Da li Makronova Francuska može biti saveznik Trampu?

Da li Makronova Francuska može biti saveznik Trampu?

Miljan Mladenović
U maju mesecu prošle godine Emanuel Makron je postao predsednik Francuske ubedljivom pobedom u drugom krugu nad kandidatknjom desnog populizma, Marin Le Pen. Ubrzo nakon toga, svoju popularnost uspeo je da kanališe kroz novu pobedu na parlamentarnim izborima, gde je njegova „Republika u pokretu“ osvojila ubedljivu samostalnu većinu i prekinula dominaciju socijalista i republikanaca. I pored ogromne popularnosti tokom boravka u vladi Manuela Valsa, malo ko je mogao očekivati da će samo godinu dana kasnije, najmlađi izabrani lider Francuske nakon Napoleona biti jedan od lidera „nove Evrope“.

Emanuel Makron i Donald Tramp (USA Today)
Emanuel Makron i Donald Tramp (USA Today)

Sa druge strane, u SAD-u pobedu je nešto ranije odneo Donald Tramp, kandidat republikanaca koji nije imao toliko jaku podršku stranke, koliko je svojim populističkim izjavama uspeo da mobiliše ogroman broj ljudi da mu poveri glas, a svakako da mu je od velike pomoći bio i izbor protivkandidatkinje iz konkurentske Demokratske stranke.

Sudeći po kampanjama i izjavama dvojice sadašnjih predsednika, nije se moglo naslutiti da bi njih dvojica mogla imati dobru saradnju. Makronova politika trećeg puta privukla je „najbolje i od levice i od desnice“, pa je tako obećao dodatna ulaganja u vojsku, liberalniju ekonomsku politiku i odlučniju borbu protiv radikalnih islamista, što je privuklo simpatije desnog centra, ali i izmenjenu socijalnu politiku, veće investiranje u obrazovanje i privrženost zajedništvu Evrope, što je privuklo levocentrističke simpatizere. Nasuprot njemu, Tramp je svoju pobedu odneo zahvaljujući spektakularnim obećanjima kao što su: snižavanje poreza, bombardovanje uporišta ISIS-a, veća kontrola granica, zid na granici sa Meksikom, izlazak iz Pariskog sporazuma o klimi, ukidanje „Obamakera“, pa čak i to da će pročešljati „sumnjive poslove Hilari Klinton“. Deo obećanja je ispunjen, ali svakako da je sam nastup Trampa mnogo drugačiji danas nego što je bio na početku mandata.

Sa jedne strane je Makron – globalista, socijalni liberal i zastupnik Pariskog sporazuma, a sa druge Tramp – nacionalista i pobornik državnog protekcionizma koji želi da se povuče iz Pariskog sporazuma.

Međutim, uprkos razlikama, postoje tri razloga zbog čega Makronova Francuska može biti saveznik Trampu:

1) Ima načelnu podršku Trampa, a potpunu podršku demokrata

Politika Emanuela Makrona znatno je bliža politici demokrata nego republikanaca u SAD. To je razlog zbog kojeg mnoge demokrate danas žale što nisu u prilici da oni produbljuju odnose sa Francuskom. Dugo je na mrežama bio popularan članak Forin polisija sa naslovom: „Emanuel Makron je sve što Hilari Klinton nije“. Pod tim se prvenstveno mislilo na preuranjenu proslavu pobede. Naime, Hilari Klinton je po većini anketa vodila sve do samog finiša kampanje u koji je ušla mnogo mekše od Trampa, dok je Makron nakon pobede u prvom krugu i podrške trećeplasiranog Fijona, petoplasiranog Amona, pa čak i prećutne podrške četvrtoplasiranog Melanšona, ipak nastavio sa intenzivnom kampanjom sve do samog izbornog dana. Uz to, Makron za razliku od Klintonove, poseduje više energije srazmerno godinama, ali i relativno čistu političku prošlost, iako je jednog vreme bio ministar finansija za vreme veoma nepopularnog predsednika Olanda. Bez obzira na podršku Demokratske stranke SAD-a, Makron je uspeo da izgradi dobar odnos i sa predsednikom Trampom. Čuveno „rukovanje od pola minuta“ u Parizu privuklo je svetsku pažnju više nego što je privukla činjenica da je Tramp prvi put u Francuskoj kao predsednik SAD, i to ubrzo nakon povlačenja SAD iz Pariskog sporazuma. Slike iz restorana koji je deo Ajfelovog tornja, na kojima večeraju dvojica predsednika sa svojim suprugama bili su prvi znak obostrane želje lidera za produbljivanjem odnosa. Pre nekoliko dana, Makron je boravio u SAD-u i tom prilikom je moglo da se uoči poštovanje dva predsednika u nekoliko ne baš prijatnih situacija (na primer: Tramp ostavlja mogućnost da SAD ponovo potpišu Pariski sporazum ukoliko se neke tačke izmene, dok Makron odbija bilo kakvu mogućnost pregovaranja o menjanju sporazuma, ili momenat u kojem je Makron kritikovao Trampa zbog korišćenja izraza „shitholes“ za pojedine zemlje).

2) Situacija u Evropi

Velika Britanija, koja se u velikoj meri bavi svojim unutrašjim pitanjima i BREXIT-om, kao i oslabljena pozicija Angele Merkel svakako da Makronu idu na ruku. Velika podrška u svojoj zemlji omogućila mu je da se od početka mandata orijentiše ka spolja, tačnije ka Evropi. Kao jedan od retkih proevropskih kandidata koji je imao uspeha u poslednjim izbornim ciklusima, Makron je postao materijal za novog neformalnog lidera Evropske unije. Angela Merkel sve više gubi poziciju lidera, a u velikoj meri na to je uticala i višemesečna pat-pozicija gde Mutti nije mogla da sastavi Vladu, te je realna opcija bila i održavanje ponovljenih izbora, uz rast rejtinga desnih populista u vidu Alternative za Nemačku. Na ostrvu, Tereza Mej je napravila loš potez raspisivanjem izbora kojima je želela da učvrsti svoju poziciju, a zapravo „dobila“ manjinsku Vladu i jaku opoziciju u vidu Džeremija Korbina i njegovih laburista. Uspesi antievropskih opcija u velikom broju država takođe daju dodatnu snagu Makronu kojeg ljudi vide kao spas za Evropu kakvu danas poznajemo, sa reformisanom „Evropskom Unijom 27“ u koju bi ljudi trebalo da imaju više poverenja.

3) Francuska je najmoćnija vojna sila u Evropi

Prilikom nedavnog bombardovanja položaja snaga Bašara el Asada u Siriji, Nemačka je „izneverila“ Ameriku i očekivano se nije pridružila zajedničkoj akciji Velike Britanije i Francuske. S druge strane, pored ogromnih poteškoća sa izlaskom iz Evropske Unije i visokim rejtingom opozicije, koja je protiv intervencijama u drugim državama, Tereza Mej je veoma nesiguran partner za slične akcije u budućnosti. Stoga, Tramp u najvećoj meri može da se osloni na Francusku i njenog predsednika Emanuela Makrona koji ima dovoljno političkog kapitala koji može da troši na unutrašnjem planu, a toj situaciji dodatno pogoduje i opozicija koja luta tražeći najbolju poziciju za napad na vlast i pored nekoliko radničkih protesta koji su organizovani protiv politike Makrona. U vojnom smislu, postoje jasni strateški interesi Francuske na Bliskom Istoku, a što se arsenala tiče, Francuska je najjača vojna sila unutar Evropske unije. Francuska vojska poseduje jedini nuklearni nosač aviona napravljen izvan SAD-a, nuklearne podmornice, najveći nuklearni arsenal posle SAD-a i Rusije, jaku domaću vojnu industriju, veliki vojni budžet sa predviđenim povećanjem u budućnosti. Takođe, za razliku od ostalih vojski država Evropske unije, jedino francuska mornaica ima status blue-water mornarice koja može delovati širom sveta i tako biti na raspolaganju za kompleksnije vojne operacije. To još može mornarica Velike Britanija koja izlazi iz EU, dok su vojne sile Nemačke, Italije, Holandije ili Poljske na drastično nižem nivou.

Piše: Miljan Mladenović

Komentar