fbpx

Novi treći put

Tag: tramp

Ideologija i budućnost trampovske hrišćanske desnice

Ideologija i budućnost trampovske hrišćanske desnice

Argument koji je zastupan je da postoje sličnosti između određenih fundamentalističkih verovanja hrišćanske desnice i QAnon opsesije Trampovom mesijanskom ulogom. Glavna zajednička karakteristika je milenarizam, verovanje da će se biblijski rat protiv Antihrista i Drugi dolazak Isusa Hrista odigrati na ovom svetu za vreme naših života.
Kako je verovanje u neposrednost Sudnjeg dana široko rasprostranjeno među hrišćanskom desnicom (58% evangelista smatra da će se dogoditi do 2050), potpuno je logično da će deo verskih fundamentalista privući QAnon narativ o Trampu kao mesiji koji će poraziti globalnog Antihrista. Brojni evangelisti koji podržavaju Trampa, poput Ralfa Drolingera, nadali su se da će Tramp silom učvrstiti svoju vlast kako bi ’’uništio’’ najvećeg neprijatelja Amerike: liberalni i multukulturalni politički establišment. Ista očekivanja imali su članovi QAnon pokreta koji su upali u Capitol Hill pred Bajdenovu inauguraciju.
Iako su mnogi evangelisti i Trampovi simpatizeri, poput pastora Pet Robertsona i Frenk Grejama, osudili varvarizam pripadnika QAnon pokreta, činjenica je da su milenaristički diskursi obe strane davali legitimitet onoj drugoj. Dok većina Trampovih evangelista ne veruje zaista u Trampovo mesijanstvo, i čak ovakve pretpostavke smatra jeretičkim, verovanje u njegovu ’’mesijsku ulogu’’ u političkom smislu, upravo je davalo osnov vernicima da poveruju i u QAnon narative.
Privlačnost QAnona je upravo milenarističkom pristupu i referenciranju na apokaliptična proročanstva. Iako su članovi QAnon pokreta pretežno internet trolovi i neonacisti koji suštinski nemaju nikakve veze sa hrišćanstvom ili evangelističkim učenjem, svoj legitimitet crpili su eksploatisanjem ideja koje su široko rasprostranjene među hrišćanskom desnicom.
Koliko god evangelisti osuđivali konspirativnost ovog internet pokreta, činjenica je da su temelji fundamentalističkih verovanja dali osnovu za glavni politički narativ QAnon-a.

Milenarizam kao naglašavanje hrišćanskog identiteta

Ukoliko se ovo eshatološko verovanje u neposrednost Sudnjeg dana prenese na savremeno političko polje, možemo videti da evangelističko i krajnje desničarsko verovanje u mesijansku ulogu Donalda Trampa ima sve karakteristike milenarizma.
Narativ koji dele različite grupacije Trampovih simparizera je kod svih identičan: rušenjem establišmenta koji propagira multikulturalizam, vlast će se ponovo vratiti u ruke tradicionalnih belih hrišćana koji više neće biti robovi zle ’’Kabale’’. Suvereni narodi sveta će biti slobodni od ’’globalističke hegemonije’’ i međunarodnih finansijskih institucija, vladara iz senke, a sve to će biti ostvareno uz Božiju pomoć.
Sam Tramp, predstavljen je kao mesijanska figura koja će se lično suprotstaviti totalitarnim silama zla i ponovo uspostaviti pravdu. Međutim, činjenica je da simpatizeri koji koriste milenaristički diskurs ipak nemaju konsenzus ni po pitanju širih društveno-političkih tema, ni po pitanju međusobnog priznavanja.
"
Ovde je, zapravo, reč o “hrišćanskom identitarizmu” čije su aspiracije prvenstveno političke i društvene, bez trunke duhovnosti. Hrišćanstvo je uzeto samo kao najmanji zajednički sadržalac.
"

Radikalizam milenarističke politike

Mnogi evangelisti i krajnja desnica propovedaju svojevrsnu verziju belačke supremacije i hrišćanskog nacionalizma, koji je isključiv prema bilo kakvim rasnim i seksualnim manjinama, a u velikoj meri netolerantan i prema drugim hrišćanskim denominacijama uključujući i katolike i ostale protestante.
Neki evangelisti, poput Drolingera, veruju da je Katolička crkva je takođe deo ’’Kabale’’ i nazivaju je najvećom lažnom religijom na svetu. U nekim verzijama ona je oličenje samog Antihrista, a u drugim samo jedna od globalističkih institucija koje su deo imaginarnog lanca pedofilije, satanizma i kanibalizma.
Ironija je u tome što je 50% američkih katolika takođe glasalo za Trampa i što većina ima identične konzervativne stavove kao evangelisti, pogotovo kada je reč o društvenim pitanjima. Iako je 90% afroameričkih hrišćana glasalo za Džo Bajdena, i dalje postoji 10% crnačkih vernika koji podržavaju Trampa, a koji su u diskursu njegovih najbližih pristalica i dalje diskriminisani. U isto vreme, očigledan je i antisemitizam u teorijama koje i evangelisti i QAnon podržavaju kao sredstvo suočavanja sa ’’globalnom elitom’’. S druge strane, istina je da su politički i verski stavovi evangelista daleko od antisemitskih: oni su u velikoj meri jedni od najvećih simpatizera Izraela i nosioci hrišćanskog cionizma.
S toga možemo zaključiti da milenaristički diskurs služi isključivo za političku diskreditaciju Trampovog najvećeg protivnika: multikulturalno i globalistički nastrojenog, pretežno demokratskog, establišmenta. Ovde je, zapravo, reč o hrišćanskom identitarizmu čije su aspiracije prvenstveno političke i društvene, bez trunke duhovnosti. Hrišćanstvo je uzeto samo kao okvirni referent i najmanji zajednički sadržalac za definisanje nacije kao bele i hrišćanske. Služi samo za definisanje ’’našeg’’ političkog bića u odnosu na ’’njih’’, gde spadaju sve druge rasne, religijske i seksualne manjine.
Hiljadugodišnje carstvo čiji dolazak bi Tramp trebalo ubrzati po njima, nije carstvo vernika i pravednika, već carstvo belih hrišćanskih Amerikanaca. I dalje, to ne znači da su ovi beli Amerikanci zaista hrišćanski vernici, njihovo hrišćanstvo je samo kulturološko-identifikaciona odrednica. To objašnjava i čitavu zbrku vezanu za QAnon paganska, new age i neonacistička obeležja, koja se paradoksalno eksponiraju u isto vreme sa hrišćanskim simbolima.
trampov plakat

Ideologija aksceleracnionizma

Neposredno pred Bajdenovu inauguraciju, grupa Trampovih pristalica upala je u Kapitol u nameri da spreči uspostavljanje nove vlasti ’’Kabale’’. Među demonstrantima nalazili su se pripadnici rasističkih organizacija kao što su Proud Boys, Three Precenters, Oath Keeprs i This is Texas Freedom Force.
Demonstranti nisu imali homogenu ideološku svest i nosili su različita obeležja, od zastave Konfederacije, nordijskih paganskih runa, ribe kao simbola hrišćanstva i čuvene QAnon zmije. Međutim, ono što je bilo zajedničko za sve pokrete jeste milenaristička ideja o aksceleracionizmu (accelarate = ubrzati). Aksceleracionizam je baziran na Mincerovom verovanju da se kroz nasilje i obračun sa otpadnicima od Boga treba ubrzati konačni rat sa Antihristom i dolazak Sudnjeg dana. Jedino tako će se ubrzati i Hristov Drugi dolazak Hiljadugodišnjeg carstva.
U političkom smislu, aksceleracionizam pretpostavlja eskalaciju kulturnog rata koji je ubrzao Trampovim mandatom, a koji bi se pretvorio u novi građanski rat. Željeni ishod je pobeda suverenističke Amerike i tradicionalne belačke hrišćanske desnice, a samim tim i pad ’’Kabale’’.
Iako aksceleracionisti ne postoje kao homogena grupacija, mnoge disperzirane organizacije teže da postanu jaka opoziciona politička sila koja u Trampu i dalje vidi svog mesiju.

Akseleracionisti kao politička snaga

Ta politička snaga odražava apsurdnost i postmodernističku kontradiktornost same Trampove vladavine. Čine je brojne grupacije sa međusobno suprotstavljenim verovanjima: od judeofiličnih evangelista do antisemitski nastrojenih neonacista.
Među njima je i neonacistička organizacija, the Base, čiji pripadnici su uhapšeni u decembru 2020 godine. zbog podsticanja svojih članova na vandalizovanje sinagoga 2019. Slične antisemitske ispade imale su i druge organizacije koje su učestvovale na Unite the Right mitingu u Šarlotsvilu, među kojima i Atomwaffen Division. Jedan od njihovih članova je uhapšen u januaru 2018. zbog izbadanja na smrt osamnaestogodišnjeg, Blejza Bernštajna, samo zbog toga što je bio otvoreno gej i Jevrejin.
Priča o aksceleracionizmu je paradoksalna i apsurdna, baš zbog toga što, pored antisemitski nastrojenih organizacija, veliki broj hrišćana koji veruje u ubrzanje Sudnjeg dana gaji eksplicitno cionističke stavove. Pored toga što se čitavo protestantsko nasleđe bazira na vraćanju starozavetnim judaističkim korenima, sama apokaliptička tradicija potiče od Jevreja.
Hrišćanski cionisti, među kojima su i Trampovi evangelisti, smatraju da je povratak Jevreja u Izrael preduslov za Drugi dolazak Isusa Hrista. Pozivajući se na proročki san iz Knjige proroka Danijela, cionisti veruju da će carstvo Antirhista biti srušeno od strane Kralja Izraela, u liku sina Božijeg, koji će potom uspostaviti Hiljadugodišnje carstvo.
Reklama - Džonson i Merkel
Iz tih razloga oni čine jako bitan deo izraelskog lobija u Americi i podržavali su Trampove najave o premeštanju ambasade u Jerusalim. Najistaknutiji među hrišćanskim cionistima je i član Republikanske stranke, Pat Robertson, televizijski mogul i propovednik, koji je najavljivao Trampovu definitivnu pobedu do samog kraja izbora 2020. Aksceleracionizam u njihovoj politici se ogleda u verovanju da će se eskalacijom sukoba na Bliskom istoku i pobedom u korist Izraela ubrzati uspostavljanje Hiljadugodišnjeg carstva.
Iako dijametralno suprotnih stavova od antisemitski nastrojene hrišćanske desnice, hrišćanski cionisti su na isti način koristili milenaristički diskurs da legitimizuju Trampovu politiku i predstave ga kao novog mesiju.
Ova zbrka političke nekonzistentnosti samo ilustruje duboku podeljenost američkog društva i krizu identiteta. Takođe pokazuje da su ove podele, prvenstveno unutrašnje i kulturološke. Bez obzira na različite stavove po pitanju Izraela ili razlike u stepenu tolerancije prema Jevrejima, čitava hrišćanska desnica je neprijateljski nastrojena prema multikulturalnom i liberalnom konceptu globalnog društva.
Milenarizam je ujedno jedan od političko-propagandnih metoda za diskreditovanje takvog koncepta društva, ali i paralelna realnost koju pojedini vernici istinski doživljavaju.

Odložena Apokalipsa?

Kako je početkom mandata Džo Bajdena uspostavljen društveni konsenzus umerenih pripadnika demokratskog i republikanskog establišmenta, moć radikalnih ideologija počinje da slabi. Umesto eskalacije kulturnog rata i dalje polarizacije, govori se o nacionalnom jedinstvu.
Dok pripadnici QAnon pokreta polako shvataju da su bili obmanuti i da se ’pad Kabale’’ nikada neće dogoditi , Trampovi najbliži saradnici, poput Majk Pensa, izabrali su da radije služe interesima svoje države nego da i dalje učestvuju u kreiranju fantazije.
S druge strane, evangelisti se kategorički protive velikom broju Bajdenovih politika. U to spadaju i najavljene politike o klimatskim promenama, državljanstvu za migrante i veći akcenat na zaštiti manjinskih prava. Baptistički pastor, Robert Džefris, najavio da je nastupa ’’mračno doba za duhovnosti’’ i predviđa ’’divljačka vremena’’ u kojima će se društvo raspasti . Indikatori moralnog posrnuća, prema Džefrisu, su politička korektnost, cancel kultura i ’’podilaženje’’ manjinama.
Pitanje je da li će se konzervativna hrišćanska desnica okupiti oko umerenih snaga unutar Republikanske partije ili će nastaviti da propoveda o političkom mesijanizmu, sada već politički mrtvog, Donalda Trampa.
S druge strane, pitanje je da li Tramp može formirati sopstvenu partiju od međusobno nekoherentnih grupacija koje ga podržavaju. Koliko god njihov ’’neprijatelj’’ bio jasno definisan, fanatici se dele upravo na malim razlikama. Upravo pitanje Trampove ’’Božanske prirode’’ koju QAnon zagovara i nedostatak bilo kakve strukture bez imaginarnog internet vođsta u potpunosti parališe ovaj pokret.
Pogotovo nakon lažnih obećanja i sveopšte diskreditacije nakon incidenta u Capitol Hill-u, velika je mogućnost da će se evangelisti i hrišćanska desnica zadovoljiti i umerenijim republikanskim politikama. Kao i u slučaju Fridriha II, milenaristi će morati da se suoče sa činjenicom da je Trampov mesijanizam bio samo fantazija.

Budite u toku sa svetskim političkim trendovima!

Prijavite se na našu mejling listu i slaćemo Vam najsvežije analize o spoljnoj politici.

    Zašto su Tramp i Qanon magneti za verske fanatike

    Zašto su Tramp i Qanon magneti za verske fanatike

    Trampova apokalipsa

    U gradiću Alštet, davnog leta 1524. godine, reformistički sveštenik, Tomas Mincer, održao je propoved saksonskim kneževima, pozivajući ih da svojim delovanjem ubrzaju dolazak Sudnjeg dana.
    Pozivajući se na starozavetnu Knjigu proroka Danila i apokaliptične vizije o Armagedonu i konačnom ratu između Hrista i Antihrista, Mincer je podstrekivao saksonske kneževe da se svrstaju na stranu Boga u predstojećem ratu i pobiju sve sveštenike, monahe i katoličke vladare. Smatrao je da je Rimokatolička crkva postala previše korumpirana, ogrezla u materijalizmu i taštini, i da se time svrstala na stranu Antihrista.
    Njihovim istrebljenjem, pripremio bi se teren za Drugi dolazak Isusa Hrista i uspostavljanje Hiljadugodišnjeg carstva na Zemlji kojim će vladati pravednici. Iako Mincerovi pozivi na masovno istrebljenje nisu urodili plodom među saksonskim plemstvom, njegovo učenje je u velikoj meri dalo ideološku potporu Velikom seljačkom ratu koji je izbio 1525. Ovaj rat predstavlja jedan od bitnijih događaja u istoriji reformacije čija tekovina su verske slobode kao jedan o temeljnih stubova američke demokratije, ali i centralna tačna američkog hrišćanskog identiteta.
    Uglavnom se egalitarističke ideje Tomasa Mincera i Veliki seljački rat smatraju jednim od prvih proleterskih ustanaka u istoriji, te se neminovno vezuju za komunističku i socijalističku ikonografiju. Međutim, u ovom slučaju, Mincerov doprinos reformacije od velikog je značaja i za razumevanje radikalnijih protestantskih denominacija, koje čine osnovu savremene hrišćanske desnice u Americi.
    "
    Za evangeliste, multikulturalna i liberalna Amerika je oličenje moralnog posrnuća i simbol vladavine Antihrista, kome na put može stati jedino Tramp uz pomoć tradicionalnih hrišćanskih belaca.
    "
    Mnogo bitnije od toga, Tomas Mincer je postavio temelje modernog apokaliptičkog tumačenja istorije, koje, u periodu između 2016. i 2020. godine, postaje dominantno u mainstream diskursu Trampovske hrišćanske desnice.

    Tramp kao mesijanski borac protiv ’’globalne elite’’

    Čitava Trampova retorika i stil vladavine obeleženi su najavljivanjem velikog političkog preokreta i rušenja establišmenta, dok kog nikada nije došlo. Podsticanje društvene polarizacije i diskriminatorna retorika bili su opravdavani suočavanjem sa ’’močvarom’’ demokratske globalističke elite. Odstupanje iz međunarodnih sporazuma i najavljivano povlačenje iz uloge globalnog ’’svetskog policajca’’, najavljivani su kao okretanje Amerike samoj sebi, što bi je učinilo ’’ponovo velikom’’.
    Istina je da su ovakve izolacionističke politike najmanje išle u prilog američkom društvu, a ono je u toku Trampovog mandata polarizovano više nego ikad u prethodnim decenijama. Kulturni rat između kosmopolita, liberala i globalista na jednoj strani i Trampovih suverenista pretio da je poljulja same temelje američke demokratije.
    Upravo u tom sukobu, i nagoveštaju američke propasti, Tramp je mobilisao i veliki broj međunarodnih pristalica. Opsesija njegovom politikom bila je evidentna među evropskim suverenistima i ekstremnim desničarima koji su se ponadali da će Tramp lično urušiti čitav globalni poredak.
    Slične fascinacije Trampom postojale su i u Srbiji, gde je, pored toga što je percipiran kao saveznik po pitanju Kosova, čak i umereniji deo društva navijao za Trampa da ’’uništi Ameriku iznutra’’. Krajnji ishod koji su priželjkivali njegovi internacionalni simpatizeri bila je propast sadašnjeg svetskog poretka i uništenje ’’globalističke elite’’. Ova elita je u Trampovom diskursu predstavljana kao tiranska i samodovoljna grupacija ljudi koja upravlja svetom protiv interesa slobodnih naroda, radi sopstvenog profita i koristi.
    Pored standardnih antisemitskih teorija o bogatim bankarima koji upravljaju svetskim finansijskim tokovima, antiglobalistički diskurs je za vreme Trampa dobio nov oblik.

    Uspon Qanon pokreta

    Krajem 2017. na 4chan-u se širi teorija zavere o ’’zatišju pred buru’’ i Trampovom konačnom obračunu sa ’’Kabalom’’, koju čine demokratski establišment i globalna elita. Iskonstruisan je niz teorija zavera prema kojima globalni vladari iz senke kontrolišu lance trgovine decom i koriste ih u svrhe satanističkih rituala pedofilije i kanibalizma. Deo ovog lanca čine, ne samo Demokratska stranka i njeni sponzori, već i čitav niz globalistički nastrojenih svetskih lidera, kraljevske porodice, Katolička crkve, Jevreji itd.
    Korisničko ime anonimusa koji je proširio ovu teoriju zavere po društvenim mrežama bilo je ’’Q Clearance Patriot’’, čime je indicirao da su podaci koje iznosi pušteni iz vojnih i obaveštajnih krugova. Inspirisan njegovim imenom, širom interneta i među alternativnom desnicom, uspostavljen je QAnon pokret.
    Njegovi pripadnici su samoproklamovani anonimusi u Americi, ali i širom sveta. Njihov baner na kom je oslikana zmija koja formira slovo Q, s natpisom ’’Where we go one we go all’’, pojavljivali i na Trampovim mitinzima.
    Najavljivana su hapšenja i ubistva velikih članova ’’Kabale’’, među kojima su bili pripadnici Demokratske stranke, kao što su Hilari Klinton i Džo Bajden i uticajni ’’globalisti’’ poput Džordž Soroša i Pape Franja. Pored njih pomenuti su i mnogi umetnici, poput glumca Tom Henksa i umetnice Marina Abramović, a sve zbog navodnog učešća u mreži pedofilije i satanizma.
    Kako su ove čistke najavljivane tri godine uzastopno, rasla je i popularnost pokreta. Kada se čistka nije odigrala ni do samih izbora, pristalice QAnon-a su konstruisali paralelnu realnost u kojoj su se hapšenja već desila, a da je nova vlada Džo Bajdena samo šarada iza koje Tramp i dalje vuče konce.
    Iako je ’’pad Kabale’’, izgleda odložen, Trampovi simpatizeri, poput srednjevekovnih proroka i propovednika, veruju da ’’samo što nije’’. Uprkos surovoj realnosti i nepovoljnim ishodom izbora po Trampa, članovi QAnon pokreta i dalje žive u iskonstruisanoj fantaziji i u veri da ’’još uvek nije gotovo’’.
    trampovci

    Trampovi evangelisti i hrišćanska desnica

    Imajući u vidu globalno širenje QAnon pokreta i masovnu uverenost u istinitost njihovih tvrdnji, teško je na zapitati se odakle ove teorije crpe svoj legitimitet i uverljivost. Odgovor je jednostavan: iz diskursa radikalne hrišćanske desnice, a pogotovo evangelista koji su vrhunac svog političkog uticaja doživeli za vreme Trampove administracije.
    Kako je hrišćanska desnica veliki stožer Trampovih simpatizera, logično je pretpostaviti da će lažne vesti o satanistima i pedofilima u Beloj Kući vrlo lako uznemiriti ovaj deo stanovništva i izazvati gađenje prema takozvanoj ’’satanističkoj eliti’’. Jeftini politički poenti se uvek dobijaju igranjem na kartu emocija kada su u pitanju temelji američkog društva: deca, porodica i vera.
    Međutim, antiglobalistički diskrus za vreme Trampa zasnovan je na mnogo dubljim biblijsko-apokaliptičnim korenima, i u velikoj meri podseća na propovedi Tomasa Mincera. U pitanju je stari mit o iščekivanju propasti sveta i velikog rata protiv Antihrista, koji otpočinje Drugim dolaskom Isus Hrista. Nakon što su Antihrist i njegovi sledbenici poraženi, dolazi do uspostavljanja Hiljadugodišnjeg carstva, i nastaje milenijum vladavine pravde i blagostanja.
    Veliki broj Trampovih pristalica čine hrišćanski evanđelisti koji veruju da će se jedan takav ’’smak sveta’’ odigrati u našem vremenu, a da će samo pravednici biti spašeni kada Isus Hrist drugi put siđe među smrtnike. Prema istraživanjima Pew Research Centra, više od 58% evangelista veruje da će se smak sveta dogoditi za vreme naših života. Među njima se nalaze i oni koji veruju da je savremeni globalni svet oličenje materijalizma i tiranije, a u Trampu vide mesijansku figuru koja će se suprotstaviti Novom svetskom poretku koji simbolizuje vladavinu Antihrista.
    Na izborima 2016. godine, preko 81% belih evangelista je glasalo za Trampa, dok je 2020. godine za njega glasalo nešto više od 75%. Bez obzira na procentualni pad, koji je verovatno rezultat razočarenja u Trampova apokaliptična obećanja, podrška njegovoj politici je dominantan trend.
    Neki od članova Trampovog kabineta, kao što su bivši potpredsednik SAD, Majk Pens i bivši Državni sekretar, Majk Pompeo, bili su među sponzorima evangelističke organizacije Capitol Ministers, koja propoveda verovanje u neposredni dolazak Sudnjeg dana. Vođa ove organizacije, Ralf Drolinger, koji je ujedno i organizator White House Bible Study Group, poznat je po anti-LGBT, antimigrantskim, antikatoličkim i šovinističkim stavovima. On je lično pozivao Trampa da uspostavi diktaturu kako bi suzbio uticaj progresivnih i liberalnih ideja . Nakon izbijanja svetske pandemije COVID-19 virusa, Drolinger je izjavio da je virus Božija kazna za širenje homoseksualizma u Americi i svetu.
    Za evangeliste, multikulturalna i liberalna Amerika je oličenje moralnog posrnuća i simbol vladavine Antihrista, kome na put može stati jedino Donald Tramp uz pomoć tradicionalnih hrišćanskih belaca.
    Reklama - Putin i Bajden

    Milenarizam kao politički narativ

    Pored samih evangelista, veliki deo američkog društva gaji apokaliptična iščekivanja. Prema istom istraživanju, više od 41% ukupnog broja građana SAD veruje da će se Drugi dolazak Isusov dogoditi do 2050 godine, od toga 23% misli da će se to definitivno dogoditi, dok 18% smatra da postoji velika verovatnoća. Od Jevrejskog ropstva u Vavilonu, preko progona hrišćana u Rimskom carstvu do srednjevekovnog iščekivanja apokalipse, kroz istoriju se provlači ista ideja ideja o neposrednoj propasti tiranskog totalitarnog carstva koje je ogrezlo u materijalizmu.
    Reformistički pokreti i jeretičke grupacije u 13. i 14. veku, u velikoj meri postavili temelje učenjima savremenih protestantskih denominacija u Americi. Zajedničko im je negiranje legitimiteta Katoličke crkve, koja je shvaćena kao naslednik Rimskog carstva i savremeni simbol ’’Kurve vavilonske’’, kao i vraćanje starozavetnim korenima i doslovno shvatanje jevanđelja. Centralni momenat je tumačenje Knjige Otkrovenja i verovanje da se vizije Svetog Jovana Krstitelja odnose na apokaliptične događaje koji će se dogoditi u našem vremenu.
    Britanski akademik Norman Kon vrlo jednostavno ilustruje ovu paradigmu:’’Svetom vlada neka zla, tiranska sila čija je moć destrukcije bezgranična – sila koja se ne doživljava kao ljudska već kao demonska. Tiranija te sile će bivati sve strašnije a patnje njenih žrtava sve neizdržljivije – dok najednom ne kucne čas da sveci vaskrsnu i svrgnu je s trona. Potom će Sveci, tj. odabrani sveti ljudi koji su do tada stenjali pod tiranijom preuzeti vlast nad čitavim svetom.’’
    Ovakav opis se savršeno uklapa u evangelističku sliku iskvarenog materijalnog sveta kojim trenutno vlada elita moćnika koja želi da porobi čitavo čovečanstvo kroz Novi svetski poredak. Sličnu viziju globalizma propagiraju i desničari suverenisti širom Evrope, ali i mnogi antiimperijalisti u pravoslavnom i islamskom svetu, koji savremeni Zapadni svet doživljavaju kao hegemoniju Antihrista oličenog u materijalističkim, individualističkim i liberalnim idejama.
    trampovci
    Trampove pristalice ispred zgrade Kapitola (fotografija: Chad Davis)
    Verovanje u Hristov Drugi dolazak, uspostavljanje Hiljadugodišnjeg carstva i kolektivno spasenje, sociolozi i antropolozi često nazivaju i milenarizam (millenia = hiljadu godina). Norman Kon navodi kako svi milenaristički pokreti imaju identičnu zamisao spasenja : 1. Kolektivno – biće podareno vernicima kao zajednici. 2. Ovozemaljsko – biće ostvareno na ovom svetu, a ne na nekom drugom. 3. Neposredno predstojeće – dogodiće se vrlo brzo i nenadano. 4. Sveobuhvatno – u celosti će preobraziti život na zemlji. 5. Čudesno – biće ostvareno delovanjem natprirodnih sila, tačnije uz Božiju pomoć.
    Ove ideje su svoj vrhunac doživele u srednjevekovnoj Evropi kada su jeretički pokreti i revolucionarni anarhisti propovedali o skorašnjoj propasti Rimokatoličke crkve i rimskog Pape kog su smatrali Antihristom. Njihovu propovednici su najveću popularnost imali među sirotinjom, seljacima i nižim sveštenstvom, a Mesiju su pronalazili u različitim kraljevima, carevima ali i među običnim propovednicima.
    Tako je, na primer, Fridrih II Hoenšatufen, Kralj Nemačke i izabrani car Svetog rimskog carstva bio smatran mesijanskom figurom među običnim narodom. Verovalo se da će upravo on okončati tiraniju Rimokatoličke crkve, oduzeti im bogatstvo i podeliti ga sirotinji. U isto vreme, italijansko plemstvo koje je podržavalo Crkvu, anatemisalo ga je i nazivalo Antihristom.
    Čak i nakon njegove smrti, reformistički propovednici odbijali su da se pomire sa činjenicom da car ipak nije bio mesija. Širom Svetog rimskog carstva, govorili su o njegovom vaskrsnuću i povratku, a mnoštvo prevarantskih plemića se predstavljalo kao vaskrsnuli car.

    Savremena apokaliptična verovanja i Tramp

    U savremenom svetu, milenarizam i apokaliptična verovanja, sastavni su deo života mnogih pripadnika hrišćanskih denominacija, kao što su Jehovini svedoci i Adventisti. Verovanje u dolazak Sudnjeg dana prisutno je i među ekstremnijim muslimanima kao što je bila Islamska država, čiji su borci svoje kalife doživljavali kao reinkarnaciju Mahdija, mesije koji će pobediti lažnog proroka Dadžala.
    Milenarizam je prisutan i u učenju raznih religijskih i društvenih pokreta u postkolonijalnim društvima, kao što su rastafarijanstvo na Jamajci ili Santeria među afroamerikancima na Kubi.
    U savremenoj zapadnoj kulturi milenaristički pokreti su do skoro vezivani isključivano za manje religijske sekte i podkulturne društvene pokrete, ali dolaskom Trampa na vlast po prvi put u novijoj istoriji milenarizam postaje sastavni deo političkog diskursa alternativne i krajnje desnice. Mesijanska figura je od velikog značaja za sve milenarističke pokrete, što se odražava i naglašavanju uloge Trampa kao spasioca među evangelističkim simpatizerima i članovima QAnon pokreta.
    Baš nalik na fantazije o vaskrslom caru Fridrihu II i tadašnje teorije zavere o njegovoj lažiranoj smrti, tako i pripadnici QAnon pokreta odbijaju da prihvate da je Trampovoj vladavini došao kraj.
    U narednom tekstu objasnićemo detaljnije koji su glavni politički motivi hrišćanske desnice i kako se milenaristički narativi o Trampovom mesijanstvu koriste i u spoljnopolitičke svrhe.

    Budite u toku sa svetskim političkim trendovima!

    Prijavite se na našu mejling listu i slaćemo Vam najsvežije analize o spoljnoj politici.

      Zašto je republikanski establišment ’’izdao’’ Trampa?

      Zašto je republikanski establišment ’’izdao’’ Trampa?

      Linkoln projekat – republikanski lobi protiv Trampa

      “Moja država mi je mnogo važnija od moje partije”
      U decembru 2019. godine, New York Times je objavio članak u kome četvorica političkih konsultanata, Džordž Konvej, Stiv Šmit, Džon Viver i Rik Vilson, objavili su početak rada komiteta političke akcije pod imenom Linkoln projekat. Jedini i glavni cilj ovog komiteta bio je jasan: sprečiti da Donald Tramp osvoji drugi mandat.
      Ono što čini ovaj komitet zanimljivim je činjenica da su njegovi osnivači republikanci. Nezadovoljstvo Trampovom vladavinom bilo je očigledno u redovima Demokratske stranke, a pogotovo nakon nemira koji su izazvani policijskom brutalnošću i rasno motivisanim ubistvom Džordža Lojda. Za leve liberale među demokratama, Tramp je oličenje belačke supermacije i strukturalnog rasizma, a njegova politika u suprotnosti sa osnovnim načelima Ustava koji je zasnovan na slobodi i jednakosti svih pojedinaca kao opštim principima.
      Međutim, deo republikanskog establišmenta je takođe pokrenuo kampanju podrške Džo Bajdenu, smatrajući da je Tramp izneverio sva načela na kojima počiva američko društvo, srozavajući time ugled same Republikanske stranke. Linkoln projekat vrlo simbolički novi naziv najvećeg američkog predsednika koji je oslobodio Afroamerikance ropstva donošenjem Proklamacije o emancipaciji 1863. godine. Na taj način se ograđuju od rasističkog diskursa Donalda Trampa i potvrđuju svoju privrženost načelima i idealima Republikanske stranke kakvu je Linkoln vodio.
      "
      Trampovo povlačenje iz svetske politike i indirektna podrška nedemokratskim režimima, za neokonzervativce je gubitak ’’suštine’’ koja daje smisao i veličinu američkoj naciji.
      "
      U isto vreme, Linkoln projekat je svojevrsan odgovor neokonzervativnog krila unutar Republikanske stranke na Trampovu nekonzistentnu i nepredvidivu spoljnu politiku. Konvej, Šmit, Viver i Vilson pripadaju onoj grupaciji republikanskih moralista koja se zalažu za odlučniju intervenciju Amerike u međunarodnim odnosima zarad odbrane svetskog poretka i liberalno-demokratskih vrednosti.
      Konvej je službenik Ministarstva pravde koji je bio jedan od Trampovih užih kandidata za Glavnog tužioca SAD 2017. godine. Šmit je vodio predsedničku kampanju Džona Mekejna 2008. godine, dok je Viver učestvovao u Mekejnovoj kampanji 2000. godine. Vilson je upravljao terenske poslove u Floridi tokom predsedničke kampanje Džordža H. V. Buša (Džordž Buš Stariji) 1988. godine, a kasnije je radio kao savetnik Sekretara odbrane, Dik Čejnija za vreme mandata Džordža V. Buša (Džordž Buš Mlađi).
      Uz pomoć ostalih saradnika i sponzora iz Republikanske stranke, ali i poznatih ličnosti, četvorica osnivača Linkoln projekta uspeli su da sakupe preko 70 miliona dolara za kampanju protiv Donalda Trampa. Glavni cilj bio je motivisati republikanske glasače da glasaju za Džo Bajdena i time onemoguće Trampov drugi mandat, za koji su smatrali da bi bio poguban po nacionalnu bezbednost SAD i očuvanje njene dominante uloge na globalnoj sceni.

      Ko su neokonzervativci?

      Kako bismo razumeli motive neokonzervativaca okupljenih oko Linkoln projekta, neophodno je razumeti suštinske ideološke i filozofske nesuglasice s Trampom, koje se prvenstveno tiču američke uloge u međunarodnim odnosima.
      Neokonzervativna ideologija nastaje krajem 1960-tih godina kao odgovor na pacifističku i antiintervencionističku politiku Nove levice i Pokreta za građanska prava. Ona se javlja u krugovima liberala koji su tokom 1950-tih i 1960-tih podržavali progresivne politike, borbu za rasnu jednakost i građanske slobode, ali su smatrali da je američka intervencija u Vijetnamu opravdana kao način suzbijanja komunizma. Kako je Nova levica postala stožer kontrakulture, antiratnih protesta i kritike američke intervencije, veliki deo liberala i članova Demokratske partije se polako udaljava od takve ideologije.
      Antiratna frakcija unutar Demokratske stranke dobija svoj vrhunac nakon završetka mandata Lindona Džonsona i kandiduje Džordža MekGaverna za predsedničkog kandidata 1972. godine. Jedna manjinska grupa okupljena oko demokratskog antikomuniste Henri Džeksona, koji se neuspešno kandidovao i 1972. i 1976. godine, postavila je temelje neokonzervativne politike.
      Njihova centralna politička ideja bazirana je na verovanju u moralnu superiornosti ’’američkog načina života’’, kapitalizma i liberalne-demokratije. Džeksonove demokrate su smatrale da bi SAD trebalo da bude vođa slobodnog sveta u borbi protiv SSSR, a da su vojne intervencije u komunističkim zemljama opravdane radi uništenja komunizma. Za njih su komunistička ideologija i SSSR predstavljali ’’imperiju zla’’ koja uništava slobodu, individualnost pojedinaca i tržišnu ekonomiju na kojoj počiva razvoj čitavog sveta.

      Moralni univerzalizam i Republikanska partija

      Najveća teoretska i ideološka potpora neokonzervativnom pokretu bio je nemačko-američki filozof Lav Štraus. Kao izbeglica iz nacističke Nemačke, Štraus je duboko verovao u opravdanost svrsishodne nasilne borbe protiv zla. Smatrao je da zapadna civilizacija gubi svoj smisao ukoliko ne stane jasno u odbranu slobodarskih vrednosti, zalažući se za Vilsonijanski pristup međunarodnim odnosima: širenje demokratije i kapitalizma, multilateralizam i kolektivnu bezbednost.
      Štrausovi principi postali su vodeća načela Džeksonovih demokrata koji kasnije prelaze u Republikansku stranku, a među kojima je bio i arhitekta američke intervencije u Iraku, Pol Volfovic.
      Neokonzervativne ideje sele se u Republikansku stranku za vreme predsedništva Ronalda Regana, od 1981 do 1989. U jeku eskalacije Hladnog rata, Regan smatra da je borba protiv komunizma i urušavanje SSSR primarni cilj Amerike, kao vodilje slobodnog sveta.

      Reganova doktrina

      Takozvana ’’Reganova doktrina’’ podrazumevala je finansiranje i naoružavanje antikomunističkih gerila širom Latinske Amerike, Bliskog Istoka i Azije.
      Pored hrišćanske moralističke ideje o pravednim ratovima, koja vuče korene iz srednjevekovne filozofije Svetog Avgustina, bitna komponenta Reganove politike bilo je realističko i geopolitičko shvatanje međunarodnih odnosa. Strategija ’’suzbijanja’’ (containment) sovjetskog uticaja i jačanja američke vojne dominacije bila je opravdana i državnim razlogom jačanja sopstvenog uticaja i vojne nadmoći kao najadekvatnijeg vida odbrane.
      Ovakve doktrine dovele su do intervencija u Libiji, Nikaragvi i invazije Grenade, dok su širom Bliskog Istoka i Latinske Amerike finansirane ekstremne antikomunističke grupacije, uključujući mudžahedine, hrišćanske fundamentaliste i neofašiste. Veliki broj republikanaca koji su podržavali Regana nisu verovali u ’’širenje demokratije’’ i vrlo rado su podržavali diktatore i autoritarne vlasti, ukoliko oni mogu doprineti borbi protiv komunizma. Tako je, na primer, budući Bušov Sekretar odbrane, Donald Ramsfeld, podržavao Sadama Huseina tokom 1980-tih i pokretao inicijativu za naoružavanje Iraka za vreme rata sa Iranom.
      Mnogi neokonzervativci su još uvek stasavali za vreme Reganovog mandata i bili su zaposleni na ključnim državnim mestima, gde su učestvovali u kreiranju spoljne politike. Tako je, Pol Volfovic, sa mesta Direktora političkog planiranja kritikovao Kisindžerovu politiku popuštanja prema Kini, kao i naoružavanje Saudijske Arabije, vođen principima superiornosti američke demokratije i antipatijama prema zatvorenim sistemima.

      Invazije na Irak i rat protiv terorizma

      Za zlatno doba neokonzervativne politike smatraju se mandat Džordža Buša starijeg (1988 – 1992) i dva mandata Džordža Buša Mlađeg (2000-2008). U tom periodu neokonzervatiovci dolaze na odlučujuće političke pozicije u spoljnopolitičkim i vojnim institucijama. Republikanski kongresmen, Dik Čejni, postaje Sekretar odbrane i lično pokreće invaziju na Panamu 1989 godine i na Irak 1991. godine.
      Nakon pada Sovjetskog saveza, glavna pretnja postaju ’’odmetnute’’ države koje su tehnički sposobne da naprave nuklearnu bombu i time ugroze čitav globalni poredak, prvenstveno Irak, Iran i Severna Koreja. Čejni smatra da bi NATO trebalo da ponovo definiše svoju ulogu branitelja svetskog poretka. Iako su neokonzervativci izgubili uticaj i izvršne pozicije za vreme mandata Bila Klintona (1992 – 2000), mnogi od njih su podržavali NATO intervenciju u Jugoslaviji. Smatrali su da time NATO opravdava smisao svog postojanja, a da je uloga SAD kao zaštitnika potlačenih i protivnika autoritarnih sistema prirodna.
      Dolaskom Džordža Buša Mlađeg na vlast, neokonzervativci se vraćaju na velika vrata. Nakon terorističkog napada na Kule bliznakinje, 9. septembra, 2001. godine, Buš objavljuje Rat protiv terorizma i otpočinje invaziju na Avganistan (2001) a potom i na Irak. (2003). SAD strategija je postala poznata kao ’’Buš doktrina’’ a sastojala se od unilateralnog delovanja i preventivnih napada na sve neprijatelje demokratije. Svrgavanje nedemokratskih režima bilo je pravdano teorijom o demokratskom miru po kojoj demokratske države ne ratuju međusobno, a ratove pokreću samo autoritarne i nedemokratske države. Glavni tvorci ’’Buš doktrine’’ upravo su potpredsednik SAD, Dik Čejni, Sekretar odbrane, Donald Ramsfeld i njegov zamenik Pol Volfovic.
      Iako su ratovi nastavljeni i za vreme mandata Baraka Obame (2008-2016), agresivniji neokonzervativni talas je izgubio svoji potenciju. Njegov protivkandidat, Džon Mekejn, koji je bio predstavnik neokonzervativnog establišmenta, izgubio je izbore delom i zbog američkog nezadovoljstva povodom (ne)uspeha intervencija na Bliskom Istoku. Mnogi smatraju da se politika Hilari Klinton kao Državnog sekretara može definisati kao neokonzervativna, pogotovo u slučajevima intervencije u Libiji (2011) i Siriji (2013). S druge strane, ključna razlika u delovanju Buševog i Obaminog kabineta jeste u izraženijem multilateralizmu demokrata i oslanjanju na globalnu saradnju, nasuprot neokonzervativnim republikancima koji su Ameriku doživljavali kao ’’svetskog policajca’’.

      Politika Trampa i neokonzervativci

      U teoriji, neokonzervativna politika, dijametralno je suprotna Trampovom izolacionističkom principu ’’Amerika na prvom mestu!’’ U toku predsedničke kampanje 2016, Tramp je obećao da će povući SAD iz svih ratova i smanjiti finansije za odbranu i bezbednost Evrope, primoravajući ostale članice NATO da plaćaju više. Čitava kampanja građena je na retorici o američkom povlačenju sa pozicije svetskog ’’hegemona’’ i okretanje ka unutrašnjosti. Ovo je praćeno istupanjem iz svih velikih međunarodnih sporazuma, uključujući NAFTA-u, nuklearni sporazum sa Iranom i Pariski sporazum o klimatskim promenama.
      Slične unilateralne tendencije su bile evidentne i za vreme Buševog mandata, kada se SAD povukao iz Kjoto sporazuma i razgovora o Sporazumu o antibalističkim raketama. Bitna razlika je to što je Bušova administracija, predstavljajući sebe kao najjaču vojnu silu, nameravala da ’’preuzme stvari u svoje ruke’’, lično se sukobljavajući sa nedemokratskim režimima. Tramp, na drugu stranu, obećava da će ove režime ostaviti na miru.
      Jedna od najvećih nesuglasica Trampa i neokonzervativaca jeste i Trampov blagonaklon odnos prema autoritarnim i nedemokratskim liderima, pogotovo Putinu, koga su optuživali da je umešao prste u Trampovu pobedu 2016. S druge strane, Trampov lično dobar odnos sa evropskim autoritarcima Zemanom i Orbanom, kao i podrška brazilskom populističkom predsedniku Bolnasoaru, veliki je trn u oku neokonzervativaca.
      Za razliku od Reganovog političkog realizma i neokonzervativnog moralnog univerzalizma, Trampova politika se može definisati kao neka vrsta paleokonzervativizma. Nasuprot Vilsonijanskom idealu o Americi kao predvodniku slobodnog sveta, Tramp se okreće izolacionističkim i nacionalističkim idejama Stare desnice. Veličina Trampove Amerike ne ogleda se u njenoj posvećenosti demokratskim i slobodarskim vrednostima, već u samodovoljnosti nacije.

      Trampovo skretanje udesno

      Uporedo sa idejama o ekonomskoj samodovoljnosti, carinskim ratovima i neintervenisanju, Tramp u velikoj meri mobiliše konzervativne snage među kojima se nalaze i otvoreni rasisti, neofašisti i hrišćanski fundamentalisti. Najveći ideali koje neokonzervativci pokušavaju da ’’izvezu’ u sveti, kao što su demokratija, tolerancija, jednakost, za Trampa predstavljaju svojevrsne neprijatelje američke nacije.
      Kao predsednik srednjeklasnog konzervativnog belog Amerikanca koji veruje ’’u Boga i pištolje’’ (God and guns), Tramp u velikoj meri zanemaruje toleranciju prema rasnim, seksualnim i etničkim manjinama kao suštinsku vrednost američke nacije. Od zida za migrante do rasno-motivisanog nasilja desničara u Šarlotsvilu, ali i brutalnosti policije prema Afroamerikancima, Tramp je konstantno legitimisao sukobe i društveni polarizaciju kroz diskriminatornu retoriku.
      Proglašenje ozloglašene, skoro pa i nedefinisane, grupacije Antifa za terorističku organizaciju, nerazumevanje za suštinske probleme zbog kojih se grupacije poput Black Lives Matter radikalizuju u gnevu prema sopstvenoj državi, samo su zabili klinove u sanduk liberalnih ideja za koje bi se neokonzervativci borili širom sveta. U neku ruku, Trampova politika neodoljivo podseća na politiku onih administracija protiv kojih bi neokonzervativci intervencije smatrali opravdanim.
      Povlačenje iz svetske politike i indirektna podrška nedemokratskim i autoritarnim režimima, za neokonzervativce je gubitak ’’suštine’’ koja daje smisao i veličinu američkoj naciji. Amerika nije velika ukoliko nije zaštitnik i predvodnik slobodnog sveta. Zanimljiva je i činjenica da su protivnici američke intervencije u Drugom svetskom ratu koristili isti slogan, ’’Amerika na prvom mestu’’, smatrajući da nije posao Amerike da pomaže evropskim saveznicima u njihovom obračunavanju sa Hitlerom. Na isti način je i neokonzervativni republikanski establišment doživeo Trampovu spoljnu politiku.
      tramp bus
      Iako nije otpočeo nijedan rat, Tramp je nastavio sve započete ratove, uz nekoliko poteza koji su i tvrdokorni neokonzervativci, poput Čejnija, podržali. Subverzivne aktivnosti u Venecueli i pokušaj svrgavanja Madura i ubistvo iranskog komandanta Huseina Sulejmanija, s jedne strane su podržani kao akt američke odlučnosti da se sukobi sa autoritarnim režimima. S druge strane, očigledan nedostatak plana, strategije i nekonzistentnost u spoljnopolitičkom delovanju, bili su presudni da se Tramp definiše kao nedostojan pozicije predsednika, pa čak i opasan po nacionalnu bezbednost.
      Sve veća polarizacija društva i odstupanje od liberalno-demokratskih vrednosti, kao i gubljenje međunarodnog ugleda, bili su najbitniji indikatori za neokonzervativni establišment da podrži Džoa Bajdena. Pored republikanaca okupljenih oko Linkoln Projekta, Bajdena su podržale i druge grupacije poput 43 Alumni for Biden, Never Trump, ali i bitni pojedinci, poput Džona Kejsika i porodice pokojnog Džon Mekejna.
      Neki od njih su išli toliko daleko da su u svojoj kampanju Trampa predstavljali kao ruskog agenta čiji je cilj da umanji američki uticaj na globalnoj sceni. Jedna od reklama koju je Linkoln Projekat plasirao u toku svoje kampanje bile su i fotomontaže Trampa sa sovjetskim obeležjima i natpisima ’’Drug Tramp’’ i ’’Majka Rusija’’. Međutim, pored odsustva konstruktivne unutrašnje i spoljne politike, najveću odbojnost među svim konzervativnim republikancima predstavljali su Trampovo ’’laganje, okrutnost, narcisoidnost, odsustvo poštovanja bilo kakvih normi’’.

      Spoljna politika Amerike posle Trampa?

      Jedna od primarnih stvari za Bajdenov kabinet biće ponovno uspostavljanje ugleda Amerike kao pouzdanog partnera u međunarodnoj saradnji. Ako uzmemo u obzir podršku neokonzervativaca koju je Bajden dobio, kao i progresivne ideje njegove Demokratske partije, jasno je da se Amerika ponovo vraća na scenu kao ’’vođa slobodnog sveta’’.
      Pored velikih izazova koje je proizvela pandemija COVID-19, Amerika će morati da ponovo uspostavi unutrašnje jedinstvo i povrati svoj međunarodni uticaj. Postizanje novog sporazuma o nuklearnoj oružju sa Iranom, kreiranje spoljne politike prema Kini, samo su neki od izazova sa kojima će se suočiti Bajdenov kabinet.
      Postavljanjem Entoni Blinkena za Državnog sekretara, Bajden je poslao poruku svima da se Amerika neće ustručavati od intervencija u međunarodnoj zajednici i sučeljavanja sa autoritarnim režimima. Postavljanjem Džona Kerija za specijalnog predsedničkog predstavnika zaduženog za klimatske promene i vraćanje Amerike u Pariski sporazum ukazuje se na jasan diskontinuitet sa Trampovom politikom nemarnosti za najalarmantnije globalno pitanje. Postavljanje Kamale Haris za potpredsednicu, kao i balansirana rasna i rodna zastupljenost u kabinetu, takođe su pokazatelj američkom povratku liberalnim i progresivnim idejama.
      Nije pogrešno reći da će Bajdenova spoljna politika predstavljati kontinuitet sa Obaminom, uz pojačanu odlučnost i samouverenost neokonzervativnih pristalica. Može se reći da su neokonzervatvci pronašli svoje dom u kabinetu Džo Bajdena, ali za razliku od Buševog perioda, moraće da podrede svoje metode progresivnom i liberalnom karakteru Demokratske stranke.

      Budite u toku sa svetskim političkim trendovima!

      Prijavite se na našu mejling listu i slaćemo Vam najsvežije analize o spoljnoj politici.

        Kako su republikanci i demokrate zamenili uloge

        Kako su republikanci i demokrate zamenili uloge

        Drugog jula 1964. godine, američki predsednik Lindon Džonson potpisao je Zakon o građanskim pravima. U društvu lidera borbe za građanska prava, Martina Lutera Kinga, stavio je svojim potpisom tačku na segregaciju crnačke populacije.
        Ono čega je i predsednik države, demokrata, Lindon Džonson verovatno bio svestan, jeste da je svojim potpisom stavio tačku i na dotadašnje političke pozicije svoje partije. Demokratska stranka je nakon ovog progresivnog iskoraka teško mogla da ostane partija sa istom strukturom podrške, ali na to ne mogu računati ni njihovi ljuti protivnici republikanci. Ove promene su bile veoma brze i nakon 60 godina, izgleda da dobijaju svoj finalni oblik.
        Nastavite čitanje
        Da li Bajden može da pomiri Ameriku?

        Da li Bajden može da pomiri Ameriku?

        „Na izbore izlazim kao ponosni demokrata, ali ću vršiti vlast kao američki predsednik. Radiću i sa demokratama i sa republikancima. Radiću podjednako posvećeno i za one koji me ne podržavaju i za one koji me podržavaju.“ Ove rečenice izgovarao je Džo Bajden u jednom od spotova iz samog finiša kampanje.
        Ovaj predizborni spot, pod nazivom „Indivisible“ (Nedeljivi), u jednom minutu najbolje je sumirao planove budućeg predsednika. U ovom videu govori da će od prvog dana biti posvećen stavljanju kovida pod kontrolu, doneti ekonomski program koji će nagrađivati rad a ne samo bogatstvo, obezbediti dostupan zdravstveni sistem, kao i da će vratiti veru u demokratiju.
        Koliko god se Džo Bajden trudio da pošalje ohrabrujuću poruku biračima u doba nekoliko paralelnih kriza, postavlja se pitanje da li će događaji u 2021. moći da prate te reči.
        Nastavite čitanje
        Potraga za ravnotežom u srpsko-kineskim odnosima

        Potraga za ravnotežom u srpsko-kineskim odnosima

        Početkom septembra predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić, sedeo je u Ovalnoj sobi pored svog američkog kolege, Donalda Trampa, i kosovskog premijera, Avdulah Hotija, kako bi najavio obnavljanje ekonomskih veza sa Kosovom. Iako je ovo jedan od najvećih napredaka koje su ove dve strane napravile u poslednjoj deceniji, vest je došla kao iznenađenje. Paralelno sa obnavljanjem ekonomskih veza, obe strane su potpisale sporazum kojim su se obavezale da neće koristiti 5G opremu „nepouzdanih proizvođača“, prećutno misleći na Huavei, uskladivši se tako sa američkom politikom.
        Tako je pred “Čelično prijateljstvo” između Srbije i Kine koje je još jednom potvrđeno tokom prvih meseci pandemije, postavljen novi izazov. Trenutna američka administracija pokušava da iskoristi svaku diplomatsku priliku da se suprotstavi Pekingu. Srbija nije mogla da odbije ili odustane od delova sporazuma, pogotovu zato što su finansijska sredstva bila obećana zauzvrat.
        Ipak, po povratku u Beograd, srpski zvaničnici su se javno obavezali da će produbiti saradnju sa Kinom i Huaveijem. Kinesku ambasadorku je predsednik Vučić lično uverio da će Srbija nastaviti sa razvojem bilateralne saradnje u svim oblastima, uključujući i telekomunikacije. Nedugo zatim Premijerka Ana Brnabić je otvorila Huavei centar za inovacije i digitalni razvoj u Beogradu.
        Počevši od Inicijativa 17+1 i „Pojas i put“ (BRI), preko kojih je Kina pozajmila i uložila više od 9 milijardi dolara, do uzajamne podrške u političkim pitanjima kao što su Tajvan ili Kosovo, poslednje godine su pokazale da Srbija brzo postaje jedan od omiljenih poslovnih i političkih partnera Kine. Uprkos nedavnim kontroverzama oko novog zakona o nacionalnoj bezbednosti u Hong Kongu i kampova za reedukaciju u Sinđangu, Srbija je dokazala svoju lojalnost i odanost Kini. S obzirom na ove okolnosti, tok ovog prijateljstva, koji se godinama gradi, teško će se promeniti.
        Nastavite čitanje