje u fokusu. Na ovo mesto postavljana je jedina nestranačka ličnost, koja bi trebalo da umrtvi pažnju koja se pridaje ovoj temi i resoru. Ostatak vlade predstavljaju visoki funkcioneri Pokreta pet zvezda, kompromisna rešenja raznih ideoloških frakcija demokrata i jedan ministar iz male levičarske grupacije Slobodni i jednaki, koja će ovoj vladi dodatno ojačati većinu sa svojom nekolicinom parlamentarnih predstavnika.

Konte će morati, sa jedne strane da u budžetu umanji troškove za 24 milijarde evra, a u isto vreme da nađe prostora za mere koje bi podstakle rast, ne bi li se izbegla recesija. Na svaku nepopularnu budžetsku seču ili primljeni migrantski brod, vlada će u opoziciji imati politički agilnog Salvinija i biće izložena populističkim plotunima. Osim napada na vladu, Salvini već sada sebe projektuje kao žrtvu establišmenta i evropskih birokrata, koje predstavlja kao ljude koji žele da unište Italiju i nastave prijem migranata. U takvim okolnostima, reformski rad će biti težak. Ne bi trebalo ni zaboraviti da se Pokret pet zvezda i Demokratska partija značajno programski razlikuju, te je pitanje kako će ova vlada funkcionisati u praksi.

[click_to_tweet tweet=“Ovaj put, deo italijanske elite se pokazao iznenađujuće odgovornim i u kriznoj situaciji je pronađeno političko rešenje koje bi izbeglo ekonomski krah. | “ quote=“Ovaj put, deo italijanske elite se pokazao iznenađujuće odgovornim i u kriznoj situaciji je pronađeno političko rešenje koje bi izbeglo ekonomski krah.“]

Pokazatelj političke odgovornosti

Bez obzira na manjkavosti, zaokret u ovoj državi predstavlja iznenađujuće odgovoran i pozitivan ishod. Mnogi italijanski političari su ovoj državi svojim potezima napravili ogromnu štetu, a najveći broj njih za to nije snosio nikakve posledice. Neki, poput Berluskonija, više puta su se vraćali na vlast.

Ovaj put, deo italijanske elite se pokazao iznenađujuće odgovornim i u kriznoj situaciji je pronađeno političko rešenje koje bi izbeglo ekonomski krah. Pokret pet zvezda će verovatno morati da žrtvuje svoj antisistemski identitet i da se transformiše u neki vid ekonomski leve, ekološke i prvenstveno južnjačke partije. Na drugoj strani, demokrate su dale legitimitet svojim bivšim ljutim protivnicima. Obe stvari su nepopularne, ali nužne za ovakav vid saradnje.

Na novim članovima izvršne vlasti je da dokažu političku odgovornost disciplinovanim sprovođenjem novog programa vlade. Glavni cilj Kontea definitivno mora biti podizanje međunarodnog kredibiliteta Italije, koji je tradicionalno nizak i koji je sa Salvinijem intenzivno dodatno urušavan skoro godinu dana. Koliko će Konte i njegova vlada biti efikasni u sprovođenju programa i da li će ga građani sve vreme podržavati, biće centralna pitanja u narednom periodu. Prvi pozitivan korak je učinjen i rizik je pretvoren u šansu, a to pravi lideri obično rade.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Kako je politička odgovornost trijumfovala u Italiji se prvo pojavila na Novi treći put.

Legitimizacija inicijative

Italija je postala deo ambiciozne strategije, koja je percipirana kao novi put svile sa ciljem da poveže Evropu i Kinu. Negodovanje Sjedinjenih Američkih Država i pojedinih članica Evropske unije je usledilo zbog povećanog kineskog uticaja i legitimizacije inicijative „Jedan pojas i put“ pristupanjem saveznika i članice G7. Vašington je skeptičan da će saradnja imati bilo kakav ekonomski benefit za Italiju, a da će joj narušiti međunarodnu reputaciju na duže staze.

Evropska unija se poslednje dve godine trudi da dođe do jedinstvenog odgovora na rastuće prisustvo Kine u Evropi, od formiranja mehanizma 16+1 do brojnih strateških investicija kao što je kupovina Pirejske luke u Grčkoj. U martu je tim povodom Evropska komisija pripremila dokument „EU – Kina strateški pregled“ koji je nedvosmisleno označio Kinu za glavnog ekonomskog konkurenta i strateškog rivala u raznim industrijama. Evidentna je promena odnosa prema Kini i italijansko samostalno delovanje izaziva dodatnu zabrinutost u Briselu.

Italija je bila među inicijatorima donošenja skrining mehanizma stranih investicija u Evropi 2017. godine, koji je bio usmeren pre svega na kineska ulaganja. Nova italijanska vlada je promenila odnos, ali ipak ostala podeljena kada je u pitanju saradnja sa Kinom. Pokret Pet Zvezda, predvođen Luiđiem Di Majom, glavni je proponent, dok koalicioni partner Liga, sa liderom Mateom Salvinijem tiho negoduje bez konkretnih poteza. Podrška izostaje i u opoziciji kod Demokratske stranke i stranke Napred Italija. Poslednja istraživanja rađena od strane renomirane agencije za ispitivanje javnog mnjenja, Pew istraživačkog centra, pokazuju da dve trećine Italijana gleda nepovoljno na Kinu, što je najveći procenat među evropskim državama.

Ekonomski benefiti

Motivi za saradnju nove vlade su pre svega ekonomski, kako bi privukla preko potrebne investicije, ali i smanjila deficit koji raste usled uvođenja nerealnog plana univerzalnog dohotka. Italija je krajem prošle godine ušla u recesiju, i to treći put u ovoj dekadi. Dodatni faktor koji je uticao na traženje finansiranja domaće infrastrukture je bio i rušenje mosta u Đenovi, koji je izazvao ozbiljan bes javnosti usled dotrajalih mostova i puteva koji se ne održavaju i ne unapređuju zbog mera štednje. Kako bi ostvarili saradnju, italijanska strana je formirala specijalno radno telo koje se bavi isključivo odnosima sa Kinom, a koje je isključilo Ministarstvo spoljnih poslova. Italijanska strana već duže vreme pokušava da poveća promet luka, pre svega u Trstu i Đenovi, i sada vidi priliku da privuče kineska ulaganja i u ove dve luke. Venecijanska luka je, sa druge strane, već potpisala memorandum o saradnji sa lukom u Pireju gde se kineski COSCO pokazao kao dobar partner. Prema navodima portala Diplomat, tokom poslednje decenije Italija je primila oko 23 milijarde dolara investicija iz Kine, što je čini trećim najvećim evropskim primaocem kineskih SDI.

Benefiti saradnje se očekuju i u olakšanom pristupu izvoza italijanskih proizvoda na najbrže rastuće tržište na svetu. Brojni zvaničnici su istakli „jedinstvenu priliku“ koju Italija koristi, jer je prva razvijena ekonomija koja se pridružila inicijativi „Jedan pojas i put“ i otpočela saradnju sa Azijskom infrastrukturnom investicionom bankom. Deluje da rešenje za većinu svojih ekonomskih problema Italija vidi u saradnji sa Kinom.

Sporazum Italije i Kine udaljava Rim od saveznika i to pre svega legitimizacijom inicijative koju su zapadni partneri ocenili kao pretnju za njihove nacionalne i ekonomske interese. BRI je naišao na niz optužbi u prethodnom periodu, od toga da se ne poštuju radna prava, ekološki standardi prilikom investiranja, do uvođenja države u dužničku krizu sa najpoznatijim primerom koji se desio sa lukom u Šri Lanci koju je Kina preuzela zbog nemogućnosti da se vrati kredit. Pojedine zemlje su prošle godine otkazale već dogovorene projekte i žele da smanje svoje učešće u BRI, kao što je slučaj sa Malezijom.

Novi saveznik u Evropi?

Opravdanost za saradnju Italija vidi u ekonomiji koja se nalazi u recesiji i kojoj su potrebne nove investicije. Takođe, suočava se sa dotrajalom infrastrukturom kojoj su potrebna ulaganja, a koje trenutno ne može da nađe kod svojih zapadnih partnera. Šansu za razvoj vidi i u otvaranju novih mogućnosti za povećanje izvoza italijanskih proizvoda na kinesko tržište. Kritike sa druge strane su opravdane zato što otežava jedinstveni odgovor Evrope na strateško rivalstvo sa Kinom. Pojedinačno, države nisu u stanju da pariraju, niti su u poziciji da zaštite svoje interese samostalno. Rizik je prisutan, jer zbog kratkoročnih ekonomskih benefita, Italija može da ugrozi partnerstvo sa zapadnim državama. Kina je možda našla novog saveznika u Evropi, ali je sigurno proširila listu država koje su podržale njenu globalnu ambiciju oličenu u inicijativi „Jedan pojas i put“.

Tekst je objavljen na portalu „Savremena Kina“ 25.03.2019.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Rim na novom putu svile se prvo pojavila na Novi treći put.

Jedina relevantna opozicija vlasti dve populističke stranke predstavlja Demokratska partija (PD) koja u istraživanjima podrške stoji između 17% i 19%. Mala liberalna Evropa+ čuvene Eme Bonino kreće se na oko 2-3%, dok su manje udružene levičarske stranke takođe na tek par procenata glasova. Međutim, ono što dodatno kvari efikasnost opozicije je intristični ideološki problem Demokratske partije. Ova stranka nastala je 2007. kao sveobuhvatni savez od centra do izrazite levice kao protivteža jakom desničarskom savezu Berluskonija. Iz tog razloga je i struktura stranke prilično različita. U njoj se mogu naći klasični liberali i socijalliberali, mogu se naći klasične socijaldemokrate i socijalisti, ali i dosta bivših komunista, umerenijih elemenata demohrišćana i deideologizovanih tehnokrata. Zbog takve neodržive strukture, politka stranke se često formirala na osnovu frakcije koja je u tom momentu bila dominatna.

Mateo Renci i PD

Mateo Renci je sa svojom centrističkom platformom i uticajnom frakcijom, kao i epitetom „razarača“ starih ideja i uvreženih interesa preuzeo partiju i vladu 2014. od starih socijaldemokrata i bivših komunista. Nova ideološka pozicija između demohrišćana i socijalista omogućila je da, sa jakim reformskim elementom i liderstvom Matea Rencija, stranka dosegne rezultatske maksimume. Premijer Renci je dolazio i do preko 70% podrške javnosti i na prvim izborima za Evropski parlament 2014, stranka je osvojila istorijski maksimum od 40% glasova. Reformska platforma bila je usmerena na tržišne reforme preregulisanog italijanskog kapitalizma, strukturalne reforme, reforme poreskog sistema u korist srednje klase, konsolidaciju dubioznih javnih finansija (konstantni deficiti i javni dug od 130% BDP-a), kao i ustavne reforme koje su bile namenjene da ojačaju izvršnu vlast u državi gde predominatna zakonodavna vlast usporava ozbiljnije promene.

U periodu od 2014. do 2016. određeni rezultati su ostvareni, poput reforme zakona o radu, jačanja antikorupcijskog zakonodavstva, regulisanja istopolnih zajednica i konsolidacija javnih finansija. Međutim, preveliki zalogaj sa promenom ustava i garantovanjem rezultata ostavkom, učinila je ustavni referendum izjašnjavanjem protiv ili za Rencija u decembru 2016. U takvim okolnostima je raznorodna opozicija uspela da pobedi premijera na referendumu, od kada se reformski proces naglo usporava. Manji levičarski elementi koji su se protivili centrizmu Rencija koriste momenat i izlaze iz Demokratske partije ubrzo nakon toga. Premijersko mesto nakon ostavke preuzima Paolo Đentiloni iz iste partije i stranka u martu 2018. na izborima biva poražena. Iako je zasebno bila druga po podršci iza Pokreta pet zvezda, njeni sitni partneri nisu doprineli da kao savez levog centra ima značajan kapital u broju poslanika.

Nakon izbornog kraha, stranka upada u unutrašnje sukobe raznih ideoloških frakcija. Sa jedne strane izrazita levica pod vođstvom Nikole Cingaretija planira da preuzme vođstvo, dok joj je najveći protivnik klasični socijaldemokrata Mauricio Martina i njegovi sitni saveznici. Centristička frakcija nije uspela sa lansiranjem svog kandidata, bivšeg ministra policije Marka Minitija, zbog nesporazuma oko vođenja kampanje, iako je u početku imala izrazito moćan savez Rencijevih ljudi i ekonomske tehnokratije oličene u bivšim ministrima finansija i ekonomskog razvoja, Pjeru Karlu Padoanu i Karlu Kalendi.

Zašto izrazita levica ne donosi sistemsku promenu?

Novo skretanje partije ka izrazitoj levici, koje se može predvideti nakon izbora unutar stranke, teško bi stranci moglo da donese neko naročito povećanje podrške. Ova stranka je okarakterisana kao establišment od građana koji žele da pokažu jak protesni glas i sa socijalnim populizmom teško se može parirati Pokretu pet zvezda. Na drugoj strani, gigantski programi potrošnje gotovo su nemogući sa aktuelnim italijanskim javnim finansijama, koje populisti jasno ne planiraju da poprave. U programima Cingaretija ili Martine nema ni traga ozbiljnijim strukturalnim reformama. Problem Italije nije rešen ako se povećaju penzije i smanji broj godina za penziju, nego ako se reše prevare u penzionom sistemu zahvaljujući kojima više stotina hiljada ljudi ima neopravdana primanja iz budžeta. Problem Italije nije rešen ako se povećaju plate javnim službenicima, nego ako se država reši masovnog apsentizma i neefikasnosti u javnom sektoru i suzbije korupciju koja je disproporcionalno visoka u odnosu na prosek razvijenih ekonomija OECD-a. Na kraju, problemi Italije se neće rešiti ako se umesto „establišmenta“ dovede „autentičan glas naroda“, nego ako se izvrše ustavne promene koje će ojačati poziciju izvršne vlasti naspram Donjeg doma i Senata koji su čuvari statusa quo, koji brane uvrežene interese i koji obaraju svaku vladu spremniju na nešto veće promene.

O ovim ključnim promenama nema reči ni kod populista na vlasti, ni kod levičarskih elemenata koji će verovatno preuzeti Demokratsku partiju. Razlika je što se Cingareti ili Martina neće služiti satanizovanjem celih društvenih grupa poput migranta ili Roma zarad političkih poena ili igrati anti-vakcinaškim diskursom, kao i što su u kadrovskom smislu kompetentniji. Međutim, ključna sistemska pitanja kojima se Renci na vlasti bavio i koja su njegovo pozitivno nasleđe, uskoro bi mogla da ostanu bez svog zastupnika u javnosti. U tom slučaju bi i teško ostvariva promena populista na vlasti sa levičarima iz PD-a bila tek minimalna promena na nivou zamene opasnih populista neefiksanim levičarima. U novim okolnostima osnivanje nove centrističke stranke od strane Matea Rencija se može postaviti kao nužnost.

Prostor za stranku Matea Rencija

S obzirom da u javnosti već kruže glasine da Renci sprema osnivanje svoje partije, istraživačke kuće su se već pozabavile potencijalnim rejtingom njegove hipotetičke stranke. Rezultati variraju i kreću se od srednjih jednocifrenih rezultata do nižih dvocifrenih. Ipsos je u svom istraživanju ocenio da bi Mateo Renci mogao da računa na 6% glasova, od toga bi 4/5 potekli iz PD-a, dok bi preostalu 1/5 preuzeo od „Napred Italijo“ Silvija Berluskonija i Pokreta pet zvezda. Winpoll Rencija meri sa 9%, čime bi u odnosu na svoju, u tom slučaju bivšu stranku, zaostajao za samo 3% (PD na 12%). EMG institut Renciju daje čak 12% glasova, mahom iz koša birača PD i delom „Napred Italijo“ Silvija Berluskonija. Naravno, može se postaviti metodološko pitanje šta se tačno meri u ovim istraživanjima. Javnost nema uvid u tip programa sa kojim bi Renci izašao pred birače, u kadrove koji bi činili njegovu stranku, međunarodnu podršku koju bi eventualno dobio ili organizaciju na terenu koju bi uspeo da izgradi. Međutim, nije da se na tome u prethodnom periodu nije radilo.

Na godišnjem okupljanju Renci frakcije „Leopolda“ osnovani su takozvani „građanski odbori“ sa zvaničnim ciljem služenja kao „vanstranačka podrška PD-u“ i već ih ima preko 380. Javnost sumnja da se radi o nukleusu budućih odbora stranke bivšeg premijera. Procurela je i informacija da je senator iz stranke Berluskonija, Paolo Romani, već razgovarao sa Rencijem o potencijalnom udruživanju otcepljene frakcije umerenih članova „Napred Italijo“ sa njegovom novom strankom. Renci je i blizak sa brojnim javnim ličnostima protivnicima Salvinija, poput popularnog naučnika Roberta Burionija koji se bori protiv anti-vakcinaških stavova aktuelne vlasti. Takođe, blizak saradnik bivšeg premijera, Sandro Goci, već je razgovarao sa visokim funkcionerima Republike u pokretu (REM) Emanuela Makrona koja će na izbore za Evropski parlament izaći u velikoj centrističkoj koaliciji sa liberalnom grupom ALDE. Demokratska partija je članica Pokreta evropskih socijalista i demokrata koja sa podrškom opada, dok bi eventualna nova i relativno jaka stranka saveznica centrističkom savezu ALDE-REM bila izrazito korisna u ovoj državi. Italija na izborima za Evropski parlament nosi dosta mandata, a svaki procenat u ovoj državi bi doneo korisne poslanike i pomogao cilju da se ovaj savez probije na drugo mesto, odmah ispod grupe desnog centra EPP-a. Renci je takođe u svom govoru u Leopoldi naglasio kako bi trebalo da se „pomogne Makronu da na nivou EU porazi desne populiste“.

Iz ovih razloga ne bi se trebalo začuditi ako se pred izbore za Evropski parlament 2019. na italijanskoj političkoj sceni pojavi nova reformistička i centristička politička opcija pod direktnim vođstvom Rencija ili uz formalno vođstvo nekog njegovog saradnika poput Sandra Gocija ili Marije Elene Boski, uz podršku dela javnih ličnosti, Emanuela Makrona i centrističke španske partije „Građani“. Iako na prvi pogled može delovati kao rasipanje snaga pred populističkom vlašću, u praksi može imati kontraintuitivni pozitivni efekat. Na jednoj strani, PD bez Rencija i sa Cingaretijem na čelu pomeren ulevo, može povratiti otcepljene levičarske elemente (2-3%) i napasti vlast sa levice. Na drugoj strani, centristički Renci sa otcepljenim umerenim kadrovima iz PD i „Napred Italijo“, javnim ličnostima i strankom Eme Bonino (2-3%) može napasti vlast sa centra. Ovakva podela zapravo bi predstavljala logičku ideološku podelu koja je unutar same Demokratske partije sve vreme bila neodrživa. U narednih par meseci, italijanska politička scena može ponovo pretrpeti još jedan zemljotres i redizajniranje, samo što bi u ovom slučaju Renci bio kreator potresa, a ne žrtva.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Da li Renci osniva stranku i šta bi to donelo Italiji? se prvo pojavila na Novi treći put.

Iako ovi rejtinzi ne moraju biti nužno dugotrajni, s obzirom da je vlast još u periodu postizbornog „medenog meseca“ kada građani još ne mere konkretne rezultate vlasti, situacija jeste alarmantna. Izvršna vlast je trenutno u rukama retko nekompetetnih pojedenaca, koji nedostatak rešenja pokušavaju da maskiraju novom neartikulisanom javnom potrošnjom u prezaduženoj državi i etiketiranjem ranjivih društvenih grupa. Vladajuća koalicija koja je dobila ogroman politički kapital koji može biti upotrebljen za ozbiljne strukturalne reforme koje Italiji fale, umesto toga usmerava mržnju na migrante, Rome, Evropsku uniju i „globaliste“. Umesto da svoj politički legitimitet usmeri na rešavanja problema bankarskog sistema, prevara u penzionom sistemu, gigantskog i korumpiranog javnog sektora, mafije koja obrće sredstva na nivou BDP-a jedne Mađarske, Liga i Pet zvezda su u ovoj godini zadužili Italiju za dodatih 6 milijardi evra ne bi li isplatili biračima sitna mesečna davanja iz budžeta zarad popularnosti. Kada iz Evropske komisije stižu upozorenja da krah italijanskih javnih finansija može izazvati probleme celoj Evrozoni, dolaze populistički odgovori iz vlade da se „otuđena EU birokratija meša u unutrašnje poslove države“.

Govori se o rastu kriminala zbog imigranata, kojih je sve manje, dok državni statistički zavod pokazuje da je kriminal svake godine u padu. Dok mafija pravi godišnje obrte od preko 100 milijardi evra, ministar unutrašnjih poslova Salvini se bavi pojedinačnim slučajevima migranata koji pljačkaju radnje, jer su politički popularni za komuniciranje.

Ovome se ozbiljno ne protivi Berluskoni i njegova stranka, još manje minorna partija Italijanska braća. Jedina relevatna partija koja se nekompetentnoj vlasti može suprostaviti je Demokratska partija koja jedina ima kapacitete, kadrove i političku snagu koju je emitovala sa poslednjeg mitinga. Ono što je pitanje je na koji način je to moguće. U ovom momentu postoji nekoliko konkretnih liderskih rešenja i pristupa koji mogu da zamene trenutnog vršioca dužnosti partijskog generalnog sekretara Mauricija Martinu na unutarpartijskim izborima u januaru 2019:

1. Nikola Cingareti

Jedan od već najavljenih kandidata je i predsednik oblasti Lacija, Nikola Cingareti, koji nudi program koji je više ulevo u odnosu na dosadašnju praksu partije. U društvenoj sferi on je izrazito progresivni kandidat, uključujući i politike poput gej brakova i legalizacije kanabisa, takođe je i evrofederalista. Sa druge strane, u ekonomskoj sferi nudi stari levičarski pristup „visoko operezuj i puno troši“. Iako ovakav pristup može biti popularan kod stare baze, u dosadašnjoj italijanskoj praksi nije doneo naročito puno. Cingareti ima epitet pobednika nad desnicom u svom mestu, ali i epitet lokalnog više nego nacionalnog političara.

2. Mateo Riketi

Kandidat za generalnog sekretara stranke ispred svoje frakcije „Harambe“ (svahili reč za „svi zajedno“) koji dolazi iz partijskog uporišta u Emiliji-Romanji i koji predstavlja socijaliberalnu i centrističku struju u partiji. Iako poseduje izvesnu harizmu i komunikacijske veštine, može predstavljati svojevrsnu pojavu „Matea posle Matea“, odnoso kontinuiteta zamene Matea Rencija, ne samo po imenu sličnom Mateu Riketiju.

3. Ćesare Damjan

Treći najavljeni kandidat koji predstavlja tvrđu sindikalnu struju i koji je svojevremeno bio istaknuti član najvećeg sindikata u Italiji CGIL, koji broji preko pet miliona članova. Donekle može predstavljati veliki korak u 20. vek, odnosno deo je problema, a ne rešenja. Sindikati u Italiji su uprkos svom velikom uticaju, izrazito nepopularni zbog svoje prakse. Po istraživanju Demos-a iz 2015, italijanski građani veruju više bankama (15%) nego spomenutom sindikatu (14%).

4. Karlo Kalenda

Potencijalni kandidat za predsednika i novajlija u partiji. Svojevremeno nepartijski ministar ekonomije u vladama Rencija i Đentilonija, a ranije i član stranke centriste Marija Montija. Sa jedne strane, nakon izbora nije pravio novu partiju, već se pridružio demokratama, smatrajući da je potrebno ojačati postojeće kapacitete u borbi protiv populista. Sa druge strane, u pitanju je i političar sklon prevelikom ideološkom oportunizmu. Gotovo celu karijeru pozitivno je zastupao stavove o globalizaciji, fiskalnoj odgovornosti i transnacionalnim trgovinskim ugovorima, dok nakon ulaska u Demokratsku partiju prelazi na anti-globalizacijski i anti-biznis diskurs. Kao takav, predstavlja rizičan izbor za partiju.

Pored ovih izbora, aktuelni vršilac dužnosti Maurico Martina se može kandidovati i predstavljati neki vid srednjeg rešenja između zaraćenih frakcija.

Iako mogu delovati kao manje važni izbori, kandidati se prilično razlikuju, kao i platforme koje predstavljaju, te od toga najviše zavisi kako će se jedina relevatna opozicija postaviti naspram populističke vlasti. Izbor između različitih kandidata dobro predstavlja šta će partija napadati kod populista, šta će zastupati kod birača, kao i šta svaki od lidera simbolizuje kod glasača. Bez obzira na izbor lidera, jaka opozicija italijanskim populistima je potrebna i jedina partija koja je može predstavljati je Demokratska partija. Ukoliko se jaka Demokratska partija sa saveznicima ne artikuliše kao jasna alternativa sadašnjoj vlasti, može se desiti da nešto poput sadašnje desničarske i levičarske margine postane glavna opoziciona snaga. Iako neofašistički CasaPound ili komunistički Poptere al Popolo (PaP) ne stižu u istraživanjima i na izborima mnogo iznad 1%, potencijalna ekonomska i politička kriza koju populisti mogu izazavati, može lansirati ovakav tip stranaka u centar zbivanja, što ne bi bilo korisno ni za Italiju, ni za Evropu. Zbog ovog i ostalih navedenih razloga, članovi italijanskih demokrata zapravo imaju odgovorniji zadatak, nego što na prvi pogled to može izgledati.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Da li je važno da italijanske demokrate ojačaju? se prvo pojavila na Novi treći put.

Populistička vlast u trećoj ekonomiji Evrozone po veličini, a drugoj po javnom dugu (130% BDP-a), jeste stvorila paniku u umerenim evropskim krugovima. Po svim anketama, vladajuća koalicija se najčešće nalazi na oko 60% podrške italijanskih birača, gde se Liga Matea Salvinija sa 17% na izborima popela na oko 30%, usisavajući birače Berluskonija. Pokret pet zvezda ostao je na svojih 30-ak procenata, dok Demokratska partija u opoziciji stagnira na oko 18%. Međutim, postavlja se pitanje da li je diskurs protiv migranata i Evropske unije zaista plodotvoran za Italiju?

Za početak, sama struktura moći unutar vlasti je upitna. Kao što je čest slučaj u Italiji, formalni nosilac funkcije najčešće nije de facto odlučilac i nema realnu moć. U ovom slučaju je to anonimni pravnik Đuzepe Konte na mestu premijera, koji predstavlja marionetu mladog potpredsednika vlade Luiđija di Maja iz Pokreta pet zvezda, koji predstavlja marionetu de facto lidera ovog pokreta, komičara Bepe Grila. Međutim, iako je Liga manji partner ove koalicije, Mateo Salvini se relativno brzo nametnuo kao stvarni lider vlade sa pozicije ministra unutrašnjih poslova. Dok Pokret pet zvezda klizi ka političkoj bezličnosti, diskurs estradno atraktivnog Salvinija postaje centralni diskurs vlade, iako je kao takav isprazan i sporan.

Napadi na osnovu kojih Salvini stiče popularnost su neargumentovani na više nivoa, iako „lepo“ zvuče. Prvi način je napad na migrante i Rome, često pretvarajući ove grupe u bezbednosnu pretnju i opisujući ih kao kriminalce. Poslednji potez je odbijanje prijema broda sa oko 600 migranata u italijanske luke. Međutim, ukoliko izuzmemo pojedinačne slučajeve prekršaja imigranata, oni su daleko od ozbiljne kriminalne pretnje. Da li se dvocifren broj manjih prekršaja može porediti sa potpuno nesmetanim kriminalnim funkcionisanjem mafije u ovoj državi, koja ima godišnje profite približne godišnjem BDP-u jedne Mađarske (preko 100 milijardi dolara)? Procene su UNHCR-a da će broj pristiglih migranata u 2018. na nivou cele Evrope biti oko 80 000, a najveći doprinos u italijanskom slučaju dao je ministar unutrašnjih poslova Mario Miniti iz vlade Demokratske partije, koji je u libijskim pustinjama uspeo da nađe dogovor sa lokalnim faktorima, te je broj ilegalnih imigranta naglo opao. Salvinijevo pokazivanje snage nad jednim migrantskim brodom i projektovanje imigracije kao kriminalne pretnje najvećim delom je isprazno. Brojevi pristiglih su sve manji zahvaljujući prethodnoj vladi, u državi postoje daleko veće pretnje i po podacima italijanskog Državnog instituta za statistiku, broj kriminalnih dela opada iz godine u godinu.

Salvini krivi Evropsku uniju i evro za većinu ekonomskih problema. Iako može kriviti evro kao valutu precenjenu za italijansku privredu ili strogu štednju, ne može kriviti evro i štednju za višedecenijski neviđeni javašluk u javnoj upravi, suludu javnu potrošnju, nameštanje javnih nabavki, slabo ubiranje poreza, uvrežene interese, gubljenje ogromnih sredstava kroz korupciju i spomenuti kriminal. Takođe, povodom ovih stvari vlada nije navela plan rešavanja. Jedini plan je prejednostavno rešenje o smanjenju poreza kroz uvođenje proporcionalne poreske stope od 15%, koja bi trebalo da smanji sivu ekonomiju i izbegavanje plaćanja poreza. Osim što stvara procenjenu budžetsku rupu od ukupno 100 milijardi evra, veliko je pitanje da li će ovakva država bez reformi, koje se ne spominju, biti sposobna da realizuje u praksi ove teorijske pretpostavke. Kratkoročni dobitnik ove mere će biti biračka baza Lige na severu, gde su plate nominalno visoke, ali su visoki troškovi života. Koliko će ovaj eksperiment dugoročno koštati iste te građane će se tek videti. Sa druge strane, uvodi se i pseudo univerzalni osnovni dohodak sa godišnjom cenom od 17 do 30 milijardi evra za bazu Pokreta pet zvezda na jugu, a i poništava se prethodno povećanje starosne granice za odlazak u penziju. Velike su šanse da će populistička vlada rekordno brzo poništiti sav rad demokratskih vlada Rencija i Đentilonija koje su uspele da zaustave rapidan rast javnog duga koji se nalazi na oko 130% BDP-a, kao i da umanje državni deficit. Velike su šanse da će sledeća vlada naslediti javne finansije ruinirane od nekontrolisane potrošnje, koja će odlično poslužiti Ligi i Pokretu pet zvezda da dobiju još jedne izbore, verovatno vanredne, potrebne da Salvini duplirani rejting pretvori u mandate.

Demokratska partija je u poređenju sa ostalim italijanskim strankama po kvalitetu kadrova, tehnokratije, stručnjaka i programa „crveni ferari“. Italijanski populisti su u poređenju sa demokratama, naročito ako govorimo o Pokretu pet zvezda, neki stari model fijata 127. Ono što je razlika zbog koje ovaj fijat 127, koji u normalnim okolnostima ne bi prošao tehnički pregled, vodi u trci sa crvenim ferarijem, je što ima pun rezervoar i troši malo goriva. Dok populisti svoje političko gorivo stiču kroz populističke napade i eksploataciju strahova stanovništva, demokrate uprkos kvalitativnoj prednosti imaju prazan politički rezervoar i nemaju više privlačan narativ koji bi njihov tehnokratski potencijal pretvorio u glasove iz kojih bi njihov politički motor mogao da radi. Dok crveni ferari ne pronađe svoje gorivo, populistički fijat 127 jedino može zaustaviti kvar na putu, zbog niskog kvaliteta delova koji ga čine. Do tada, ne bih voleo da budem u koži italijanskih građana.

Tekst je objavljen u dnevnom listu „Danas“ 07.09.2018.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Isprazni italijanski populizam – ferari i fijat se prvo pojavila na Novi treći put.

Ko predstavlja političku ponudu na ovim izborima i zašto nijedna od ovih opcija neće moći da ponese titulu potpunog pobednika?

Koalicija oko Matea Rencija i Demokratske partije

Vladajuća Demokratska partija je kroz petogodišnji mandat prošla put od neubedljivog starta, preko vrhunca podrške sa preuzimanjem vlade od strane Matea Rencija, do pada rejtinga nakon ustavnog referenduma i unutrašnjih previranja. Ova stranka je uz velike probleme uspela da sastavi relativno stabilnu koalicionu vladu sa ostacima partije Montija i otcepljenim delovima demohrišćana Silvija Berluskonija. Iako je prilično neubedljivo započela vlast sa Enrikom Letom na mestu premijera, unutarpartijskim pučem Matea Rencija i njegovim preuzimanjem vlade u februaru 2014, Demokratska partija dolazi do istorijski visokih nivoa podrške. Na izborima za Evropski parlament u maju 2014. je ova partija bila prva sa osvojenih 40% i čak najveća samostalno po broju osvojenih poslanika na nivou Evropske unije. Ono što je karakterisalo vlast Matea Rencija je reformski pristup u pravcu sređivanje državne uprave uz pro-biznis mere radi podsticaja privrednog rasta, kao i socijalni liberalizam. Od 2014. do ovogodišnjih izbora, popularnost lidera i partije je značajno okrnjena. Visok priliv imigracije u ovom periodu prouzrokovao je da Pokret pet zvezda i Severna Liga napadima na vlast uspešno generišu dobitke u podršci, dok su reforme poput fleksiblizacije radnog zakonodavstva prouzrokovale unutarpartijske probleme.

Uprkos nepopularnim reformama, partija je imala sasvim solidne pozicije do referenduma o ustavnim promenama. S obzirom da je Mateo Renci ishod referenduma garantovao svojom ostavkom, kompletna opozicija je uspela da referendum pretvori u pitanje za ili protiv premijera. Glavno pitanje o reformi takozvanog „savršenog bikameralizma“ u funkcionalniji sistem, gde bi položaj izvršne vlasti bio popravljen u odnosu na vrlo jak senat, pretvorilo se u glasanje protiv premijera. Nakon neuspešnog referenduma sa rezultatom 60:40 za opciju „No“, Demokratska partija sve teže uspeva da održi pozicije i znatno oslabljena ulazi u ovaj izborni ciklus. Nakon referenduma su se iz stranke izdvojili levičarskiji elementi koji su pred izbore osnovali svoj savez „Slobodni i jednaki“. Renci je predao premijersko mesto Paolu Đentiloniju, dok je na unutarpartijskim izborima sa ubedljivom većinom potvrdio mesto predsednika.

Na ove izbore vladajuća stranka izlazi za rejtingom koji se kreće nešto iznad 20%, dok sa sitnim partnerima celokupna koalicija uspeva da u istraživanjima dođe od 26% do 29%. U kampanji se ne razbacuje prevelikim obećanjima, što je izdavaja od ostalih ozbiljnijih političkih igrača. Jasno se pozicionirala kao pro-evropska, obećava povećanje obima socijalne politike i uvođenje minimalne cene rada od 10 evra na sat. Ono što su hendikepi ove partije na izborima su delimično istrošen lider, otcepljeni levičarski elementi, osrednji ekonomski rezultati, povezivanje vlade sa nesposobnošću po pitanju rešavanja migrantske krize i ozbiljan poraz na regionalinim izborima na Siciliji u novembru 2017. Sa druge strane, prednosti koalicije su premijer Paolo Đentiloni koji je po istraživanjima najpopularniji političar u državi, jako zauzimanje centrističke pozicije sa koalicionim partnerima i prilično zdravorazumski politički pristup. Demokratska partija se od ostalih partija razlikuje sa solidnim brojem raznolikih i upotrebljivih kadrova. Pored većini prihvatljivog Đentilonija i energičnog Rencija, stranka ima i ministra unutrašnjih poslova Marija Minitija koji može gađati i desno biračko telo ili nešto levljeg ministra pravde Andrea Orlanda.

Koalicija oko Matea Rencija na izborima u nedelju najverovatnije može očekivati drugo mesto ispod ubedljive koalicije desnog centra ili u lošijem slučaju približno jednak rezultat sa Pokretom pet zvezda. Ukupan rezultat ove koalicije popravlja tradicionalna baza levih stranaka u regionima Emilija-Romanja, Marke i Toskana gde ova koalicija ima šansu da bude prva. Renci se po istraživanjima može najviše osloniti na najmlađi i najstariji deo populacije (studenti i penzioneri), kao i delove srednje klase. Demokratska partija će vrlo izvesno završiti kao gubitnik izbora, iako ima priliku da kroz postizborne dogovore Paolo Đentiloni ostane premijer Italije ispred neke prilično neobične nove koalicije.

Koalicija desnog centra (Berluskoni i Salvini)

Koalicije desnog centra su završavale kao najšečešće pobedničke koalicije na izborima u Italiji od 1945. do danas. Ono što je razlika danas je prilično pomeranje u desno partija članica ove koalicije. Ovaj savez se za izbore 2018. sastoji od „Forza Italia“ Silvija Berluskonija, Severne Lige (od skora samo Lige) Matea Salvinija, male ekstremno desne Italijanske braće i još manje koalicije sitnih umerenih konzervativaca. Iako je sastav sličan sastavu sa prošlih parlamentarnih izbora, vidljivo je jačanje desnijih partija iz koalicije. Na izborima 2013. je celokupni savez osvojio 29,18%, od čega je partija Silvija Berluskonija činila 21,56%, a Severna Liga 4% i Italijanska braća ispod 2%. U anketama iz februara 2018. se „Forza Italia“ nalazi na između 15% i 18%, dok Severna Liga zahvaljujući više faktora beleži rezultate od oko 14%, a Italijanska braća oko 4% do 5%.

Iako se u glavnim medijima ovogodišnji izbori spominju kao izbori na kojima će se Berluskoni vratiti, objektivna pozicija za njegov konkretni povratak je prilično teška. Osim što u septembru 2018. puni 82 godine, zakonski zbog prekršaja sa porezom on ne može da postane premijer. Partija koju vodi je ostatak bivše ujedinjene partije „Narod slobode“ koja se nakon kratkotrajnog pokušaja „velike koalicije“ sa Demokratskom partijom raspala na deo koji vodi Berluskoni u opoziciji i deo koji se otcepio i ostao u vladi. Znatno oslabljena partija u odnosu na prošle izbore nije neki naročiti garant za dobijanje premijerskog mesta, čak iako će izvesno koalicija desnog centra pobediti na izborima. Privremeno premijersko rešenje, do isteka zakonske kazne Berluskoniju, u vidu Antonija Tajanija ispred „Forza Italia“ je takođe manje izvesno. Zajednički rezultat koji bi doneo ispod 316 poslanika potrebnih za većinu, doveo bi do raspada bloka i samostalnog pregovaranja partija članica sa drugim strankama i koalicijama. Berluskoni i njegova stranka u ovom momentu nemaju samostalnu snagu koja bi im omogućila ozbiljniji pregovarački potencijal. „Forza Italia“ može samostalno očekivati tek par procenata više od Lige, ali manje i od Demokratske partije Rencija i od Pokreta pet zvezda.

Na drugoj strani, može se reći da se Liga u periodu između izbora značajno bolje pozicionirala u političkom polju. Migrantska kriza je ovoj partiji dala zamaha da napadima na vlast i strance dobije solidne nivoe podrške i čak triplira svoj rejting. Od partije sa izraženim regionalizmom, čak separatizmom u prošlosti, u poslednjim godinama ona je prilično marginalizovala taj deo svog identiteta. Fokus partijske politike se prebacio na društvena pitanja poput nacionanog identiteta, imigracije, evroskepticizama i anti-globalizacije. Čak je i za ovogodišnje izbore iz naziva partije na glasačkom listiću izbačeno „Severna“ ne bi li partija povećala svoj obuhvat na teritoriji cele Italije. U sadašnjem trenutku Liga više liči na razblaženiju formu francuskog Nacionalnog fronta, s obzirom da je zbog svojih koalicionih partnera ublažila svoj stav prema evru i Evropskoj uniji. Osim napadima na imigraciju, lider Salvini se pokazao kao estradno aktivan u cilju privlačenja pažnje. Ograničenje u daljem rastu ove stranke je njena ideološka pozicija, kao i prilično slab rejting na jugu, gde teško prelazi 7% i mahom je privezak Berluskoniju u ovim regionima. U slučaju dobrog samostalnog rezultata, ova partija ne isključuje koaliciju sa Pokretom pet zvezda, iako je ovaj vid saradnje na dugom štapu.

Ono što predstavlja glavnu prednost ove koalicije je ujedno i jedna od njenih najvećih mana. Dve glavne partije su efikasne u različitim delovima biračkog tela i pokazale su se kao vrlo uspešne zajedno na lokalnim izborima širom Italije. Liga ima ozbiljnu bazu na severu, uspešno se pozicionirala u regionima koji glasaju tradicionalno za levicu i osvaja solidne procente među radnicima. Na drugoj strani, „Forza Italia“ ima tradicionalnu biračku bazu koja glasa za umereno desne partije, a na lokalnim izborima se pokazala kao izuzetno jaka u južnim regionima. Heterogentost ove koalicije predstavlja i njen najveći rizik ako samostalno ne osvoji većinu, što se izvesno može dogoditi. Čak i da sastavi zajedničku vladu, međusobne programske razlike na ovim izborima su prilično velike. Partije se ne slažu po pitanjima društvenih sloboda, Evropske unije, kao ni po pitanju regulisanja pitanja poput poreske politike. Jedino zajedničko u poreskim planovima Salvinija i Berluskonija je što bi oba stvorila dodatni minus u budžetu koji se meri u više desetina milijardi evra. Analizirajući dubiozne italijanske javne finansije, deluje kao prilično neozbiljna platforma za potencijalno pobedničke partije. Bez obzira na realističnost izbornih platformi, ovaj savez će po svim procenama imati preko 35% glasova u zbiru, ali vrlo izvesno neće imati dovoljan broj mandata za većinu.

Luiđi di Majo i Pokret pet zvezda

Jedna od novijih partija u političkom životu Italije, koja ne pripada tradicionalnim stranačkim šinjelima, je Pokret pet zvezda. Na prvim parlamentarnim izborima na kojima se ova stranka pojavila 2013, postala je samostalno najveća u parlamentu sa osvojenih 25,5%. Iako je u međuvremenu komičara Bepe Grila na čelu partije zamenio mladi Luiđi di Majo, partija je i u anketama od početka 2018. samostalno prva po rejtingu. Pokret pet zvezda je uprkos visokom rejtingu vrlo teško ideološki klasifikovati. Svakako je jedina stranka koja donosi odluke glasanjem svog članstva na internetu, a zalaže se za slične modele direktne demokratije na državnom nivou. Partiju odlikuje i populistički pristup, antiestablišment diskurs i evroskepticizam, mada su i ti elementi ublaženi liderskom zamenom.

Na izbore 4. marta 2018. Pokret pet zvezda izlazi sa velikim šansama da ostvari pirovu pobedu. Rejting partije se meri između 26% i 29%, međutim plaća cenu zbog svog anti-establišement stava. Glavne stranke izglasale su konsenzualno novi izborni zakon koji će kao jednu od posledica imati negativan efekat na pretvaranje glasova za ovakav vid stranaka u mandate. Takođe, ovaj pokret se pokazao kao prilično nesposoban u vođenju vlasti u gradovima u kojima je nakon izbora preuzeo rukovođenje. Na primeru grada Rima, gde je Pokret pet zvezda preuzeo vlast 2014, može se videti operativna nesposobnost da se reše osnovni problemi poput iznošenja smeća. U jednom delu kampanje je tema svih partija bila fotografija svinje u đubretu pored prepunjenog kontejnera u Rimu, kao diskreditujuća referenca za ovu stranku. Iz ovih razloga je Pokret pet zvezda ograničen više kao pokret anti-establišmenta, a manje kao neko ko bi mogao da vodi državu. Negativna predizoborna uvertira za ovu partiju je i izgubljena serija lokalnih izbora, kao i tesan poraz na regionalnim izborima na Siciliji.

Međutim, ne bi trebalo zanemariti Pokret pet zvezda, s obzirom da je ova stranka u kratkom roku od svog osnivanja najčešće ili prva ili druga po rejtingu. Ukoliko se analizira biračka baza iz koje ova partija crpi svoju snagu, može se doći do zaključka da je određenim slojevima stanovništva glavna uzdanica i predstavlja jak protesni glas. Samostalno je ubedljivo najjača na Jugu, među radničkom klasom i nezaposlenima, kao i kod ljudi srednjih godina. Ograničena je time što je značajno manje glasaju penzioneri, stanovnici najsevernijih regiona i žene svih godina. Uprkos biračkom određenošću na specifične društvene grupe, stranka će gotovo sigurno biti samostalno najvećeg rezultata, ali moguće treća ili u boljem slučaju druga u odnosu na koalicije. Manevarski prostor u postizbornim razgovorima joj je takođe prilično ograničen.

Slobodni i jednaki (Pjetro Graso)

Ova stranačka koalicija nastala je mahom od levičarskijih delova Demokratske partije koji su se otcepili kao posledica centrizma Matea Rencija. Iako je bila deo vladajuće većine nakon otcepljenja, odlučila se da samostalno izađe na izbore. U svojoj politici ona se nalazi nešto lejvlje od koalicije oko Demokratske partije, naročito po pitanju radnog zakonodavstva i socijalnih programa. Na izborima će koalicija „Slobodni i jednaki“ po procenama iz anketa proći veoma loše sa osvojenih oko 20ak od 630 mandata. Iako je rascep nastao na ideološkim razlikama sa Demokratskom partijom, izlazak u dve kolone imaće kontru sinergetskom efektu. Italijanski birački su tokom istorije bili skloni da kažnjavaju kada levica ili desnica nisu ujedinjene, što se desilo desnici 90ih i levici 2000ih. Ono što za ovu partiju predstavlja problem je što se nalazi pritusnuta od strane Rencija iz pravca centra i od strane malih komunističkih stranaka iz pravca još izraženije levice. Vrlo izvesno će proći veoma loše.

Zaključak

Italijanski izbori su uz izbore u Švedskoj, poslednji koji se održavaju u nekoj od važnijih država Evropske unije. Za razliku od velike većine država gde su izbori održani tokom 2017, za ovu državu se može predvideti prilično maglovita postizborna situacija. Specifičnost je da nijedna partija ili koalicija neće moći da se proglasi za pobednicu bez obzira na rezultat. Mateo Renci i njegova koalicija levog centra neće završiti izbore sa mnogo lošijim rezultatom u odnosu na prethodne izbore, ali će jasno izgubiti izbore. Koalicija desnog centra ima vrlo velike šanse da ubedljivo pobedi na izborima u nedelju, ali i solidne šanse da nema natpolovičnu većinu, što bi dovelo do kraja koalicije i separatnih dogovora. Sa druge strane, Pokret pet zvezda će izvesno potvrditi da je samostalno najjača snaga, ali bez ozbiljnijih saveznika u političkom polju i moguće slabija od obe veće koalicije. „Slobodni i jednaki“ će izvesno proći kao ubedljivi gubitnik izbora sa vrlo niskim stepenom podrške.

Izvesni gubitnik će biti i građani Italije, s obzirom da postoji šansa da dugo čekaju na vladu, a kompletan politički folklor na ovim izborima bio je ispod nivoa karakterističnog za ostale evropske države. Dobar deo političkih platformi prevazilazio je realne mogućnosti italijanske privrede i javnih finansija, koje se ne nalaze u lošem stanju. Javni dug je na visini od preko 130% BDP-a, bankarski sistem opterećen lošim zajmovima, nezaposlenost preko 10%, a nezaposlenost mladih ide i preko 30%. Jedna od pozitivnih nasleđa vlasti Matea Rencija je početak konsolidacije na planu javnih finansija i funkcionisanja javnog sektora, kao i kakav takav privredni rast i pad nezaposlenosti. Glavno pitanje će biti način funkcionisanja buduće vlade i njen kapacitet da reformiše Italiju, a da na račun nepopularnih mera ne ojačaju partije sa ekstremno desne političke margine koje su vasrksle pred ovogodišnje izbore, trenutno sa vrlo slabom podrškom, ali velikom pažnjom javnosti.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Italijanski izbori – zašto niko neće pobediti se prvo pojavila na Novi treći put.