Italijanski izbori – zašto niko neće pobediti

Italijanski izbori – zašto niko neće pobediti

Italijanski parlamentarni izbori se održavaju u nedelju 4. marta i predstavljaju svojevrsni presek stanja nakon pet politički turbulentnih godina. Vladajuća većina je promenila tri premijera, održao se i neuspešni referendum o ustavu, promenio se izborni zakon, državu je zatekla migrantska kriza, a partijska scena je ponovo redizajnirana. Iako su rezultati još nepoznati, ono što se može predvideti je izvesno konfuzno postizborno stanje. U svim istraživanjima javnog mnjenja vidljivi su obrisi budućeg parlamenta u kom nijedan od političkih blokova (levi centar, desni centar, levica) ili samostalnih partija (Pokret pet zvezda) neće biti u prilici da samostalno sastavi vladu. Čak i ako dođe do sastavljanja koalicionih vlada, budućeg premijera i njegov kabinet će sačekati niz ozbiljnih izazova poput migrantske krize, slabih ekonomskih rezultata i strukturalnih problema.

Ko predstavlja političku ponudu na ovim izborima i zašto nijedna od ovih opcija neće moći da ponese titulu potpunog pobednika?

Matteo Renzi (Facebook)

Koalicija oko Matea Rencija i Demokratske partije

Vladajuća Demokratska partija je kroz petogodišnji mandat prošla put od neubedljivog starta, preko vrhunca podrške sa preuzimanjem vlade od strane Matea Rencija, do pada rejtinga nakon ustavnog referenduma i unutrašnjih previranja. Ova stranka je uz velike probleme uspela da sastavi relativno stabilnu koalicionu vladu sa ostacima partije Montija i otcepljenim delovima demohrišćana Silvija Berluskonija. Iako je prilično neubedljivo započela vlast sa Enrikom Letom na mestu premijera, unutarpartijskim pučem Matea Rencija i njegovim preuzimanjem vlade u februaru 2014, Demokratska partija dolazi do istorijski visokih nivoa podrške. Na izborima za Evropski parlament u maju 2014. je ova partija bila prva sa osvojenih 40% i čak najveća samostalno po broju osvojenih poslanika na nivou Evropske unije. Ono što je karakterisalo vlast Matea Rencija je reformski pristup u pravcu sređivanje državne uprave uz pro-biznis mere radi podsticaja privrednog rasta, kao i socijalni liberalizam. Od 2014. do ovogodišnjih izbora, popularnost lidera i partije je značajno okrnjena. Visok priliv imigracije u ovom periodu prouzrokovao je da Pokret pet zvezda i Severna Liga napadima na vlast uspešno generišu dobitke u podršci, dok su reforme poput fleksiblizacije radnog zakonodavstva prouzrokovale unutarpartijske probleme.

Uprkos nepopularnim reformama, partija je imala sasvim solidne pozicije do referenduma o ustavnim promenama. S obzirom da je Mateo Renci ishod referenduma garantovao svojom ostavkom, kompletna opozicija je uspela da referendum pretvori u pitanje za ili protiv premijera. Glavno pitanje o reformi takozvanog „savršenog bikameralizma“ u funkcionalniji sistem, gde bi položaj izvršne vlasti bio popravljen u odnosu na vrlo jak senat, pretvorilo se u glasanje protiv premijera. Nakon neuspešnog referenduma sa rezultatom 60:40 za opciju „No“, Demokratska partija sve teže uspeva da održi pozicije i znatno oslabljena ulazi u ovaj izborni ciklus. Nakon referenduma su se iz stranke izdvojili levičarskiji elementi koji su pred izbore osnovali svoj savez „Slobodni i jednaki“. Renci je predao premijersko mesto Paolu Đentiloniju, dok je na unutarpartijskim izborima sa ubedljivom većinom potvrdio mesto predsednika.

Na ove izbore vladajuća stranka izlazi za rejtingom koji se kreće nešto iznad 20%, dok sa sitnim partnerima celokupna koalicija uspeva da u istraživanjima dođe od 26% do 29%. U kampanji se ne razbacuje prevelikim obećanjima, što je izdavaja od ostalih ozbiljnijih političkih igrača. Jasno se pozicionirala kao pro-evropska, obećava povećanje obima socijalne politike i uvođenje minimalne cene rada od 10 evra na sat. Ono što su hendikepi ove partije na izborima su delimično istrošen lider, otcepljeni levičarski elementi, osrednji ekonomski rezultati, povezivanje vlade sa nesposobnošću po pitanju rešavanja migrantske krize i ozbiljan poraz na regionalinim izborima na Siciliji u novembru 2017. Sa druge strane, prednosti koalicije su premijer Paolo Đentiloni koji je po istraživanjima najpopularniji političar u državi, jako zauzimanje centrističke pozicije sa koalicionim partnerima i prilično zdravorazumski politički pristup. Demokratska partija se od ostalih partija razlikuje sa solidnim brojem raznolikih i upotrebljivih kadrova. Pored većini prihvatljivog Đentilonija i energičnog Rencija, stranka ima i ministra unutrašnjih poslova Marija Minitija koji može gađati i desno biračko telo ili nešto levljeg ministra pravde Andrea Orlanda.

Koalicija oko Matea Rencija na izborima u nedelju najverovatnije može očekivati drugo mesto ispod ubedljive koalicije desnog centra ili u lošijem slučaju približno jednak rezultat sa Pokretom pet zvezda. Ukupan rezultat ove koalicije popravlja tradicionalna baza levih stranaka u regionima Emilija-Romanja, Marke i Toskana gde ova koalicija ima šansu da bude prva. Renci se po istraživanjima može najviše osloniti na najmlađi i najstariji deo populacije (studenti i penzioneri), kao i delove srednje klase. Demokratska partija će vrlo izvesno završiti kao gubitnik izbora, iako ima priliku da kroz postizborne dogovore Paolo Đentiloni ostane premijer Italije ispred neke prilično neobične nove koalicije.

Silvio Berlusconi & Matteo Salvini (Il Tempo)

Koalicija desnog centra (Berluskoni i Salvini)

Koalicije desnog centra su završavale kao najšečešće pobedničke koalicije na izborima u Italiji od 1945. do danas. Ono što je razlika danas je prilično pomeranje u desno partija članica ove koalicije. Ovaj savez se za izbore 2018. sastoji od „Forza Italia“ Silvija Berluskonija, Severne Lige (od skora samo Lige) Matea Salvinija, male ekstremno desne Italijanske braće i još manje koalicije sitnih umerenih konzervativaca. Iako je sastav sličan sastavu sa prošlih parlamentarnih izbora, vidljivo je jačanje desnijih partija iz koalicije. Na izborima 2013. je celokupni savez osvojio 29,18%, od čega je partija Silvija Berluskonija činila 21,56%, a Severna Liga 4% i Italijanska braća ispod 2%. U anketama iz februara 2018. se „Forza Italia“ nalazi na između 15% i 18%, dok Severna Liga zahvaljujući više faktora beleži rezultate od oko 14%, a Italijanska braća oko 4% do 5%.

Iako se u glavnim medijima ovogodišnji izbori spominju kao izbori na kojima će se Berluskoni vratiti, objektivna pozicija za njegov konkretni povratak je prilično teška. Osim što u septembru 2018. puni 82 godine, zakonski zbog prekršaja sa porezom on ne može da postane premijer. Partija koju vodi je ostatak bivše ujedinjene partije „Narod slobode“ koja se nakon kratkotrajnog pokušaja „velike koalicije“ sa Demokratskom partijom raspala na deo koji vodi Berluskoni u opoziciji i deo koji se otcepio i ostao u vladi. Znatno oslabljena partija u odnosu na prošle izbore nije neki naročiti garant za dobijanje premijerskog mesta, čak iako će izvesno koalicija desnog centra pobediti na izborima. Privremeno premijersko rešenje, do isteka zakonske kazne Berluskoniju, u vidu Antonija Tajanija ispred „Forza Italia“ je takođe manje izvesno. Zajednički rezultat koji bi doneo ispod 316 poslanika potrebnih za većinu, doveo bi do raspada bloka i samostalnog pregovaranja partija članica sa drugim strankama i koalicijama. Berluskoni i njegova stranka u ovom momentu nemaju samostalnu snagu koja bi im omogućila ozbiljniji pregovarački potencijal. „Forza Italia“ može samostalno očekivati tek par procenata više od Lige, ali manje i od Demokratske partije Rencija i od Pokreta pet zvezda.

Na drugoj strani, može se reći da se Liga u periodu između izbora značajno bolje pozicionirala u političkom polju. Migrantska kriza je ovoj partiji dala zamaha da napadima na vlast i strance dobije solidne nivoe podrške i čak triplira svoj rejting. Od partije sa izraženim regionalizmom, čak separatizmom u prošlosti, u poslednjim godinama ona je prilično marginalizovala taj deo svog identiteta. Fokus partijske politike se prebacio na društvena pitanja poput nacionanog identiteta, imigracije, evroskepticizama i anti-globalizacije. Čak je i za ovogodišnje izbore iz naziva partije na glasačkom listiću izbačeno „Severna“ ne bi li partija povećala svoj obuhvat na teritoriji cele Italije. U sadašnjem trenutku Liga više liči na razblaženiju formu francuskog Nacionalnog fronta, s obzirom da je zbog svojih koalicionih partnera ublažila svoj stav prema evru i Evropskoj uniji. Osim napadima na imigraciju, lider Salvini se pokazao kao estradno aktivan u cilju privlačenja pažnje. Ograničenje u daljem rastu ove stranke je njena ideološka pozicija, kao i prilično slab rejting na jugu, gde teško prelazi 7% i mahom je privezak Berluskoniju u ovim regionima. U slučaju dobrog samostalnog rezultata, ova partija ne isključuje koaliciju sa Pokretom pet zvezda, iako je ovaj vid saradnje na dugom štapu.

Ono što predstavlja glavnu prednost ove koalicije je ujedno i jedna od njenih najvećih mana. Dve glavne partije su efikasne u različitim delovima biračkog tela i pokazale su se kao vrlo uspešne zajedno na lokalnim izborima širom Italije. Liga ima ozbiljnu bazu na severu, uspešno se pozicionirala u regionima koji glasaju tradicionalno za levicu i osvaja solidne procente među radnicima. Na drugoj strani, „Forza Italia“ ima tradicionalnu biračku bazu koja glasa za umereno desne partije, a na lokalnim izborima se pokazala kao izuzetno jaka u južnim regionima. Heterogentost ove koalicije predstavlja i njen najveći rizik ako samostalno ne osvoji većinu, što se izvesno može dogoditi. Čak i da sastavi zajedničku vladu, međusobne programske razlike na ovim izborima su prilično velike. Partije se ne slažu po pitanjima društvenih sloboda, Evropske unije, kao ni po pitanju regulisanja pitanja poput poreske politike. Jedino zajedničko u poreskim planovima Salvinija i Berluskonija je što bi oba stvorila dodatni minus u budžetu koji se meri u više desetina milijardi evra. Analizirajući dubiozne italijanske javne finansije, deluje kao prilično neozbiljna platforma za potencijalno pobedničke partije. Bez obzira na realističnost izbornih platformi, ovaj savez će po svim procenama imati preko 35% glasova u zbiru, ali vrlo izvesno neće imati dovoljan broj mandata za većinu.

Luigi di Maio (TIZIANA FABI-AFP-Getty Images)

Luiđi di Majo i Pokret pet zvezda

Jedna od novijih partija u političkom životu Italije, koja ne pripada tradicionalnim stranačkim šinjelima, je Pokret pet zvezda. Na prvim parlamentarnim izborima na kojima se ova stranka pojavila 2013, postala je samostalno najveća u parlamentu sa osvojenih 25,5%. Iako je u međuvremenu komičara Bepe Grila na čelu partije zamenio mladi Luiđi di Majo, partija je i u anketama od početka 2018. samostalno prva po rejtingu. Pokret pet zvezda je uprkos visokom rejtingu vrlo teško ideološki klasifikovati. Svakako je jedina stranka koja donosi odluke glasanjem svog članstva na internetu, a zalaže se za slične modele direktne demokratije na državnom nivou. Partiju odlikuje i populistički pristup, antiestablišment diskurs i evroskepticizam, mada su i ti elementi ublaženi liderskom zamenom.

Na izbore 4. marta 2018. Pokret pet zvezda izlazi sa velikim šansama da ostvari pirovu pobedu. Rejting partije se meri između 26% i 29%, međutim plaća cenu zbog svog anti-establišement stava. Glavne stranke izglasale su konsenzualno novi izborni zakon koji će kao jednu od posledica imati negativan efekat na pretvaranje glasova za ovakav vid stranaka u mandate. Takođe, ovaj pokret se pokazao kao prilično nesposoban u vođenju vlasti u gradovima u kojima je nakon izbora preuzeo rukovođenje. Na primeru grada Rima, gde je Pokret pet zvezda preuzeo vlast 2014, može se videti operativna nesposobnost da se reše osnovni problemi poput iznošenja smeća. U jednom delu kampanje je tema svih partija bila fotografija svinje u đubretu pored prepunjenog kontejnera u Rimu, kao diskreditujuća referenca za ovu stranku. Iz ovih razloga je Pokret pet zvezda ograničen više kao pokret anti-establišmenta, a manje kao neko ko bi mogao da vodi državu. Negativna predizoborna uvertira za ovu partiju je i izgubljena serija lokalnih izbora, kao i tesan poraz na regionalnim izborima na Siciliji.

Međutim, ne bi trebalo zanemariti Pokret pet zvezda, s obzirom da je ova stranka u kratkom roku od svog osnivanja najčešće ili prva ili druga po rejtingu. Ukoliko se analizira biračka baza iz koje ova partija crpi svoju snagu, može se doći do zaključka da je određenim slojevima stanovništva glavna uzdanica i predstavlja jak protesni glas. Samostalno je ubedljivo najjača na Jugu, među radničkom klasom i nezaposlenima, kao i kod ljudi srednjih godina. Ograničena je time što je značajno manje glasaju penzioneri, stanovnici najsevernijih regiona i žene svih godina. Uprkos biračkom određenošću na specifične društvene grupe, stranka će gotovo sigurno biti samostalno najvećeg rezultata, ali moguće treća ili u boljem slučaju druga u odnosu na koalicije. Manevarski prostor u postizbornim razgovorima joj je takođe prilično ograničen.

Slobodni i jednaki (Pjetro Graso)

Ova stranačka koalicija nastala je mahom od levičarskijih delova Demokratske partije koji su se otcepili kao posledica centrizma Matea Rencija. Iako je bila deo vladajuće većine nakon otcepljenja, odlučila se da samostalno izađe na izbore. U svojoj politici ona se nalazi nešto lejvlje od koalicije oko Demokratske partije, naročito po pitanju radnog zakonodavstva i socijalnih programa. Na izborima će koalicija „Slobodni i jednaki“ po procenama iz anketa proći veoma loše sa osvojenih oko 20ak od 630 mandata. Iako je rascep nastao na ideološkim razlikama sa Demokratskom partijom, izlazak u dve kolone imaće kontru sinergetskom efektu. Italijanski birački su tokom istorije bili skloni da kažnjavaju kada levica ili desnica nisu ujedinjene, što se desilo desnici 90ih i levici 2000ih. Ono što za ovu partiju predstavlja problem je što se nalazi pritusnuta od strane Rencija iz pravca centra i od strane malih komunističkih stranaka iz pravca još izraženije levice. Vrlo izvesno će proći veoma loše.

Zaključak

Italijanski izbori su uz izbore u Švedskoj, poslednji koji se održavaju u nekoj od važnijih država Evropske unije. Za razliku od velike većine država gde su izbori održani tokom 2017, za ovu državu se može predvideti prilično maglovita postizborna situacija. Specifičnost je da nijedna partija ili koalicija neće moći da se proglasi za pobednicu bez obzira na rezultat. Mateo Renci i njegova koalicija levog centra neće završiti izbore sa mnogo lošijim rezultatom u odnosu na prethodne izbore, ali će jasno izgubiti izbore. Koalicija desnog centra ima vrlo velike šanse da ubedljivo pobedi na izborima u nedelju, ali i solidne šanse da nema natpolovičnu većinu, što bi dovelo do kraja koalicije i separatnih dogovora. Sa druge strane, Pokret pet zvezda će izvesno potvrditi da je samostalno najjača snaga, ali bez ozbiljnijih saveznika u političkom polju i moguće slabija od obe veće koalicije. „Slobodni i jednaki“ će izvesno proći kao ubedljivi gubitnik izbora sa vrlo niskim stepenom podrške.

Izvesni gubitnik će biti i građani Italije, s obzirom da postoji šansa da dugo čekaju na vladu, a kompletan politički folklor na ovim izborima bio je ispod nivoa karakterističnog za ostale evropske države. Dobar deo političkih platformi prevazilazio je realne mogućnosti italijanske privrede i javnih finansija, koje se ne nalaze u lošem stanju. Javni dug je na visini od preko 130% BDP-a, bankarski sistem opterećen lošim zajmovima, nezaposlenost preko 10%, a nezaposlenost mladih ide i preko 30%. Jedna od pozitivnih nasleđa vlasti Matea Rencija je početak konsolidacije na planu javnih finansija i funkcionisanja javnog sektora, kao i kakav takav privredni rast i pad nezaposlenosti. Glavno pitanje će biti način funkcionisanja buduće vlade i njen kapacitet da reformiše Italiju, a da na račun nepopularnih mera ne ojačaju partije sa ekstremno desne političke margine koje su vasrksle pred ovogodišnje izbore, trenutno sa vrlo slabom podrškom, ali velikom pažnjom javnosti.

Piše: Novi treći put

Komentar