Da li Renci osniva stranku i šta bi to donelo Italiji?

Da li Renci osniva stranku i šta bi to donelo Italiji?

Nakon ovogodišnjih izbora u martu, italijanska politička scena doživela je svojevrsni zemljotres. Vlada Demokratske partije (PD) Paola Đentilonija na izborima doživela je poraz sa oko 23%, dok je opoziciona “Napred Italijo” Silvija Berslukonija žestoko podbacila sa izbornim rezultatom od tek 14%. Kao dominantne stranke u političkom polju javile su se Liga Matea Salvinija koja je sa nižih jednocifrenih rezultata došla do 17% na izborima i Pokret pet zvezda koji je sa novim mladim liderom, Luiđijem Di Majom, osvojio 32%. Nova vlada Pokret pet zvezda-Liga dovela je do radikalne promene ekonomske i migrantske politike, dok se uprkos izabranom nestranačkom premijeru Konteu moć koncentrisala kod Matea Salvinija iz Lige. Osim moći, koncentrisala se i podrška građana. Rejting Lige, nekadašnje severnjačke separatističke stranke, a danas izrazito desničarske partije, skočio je na rekordnih preko 30% u poslednjim istraživanjima. Estradno aktivni potpredsednik vlade Salvini uspeo je da usisa deo podrške Pokreta pet zvezda koji se sada kotira na oko 25%, kao i značajan deo podrške stranke Berluskonija koja u istraživanjima neretko ima i ispod 10% podrške. Gde je tu opozicija?

Mateo Renci (GDS)
Mateo Renci (GDS)

Jedina relevantna opozicija vlasti dve populističke stranke predstavlja Demokratska partija (PD) koja u istraživanjima podrške stoji između 17% i 19%. Mala liberalna Evropa+ čuvene Eme Bonino kreće se na oko 2-3%, dok su manje udružene levičarske stranke takođe na tek par procenata glasova. Međutim, ono što dodatno kvari efikasnost opozicije je intristični ideološki problem Demokratske partije. Ova stranka nastala je 2007. kao sveobuhvatni savez od centra do izrazite levice kao protivteža jakom desničarskom savezu Berluskonija. Iz tog razloga je i struktura stranke prilično različita. U njoj se mogu naći klasični liberali i socijalliberali, mogu se naći klasične socijaldemokrate i socijalisti, ali i dosta bivših komunista, umerenijih elemenata demohrišćana i deideologizovanih tehnokrata. Zbog takve neodržive strukture, politka stranke se često formirala na osnovu frakcije koja je u tom momentu bila dominatna.

Mateo Renci i PD

Mateo Renci je sa svojom centrističkom platformom i uticajnom frakcijom, kao i epitetom “razarača” starih ideja i uvreženih interesa preuzeo partiju i vladu 2014. od starih socijaldemokrata i bivših komunista. Nova ideološka pozicija između demohrišćana i socijalista omogućila je da, sa jakim reformskim elementom i liderstvom Matea Rencija, stranka dosegne rezultatske maksimume. Premijer Renci je dolazio i do preko 70% podrške javnosti i na prvim izborima za Evropski parlament 2014, stranka je osvojila istorijski maksimum od 40% glasova. Reformska platforma bila je usmerena na tržišne reforme preregulisanog italijanskog kapitalizma, strukturalne reforme, reforme poreskog sistema u korist srednje klase, konsolidaciju dubioznih javnih finansija (konstantni deficiti i javni dug od 130% BDP-a), kao i ustavne reforme koje su bile namenjene da ojačaju izvršnu vlast u državi gde predominatna zakonodavna vlast usporava ozbiljnije promene.

U periodu od 2014. do 2016. određeni rezultati su ostvareni, poput reforme zakona o radu, jačanja antikorupcijskog zakonodavstva, regulisanja istopolnih zajednica i konsolidacija javnih finansija. Međutim, preveliki zalogaj sa promenom ustava i garantovanjem rezultata ostavkom, učinila je ustavni referendum izjašnjavanjem protiv ili za Rencija u decembru 2016. U takvim okolnostima je raznorodna opozicija uspela da pobedi premijera na referendumu, od kada se reformski proces naglo usporava. Manji levičarski elementi koji su se protivili centrizmu Rencija koriste momenat i izlaze iz Demokratske partije ubrzo nakon toga. Premijersko mesto nakon ostavke preuzima Paolo Đentiloni iz iste partije i stranka u martu 2018. na izborima biva poražena. Iako je zasebno bila druga po podršci iza Pokreta pet zvezda, njeni sitni partneri nisu doprineli da kao savez levog centra ima značajan kapital u broju poslanika.

Nakon izbornog kraha, stranka upada u unutrašnje sukobe raznih ideoloških frakcija. Sa jedne strane izrazita levica pod vođstvom Nikole Cingaretija planira da preuzme vođstvo, dok joj je najveći protivnik klasični socijaldemokrata Mauricio Martina i njegovi sitni saveznici. Centristička frakcija nije uspela sa lansiranjem svog kandidata, bivšeg ministra policije Marka Minitija, zbog nesporazuma oko vođenja kampanje, iako je u početku imala izrazito moćan savez Rencijevih ljudi i ekonomske tehnokratije oličene u bivšim ministrima finansija i ekonomskog razvoja, Pjeru Karlu Padoanu i Karlu Kalendi.

Zašto izrazita levica ne donosi sistemsku promenu?

Novo skretanje partije ka izrazitoj levici, koje se može predvideti nakon izbora unutar stranke, teško bi stranci moglo da donese neko naročito povećanje podrške. Ova stranka je okarakterisana kao establišment od građana koji žele da pokažu jak protesni glas i sa socijalnim populizmom teško se može parirati Pokretu pet zvezda. Na drugoj strani, gigantski programi potrošnje gotovo su nemogući sa aktuelnim italijanskim javnim finansijama, koje populisti jasno ne planiraju da poprave. U programima Cingaretija ili Martine nema ni traga ozbiljnijim strukturalnim reformama. Problem Italije nije rešen ako se povećaju penzije i smanji broj godina za penziju, nego ako se reše prevare u penzionom sistemu zahvaljujući kojima više stotina hiljada ljudi ima neopravdana primanja iz budžeta. Problem Italije nije rešen ako se povećaju plate javnim službenicima, nego ako se država reši masovnog apsentizma i neefikasnosti u javnom sektoru i suzbije korupciju koja je disproporcionalno visoka u odnosu na prosek razvijenih ekonomija OECD-a. Na kraju, problemi Italije se neće rešiti ako se umesto “establišmenta” dovede “autentičan glas naroda”, nego ako se izvrše ustavne promene koje će ojačati poziciju izvršne vlasti naspram Donjeg doma i Senata koji su čuvari statusa quo, koji brane uvrežene interese i koji obaraju svaku vladu spremniju na nešto veće promene.

O ovim ključnim promenama nema reči ni kod populista na vlasti, ni kod levičarskih elemenata koji će verovatno preuzeti Demokratsku partiju. Razlika je što se Cingareti ili Martina neće služiti satanizovanjem celih društvenih grupa poput migranta ili Roma zarad političkih poena ili igrati anti-vakcinaškim diskursom, kao i što su u kadrovskom smislu kompetentniji. Međutim, ključna sistemska pitanja kojima se Renci na vlasti bavio i koja su njegovo pozitivno nasleđe, uskoro bi mogla da ostanu bez svog zastupnika u javnosti. U tom slučaju bi i teško ostvariva promena populista na vlasti sa levičarima iz PD-a bila tek minimalna promena na nivou zamene opasnih populista neefiksanim levičarima. U novim okolnostima osnivanje nove centrističke stranke od strane Matea Rencija se može postaviti kao nužnost.

Prostor za stranku Matea Rencija

S obzirom da u javnosti već kruže glasine da Renci sprema osnivanje svoje partije, istraživačke kuće su se već pozabavile potencijalnim rejtingom njegove hipotetičke stranke. Rezultati variraju i kreću se od srednjih jednocifrenih rezultata do nižih dvocifrenih. Ipsos je u svom istraživanju ocenio da bi Mateo Renci mogao da računa na 6% glasova, od toga bi 4/5 potekli iz PD-a, dok bi preostalu 1/5 preuzeo od “Napred Italijo” Silvija Berluskonija i Pokreta pet zvezda. Winpoll Rencija meri sa 9%, čime bi u odnosu na svoju, u tom slučaju bivšu stranku, zaostajao za samo 3% (PD na 12%). EMG institut Renciju daje čak 12% glasova, mahom iz koša birača PD i delom “Napred Italijo” Silvija Berluskonija. Naravno, može se postaviti metodološko pitanje šta se tačno meri u ovim istraživanjima. Javnost nema uvid u tip programa sa kojim bi Renci izašao pred birače, u kadrove koji bi činili njegovu stranku, međunarodnu podršku koju bi eventualno dobio ili organizaciju na terenu koju bi uspeo da izgradi. Međutim, nije da se na tome u prethodnom periodu nije radilo.

Potencijalni rejting Rencijeve stranke
Potencijalni rejting Rencijeve stranke

Na godišnjem okupljanju Renci frakcije “Leopolda” osnovani su takozvani “građanski odbori” sa zvaničnim ciljem služenja kao “vanstranačka podrška PD-u” i već ih ima preko 380. Javnost sumnja da se radi o nukleusu budućih odbora stranke bivšeg premijera. Procurela je i informacija da je senator iz stranke Berluskonija, Paolo Romani, već razgovarao sa Rencijem o potencijalnom udruživanju otcepljene frakcije umerenih članova “Napred Italijo” sa njegovom novom strankom. Renci je i blizak sa brojnim javnim ličnostima protivnicima Salvinija, poput popularnog naučnika Roberta Burionija koji se bori protiv anti-vakcinaških stavova aktuelne vlasti. Takođe, blizak saradnik bivšeg premijera, Sandro Goci, već je razgovarao sa visokim funkcionerima Republike u pokretu (REM) Emanuela Makrona koja će na izbore za Evropski parlament izaći u velikoj centrističkoj koaliciji sa liberalnom grupom ALDE. Demokratska partija je članica Pokreta evropskih socijalista i demokrata koja sa podrškom opada, dok bi eventualna nova i relativno jaka stranka saveznica centrističkom savezu ALDE-REM bila izrazito korisna u ovoj državi. Italija na izborima za Evropski parlament nosi dosta mandata, a svaki procenat u ovoj državi bi doneo korisne poslanike i pomogao cilju da se ovaj savez probije na drugo mesto, odmah ispod grupe desnog centra EPP-a. Renci je takođe u svom govoru u Leopoldi naglasio kako bi trebalo da se “pomogne Makronu da na nivou EU porazi desne populiste”.

Iz ovih razloga ne bi se trebalo začuditi ako se pred izbore za Evropski parlament 2019. na italijanskoj političkoj sceni pojavi nova reformistička i centristička politička opcija pod direktnim vođstvom Rencija ili uz formalno vođstvo nekog njegovog saradnika poput Sandra Gocija ili Marije Elene Boski, uz podršku dela javnih ličnosti, Emanuela Makrona i centrističke španske partije “Građani”. Iako na prvi pogled može delovati kao rasipanje snaga pred populističkom vlašću, u praksi može imati kontraintuitivni pozitivni efekat. Na jednoj strani, PD bez Rencija i sa Cingaretijem na čelu pomeren ulevo, može povratiti otcepljene levičarske elemente (2-3%) i napasti vlast sa levice. Na drugoj strani, centristički Renci sa otcepljenim umerenim kadrovima iz PD i “Napred Italijo”, javnim ličnostima i strankom Eme Bonino (2-3%) može napasti vlast sa centra. Ovakva podela zapravo bi predstavljala logičku ideološku podelu koja je unutar same Demokratske partije sve vreme bila neodrživa. U narednih par meseci, italijanska politička scena može ponovo pretrpeti još jedan zemljotres i redizajniranje, samo što bi u ovom slučaju Renci bio kreator potresa, a ne žrtva.

Piše: Dimitrije Milić

Komentar