Dolazak Bajdena neće rešiti problem odnosa SAD i EU

Dolazak Bajdena neće rešiti problem odnosa SAD i EU

Programski direktor Novog trećeg puta (dimitrijemilic@novitreciput.org)
Kada su par dana nakon američkih izbora i sporog brojanja poštanskih glasova, proglašeni rezultati iz savezne države Pensilvanije, bio je vidljiv veliki entuzijazam Evropljana. Brojni zvaničnici Evropske unije i lideri evropskih država, čestitali su pobedu novom predsedniku Amerike, Džou Bajdenu. Evrofilni prolitičari, kakva je većina na vlasti u EU državama, jedva su čekali da Donald Tramp napusti Belu kuću. Slični su sentimenti bili primetni i među evropskim građanima, gde je primetan pad popularnosti Amerike u anketama tokom mandata Donalda Trampa, kao i ponovni blagi uspon sa izborom Džoa Bajdena.
Međutim, personalna popularnost Obame ili Bajdena kod evropskog stanovništva, a nepopularnost Trampa, nije najbolji pokazatelj kvaliteta odnosa EU i SAD. Od kraja Hladnog rata, nastalo je dosta neslaganja na liniji Brisel i Vašington, koja i danas nisu nestala. Donald Tramp nimalo nije uvažavao evropsku poziciju i ugao gledanja kroz svoje četiri godine mandata, ali kao osnovno pitanje ostaje da li će Džo Bajden, osim uvažavanja evropskog ugla gledanja, postići obnovu tradicionalnih odnosa o kojoj govori?

Evropa od Trampa do Bajdena

U vreme četiri godine mandata Donalda Trampa, odnosi EU-SAD doživeli su svoje dno. Evropljanima je objavljen trgovinski rat, američki predsednik je podržavao Bregzit, javio se agresivni pritisak na evropske NATO saveznice da troše više na odbranu, a Amerika je izašla iz Iranskog nuklearnog sporazuma i Pariskog sporazuma o klimi. Vrednosna koncepcija sveta Trampove Amerike i evropskog establišemnta u potpunosti su isključivale jedna drugu. Dolazak Džoa Bajdena u Belu kuću će svakako brzo umanjiti ove tenzije, a oštri pritisci i potpuna vrednosna razmimoilaženja će prestati. Nova administracija demokrata će pružati podršku evropskim integracijama, kao i brojnim drugim multilateralnim sporazumima u kojima i Evropska unija i njene članice učestvuju.
Ipak, postoji nekoliko problema koji neće nestati sa ovom promenom u Vašingtonu. Pitanje uloge Evrope u zajedničkoj odbrani, odnosi sa Kinom i Severni tok, predstavljaće značajan izazov za budućnost odnosa Vašingtona i Brisela.
Zahtev prema Evropljanima od strane SAD da troše više budžetskih sredstava na odbranu nije nova pojava. Preko pola veka, različiti američki predsednici tražili su od evropskih država da povećaju svoje vojne kapacitete. To je govorio i demokrata Džon Kenedi početkom 1960-ih, ali i republikanac Ronald Regan tokom 1980-ih. Pritisak Donalda Trampa na NATO saveznice da troše 2% BDP-a na odbranu samo je bio više populistički komuniciran.
vojnici

Globalni čuvar(i) svetskog poretka

Od pada Berlinskog zida postoji objektivno različit ugao gledanja na ulogu NATO-a i zajedničke odbrane. Dok je SSSR bio dominantna pretnja po bezbednost evropskih demokratija, uloga SAD, evropskih saveznica i NATO-a je bila jasna. Evropljani su razvijali kopnene snage koje bi zadržale proboj sovjetske ratne mašinerije do dolaska američkog pojačanja preko Atlantika. Od kada je sovjetska opasnost nestala, a SAD su se prebacile na ulogu globalnog čuvara liberalnog svetskog poretka, došlo je do razmimoilaženja.
Evropljani su veliki dobitnici liberalnog svetskog poretka, ali se od 2000-ih nisu pokazali kao zainteresovani i sposobni da doprinesu njegovom očuvanju. Nemački kancelar Gerhard Šreder i francuski predsednik Žak Širak teatralno su odbili da pomognu SAD u intervenciji na Irak 2003. Evropski izuzeci bili su britanski premijer Toni Bler i gotovo svi poljski lideri, koji su dosledno podržavali američke kampanje.
Ovaj odnos ostao je nedefinisan i danas. Evropljani ostaju podeljeni između želje da budu nezavisni svetski politički akter sa svojom vojskom i realističnijieg cilja da budu atlansko krilo demokratskog Zapada. Džo Bajden, iako će manje pritiskati evropske saveznike oko vojne potrošnje, izvesno će tražiti evropsku podršku za potencijalne prekookeanske vojne angažmane.

Odnos prema Kini

Rivalstvo između SAD i Kine predstavlja od Donalda Trampa sve vidljiviju pojavu. On je kroz svoje trgovinske ratove i brojne druge protekcionističke mere, naglasio već vidljivo političko razmimoilaženje između ove dve sile. Ove dve države približne su ekonomske snage, sa tendencijom da Kina po nominalnom BDP-u uskoro prestigne Ameriku.
"
Evropljani su veliki dobitnici liberalnog svetskog poretka, ali se od 2000-ih nisu pokazali kao zainteresovani i sposobni da doprinesu njegovom očuvanju.
"
Bajdenov cilj, za koji će imati dvopartijsku podršku u Kongresu, biće da okupi što više saveznika u ograničavanju uspona Kine. Ova strategija, za razliku od Trampove unilateralne, bazira se na koordinaciji pacifičkih američkih saveznika (Tajvan, Japan, Južna Koreja i drugi) sa njenim atlanskim (EU i NATO članice) u sveobuhvatnom pritisku na Kinu.
Iako Bajden gotovo izvesno neće voditi trgovinski rat sa EU poput svog prethodnika, veliko je pitanje da li će Evropljani biti zainteresovani da u punom kapacitetu učestvuju u pritisku na Kinu. Poslednji trgovinski sporazum EU-Kina govori da su Evropljani više zainteresovani da iskoriste svoju poziciju treće sile po jačini u sukobu dve jače konkurentske sile za dominaciju. Na ovom polju biće dosta neslaganja i pregovora između Džoa Bajdena i evropskih država.

Severni tok i budućnost odnosa

Osim potrošnje na odbranu i odnosa prema Kini, pitanje Rusije i energetike ostaje veliki problem u odnosima, pre svega Berlina i Vašingtona. Novi izabrani lider nemačkih demohrišćana, Armin Lašet, predstavlja političara vrlo mekog prema Rusiji i zainteresovanog za energetsku saradnju svoje države sa diktatorskim režimom u Moskvi.
SAD su zainteresovane da kroz sankcije spreče ovu saradnju Berlina i Moskve, s obzirom da je američki ugao gledanja da je ovaj vid saradnje veliki ekonomski ustupak Putinovom režimu, koji najvećim delom zavisi od izvoza energenata. Na drugoj strani, nemački ugao gledanja je da ekonomska saradnja ne negira političko neslaganje. U slučaju odricanja od ruskog gasa, nemačka privreda bi pretrpela ekonomsku cenu i morala bi da se osloni na skuplji američki tečni gas.
Dok će američki predsednik Bajden, uz podršku obe partije u Kongresu, pokušati da pritisne Evropljane da odbiju ovaj vid saradnje sa istočnim susedom, Berlin će pre svega težiti da se posao oko Severnog toka finalizuje. U ovom polju, takođe će se osećati tenzija na transatlanskoj osovini u naredne četiri godine.
Saradanja između SAD i evropskih država dolaskom Bajdena svakako će biti lakša. U Beloj kući neće sedeti evroskeptik i neko ko EU posmatra kao rivala. Uz brojna neslaganja, zbog strukturnih problema, Bajden predstavlja političara dobronamernog u odnosu na evropske saveznike i transatlansku saradnju.
Međutim, na entuzijazam evropskih političara i EU zvaničnika bi trebalo gledati sa rezervom. Iako na transaltanskoj osovini neće biti neprijateljskih tenzija, pitanja poput zajedničke odbrane, odnosa prema Kini i Severnom toku biće tačke razmimoilaženja i brana ka idiličnom odnosu. Kada se sledeći put pročita neka entuzijastična izjava evropskih lidera oko Bajdena, trebalo bi je više posmatrati kao sreću zbog odlaska Trampa, a manje kao korak bliže američkoj spoljnoj politici.
Tekst je originalno objavljen na portalu Nova.rs 25.01.2021.

Budite u toku sa svetskim političkim trendovima!

Prijavite se na našu mejling listu i slaćemo Vam najsvežije analize o spoljnoj politici.