Čemu se nadaju demokrate u novembru?

Čemu se nadaju demokrate u novembru?

Programski direktor Novog trećeg puta (dimitrijemilic@novitreciput.org)

U januaru ove godine, predsednička kandidatura Džoa Bajdena nije delovala kao izvesna u unutarpartijskog trci. Iako je održavao prednost na nivou države, ostali važni detalji te kampanje nisu bili uverljivi. Bajden je januar proveo obilazeći hladne sale po Ajovi, u kaputu u njima držeći govore o „jedinstvu“ za po par desetina ljudi, najčešće sedamdesetogodišnjaka. Donatori su njegovu kampanju održavali finansijski „na kašičici“, dok su ogromna sredstva kanalisali u kampanje Pita Butedžedža, Beta O Rurka, Kamale Haris i drugih progesivnijih demokrata.

Situacija se od tada drastično preokrenula. Bajden danas iza sebe ima demokratski estabišment, kao i radikalno leve krugove poput Bernija Sandersa i Aleksandrije Okasio Kortez, ali i umerene republikance poput bivšeg guvernera Ohaja Džona Kejsika ili Kolina Paula iz kabineta Buša mlađeg. Odnosno, njegovi govori o „jedinstvu“ iz polupraznih hladnih sala Ajove, postali su jedinstvo u praksi. Jedinstvo svih protivnika Trampa u širokom frontu okupljenom oko Bajdena. Za ovaj pristup se zalagao od samog početka svoje kampanje kod demokrata, a uspeo je da ga prenese i na celu stranku.

Međutim, osim pobede nad Trampom, postavlja se pitanje čemu se nadaju demokrate u novembru i koji su ciljevi izan političke ambicije koja krasi sve političare?

Cilj i strategija?

Demokratska stranka kao i svaka partija, ima za cilj da vrši vlast. To podrazumeva da u novembru očekuje da će svog predsedničkog kandidata Džoa Bajdena izgurati do mesta predsednika umesto Trampa, a da će nakon preuzete većine u Predstavničkom domu iz 2018, uspeti da osvoji većinu i u Senatu ove godine. Sa takvom vertikalom vlasti, ova partija bi imala šanse da nesmetano vrši vlast barem do 2022. Iz ugla političke ambicije ovo bi bio idelan scenario, koji ako se gledaju ankete i nije toliko van realnosti. Međutim, iz ugla političke agende i menadžmenta takve vlasti, javlja se sumnja koliko bi trenutno jedinstvo trajalo i da li bi takva vlast bila funkcionalna.

U prethodne četiri godine Tramp je proizveo dosta neprijatelja. Od Demokratske stranke koja je ljuta zbog izbornih gubitaka, preko razočaranih republikanaca, pa do izrazite levice koja ga smatra za rasistu koji sprovodi ekonomski „zombi reganizam“. U skladu sa tim, izborna strategija Bajdena dobrim delom ima računicu da je Tramp autentično nepopularan predsednik, te je za pobedu potrebno samo ujediniti njegove protivnike od desnog centra do levice. Ukoliko se to prevede na praktičnu politiku, to znači adaptirati program bliže prosečnom glasaču i neretko govoriti opšta mesta, iako to često izaziva frustracije kod tvrde baze. Tako su dva puta pobedili Klinton i Obama. Trenutno, strategija deluje da funkcioniše. Međutim, njena najveća snaga je i njena centralna mana. Imati što širi front vrednosno raznorodnih podržavalaca je odlično za izbornu kampanju i na biračkom mestu, ali predstavlja pakao od praktično prvog dana na vlasti.

Onog dana kada bi Tramp nestao kao protivnik, nestalo bi i jedinstvo koje je ad hoc nastalo povodom njega. To bi značilo konstatno balansiranje između najheterogenijih interesa i političkih pozicija, koje bi vodilo do konstatnog razvodnjavanja sopstvenog programa radi sprovođenja bilo čega u delo. Ono što želi da od Amerike posle Trampa vidi Kolin Pauel, nema nikakve veze sa vizijom Amerike Bernija Sandersa. Jedino zajedničko u obe vizije je što u njima nema Trampa u ovalnoj sobi. Iako je sa takvom vlašću teško rukovoditi i sprovesti sve svoje tačke programa u delo, za razliku do sadašnje situacije, nešto može da se sprovede i neki nepovoljni procesi mogu da se zaustave.

Teren uzbrdo

U politici je najlakše biti jasan i beskompromisan sa svojom agendom u opoziciji. Međutim, ukoliko ta agenda nije nešto što većina građana podržava, onda je opozicija večito mesto. Demokrate od 1960-ih vode bitku, gde je teren za njihove vrednosti uzbrdo. Dok republikanci i njihov konzervativizam i ekonomski libertarijanizam imaju široku podršku građana, progresivizam i vizija socijalne države demokrata uvek mora biti predstavljena u konzervativnijim i biračima prihvatljivijim paketima. Iako je američka javnost danas progresivnija i bliža afinitetu prema socijalnoj državi više nego ikada ranija, Amerika u proseku ipak ostaje umereno konzervativna. Po prošlogodišnjem istraživanju Gallup-a u 4/5 američkih država su umereni i konzervativni glasači većina, dok je u jednocifrenom broju to liberalna i umerena većina.

Kada su demokrate 2018. preuzeli Predstavnički dom, to je učinilo preko 30 centrista i konzervativnih demokrata koji su kolebljive i republikanske kongresne distrikte preuzeli od republikanaca. Dok se Berni Sanders, Aleksandrija Okasio Kortez ili Ed Marki zalažu za vrlo levi program iz sigurnih demokratskih tvrđava koje republikanci nikada neće uzeti, Džou Kaningemu na pomen socijalizma u Južnoj Karolini glasači beže glavom bez obzira. Bez raznih Džoa Kaningema širom Amerike u legislativnim telima nema većine, a bez većine nema ničega od sprovođenja bilo kog programa. Danas umerene demokrate poput Džona Hiknlupera u Koloradu ili Stiva Buloka u Montani, pokušavaju da kroz istu strategiju u novembru pobede aktuelne republikanske senatore i potencijalno izbore većinu i u ovom ključnom telu u novembru.

Imati što širi front vrednosno raznorodnih podržavalaca je odlično za izbornu kampanju i na biračkom mestu, ali predstavlja pakao od praktično prvog dana na vlasti.Click To Tweet

Nade demokrata i novembarski izbori

Iz navedenih razloga, demokrate i imaju i nemaju razloga da se nadaju. Ukoliko pogledaju ankete, sa rezervom da ne greše kao 2016, onda mogu da imaju osnovanu nadu da njihov predsednički kandidat može da pobedi. Uz to mogu da očekuju većinu u Predstavničkom domu, a mogu da se nadaju da će je možda osvojiti većinu u Senatu. Ako se to i dogodi, vrlo izvesno će se sadašnje jedinstvo raspasti i nastaće međusobna borba ideoloških frakcija za svoje delove agende. To je opet bolje od četiri godine opozicije i mirnog gledanja transformacije Amerike po republikanskoj meri. Snovi o drastičnom povećanju uloge države u privredi ponovo bivaju odloženi za budućnost, sa samo fragmentima koji će biti mogući da se sprovedu sad.

Do tog hipotetičkog trenutka svakako predstoji još dosta posla i na demokratama je da sadašnje vođstvo iz anketa na izbornom danu pretvore u pobedu. To je zaista daleko od lakog, što demokrate svakako dobro znaju sa svojim višedecenijskim iskustvom teško izborenih pobeda i brojnih iznenadnih poraza.

Tekst je objavljen u nedeljniku “Novi magazin” 24.09.2020.

    Prijavite se i ubuduće ćemo Vam slati sve novosti vezane za našu organizaciju na Vašu mejl adresu!

    Komentar