Drugog jula 1964. godine, američki predsednik Lindon Džonson potpisao je Zakon o građanskim pravima. U društvu lidera borbe za građanska prava, Martina Lutera Kinga, stavio je svojim potpisom tačku na segregaciju crnačke populacije.
Ono čega je i predsednik države, demokrata, Lindon Džonson verovatno bio svestan, jeste da je svojim potpisom stavio tačku i na dotadašnje političke pozicije svoje partije. Demokratska stranka je nakon ovog progresivnog iskoraka teško mogla da ostane partija sa istom strukturom podrške, ali na to ne mogu računati ni njihovi ljuti protivnici republikanci. Ove promene su bile veoma brze i nakon 60 godina, izgleda da dobijaju svoj finalni oblik.
Republikanci i demokrate nekada
Kada se uporede republikanci i demokrate pre 1960-ih sa onima danas, vrlo je teško prepoznati da se radi o istim partijama. Iako stranke mogu retorski ponekad ličati na današnje, struktura njihovog biračkog tela i programski ciljevi bili su prilično različiti.
Od Frenklina Delano Ruzvelta, demokrate su postale populistička partija „radnog naroda“ koja je okupljala zanimljivu koaliciju: farmera, vlasnika malih radnji i tvrdih konzervativaca sa Juga, kao i radnika i manjina iz velikih gradova. Sa takvom biračkom bazom, mahom se zalagala za intenzivnu državnu intervenciju u privredi, ali je po društvenim pitanjima bila prilično konzervativna.
Na drugoj strani, republikanci su bili elitistička i značajno progresivnija partija. Svoju bazu, republikaci su nalazili u severnoj protestantskoj populaciji, visokobrazovanima, profesionalcima, velikom kapitalu, a određenog uspeha su imali i među afroamerikancima. Za razliku od demokrata, republikanci su bili partija bliža tržišnoj privredi i društveno dosta manje konzervativna snaga.
Međutim, 1960-te su poremetile ovaj balans snaga, te je evolucija obe partije promenila svoj smer.
Dinamične 1960-te
Iako su demokrate zahvaljujući Lindonu Džonsonu i njegovim legislativnim sposobnostima, mogli da slave moralnu pobedu zbog ukidanja segregacije, to se drastično prelomilo na deo njihovih glasača. Ovo kontroverzno kulturološko pitanje razbesnelo je južnjačku konzervativnu bazu i njihove lidere segregacioniste. Alternativu su brzo potražili u trećem kandidatu, segregacionisti Volasu, koji je imao ogroman uspeh u južnim državama.
Kako su demokrate gubile svoju južnu bazu, koja im je bila verna i tokom najvećih poraza protiv republikanaca, tako su republikanci koristili tu priliku. Ričard Nikson je, kroz poruke „zakona i reda“ protiv afroameričkih izgrednika i kroz detaljnu strategiju približavanja razočaranim Južnjacima, brzo stvorio novu bazu svoje partije.
Na drugoj strani, demokrate su skrenule kulturološki ulevo, pod uticajem kontrakulturnog pokreta i uspona „nove levice“. Ovo skretanje je omogućilo proboj demokrata kod visokobrazovanih, urbane populacije i među intelektualnom elitom, ali je krenulo da stvara izvestan razdor u odnosu na većinsku Ameriku i radničku klasu. Od 1960-ih i kroz 1970-te, partije su izvršile prvu veliku razmenu birača, koja je rezultovala ojačavanjem demokrata u urbanim centrima, a republikanaca širom konzervativnih južnih država.
Dominacija republikanaca do 1990-ih
Kroz 1980-te, republikanci su se uspešno sa Reganom transformisali u ubedljivo dominantnu snagu. Uz novu preuzetu bazu od demokrata, ova partija je uspela da održava ogromnu podršku obrazovanih belaca iz predgrađa. Dok su demokrate predstavljale ubedljivo manju grupaciju kulturološki levih ljudi, radnika i manjina, republikanci su imali kod ostalih slojeva imidž kompetentnih i realističnih lidera.
"
Nakon 60 godina, partije su pod uticajem brojnih društvenih i ekonomskih promena zamenile uloge u društvu i vrste birača koje zastupaju. Ova promena nije finalizovana zbog ostataka iz prošlosti, ali trendovi idu u prilog ovom vidu nove polarizacije.
"
Po pitanjima ekonomije, borbe protiv kriminala ili spoljne politike, desničarska republikanska politika imala je značajnu podršku većinskih belaca. Ovo je demokrate ostavilo kao snagu liberalnih urbanih centara i afroamerikanaca, što je doprinelo sa tri ponižavajuća poraza demokrata na predsedničkim izborima 1980, 1984. i 1988.
Do početka 1990-ih za demokrate je važilo da predstavljaju otuđenu snagu, koja predstavlja samo uski kor svojih birača. Političke pozicije partije su bile značajno više ulevo od prosečnog birača, a postojala je sumnja da li partija može kompetentno voditi državne poslove.
Promene i povratak demokrata
Od odlaska Lindona Džonsona 1960-ih do početka 1990-ih, pozicija Demokratske stranke je bila veoma nepovoljna. Republikanska koalicija birača bila je većinska i pobednička, dok su demokrate zabeležile tek jedan pobednički mandat sa Džimijem Karterom 1976. Ovaj gubitnički period naveo je demokrate da se politički repozicioniraju i prošire ciljnu grupu birača.
Demokratska stranka je modifikovala svoje stavove u odnosu na ekonomiju, borbu protiv kriminala i spoljne politike bliže prosečnom srednjeklasnom belcu. Na čelu sa Bilom Klintonom partija je od stranke levičara odrođenih od realnih problema postala partija koja se nadmetala sa republikancima za glasove srednje klase. Ova korekcija je stranku ponovo učinila pobedničkom snagom i novi predsednik demokrata postao je prvi reizabrani predsednik iz ove stranke posle Ruzvelta.
Takmičenje novih demokrata sa republikancima među belačkom srednjom klasom, uz tradicionalnu podršku manjina u demografskoj ekspanziji, demokrate je pretvorilo u novu dominantnu snagu. Republikanci više nisu bili jedini koji su monopolisali podršku većine, već je trend promenio smer. Demokrate su od 1992. do danas, na svim predsedničkim izborima sem 2004, i kada su gubili i kada su pobeđivali imali većinu glasova.
Finalna transformacija
Velike kulturološke i ekonomske promene u prethodnih 30 godina, uticale su na završnu promenu stranaka i njihove strukture podrške. Globalizacija, Svetska ekonomska kriza i tehnološki napredak imali su razoran efekat po radnička uporišta demokrata na Srednjem Zapadu. Kapital i radna mesta su se sve više koncentrisali u velikim urbanim centrima, dok je intenzivna imigracija Hispanosa menjala strukturu stanovništva u državama uz granicu sa Meksikom.
Takođe, američko društvo je po većini kulturoloških pitanja skrenulo ulevo. Dok su, do ne tako davno, republikanci plašili javnost da će sa demokratama doći gej brakovi kao vid opasnosti, danas su LGBT prava priznata bez rezerve od obe partije.
Ovi trendovi pretvorili su demokrate u partiju koja se oslanja na bazu liberalnih urbanih glasača i manjine. Iako to može ličati na Ruzveltovsku bazu glasača iz urbanih sredina i manjina, ta sličnost je samo u formi. Demokrate su od konzervativne partije radničke klase postali partija koju glasaju liberalni i sve bogatiji slojevi iz bogatijih delova bogatih država.
Ko su danas republikanci i demokrate?
Današnja Demokratska partija je progresivna partija elite, profesionalaca, dobrostojeće populacije iz predgrađa i manjina. Republikanska partija je sa druge strane kao reakciju na ovu ekspanziju demokrata, sa Trampom uspela takođe da izvrši transformaciju. Uz stadardnu konzervativnu bazu, najvećim delom na Jugu, partija se usmerila na belce radnike iz opadajućih industrijskih uporišta i konzervativne manjine.
Republikanska partija je danas populistička partija i sve više oslonjena na konzervativne slojeve i belce radnike iz bivših demokratskih tvrđava. Uz njih partija je uspela da napravi proboj kod konzervativnih radnika hispanosa i dela afroamerikanaca, i to uglavnom muškog roda. Iako ima podršku dela najbogatijih, poput industrije fosilnih goriva, primetno je da je tehnološka industrija budućnosti bliža njihovim protivnicima.
Nakon 60 godina, partije su pod uticajem brojnih društvenih i ekonomskih promena zamenile uloge u društvu i vrste birača koje zastupaju. Ova promena nije finalizovana zbog ostataka iz prošlosti, ali trendovi idu u prilog ovom vidu nove polarizacije. Dok su republikanci do 1960-ih bili partija zadovoljnih i ne naročito željnih radikalne promene, danas su demokrate najvećim delom ta snaga. Demokrate su dugo bile snaga nezadovoljnih i gubitnika, dok su danas oni koji artikulišu nezadovoljstvo republikanci.
Džo Bajden i Donald Tramp dobro predstavljaju ove dve razlike. Dok prvi predstavlja umerenost i racionalnost, ali i establišment i dosadu, Tramp predstavlja iracionalnu energiju i bes koji želi da sruši sistem. Sledeća generacija lidera u obe partije, gotovo izvesno će ove procese transformacije završiti. Ono što ostaje glavni izazov je da li će takva Amerika biti stabilna ili će se haos 1960-ih sa početka procesa, ponovo vratiti.
Tekst je originalno objavljen na portalu Talas.rs 12.01.2021.
Budite u toku sa svetskim političkim trendovima!
Prijavite se na našu mejling listu i slaćemo Vam najsvežije analize o spoljnoj politici.
