Da li je važno da italijanske demokrate ojačaju?

Da li je važno da italijanske demokrate ojačaju?

Italijanska Demokratska partija 1. oktobra održala je veliki miting u Rimu pod nazivom „Italija koja se ne plaši“. Nakon ozbiljnog poraza na parlamentarnim izborima u martu ove godine i formiranja populističke vlasti Lige i Pokreta pet zvezda nakon toga, odnos snaga u Italiji izgleda drastično drugačije. Iz tog razloga, ova ubedljivo najveća opoziciona stranka, pokušava da se u novim okolnostima konsoliduje i postavi kao glavni protivnik vlasti. Veliki miting sa između 50 000 i 70 000 ljudi jeste jedna od formi pokazivanja snage naspram ostalih opozicionih partija, koje su daleko ispod po mobilizacionim kapacitetima. Sa druge strane, ukoliko se pogledaju istraživanja javnog mnjenja o rejtinzima, može se videti i zbog čega je ovo potrebno. Liga Matea Salvinija je sa 17% sa izbora porasla na preko 30%, Pokret pet zvezda je blago pao na ispod 30%, dok ostale partije daleko zaostaju. Demokrate su na između 15% i 20% u proseku, stranka Silvija Berluskonija više ne stiže ni do 10%, levičarski elementi otcepljeni od demokrata su na 2%, liberalna Evropa+ Eme Bonino takođe.

Mauricio Martina (Twitter)
Mauricio Martina (Twitter)

Iako ovi rejtinzi ne moraju biti nužno dugotrajni, s obzirom da je vlast još u periodu postizbornog „medenog meseca“ kada građani još ne mere konkretne rezultate vlasti, situacija jeste alarmantna. Izvršna vlast je trenutno u rukama retko nekompetetnih pojedenaca, koji nedostatak rešenja pokušavaju da maskiraju novom neartikulisanom javnom potrošnjom u prezaduženoj državi i etiketiranjem ranjivih društvenih grupa. Vladajuća koalicija koja je dobila ogroman politički kapital koji može biti upotrebljen za ozbiljne strukturalne reforme koje Italiji fale, umesto toga usmerava mržnju na migrante, Rome, Evropsku uniju i „globaliste“. Umesto da svoj politički legitimitet usmeri na rešavanja problema bankarskog sistema, prevara u penzionom sistemu, gigantskog i korumpiranog javnog sektora, mafije koja obrće sredstva na nivou BDP-a jedne Mađarske, Liga i Pet zvezda su u ovoj godini zadužili Italiju za dodatih 6 milijardi evra ne bi li isplatili biračima sitna mesečna davanja iz budžeta zarad popularnosti. Kada iz Evropske komisije stižu upozorenja da krah italijanskih javnih finansija može izazvati probleme celoj Evrozoni, dolaze populistički odgovori iz vlade da se „otuđena EU birokratija meša u unutrašnje poslove države“.

Govori se o rastu kriminala zbog imigranata, kojih je sve manje, dok državni statistički zavod pokazuje da je kriminal svake godine u padu. Dok mafija pravi godišnje obrte od preko 100 milijardi evra, ministar unutrašnjih poslova Salvini se bavi pojedinačnim slučajevima migranata koji pljačkaju radnje, jer su politički popularni za komuniciranje.

Ovome se ozbiljno ne protivi Berluskoni i njegova stranka, još manje minorna partija Italijanska braća. Jedina relevatna partija koja se nekompetentnoj vlasti može suprostaviti je Demokratska partija koja jedina ima kapacitete, kadrove i političku snagu koju je emitovala sa poslednjeg mitinga. Ono što je pitanje je na koji način je to moguće. U ovom momentu postoji nekoliko konkretnih liderskih rešenja i pristupa koji mogu da zamene trenutnog vršioca dužnosti partijskog generalnog sekretara Mauricija Martinu na unutarpartijskim izborima u januaru 2019:

Kandidati za novog lidera PD
Kandidati za novog lidera PD

1. Nikola Cingareti

Jedan od već najavljenih kandidata je i predsednik oblasti Lacija, Nikola Cingareti, koji nudi program koji je više ulevo u odnosu na dosadašnju praksu partije. U društvenoj sferi on je izrazito progresivni kandidat, uključujući i politike poput gej brakova i legalizacije kanabisa, takođe je i evrofederalista. Sa druge strane, u ekonomskoj sferi nudi stari levičarski pristup „visoko operezuj i puno troši“. Iako ovakav pristup može biti popularan kod stare baze, u dosadašnjoj italijanskoj praksi nije doneo naročito puno. Cingareti ima epitet pobednika nad desnicom u svom mestu, ali i epitet lokalnog više nego nacionalnog političara.

2. Mateo Riketi

Kandidat za generalnog sekretara stranke ispred svoje frakcije „Harambe“ (svahili reč za „svi zajedno“) koji dolazi iz partijskog uporišta u Emiliji-Romanji i koji predstavlja socijaliberalnu i centrističku struju u partiji. Iako poseduje izvesnu harizmu i komunikacijske veštine, može predstavljati svojevrsnu pojavu „Matea posle Matea“, odnoso kontinuiteta zamene Matea Rencija, ne samo po imenu sličnom Mateu Riketiju.

3. Ćesare Damjan

Treći najavljeni kandidat koji predstavlja tvrđu sindikalnu struju i koji je svojevremeno bio istaknuti član najvećeg sindikata u Italiji CGIL, koji broji preko pet miliona članova. Donekle može predstavljati veliki korak u 20. vek, odnosno deo je problema, a ne rešenja. Sindikati u Italiji su uprkos svom velikom uticaju, izrazito nepopularni zbog svoje prakse. Po istraživanju Demos-a iz 2015, italijanski građani veruju više bankama (15%) nego spomenutom sindikatu (14%).

4. Karlo Kalenda

Potencijalni kandidat za predsednika i novajlija u partiji. Svojevremeno nepartijski ministar ekonomije u vladama Rencija i Đentilonija, a ranije i član stranke centriste Marija Montija. Sa jedne strane, nakon izbora nije pravio novu partiju, već se pridružio demokratama, smatrajući da je potrebno ojačati postojeće kapacitete u borbi protiv populista. Sa druge strane, u pitanju je i političar sklon prevelikom ideološkom oportunizmu. Gotovo celu karijeru pozitivno je zastupao stavove o globalizaciji, fiskalnoj odgovornosti i transnacionalnim trgovinskim ugovorima, dok nakon ulaska u Demokratsku partiju prelazi na anti-globalizacijski i anti-biznis diskurs. Kao takav, predstavlja rizičan izbor za partiju.

Pored ovih izbora, aktuelni vršilac dužnosti Maurico Martina se može kandidovati i predstavljati neki vid srednjeg rešenja između zaraćenih frakcija.

Iako mogu delovati kao manje važni izbori, kandidati se prilično razlikuju, kao i platforme koje predstavljaju, te od toga najviše zavisi kako će se jedina relevatna opozicija postaviti naspram populističke vlasti. Izbor između različitih kandidata dobro predstavlja šta će partija napadati kod populista, šta će zastupati kod birača, kao i šta svaki od lidera simbolizuje kod glasača. Bez obzira na izbor lidera, jaka opozicija italijanskim populistima je potrebna i jedina partija koja je može predstavljati je Demokratska partija. Ukoliko se jaka Demokratska partija sa saveznicima ne artikuliše kao jasna alternativa sadašnjoj vlasti, može se desiti da nešto poput sadašnje desničarske i levičarske margine postane glavna opoziciona snaga. Iako neofašistički CasaPound ili komunistički Poptere al Popolo (PaP) ne stižu u istraživanjima i na izborima mnogo iznad 1%, potencijalna ekonomska i politička kriza koju populisti mogu izazavati, može lansirati ovakav tip stranaka u centar zbivanja, što ne bi bilo korisno ni za Italiju, ni za Evropu. Zbog ovog i ostalih navedenih razloga, članovi italijanskih demokrata zapravo imaju odgovorniji zadatak, nego što na prvi pogled to može izgledati.

Piše: Dimitrije Milić

Komentar