Trampova spoljna politika i mit izolacionizma

Trampova spoljna politika i mit izolacionizma

Istraživač Novog trećeg puta (dragoslavraseta@novitreciput.org)

“Teorija ludaka”

Godina je 1969, Vijetnamski rat je i dalje u punom jeku, broj mrtvih se broji stotinama hiljada, a zaraćene strane, SAD i Severni Vijetnam, su se našle u naizgled beznadežnoj pat-poziciji. Predsedniku Niksonu i njegovoj administraciji je potreban “častan” izlazak iz sukoba, čega je Vijetkong odbijao da ga udostoji. Pod ogromnim pritiskom javnog mnjenja i političkog vrha u Vašingtonu, Nikson i njegov državni sekretar, Henri Kisindžer, opredeljuju se na upotrebu taktike koja će kasnije biti nazvana “teorijom ludaka”.

Henri Kisindžer je vijetnamskim diplomatskim predstavnicima putem tajnih komunikacionih kanala saopštio da “on više ne može da obuzda Niksona” i da će ovaj “učiniti sve kako bi se rat okončao” aludirajući time na spremnost predsednika Niksona da upotrebi nuklearno oružje. Kako bi cela predstava izgledala još ubedljivije, Nikson je naredio američkim B-52 bombarderima, naoružanim termonuklearnim projektilima da 3 dana za redom lete uzduž jugoistočne granice Sovjetskog Saveza, efektivno preteći SSSR Trećim svetskim ratom. Na urgiranje Moskve, Hanoj je odlučio da sedne za pregovarački sto sa SAD.

Neoniksonizam?

Pedeset godina kasnije, dolaskom Donalda Trampa na čelo Sjedinjenih Država, izgledalo je kao da se Niksonova politika vratila na veliku scenu. Tramp je u, sada već čuvenom fire and fury tvitu nagovestio da na sličan način planira da se obračuna sa osobom nazvanom Rocketman, severnokorejskim diktatorom Kim Džong Unom.

Međutim, za razliku od Ajzenhauera i Niksona pre njega, koji su se samo u izuzetnim prilikama odlučivali za upotrebu ove taktike, Tramp je nastavio sa hirovitom i nepredvidivom spoljnom politikom, često kanališući svoj bes i na države saveznice SAD, uvek u raskoraku sa zvaničnim strategijama Pentagona i Stejt Departmenta.

Prošle su gotovo pune četiri godine od kako je Donald Tramp postao predsednik SAD. Na osnovu njegovog pristupa različitim diplomatskim izazovima sa kojima se susrela njegova administracija, od Severne Koreje, preko Sirije, Kine i Ukrajine, možemo konačno dobiti detaljan odgovor na pitanje – kojim spoljnopolitičkim pristupom, ako uopšte takav postoji, se vodi Donald Tramp? Neki mediji i analitičari su njegovu ideologiju nazivali paleokonzervativizmom, a drugi neoniksonizmom. Pre pronalaženja konačnog odgovora moramo dekonstruisati možda i najveći mit Trampove administracije – mit izolacionizma. Donald Tramp nije izolacionista.

Mit izolacionizma

Do popularizacije izolacionističkog narativa dolazi u samom finišu predsedničke trke 2016. godine. Iako je Trampova spoljnopolitička plaforma bila slična onoj koju su imali ostali republikanski kandidati (kritikovanje bliskoistočne politike Obamine administracije, povećanje vojnog budžeta, jasna i nedvosmislena podrška Izraelu) uz pomoć populističkih medija i kasnije teorija zavera (QAnon, Pad kabale) određenom demografskom delu konzervativnih glasača se plasira ideja da će Tramp kao predsednik raskinuti sve karike koje vežu Ameriku sa liberalnim svetskim poretkom, i da će se time SAD zatvoriti i povući sa svetske scene, što je percipirano kao povoljan ishod i prirodno i optimalno stanje SAD, u kojem su se one nalazile pre Drugog svetskog rata.

Prvo, nema ničega jedinstvenog i specifično svojstvenog Americi, u želji da društvo sa snažnim kulturnim identitetom minimizira kontakte sa ostatkom sveta. Baš suprotno, izolacionizam u ovom smislu je bio norma kroz istoriju kada god je to geografija dozvoljavala. Karakterističan primer je Egipat, koji je zaštićen pustinjama, preko 3.000 godina uspešno vodio izolacionističku politiku. Kina je hiljadama godina bila izolacionističko (ironično) carstvo. Velika Britanija je imala izolacionistično raspoloženo javno mnjenje, čak i u vreme kada je kontrolisala četvrtinu sveta. Britanci su oduvek smatrali Lamanš istinskom granicom između Britanije i ostatka sveta. Španci su se oslanjali na Pirineje, Rusija na beskrajne azijske stepe.

SAD su, međutim, oduvek bile internacionalistička zemlja. Još od vremena originalnih 13 kolonija, koje su više bile okrenute Parizu i Londonu nego Bostonu i Filadelfiji i jedne drugima. Iako okružena okeanima sa obe strane, Amerika je od najranijih dana bila povezana sa Rusijom (preko Oregona i Aljaske), Kinom (trgovina u Pacifiku), Britanijom, Španijom i drugim evropskim silama. Izolacionizam nikada nije bio opcija za SAD, i nema dokaza da su ga priželjkivale široke narodne mase, još manje političke elite, u doba kada su se odnosi sa Evropom produbljivali, a imigracija dostizala rekordne cifre.

Istina je, doduše, da su SAD tokom 19. veka više brinule o proširenju svog uticaja u zapadnoj hemisferi nego o globalnoj politici. Iz ovog perioda (četrdesete godine devetnaestog veka) je i proizašla krilatica “Amerika na prvom mestu!” koju je kasnije za slogan svoje kampanje usvojio Donald Tramp. Međutim, njeni tvorci (Henri Klej, Džon Kvinsi i drugi) nisu bili izolacionisti, već primeri klasičnih “američkih imperijalista”.

Raspoloženje u Americi se tek u tridesetim godinama dvadesetog veka zaista moglo nazvati izolacionističkim. Bojazan od novog sukoba preplavila je ceo zapadni svet, ne samo SAD, koje su nakon gotovo 70 godina nesmetanog ekonomskog rasta, izašle pesimistične iz Velike depresije. Tokom tridesetih, histerija je vladala Sjedinjenim Državama, potpomognuta brojnim teorijama zavera koje su težile da predstave banke i “bankarski lobi” kao glavne krivce za ulazak SAD u Prvi svetski rat, i da upozore Amerikance da će se isti scenario ponoviti ukoliko se Amerika ne otrgne od “moralno dekadentne i korumpirane Evrope”. Posledica ovakvog raspoloženja su bili akti neutralnosti doneti u periodu između 1935. i 1939. godine, koji su onemogućili tadašnjem američkom predsedniku Ruzveltu da se na optimalan način suprostavi jačajućim totalitarnim režimima u Evropi i na Dalekom Istoku.

Međutim, i za vreme ovog perioda (koji je predstavljao izuzetak, a ne pravilo) kada je izolacionizam cvetao, nije bilo dovoljno podrške za njega na federalnom nivou. Republikanski kandidat na izborima za predsednika 1936, guverner Alfred Landon, pobedio je u samo dve savezne države. Republikanski izolacionisti su izgubili ponovo 1952. kada je Dvajt Ajzenhauer pobedio Roberta Tafta na unutarpartijskim izborima, zadavši tako izolacionistima smrtonosni udarac.

Donald Tramp
Donald Tramp

Taktički transakcionalizam

Trampova doktrina više podseća na jednu drugu političku ideologiju iz osamnaestog veka – merkantilizam. Glavni fokus Trampove izborne kampanje, koji mu je zapravo i doneo krucijalne glasove “ljubičastih” država takozvanog “Rđavog pojasa” bio je narativ da Sjedinjene Države iskorišćavaju svi, od trgovinskih partnera i tradicionalnih saveznika, do rivala kao što su Kina i Iran. Tramp je 2016. nudio razočaranoj radničkoj klasi rekonstrukciju postojećeg svetskog poretka, a ne i razaranje istog.

“Ekonomska sigurnost je u isto vreme i državna sigurnost”, bile su reči kojima je Piter Navaro, Trampov trgovinski savetnik opisao fokus trenutne administracije. U duhu merkantilizma, carine i trgovački ratovi su ponovo postali realnost. Carinski rat sa Kinom još uvek formalno traje, dok su tarife na aluminijum iz Kanade skorije ukinte, nakon pretnji Otave da će odgovoriti istom merom. Tramp se služio američkom robusnom ekonomijom na jedan, možemo reći “siledžijski” način, u pregovorima sa stranim državama.

Međutim, ovde se svaki privid postojanja spoljnopolitičke strategije na makro nivou završava. Trampova doktrina više predstavlja skup principa, od kojih su neki filozofskog, a drugi više operativnog karaktera. Ova ideologija, nazvana “taktičkim transankcionalizmom” od strane analitičara se bazira na kratkoročnim političkim i ekonomskim pobedama, pogledu na svet kroz prizmu nultog zbira, gde je svaki dobitak relativan, a reciprocitet odsutan i koja tretira međunarodne odnose na strog bilateralan način, bez moralnih i etičkih stega. Na ovaj način, Tramp se u potpunosti udaljio od koncepta američke izvanrednosti.

Umetnost pregovora

Na ovo treba dodati i sam predsednikov karakter, njegovu nepredvidivost, prekomerno oslanjanje na intuiciju i namerno izbegavanje tradicionalne diplomatije u širokom luku. Njegovim pristalicama nedostatak regulisanog procesa donošenja političkih odluka predstavlja vrlinu, a ne manu. “Ne postoji knjiga za ovu igru. To vam je kao džez naspram klasične muzike”, bila je komparacija koju je iskoristio Piter Navaro. Stiv Benon, bivši Trampov savetnik, je uporedio Trampov odnos prema spoljnoj politici sa njegovom golf igrom: “Njegov zamah vas ne može naučiti profesionalni trener. On ne provodi vreme na terenu vežbajući udarce. Za njega su sami mečevi vežba”. Za razliku od lojalista, drugi članovi njegovog kabineta (poput Josefa Juna i Majka Malroja) su Trampovu spoljnu politiku nazvali “nekoherentnom, ali pre svega transakcionalnom”.

Tramp je nastavio sa hirovitom i nepredvidivom spoljnom politikom, često kanališući svoj bes i na države saveznice SAD, uvek u raskoraku sa zvaničnim strategijama Pentagona i Stejt Departmenta.Click To Tweet

Posledice

“Taktički transakcionalizam” u kombinaciji sa modernom verzijom “teorije ludaka” obeležili su spoljnu politiku Donalda Trampa. U početku njegovog mandata, ona je dovela do tektonskih poremećaja na međunarodnom planu. Promenio je odnos između SAD i Kine više nego bilo koji američki predsednik od vremena Niksona, mada ne na bolje. Podrivao je višedecenijsku strategiju usmerenu protiv potencijalne agresije Rusije, što je dovelo do otuđenja evropskih saveznica. Napustio je ključne principe dvostranačkog pristupa izraelsko-palestinskom konfliktu, premeštanjem ambasade iz Tel Aviva u Jerusalim. Samo dva telefonska razgovora bila su potrebna da bi prepustio Kurde na milost Erdoganu. Pomoć Ukrajini je uskraćivana sve dok se Zelenski nije obavezao da će sprovesti istragu protiv Hantera Bajdena. Vojne igre (Foal Eagle i Key Resolve) sa Južnom Korejom su dva puta suspendovane, jer ih je Tramp smatrao beskorisnim i provocirajućim. E pluribus unum se pretvorilo u quid pro quo.

“Taktički transakcionalizam” i fokusiranje na kratkoročne pobede nije donelo željene rezultate, ni kad su bili usmereni protiv američkih rivala. Tramp se kockao sa Kimom, verujući da će dobri lični odnosi između dvojice lidera odneti prevagu. Tramp je i izgubio. Severna Koreja nije izvršila denuklearizaciju ostrva. Predsednik Tramp je ispunio predizborno obećanje i povukao SAD iz takozvanog “iranskog sporazuma”. Četiri godine kasnije, taktika “maksimalnog pritiska” nije sprečila jačanje Irana, koji je sada jedna od najvećih sila na Bliskom Istoku. Cenu trgovinskog rata sa Kinom (koji nema realnih izgleda da bude nastavljen usled COVID-19 pandemije) je platila američka radnička klasa. Monesen, mali grad u Pensilvaniji, mesto gde je 2016. godine Donald Tramp održao čuveni govor i obećao ponovno otvaranje čeličara i dalje čeka na ispunjenje tog obećanja. Ispostavilo se da je mnogo lakše kazniti Kineze, nego vratiti poslove nazad u SAD.

    Prijavite se i ubuduće ćemo Vam slati sve novosti vezane za našu organizaciju na Vašu mejl adresu!

    Komentar