Takva tendencija opadanja levice u Francuskoj nije jedinstvena pojava, jer su brojne evropske socijaldemokratske partije doživele opadanje od krize Evrozone do pandemije COVID-19, kada su zabeležile privremeni oporavak. Međutim, francuski primer ima dodatnu važnost, jer su kulturološke promene koje se dešavaju prilično vidljive. U drugim državama Evropske unije takođe se mogu primetiti slični obrisi.

Posledica ovog trenda može biti značajno konzervativniji evropski kontinent, što sa sobom nosi i druge političke reperkusije. Pobeda Emanuela Makrona označila je opredeljenje većinskog dela Francuske da ne želi da preda političku moć desnim populistima. Ipak, to ne znači da francuski građani u potpunosti odustaju ili se ne slažu sa njihovim idejama desnih snaga. Kampanja u ovoj državi i političke teme u javnosti govore da je tendencija suprotna.

Francuska kao fertilno tlo za krajnju desnicu

Holandski politikolog Kas Mad, specijalizovan za pitanja krajnje desnice, naveo je nekoliko preduslova za pojavu jake partije ove vrste u nekom društvu. Ti preduslovi su najčešće nekoliko vrsta sentimenata koji su uveliko rašireni u stanovništvu i koji predstavljaju fertilno tlo za desni populizam. Populistički lideri kroz svoju retoriku mogu lako zidati podršku naslonjenu na takve sentimente.

Prvi sentiment je “antielitizam” najčešće manifestovan kroz rašireno nezadovoljstvo vladajućim elitama, često kroz izjave poput:”Ovi gore rade samo za sebe, a ne misle na nas”. Drugi sentiment je “nativizam”, odnosno protivljenje dolasku stanovništva stranog porekla i naglašavanje prava domicilnog stanovništva. Treći sentiment predstavlja “autoritarizam”, neretko manifestovan kroz traženje većih kazni za počinioce kriminalnih dela i više “reda i zakona”. 

U prethodnih deset godina, francusko društvo zabeležilo je nagomilavanje upravo ovih sentimenata i manjak političara koji bi ova pitanja adresirali sa pozicije koja nije populistička. Pitanje imigracije i islama gotovo je stalna tema u ovoj državi  i pre početka migrantske krize u Evropi 2014. Po pravilu, ovaj tip kulturološki kontroverznih tema odgovarao je desnici svuda, a naročito onim političarima koji su uspeli da u svojim političkim narativima spoje pitanje islama, imigracije i terorizma kao koherentan negativan proces.

Neretko, uprkos progresivnim porukama u predizbornim kampanjama, francuski političari su tokom trajanja mandata skretali udesno po pitanjima: imigracije, islama, uloge policije i bezbednosti. To je bio slučaj sa sva tri poslednja predsednika, ali je jedino Emanuel Makron uspeo da bude reizabran. Uprkos promeni retorike u odnosu na kampanje, francuski predsednici nisu zadovoljavali taj deo glasačke baze, koja se samo dodatno radikalizovala udesno. Mahom su se postojeći sentimenti ,pogodni za desni populizam, samo reprodukovali, a malo političara ih je adresiralo i suprotstavljalo im se.

Uspon desnice i radikalizacija

Za razliku od drugih evropskih država, Francuska je bila malerozna što se političkih i društvenih zbivanja tiče. Migracija iz islamskih država kroz decenije nije adekvatno integrisana u društvo. Upečatljivi teroristički napadi islamista u prethodnoj deceniji podgrejali su postojeći antiislamski i antimigrantski sentiment.

Levičarska vlast Fransoa Olanda i njegovih socijalista pokazala se kao haotična, sa promenama političkih pozicija za 180 stepeni tokom istog mandata, kao i nevešta u adresiranju ekonomskih problema. Sve navedeno je pogodovalo francuskoj desnici da se ponudi kao bolje rešenje na date probleme, a naročito antisistemskom delu desnice.

Pojava Erika Zemura, kao najradikalnijeg antimigrantskog i antiislamskog glasa je očekivana posledica ovih tendencija. Njegova retorika sadrži i “teoriju velike zamene“, kao teoriju zavere koja podrazumeva da postoji navodni plan da se evropsko stanovništvo zameni afričkim i bliskoistočnim, a teorija se u anketama primila kao istinita kod velikog broja stanovnika.

Dodatni problem  predstavlja to što su i umereniji političari, poput republikanske kandidatkinje Valeri Pekres, (zlo)upotrebljavali ovu retoriku. Iako Francuska ima tek oko 10% ljudi migrantskog porekla, a od toga manje od polovine iz Afrike, propaganda francuske desnice je od afričke migracije proizvela najalarmantnije pitanje.

U ovakvim okolnostima pomeranja ka desnici, u kom je i sam Emanuel Makron učestovao sa svojom revizijom stavova ka konzervativizmu, Zemur može biti samo početak, kako kažu pojedini članci. Slične tendencije jačanja desnog populizma i usvajanja njihovih stavova i od strane mejnstrim partija, vidljivo je u brojnim državama.

To se može videti u: Danskoj, Švedskoj, Italiji, Španiji, Holandji i gotovo svim bivšim socijalističkim državama. Oko imigracije danske socijaldemokrate, Marin Le Pen ili italijanski Poket pet zvezda imaju identične stavove, iako dolaze iz tri različite porodice partija. Zato se može i opisati kao evropski trend.

Koraci ka zatvorenijoj Evropi?

U SAD-u i Ujedinjenom Kraljevstvu društva su se, za razliku od kontinentalnih evropskih, prilično pomerila ulevo. Jedina sfera u kojoj su američki i britanski glasači danas konzervativniji nego pre deset, 20 ili 30 godina je imigracija. Međutim, uprkos tom povećanom skepticizmu i retorici, imigracija u obe države neprekidno postoji, a u Ujedinjenom Kraljevstvu čak obara rekorde.

Kod najmlađih generacija u obe države, procenat podrške za demokrate odnosno laburiste, ubedljivo je najveći. Značajan deo najkonzervativnijih zajednica u obe države takođe umire ekonomski, ali i doslovce (demografski). U angloameričkom svetu, progresivizam zato ima veliku perspektivu.

Na drugoj strani, evropski kontinent beleži suprotan proces i svojevrsno “zatvaranje“. U Italiji i Francuskoj, za razliku od SAD i UK, ogroman procenat mladih glasa za populističke stranke. Iako su deindustrijalizovani delovi Francuske, Italije ili Austrije glavni generatori desnog populizma, najkonzervativnije snage uspevaju da dolaze i do pojedinih gradova i regiona srednje razvijenosti. 

Iako podrška članstvu u Evropskoj uniji stoji visoko u praktično svakoj članici, značajan deo stanovništva u anketama bi tu Uniju zatvorio od ostalih, bilo individualno migranta, bilo čitavih država koje bi želele da budu deo istog kluba. Francuska je praktično najbolji primer za sve navedeno.

Ukoliko buduća Francuska bude sve više težila vrednosno ka Zemuru, a kontinentalna Evropa ka Francuskoj, buduća Evropa će izgledati u potpunosti drugačije. Od vitalnog mladalačkog ujedinjujućeg progresivizma od pada Berlinskog zida do danas, može skrenuti u staračku zatvorenost i staromodni konzervativizam.

Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Američke Države kreću se u prilično različitom smeru, iako u svom društvu beleže jake desničarske glasove koji se protive aktuelnim društvenim tendencijama. Emanuel Makron na ovogodišnjim izborima pobedio je desni populizam na biračkim mestima. Na drugoj strani, desni populizam je pobedio u Francuskoj u društvu i van biračkog mesta. Uspeo je da značajan broj građana uveri da je ova teza istinita.

Tekst je originalno objavljen na portalu Talas 06.05.2022.

Objava Francusko skretanje udesno se prvo pojavila na Novi treći put.

Možda deluje paradoksalno da u jednoj od država sa najdužom i najsadržajnijom levičarskom tradicijom ovaj ideološki pol nestaje. Međutim, pred sledeće predsedničke izbore u ovoj državi, svi kandidati levo od centra stoje slabo. Najjači levičarski kandidat je trenutno na dalekom petom mestu u anketama, iako je u prethodni izborni ciklus Socijalistička partija u trku ušla za pozicije vlasti. Da li su ovo pokazatelji trajne propasti francuske levice i koliki je rizik da stvarno nestane?

Francuska levica i istorijski izazovi

Socijalistička tradicija u Francuskoj je veoma jaka i decenijama se manifestovala samouvereno i kroz političku arenu. Od Pariske komune, preko protesta 1968, brojnih levičarskih javnih intelektualaca do ubedljive vlasti socijaliste Fransoa Miterana od 1981. do 1995. levičarski duh u ovoj državi je živeo. Sa svojom poreskom politikom, snažnim sindikatima i učešćem države u privredi, ostala je kao i ekonomija praktično više kreirana po levičarskim principima. Jedan od aktulenih svetskih najpoznatijih ekonomista koji se bavi ekonomskim nejednakostima, Toma Piketi, ne dolazi slučajno baš iz ove države.

Socijalistička partija, kao politički reprezent ovog jakog sentimenta u društvu, bila je nakon Drugog svetskog rata dostojan protivnik konzervativnim degolističkim snagama. Iako je često imala konkurenciju u potentnim komunistima, uspevala je da dođe do parlamentarne većine i u slučaju Fransoa Miterana ili Franosoa Olanda i do ključnog predsedničkog mesta. Međutim, kraj Hladnog rata i promene koje donosi globalizacija značajno slabe potencijal ove političke opcije.

Tehnološka revolucija i globalizacija vrše jak udar na radničku bazu ove partije i sindikate. Broj radnika u prozivodnji u Francuskoj drastično je pao u poslednjih 20 godina. Od 1999. je od 4 239 000 radnika u proizvodnji do 2017. ostalo 3 298 000 radnika, odnosno – broj se smanjio skoro za ¼, za manje od 20 godina. Slična je situacija i kada se pogleda članstvo u sindikatima, ali i stavovi radnika koji se po društvenim kulturološkim pitanjima pomeraju ka tvrdoj desnici. Na ovaj način su leve snage ostale bez svoje najtvrđe baze, a nezaodvoljno bivše radništvo još od 1990-ih svoje spasioce nalazi u desnom populizmu porodice Le Pen.

Posledice ovog prvog udara bile su vidljive već na predsedničkim izborima 2002, kada socijalistički kandidat Žospen nije prošao u drugi izborni krug. Ovo mesto, koje se smatralo rezervisanim za kandidata levice, zauzeo je tvrdi desničar Žan Mari Le Pen. Navedene tendencije su se sa krizama od 2008. samo dodatno intenzivirale.

Propadanje levice

Francusko društvo je u prethodnoj dekadi zabeležilo jasan opšti zaokret ka desnici, iako je od 2012. do 2017. na vlasti bila koalicija socijalista i njihovih tradicionalnih partnera. Osim navedenih ekonomskih trendova koji su intenzivirali pritisak na radnike i njihovo skretanje ka desnici, postoje dodatno opterećujuća pitanja za bavljenje progresivnom politikom.

Prvo među njima je kontroverzno pitanje islama, koje u ovoj državi u talasima eskalira u javnom mnjenju i koje generalno pogoduje konzervativnim snagama. Teroristički napadi islamskih fundamentalista, religijski motivisani incidenti u školama ili problemi u manjinskim predgrađima “banlieues” su najčešći povodi koji ovo pitanje vraćaju u centar zbivanja. U takvim talasima društvo većinski generiše desničarske konzervativne sentimente, što nije pogodno za levicu. Takvih talasa je u Francuskoj u prethodnoj deceniji bilo dosta.

Uz ovaj problem, veliku prepreku za levicu je predstavljalo migrantsko pitanje. Kao kulutrološki polarizujuća pojava u javnom mnjenju, ovo pitanje naročito je kompleksno za leve snage. Određivanje prema migrantima deli glasačku bazu ovih stranaka na dva dela. Urbana srednja klasa i progresevni visoobrazovani sloj mahom je tolerantan po ovom pitanju i otvoren prema imigraciji. Na drugoj strani, radnički slojevi su dosta konzervativni po ovom pitanju iz ekonomskih interesa, ali i kulturološkog konzervativizma.

Kako god da se leve partije opredele izgubiće deo glasača. Otvorenost prema imgiraciji najčešće znači odlivanje radnika ka tvrdoj desnici, a zatvorenost odlivanje urbanih progresivaca ka liberalnim snagama. Francuska je država u kojoj je imigracija važno pitanje i česta tema u javnom mnjenju, a što je više aktuelna tema, to je levici teže da se politički takmiči u takvom okruženju.

Uz ove objektivne otežavajuće faktore, ne bi trebalo zaboraviti i da je haotična vlast Fransoa Olanda i socijalista od 2012. do 2017. dodatno uništila krediblitet ove opcije. Iako je počeo svoju vlast kao tvrdi levičar i “borac protiv globalnog finansijskog kapitala”, u toku mandata napravio je zaokret za 180 stepeni u protržišnog reformatora. Uz migrantski pritisak, terorističke napade i nizak ekonomski rast, partija je vlast završila potpunim fijaskom njenog predsedničkog kandidata Benoa Amona koji osvaja tek 6% glasova. Time se percepcija snage ove stranke trajno spušta dosta nisko, a moguće i nepovratno.

Francuska levica pred izbore

Izbori u Francuskoj održavaju se za nekoliko meseci i većinski su oukvireni kao pokušaj centriste Emanuela Makrona da odbrani svoju poziciju od raznolikih desničarskih izazivača. Protiv sebe za početak ima protivnicu sa prethodnih izbora, desničarku Marin Le Pen. Osim nje, na još tvrđoj desnici ima političkog publicistu Erika Zemura, ali i predstavnicu degolističkog establišmenta, Valeri Pekres. Levičarska konkurencija usitenjena je i slaba.

I ove godine u igri je levi populista Žan Lik Melanšon, ali dosta oštećenijeg političkog kredibliteta od prošlih izbora sa tek oko 10% podrške. Zeleni kandidat Janik Žado predstavlja umerenu i relativno popularnu ličnost, ali ga kao kandidata za kog bi glasalo smatra manje od 9% birača. Socijalisti su kandidovali gradonačelnicu Pariza Anu Idalgo, koja uprkos samouverenoj pobedi na lokalnim izborima u Parizu, na nacionalom nivou se meri tek na 3% do 5%. Uz navedene ličnosti, u opticaju je i nekoliko manje relevatnih kandidata tvrde levice.

Kada se podrška svih navedenih kandidata na levom spektru sabere, radi se tek o četvrtini biračkog tela. To predstavlja manje od podrške koju je Fransoa Oland samostalno osvojio u prvom krugu predsedničkih izbora 2012. Ovakav razvoj događaja predstavlja veliku opasnost za dalju poziciju levice na političkoj sceni ove države, jer se trenutno nalazi u riziku ulaska u spiralu propadanja koja vodi u nestanak. Takav scenario predstavlja upozorenje za praktično sve političke opcije u današnjem svetu, jer ukoliko je levica u Francuskoj u riziku od nestanka, u savremenoj političkoj areni niko nije bezbedan i siguran.

Tekst je originalno objavljen na portalu Nova S 25.12.2021.

Objava Propast francuske levice se prvo pojavila na Novi treći put.

Zastupanje većeg korišćenja nuklearne energije i globalnog proširivanja kapaciteta danas je nešto popularnije, iako su polazne tačke bile niske. Ovaj vid elektrana trpeo je velike kritike, bio je izvor brojnih demonstracija širom Zapada, a par velikih incidenata stvorilo je percepciju o nuklearnoj energiji kao vrlo rizičnoj. Državne regulacije iz ‘70. i ‘80. su i smanjile prostor za njihovu veću ekspanziju. Njeni zastupnici naspram toga imaju jaku argumentaciju o izostajanju emisija CO2 i brzini kojom se one mogu smanjivati kroz podizanje nuklearnih elektrana. Trendovi se razvijaju u više smerova, te ih zato vredi i analizirati.

Nuklearna energija danas

Iako je u pitanju izvor električne energije koji je prisutan do 1950, već od ‘70. nuklearna energija postala je prilično nepopularna. U ovom periodu najčešće je bila meta aktivista koji se bave pitanjima zaštite životne sredine i postale su povod za brojne demonstracije širom sveta. U nemačkom slučaju je taj aktivizam otišao toliko daleko da je nakon par decenija borbe doveo do čak potpunog zatvaranja nuklearnih elektrana u ovoj državi. U ostatku sveta dometi pokreta bili su dosta manji,  što govori o generalnoj ekspanziji ovog izvora energije kroz decenije. 

Sve više država razmatra njihovu upotrebu, te danas u svetu postoji preko 400 aktivnih komercijalnih nuklearnih reaktora koji su u funkciji, čak 55 koji su izgradnji i preko 100 koji su u planu. Aktuelni evropski energetski problem naveo je i britanskog premijera da u poslednjim nedeljama sve više priča o novim nuklearnim elektranama u Ujedinjenom Kraljevstvu i potencijalnoj izgradnji novih u Velsu. Francuski predsednik Emanuel Makron takođe se naslanja na prethodnu francusku tradiciju upotrebe ovih izvora i najavljuje dodatno investiranje u male nuklearne reaktore. Takođe, javlja se i jak lobi na nivou Evropske unije da se ovaj energetski izvor proglasi kao “čist”. 

Uprkos ekspanziji i blagoj promeni percepcije danas se samo 10% svetske električne energije proizvede iz ovog izvora. Ugalj je i dan danas zaslužan za oko 2/5 električne energije, a prirodni gas za oko ¼, te ovi veliki proizvođači zagađenja višestruko nadmašuju udeo nuklearne energije. Delom su za to zaslužne navedene regulacije, delom loša javna percepcija, a delom i državne energetske politike subvencija koje su ovoj industriji onemogućavale da dobiju na ekonomiji obima, a delom je zaslužan i manjak standardizacije. Uz sve navedene prepreke, deluje da ovaj energetski izvor nije izgubio bitku i razloga je nekoliko.

Pouzdanost i rizici

Od kada je atomska energija postala poznata široj javnosti, njen imidž je bio mahom negativan. Razlozi su brojni i proizilaze od različitih velikih događaja, pa do popularne kulture i streotipa koji su bili vezivani za nju često i kroz humor. Prva negativna asocijacija je naravno njena razorna moć demonstrirana kroz vojnu upotrebu, ali i različite nuklearne testove širom sveta. Ovaj potencijal za destrukciju stvorio je očekivnu skepsu i u odnosu na nuklearne elektrane. 

Incidenti poput incidenta na ostrvu Tri milje 1979, Černobila iz 1986. i Fukušime iz 2011. su dali dodatnu potvrdu tom strahu. Paralelno sa realnim incidentima, popularna kultura je ovaj rizik prenaglašavala, te su u filmovima ili serijama proizvod nuklearne energije razne nemani, mutanti, Godzile ili su uvek uzrok razornih incidenata zbog ljudske nekompetentnosti.

Takva percepcija je dobrim delom ostala do današnjeg dana, te u većini demokratskih država među anketiranim stanovništvom ostaje vrlo nepopularna. Na momente je čak po popularnosti padala i ispod uglja, koji je jedan od glavnih proizvođača štetnih gasova. U autoritarnim državama poput Kine ili Rusije je situacija nešto drugačija i ove države su prvaci po broju reaktora koje otvaraju ili planiraju da otvore.

Međutim, u realnosti se nuklearna energija pokazala kao prilično stabilan i pouzdan izvor električne energije, a i najmanji izvor žrtava. Po analizi Harvard Univerziteta u svetu je 2018. od posledica zagađnja od fosilih goriva umrlo čak 8 miliona ljudi. Ukoliko se sve direktne i indirektne žrtve nuklearne energije za preko 60 godina njihove upotrebe saberu, u pitanju su žrtve koje su manje od dnevnih žrtava spaljivanja fosilnih goriva.

Komparativnih prednosti ovog izvora energije ima još. Sav nuklearni otpad do sada proizveden u svetu mogao bi da stane na jedan fudbalski stadion. Takođe, savremeni modeli reaktora mogu reciklirati svoj otpad kao gorivo sve dok gotovo i ne ostane radioaktivnog otpada. Kvantitativno je potrebno manje materijala da bi se proizvela ogromna energija, ukoliko se ovaj izvor energije poredi sa ostalim načinima proizvodnje. Kao najvažnija prednost je naravno da proizvodnja nuklearne energije ne emituje ugljendioksid (CO₂). Uticaj nuklearne energije na životnu sredinu jedva se registruje u poređenju sa katastrofom koje su na planeti izazvala (i izazivaju) fosilna goriva.

Države koje su najbrže smanjile svoje štetne emisije mahom su se oslanjale na zatvaranje termoelektrana na ugalj, a otvaranje nuklearnih elektrana. Primeri za to su naravno spomenuta Francuska, ali i Švedska. Ovi primeri i aktuelni obim globalne klimatske krize, mnoge ekologe navode na neki vid pragmatizma. Taj pragmatizam se zasniva na podržavanju nuklearne energije kao načina da se najbrže redukuju globalne štetne emisije, uprkos drugim manjkavostima koje ekolozi evidentiraju u odnosu na ovaj energetski izvor. 

Nuklearni pragmatizam ekologa

Ukoliko bi ekolozi birali najidealniji način da se redukuju aktuelne štetne emisije, najveći broj njih najradije bi preporučio solarnu energiju i energiju vetra. Jedan broj njih bi zastupao i koncept takozvanog degrowth-a, odnosno procesa suprotnog od ekonomskog rasta. Iako ovaj vid leve varijacije na “politiku štednje” ima popularnost kod dela zelenih, većina realističnih ekologa se na nju neće osloniti. Inovacije u sferi napretka baterija ili solarnih panela, redukovali su cenu ovog izvora energije i omogućile da bude dostupniji. To se vidi i u rastu upotrebe i solarne energije i energije vetra širom Zapada. 

Naravno, dinamika kojom upotreba fosilnih goriva biva zamenjena obnovljivim izvorima energije je isuviše spora da bi se postigli ciljevi iz Pariskog klimatskog sporazuma. Uprkos napretku u dostupnosti i efikasnosti, ona i dan danas nije dostigla potrebni nivo isplativnosti bez ozbiljnije državne finansijske intervencije. Takođe, uz oba navedena izvora postoje i rizici njihove zavisnosti od vremenskih prilika, što predstavlja svojevrsnu nestabilost. Kombinacija oslanjanja na obnovljive izvore energije u kombinaciji sa degrowth pristupom ekonomiji bi možda mogao da ima efekta, ali uz ogromnu cenu koju bi platio životni standard građana i ukupno bogatstvo sveta.

Na drugoj strani, pragmatičniji deo ekološke zajednice ima razuman vid tolerancije za upotrebu i nuklearne energije u određenoj meri. Uranijum, kao najčešće nuklearno gorivo, oskudan je baš kao i fosilna goriva poput nafte ili prirodnog gasa, ali je dva miliona puta moćniji od nafte u energiji koju proizvodi. Francuska koja ima četiri puta više stanovnika od Holandije i skoro tri puta veću privredu, trenutno proizvedi duplo manje štetnih emisija, upravo zahvaljujući energiji nuklearne fisije.

Kao racionalna alternativa aktuelnoj dominaciji energije proizvedene iz fosilnih goriva, koja stvara katastrofalne posledice po životnu sredinu i ljudske živote, može se argumentovati kombinacija nuklearne energije i obnovljivih izvora energije. Više ulaganja u inovacije u obe sfere će izvesno umanjiti cenu i povećati dostupnost ovih tehnologija, a kroz paralelnu primenu bi se redukovale ukupne štetne emisije značajno brže. 

Kada se pitanje posmatra i iz ugla politike, desničarsko biračko telo koje je često skeptično prema većoj ekološkoj intervenciji države, neretko ima i afirmativno mišljenje o nukleranoj energiji. To je slučaj i u Francuskoj i u SAD-u, koje uprkos različitim sentimentima birača o klimatskim promenama, imaju poklapanje da je nuklearna energija mnogo popularnija kod desnice nego kod levice. 

U američkom slučaju, i po anketi Gallup-a i anketi Green Advocacy Project podrška upotrebi nuklearne energije je skoro duplo veća kod republikanaca nego kod demokrata. To ostavlja političkog prostora za paralelnu kampanju za dva različita biračka tela, koja u kombinaciji može imati u zbiru efekta na ukupno umanjenje štetnih emisija. To je moguće, iako postoje ograničenja koja su važna analize.

Ograničenja upotrebe nuklearne energije

Naravno postoje i savremena ograničenja ovakvog pristupa, koja svakako ne bi trebalo zanemariti. Za početak, nuklearna energija je kompleksna i rad elektrana koje koriste nuklearnu fisiju je komplikovan proces, te i zahteva više ljudske pažnje i tehničkog znanja. Noviji modeli manjih reaktora će podrazumevati i naprednije tehnološke kompetencije ljudstva, što je za određene zemlje ograničavajući faktor. Većina država se i dan danas zato oslanja na stare “proverene” modele elektrana, koje su i naravno manje efikasne.

Takođe, podizanje novih nuklearnih elektrana ne može biti ad hoc potez i nije u pitanju lak proces. U svakoj zainteresovanoj državi to mora biti deo šire strategije i planiranja energetske politike. Razlog za to je njihova visoka cena (u proseku oko 10ak milijardi dolara po elektrani), kao i dug proces izgradnje koji može trajati i preko decenije. Da bi se ovakva odluka donela, zato mora postojati javni konsenzus za takvo pitanje, što se u prethodnim paragrafima može videti kao teško. Ovo pitanje nije polarizujuće kao različita kulturološka pitanja, ali jeste pitanje oko kog se progresivniji i konzervativniji deo društva mahom ne slažu.

Uprkos tome što se pojedinačni upečatljivi incident nije desio od Fukušme 2011, ljudsko anegdotalno evidentiranje potencijalnih pretnji i dan danas utiče na negativnu percepciju o nuklearnoj energiji. U Americi, gde se poslednji ovakav incident desio pre više od 40 godina, po anketi Morning Consult iz 2020. javno mnjenje uz nuklearnu energiju jedino negativnije gleda na ugalj, koji je po različitim procenama zaslužan za preko 10 000 ljudskih smrti godišnje u SAD-u.

Takve početne pozicije i javna percepcija mogu biti solidna prepreka za veće investicije u ovaj izvor energije, kao jedan od smerova delovanja u redukovanju štetnih emisija. Kako trenutno raspoloženje javnosti govori i ne deluje da se ozbiljnija šira kampanja u promociji vodi u javnosti.

Budućnost nuklearne energije

Nuklearne elektrane svakako predstavljaju tehnologiju sa kojom je planeta upoznata već šest decenija i o kojoj posle stotina studija postoji široko prikupljeno znanje. Efekat njene primene u različitim državama je sada moguće meriti na različite načine, ali je možda iz ekološkog ugla najbolje meriti uticaj na štetne emisije ugljendioksida i sličnih štetnih gasova. Ukoliko se analizira oportunitetni trošak, odnosno koliko štetnih emisija nije proizvedeno zbog postojanja nuklearnih reaktora, rezultat je impresivan. Isto se može zaključiti i kada se dodaju i ljudski životi koji su spašeni kroz ovakav vid smanjenja proizvodnje ugljendioksida.

Ipak teško je očekivati nekakvu “nuklearnu renesansu” i povratak u doba 1950-ih i 1960-ih kada je ovaj izvor energije bio u svojoj ekspanziji, pre stagnacije koja počinje već ’80. Iako među ekspertskim krugovima i među realističnijim ekolozima dobijaju na težini, kao uvek dostupna i (relativno) brza opcija za redukciju emisija, ne deluje da vetrovi duvaju u njihovom smeru. Najveći fokus dugoročno se nalazi ka solarnoj energiji, gde investitori, naučnici i javni delatnici posvećuju najviše pažnje. 

U optimističnijoj verziji po nuklearnu tehnologiju, buduće inovacije ih mogu učiniti dostupnijim i još efikasnijim, te i njihova ekspanzija bude lakša. Takve nuklearne elektrane bi onda bile dobra dopuna u generalnoj borbi protiv klimatskih promena, uz naravno dosta bolje organizovanu pozitivnu kampanju koja bi morala da negira decenije identičnih negativnih narativa o ovom moćnom izvoru i energije i destrukcije. Zbog generalnog manjka vremena za intervenciju po pitanju klime, nuklearne elektrane neće ispasti iz igre, ali svakako neće ni biti prvi izbor država, a naravno ni ekologa.

Tekst je originalno objavljen na portalu Ekologika 15.10.2021.

Objava Nuklearna energija kao izlaz iz energetske krize? se prvo pojavila na Novi treći put.

Da je ova partija opasnost za ostale stranke i da ima potencijala, ubrzo su pokazali i lokalni izbori, godinu dana nakon evropskih izbora. Francuski zeleni su u sličnom naletu ostvarili trijumf u okviru levih koalicija. Gradovi od Marselja i Bordoa, preko Strazbura i Nansija, do Liona i Bezansona, zabeležili su svoje zelene talase. U već zelenom Grenoblu, gradonačelnik Erik Piol iz ekološke EELV, je reizabran. 

Celokupni pozitivan niz događaja za ovu stranku davao je odličnu šansu za predsedničke izbore 2022. Međutim, trenutno deluje da ta šansa neće biti iskorišćena. Taj nesrećni razvoj događaja se nije desio bez razloga.

Šanse ekologa

U periodu pre predsedničkih izbora 2017, na kojima je novajlija Emanuel Makron bio izabran, francuska politička scena bila je kartelisana. Scenom su dominirale dve velike sistemske stranke, levog centra i desnog centra. Levi Socijalisti i desni UMP/Republikanci bili su jedine potentne partije, koje su mogle da daju predsednika. Uz to, izborni sistem za parlamentarne izbore, takođe je bio dizajniran po meri ove dve establišment stranke i ostali akteri nisu mogli da dobiju adekvatno skupštinsko predstavljanje.

Kao jedni od gubitnika takvog stanja, bili su upravo zeleni. Iako su partije ove vrste postojale u Francuskoj još od 1980-ih, prostor za njih je bio sužen. Levi i desni centar uživao je sve sistemske prednosti, a uloga zelenih stranaka bila je svedena na satelita Socijalista i podršku u drugom izbornom krugu. Njihove ideje uživale su podršku među građanstvom, ali su kao partije bili ograničene uloge.

Zasićenost birača establišmentom nakon mandata socijaliste Olanda, i pre toga republikanca Sarkozija, dalo je krila centristi Makronu i desničarki Marin Le Pen 2017. Emanuel Makron se brzo pozicionirao među umerenim glasačima iz urbanih centara, a Marin Le Pen među gnevnim glasačima iz ruralnih krajeva i deindustrijalizovanih siromašnih regiona. Uz sistemske stranke koje su bile u fazi unutrašnjeg trvenja, teren je bio spreman za veliku promenu i Emanuel Makron je u drugom krugu pobedio desničarsku protivnicu.

Ipak, njegova vlast se nije pokazala kao najpopularnija među građanima i ukupni rejting predsednika brzo je pao na nivo njegovih predhodnika. Ono što je važno je što se predsednik kroz mandat reaktivno sve više pomerao ka desnici, ostavljajući iza sebe sve veći pul umereno levih birača. Ovo mačevanje sa Republikancima i Marin Le Pen na desnici ostavilo je dosta prostora za partije levog centra da je iskoriste. Zeleni su to uspešno učinili i 2019. na izborima za Evropski parlament i 2020. na lokalnim izborima.

U međuvremenu se rejting predsednika Makrona oporavio tek na oko 40%, a za vreme svog mandata ekologija mu je bila ranjivo pitanje. Sa jedne strane, napustio ga je najpopularniji ministar ekologije, Nikola Ulo, jer „predsednik ne radi dovoljno za životnu sredinu“. Na drugoj strani, pokušaj da uvede porez na štetne emisije (carbon tax) završio se masovnim protestom „žutih prsluka“ koji ga umalo nije koštao predsedničkog mandata.

Takvo stanje na terenu bilo je idealno za zelenu partiju EELV. Sistemske stranke u stanju raspada, prilično oštećeni predsednik i za prosečnog birača (pre)radikalna Marin Le Pen, predstavljaju ne mnogo tešku konkurenciju. Uz prethodne solidne uspehe na izborima za Evropski parlament i u brojnim gradovima, postojao je veliki potencijal za nekog kandidata ekologa.

Kako su zeleni prokockali prednost

Ono što predstavlja najveći problem kod novih partija je skepsa birača u odnosu na njihovu kompetentnost. Etablirane stranke mahom imaju prednost dojma „kompetetnosti“, ali prosečan birač ima sumnje u odnosu na to da li su te partije korumpirane, štite uvrežene interese ili ne daju rezultate u odnosu na obećanja. Kada negativni epiteti prebace utisak kompetentnosti, glasači su spremni da rizikuju i nekom novom daju šansu.

Iz tog razloga, kada nove partije dođu na vlast, ključno je da izbegnu dve zamke. Prva je da se u praksi pokažu identičnim kao prethodne nepopularne establišment partije, odnosno da su korumpirane, da štite uvrežene interese ili da su jake na rečima, a slabe na delima. Jednom rečiju, da su isti kao i prethodnici. Druga zamka je da potvrde sumnje koje su glasači imali, i uprkos njima rizikovali, a to je da su potpuno nekompetentni i nesposobni da vrše vlast.

Emanuel Makron je izbegao drugu zamku i pokazao se kao kompetentan, ali je za vreme svog mandata stekao imidž arogantnog lidera, koji nije ispunio svoja pompezna obećanja i koji je „predsednik bogatih i njihovih interesa“. Od nove snage u uzletu, postao je brzo percipiran identično kao njegove establišment kolege. 

Zeleni su sa druge strane osvajanjem brojnih gradova uspeli da izbegnu zamku broj jedan, ali su za manje od godinu dana upali u drugu zamku. Svojim političkim predlozima, izjavama i biranjem suludih političkih bitaka, brzo su protraćili ogroman politički kapital. Za manje od godinu dana su od snage u povoju postali percpirani kao politički amaterska grupacija, koja se bavi trivijanim pitanjima. To je velika razlika u odnosu na  nemačke zelene, koji su kroz vladu sa Gerhardom Šredorom i kroz umerenu vlast u 11 od 16 regionalnih vlada, pokazali da su partija na koju se glasač može osloniti.

Serije gafova i grešaka zelenih

Kao što je novinar Džon Ličfild u jednom od svojih tekstova pisao, retko koja partija na Zapadu je tako brzo i na toliko različitih mesta napravila toliko trivijalnih grešaka. Zeleni gradonačelinici i regionalni odbori stranke najviše su zaslužni što je rejting ove partije za manje od godinu dana od ulaska u gradske skupštine pao na ispod 50% po istraživanju agencije Odoksa. Ovaj trend se može lako sublimirati kroz nekoliko suludih političkih borbi. One su u prethodnih godinu dana podrazumevali borbu protiv jednog od najpopularnijih sportskih festivala, jednog od najpopularnijih simbola praznika, jednog od najpopularnijih ličnosti iz pop kulture i jedne nove tehnologije.

Za početak, zeleni gradonačelnik Liona odlučio je da septembru prošle godine svoj mandat započne političkom borbom sa najpopularnijim francuskim sporskim događajem, Tur d Fransom. Iako može delovati neobično da se zelene partije zalažu protiv biciklizma, želja da se otkaže ovaj festival pravdana je „mačizmom i prevelikom komercijalizacijom“. Kao simbol nacionalnog jedinstva koji građani vole, ovaj festival svakako nije bio najlakša meta, te se u anketama blizu 70% građana nije složilo sa zelenima.

Na drugom kraju Francuske, zeleni gradonačelnik Bordoa svoju borbu usmerio je protiv novogodišnjih jelki. S obzirom da se zalaže protiv takvog odnosa prema biljkama, otkazao je gradsku božićnu dekoraciju u vidu velike jelke. U različitim gradovima, zeleni političari su se protivili ugrađivanju internet mreže pete generacije, te ju je zeleni gradonačelnik Grenobla opisao kao: „…jedino korisnu ako hoćete da gledate pornografiju u visokoj rezoluciji na telefonu dok se vozite u liftu.“ 

U glavnom gradu, Parizu, zeleni su kao deo vladajuće većine odlučili da se bore protiv statue preminulog „francuskog Elvisa“, Džonija Holideja. Razlog za to je što se na spomeniku nalazi motorcikl Harli Dejvidson, a motorcikli su veliki zagađivači. Osim kritike opozicije, za ovu borbu su dobili i kritiku gradonačelnice iz partnerske Socijalističke partije.

Koliko god ova pitanja delovala trivijano i benigno da oštete nečiji politički krediblitet, omogućila su da se zeleni u Francuskoj u kratkom roku počnu percipirati kroz dva štetna imidža. Prvi je arogancija i nekompetentnost, koja se oslikava kroz bavljenje trivijanim i simboličkim pitanjima, dok građani imaju mnogo veće probleme. Paralelno sa tim, nije preporučljivo da nova partija svoj imidž gradi kroz napadanje svih stvari koje su prosečnom biraču drage (Tur d Frans, Džoni Holidej ili božićna jelka) ili mu mogu biti korisne (još brži internet), a da pritom ta pitanja nisu od ključne važnosti. To partiju čini u imidžu ideološki radikalnom i nerazumnom, što spušta širu prihvaćenost važnu za pobedu.

Drugi loš imidž je imidž kojeg se moraju čuvati sve ekološke partije. Ukoliko se borba za zelenu transformaciju predstavi kao borba protiv svega u čemu građani uživaju i borba za asketizam i štednju, to je sigurna gubitnička strategija. Koliko god da su glasači svesni da je klimatska katastrofa realna pretnja, uokviravanje ekologije kao budućnosti u kojoj će manje imati i manje moći da uživaju u stvarima koje vole, nije ugao gledanja koji donosi pobedu. 

Dok su nemački zeleni uspeli da izbegnu oba i uspešno su suzbili radikalizam u svojim redovima, francuski ekolozi to nisu. To dosta olakšava objašnjenje zašto su nemački zeleni u anketama blizu prvog mesta, a u francuskoj je zeleni predsednički kandidat daleko od pobede.

Da li su zeleni prokockali šanse?

Ukoliko se pogledaju ankete pred francuske predsedničke izbore sledeće godine, trenutno deluje da zeleni neće nastaviti prethodnu seriju uspeha. Kao najbolji predsednički kandidat ove partije je i najpoznatiji član, Janik Žado. Ovaj generalno arikulisani i umereni lider platio je cenu opšteg pada rejtinga svoje partije. U anketama iz prethodnih meseci, Žado je pozicioniran tek kao petoplasirani ili šestoplasirani sa oko 7% podrške glasača. Na prvom mestu se nalaze Makron i Le Pen sa po oko 25%, umereni desničar Bertran sa oko 17%,  levičar Melanšon sa blizu 10%, dok Žado najčešće deli mesto sa socijalistkinjom gradonačelnicom Pariza, Anom Idalgo.

Ovakav trenutni odnos snaga nije ohrabrujući za zeleni EELV. Njen najjači kandidat zasebno ima prilično slab rejting u odnosu na kandidate ispred njega, koji sami po sebi nisu naročito popularni. Osim samog niskog rejtinga, u opticaju se nalazi još nekoliko konkurentskih kandidata na levici koji ciljaju iste glasače. Čak i kada se svi levi kandidati saberu, njihov zajednički rejting tek u zbiru dolazi blizu rejtinga Marin Le Pen ili Emanuela Makrona. To takođe nije ohrabrujuće.

Francuski zeleni zato mogu dati korisnu lekciju ostalim srodnim partijama u Evropi. Ta lekcija je kako savremena ekološka partija ne bi trebalo da deluje i koje poteze bi trebalo da izbegava. Partije iz ove ideološke porodice bi trebalo da biraju bitke koje će da vode i da pametno troše politički kapital koji steknu. Naročito ako se radi u državama koje su političke kartelisane i gde se politički kapital teško stiče, poput Francuske.

Umesto retorskog radikalizma i napadanja stvari koje ljudi vole, trebalo bi se usmeriti na zelena pitanja sa kojima se većina birača slaže. Takvih je danas dosta, za razliku od bilo kog drugog perioda u prošlosti. U suprotnom, ekološke partije će biti percipirane kao radikalne i sužene na malu nišu najtvrđih ekoloških glasača. Niša suženih glasača ne dovodi do pobede, a bez pobede nema sticanja političke moći koja omogućava da se ekološka agenda stranke sprovede u delo.

Ukoliko zelene snage žele da nauče nešto od zapadnih kolega, svoj fokus bi trebalo da usmere više ka Nemačkoj u septembru ove godine, a manje ka Francuskoj sledeće godine.

Tekst je originalno objavljen na portalu Ekologika.rs 07.07.2021.

Objava Da li su zeleni protraćili šansu protiv Makrona se prvo pojavila na Novi treći put.

Objava Makron bliži drugom mandatu, ali je ranjiv se prvo pojavila na Novi treći put.

Objava Mogu li zeleni do vlasti u Nemačkoj i Francuskoj? se prvo pojavila na Novi treći put.

Ova izjava Brajana Klasa, kolumniste jednog uglednog svetskog lista, privukla je mnogo pažnje prethodnih nedelja. Korona virus već mesecima okupira pažnju svih domaćih i svetskih medija, a još uvek niko ne zna kada i da li će se svet vratiti u prethodno, redovno stanje. Desetine hiljada preminulih i više od milion i po zaraženih ljudi širom sveta od novog virusa za koji, za sada, nema adekvatnog leka. Do pre svega nekoliko meseci prethodna rečenica zvučala bi kao radnja nekog izuzetno teškog filma. Ipak, svetska stvarnost danas je takva da su životi ogromnog broja ljudi praktično u rukama zdravstvenih stručnjaka i političkih lidera.

Prethodnih godina bili smo svedoci turbulentnog političkog života svuda u svetu. Politička pitanja, poput finansijske i migrantske krize, okupirala su kapacitete važnih svetskih institucija, a događaji poput Bregzita, odabira Donalda Trampa za predsednika SAD i rasta populista u svetu bili su samo posledica svih problema koji su se prethodno naređali.

Korona virus, kao možda i najozbiljniji problem sa kojim se planeta Zemlja suočava još od Drugog svetskog rata, može doneti potpuno novi politički poredak u svetu. Rigorozne mere karantina i obaveznog socijalnog distanciranja mogu izazvati revolt kod građana, čime bi cela stvar dobila jednu potpuno novu dimenziju. Ipak, za sada se čini da je efekat potpuno drugačiji.

U svetu u ovom trenutku postoji nekoliko tipova svetskih lidera. Oni poput Donalda Trampa i Emanuela Makrona nemaju najjasniju podršku unutar svojih zemalja, a države koje ova dvojica lidera vode specifične su po tome što su retko koji njihovi prethodnici imali bitno veću podršku. Sa druge strane, Angela Merkel je predstavnik lidera koji unutar svoje zemlje uživaju poverenje čak i od ljudi koji glasaju za potpuno suprotstavljene opcije.

Tako je, primera radi, rejting Donalda Trampa u 2019. godini bio u proseku oko 41%, dok je procenat onih koji ga ne podržavaju bio preko pola. Makronov rejting prethodne godine bio je u padu zbog demonstracija „žutih prsluka“ i nepopularnih reformi. On se kretao oko 30% u proseku, dok je tek krajem godine uspeo da se stabilizuje i poraste do 35%. Nemačka kancelarka Angela Merkel je, kada se izuzmu svetska ekonomska kriza, migrantska kriza 2015. i teroristički napadi u Nemačkoj 2016., imala konstantno visok rejting.

U ovoj krizi primećeno je da je Tramp uspeo da stabilizuje svoj rejting i približi ga polovini ispitanika. Međutim, sa ogromnim brojem novozaraženih svakog dana, poslednja merenja Trampa vraćaju ka proseku iz prošle godine. Makronov rejting značajno je porastao i po nekim merenjima je dostigao čak i 51%. Angela Merkel beleži „renesansu“ i trenutno je na oko 80%, što je blizu njenog ličnog maksimuma (teško je porediti podatke sa velikim razmakom zbog načina merenja podrške).

Što se Italije tiče, poznato je da je ova zemlja od Drugog svetskog rata imala preko 60 vlada i da su političke promene bile redovna pojava. Poslednja se dogodila nedavno, kada je desničarska Liga Matea Salvinija „izvisila“ iz vladajuće koalicije, a zamenjena Demokratskom partijom levog centra. Od tada je opozicija oličena u desničarima iz Lige, Italijanske braće i Berluskonijeve partije u kontinuitetu u blagoj prednosti prema istraživanjima. Međutim, i pored ogromnog broja mrtvih u ovoj zemlji, rejting premijera Kontea je viši nego ikada i porastao je tokom pandemije na 71% odobravanja.

Španski premijer Pedro Sančez jedan je od retkih političkih lidera, uz japanskog premijera Šinzo Abea, koji je tokom svetske pandemije izgubio popularnost. Tanka većina, uz veliki broj preminulih bili su preveliki zalogaj za Sančeza koji nije uspeo da okupi građane pod jednu zastavu („rally ’round the flag“ efekat – eksplozivan rast rejtinga političkih lidera usled kriza i ratova).

Poslednji u nizu primera je i premijer UK Boris Džonson, koji se nakon dva provedena dana na intenzivnoj nezi zbog korona virusa, konačno oseća bolje. Džonson je nakon velikog izbornog trijumfa sa kraja prošle godine i konačnog izlaska Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije obezbedio dobru političku poziciju za naredne četiri godine. Međutim, sa pojavom korona virusa pred njim su se našli novi problemi. Početna strategija stvaranja „imuniteta krda“, brzo je zamenjena strategijom karantina. Ovo pomalo čudno menjanje strategije u doba krize nije naišlo na odobravanje većine građana. Ipak, nakon par dana stabilizacije i objave da je sam premijer zaražen, njegov rejting počeo je naglo da raste i dostigao preko 60%. U ovom trenutku je još uvek rano da se govori o njegovom daljem političkom radu, jer se ne zna kakve će biti posledice virusa po njegovo zdravlje, a ni po rejting.

Ostali važni svetski lideri, poput Džastina Trudoa u Kanadi, Sebastijana Kurca u Austriji i Marka Rutea u Holandiji, takođe, beleže visok rast popularnosti i dodaju se u grupu političara koji sprovode strategije sa visokim odobravanjem građana.

Primeri sličnih kriza i kretanja rejtinga lidera

Vratićemo se na trenutak u istoriju i 11. septembar 2001. godine kada su pripadnici Al Kaide izvršili četiri teroristička napada u Sjedinjenim Američkim Državama. Tadašnji predsednik SAD bio je Džordž Buš Mlađi i kao primer efekta okupljanja pod jednu zastavu navodi se upravo rejting ovog političara u trenutku napada. 10. septembra 2001. godine rejting ovog lidera izmeren je na tačno 51%, a samo pet dana kasnije – 86%, da bi u narednim danima dostigao i tačno 90%. U trenutku kada se građani boje za svoju bezbednost, poverenje u državne institucije raste. Međutim, važno je napomenuti da je Buš Mlađi svoj predsednički mandat završio sa 34% podrške građana. I pored rasta nakon 11. septembra, invazije Iraka i hvatanja Sadama Huseina, Buš Mlađi nije uspeo da završi mandat sa velikom podrškom.

Slična situacija desila se i Baraku Obami nakon ubistva Osame bin Ladena, kada je rejting predsednika porastao za 6% za svega tri dana.

Sa druge strane, počeci kriza su uglavnom nepovoljno uticali na evropske lidere. Angela Merkel je svoju najnižu podršku doživljavala tokom terorističkih napada u Nemačkoj 2016. godine, kao i tokom migrantske krize. Ipak, popularna Mutti je uspela ove krize da prevaziđe i da očuva rejting u više mandata na veoma visokom nivou.

Kada je u pitanju bivši predsednik Francuske Fransoa Oland, poznato je da je pred kraj svog mandata njegova podrška iznosila svega 4%. Sa izuzetkom kratkoročnog rasta nakon napada na Šarli Ebdo, rejting ovog predsednika bio je konstantno opadajući, bez rasta, čak i tokom migrantske krize.

[click_to_tweet tweet=“Pandemija će ljudima pokazati zašto je važno imati prave ljude na vlasti. Glasajte za onoga koga želite u krizi, a ne za onoga ko će vas zabavljati kada je sve u redu. | “ quote=“Pandemija će ljudima pokazati zašto je važno imati prave ljude na vlasti. Glasajte za onoga koga želite u krizi, a ne za onoga ko će vas zabavljati kada je sve u redu.“]

Šta da očekujemo nakon korona virusa?

Posledice pandemije korona virusa još uvek su nesagledive i rano je govoriti o tome kako će svet izgledati za nekoliko meseci. Do pronalaska i upotrebe vakcine proći će još dosta vremena, a stavljanje virusa pod kontrolu biće težak posao. Osim zdravstvenog aspekta, treba voditi računa i o ekonomiji. Blumberg je pre dva dana dao predviđanje prema kojem će u SAD u narednih godinu dana 100% doći do recesije i to verovatno najgore od 1945. godine, a svedoci smo i najava da će do kraja krize nezaposlenost u SAD biti za 600% veća nego u februaru 2020.

Ekonomski slom SAD osetiće cela planeta, a najgore najave mogle bi sa sigurnošću da znače i kraj epizode Donalda Trampa na čelu SAD. Svetla tačka za Trampa u ovom trenutku je to što građani SAD sumnjaju da bi i njegov protivkandidat na predstojećim izborima Džo Bajden bolje upravljao virusom i budućom recesijom. Što se ostalih lidera tiče, trenutni rast rejtinga ne mora da znači da će situacija takva i ostati. Blagi pad populista u drugi plan usled pandemije, ne znači da oni neće ponovo doći u žižu javnosti kada se situacija barem malo stabilizuje.

Činjenica je da su umereniji lideri sa što konciznijim i jasnijim strategijama do sada pokazali bolje rezultate i u istraživanjima, ali i u borbi sa virusom. Citat sa početka teksta za sada predstavlja mišljenje javnog mnjenja, ali je mnogo faktora koji lako mogu da okrenu situaciju u kratkom roku.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Kako će korona virus uticati na svetske lidere? se prvo pojavila na Novi treći put.

S obzirom da je Marin Le Pen značajno reformisala bivši Nacionalni front u odnosu na izgled i retoriku stranke u vreme njenog oca Žana Maria Le Pena, te se sada zove „Nacionalno okupljanje“ i u njoj nema spomenutog oca, vrlo mračne korene ove političke snage sve je teže uočiti danas. Međutim, detaljnije analize i poređenja, mogu ukazati na prevelike sličnosti i ne u potpunosti nepostojeći kontinuitet u odnosu na prilično mračne snage francuske istorije. Postavlja se pitanje, koliko su se zapravo Le Penovi odrekli svojih vrednosti kroz vreme i da li vrednosti od kojih su krenuli mogu postati vladajuće u francuskom društvu?

Žan Mari Le Pen i fašizam

Od Francuske revolucije iz 1789. u francuskom društvu postoje jaki ultra desničarski sentimenti oličeni kroz tvrdi katolicizam, izolacionizam, nativizam i antisemitske stavove. Nekada oličeno kroz pozivanje na tradicionalizam, a nekada kroz teorije zavera, ovi sentimenti davali su političkog goriva različitim političkim figurama u prethodnih 200 godina. Kroz celu francusku istoriju, najtvrđa partija sa ovakvim nasleđem bila je „Nacionalno narodno okupljanje“ osnovana u vreme Drugog svetskog rata. Ova stranka gajila je otvoreno profašističke stavove, članovi ove stranke učestvovali su u francuskoj „SS Diviziji Karlo Veliki“, partija je bila podrška marionetskoj Višijevoj vladi i njena retorika sejala je antisemitsku mržnju.

Nakon Drugog svetskog rata i poraza Sila osovina, ova stranka je raspuštena i delovalo je da se baklja (prepoznatljivi simbol ove stranke) definitivno ugasila. Međutim, samo 27 godina nakon završetka rata, ekstremno desni sentimenti ove vrste uspeli su ponovo da se politički aritkulišu. Tada manje poznati advokat, Žan Mari Le Pen, već 1972. sa svojim istomišljenicima osniva stranku „Nacionalni front“. Ova nova stranka gotovo je identičnog grba kao zloglasna kolaboracionistička stranka, a u osnivanju ove partije učestvuju i bivši članovi zloglasnog „Nacionalnog narodnog okupljanja“.

Ova nova ekstremno desna stranka okupljala je bivše višijevske oficire, veterane Alžirskog rata, bivšeg fašistu Fransoa Brinjoa, bivšeg predsednika omladine „Nacionalnog narodnog okupljanja“ Rolanda Gošera i druge ekstremno desne pojedince. Inicijalni povod za okupljanje ovih snaga bilo je rešavanje alžirske krize na nedopustiv način iz ugla gledanja tvrde desnice. U početku ova stranka je predstavljala marginu u širokoj ponudi partija i ekstreman glas protiv degolizma i takođe protiv jakih komunističkih tendencija u francuskom društvu.

Period na političkoj margini

Ova stranka nastala je kao „Nacionalni front“ koji je okupljao tvrdo desne snage, po imenu identičan par godina ranije osnovanom profašističkom „Nacionalnom frontu“ iz UK. Grb stranke se u početku gotovo nije razlikovao u odnosu na spomenutu kvislinšku partiju sličnog imena. Identična baklja u tri boje bila je gotovo prekopirana. Ono što je razlika u odnosu na prethodnu partiju bila je zvanično umereniji program, ali u tom periodu bez značajne mobilizacione snage i tokom 70ih sa podrškom od oko 0,2% u proseku na svim izborima.

Antikomunizam, antisemitizam, protivljenje imigraciji, tvrdo konzervativni društveni stavovi i prilično protržišna politika nisu ozbiljnije uspeli da ugroze dominaciju degolističke mejnstrim desnice i ova stranka ostajala je na margini. S obzirom da je desnica bila na vlasti, delovalo je da je kritika društva od strane Le Pena bila manje relevantna i anahrona. Međutim, dolazak Fransoa Miterana na vlast nakon predsedničkih izbora 1981. i apsolutna većina njegovih socijalista u parlamentu, promenili su političku paradigmu u korist Le Pena i njegove stranke.

Proboj i legitimizacija

Dolazak na vlast Miterana uz radikalni levi program i uz podršku komunista, umesto politički umerenog centriste Žiskara Destena, radikalizovali su i opoziciju novoj vlasti. Antikomunistički, tvrdo društveno konzervativni i protržišni protestni glas tada delovao je značajno relevantniji. Vrlo brzo nerealna transformativna platforma koja je Miteranu donela pobedu je razblažena i odustalo se od radikalnih ekonomskih zaokreta. Mejstrim desnica i levica krenuli su tokom 80ih u vrednosnu konvergenciju, dok je Žan Mari Le Pen ostao kao glavni radikalni opozicionar na desnici.

Već 1982. izabran je za lokalnog predstavnika u Parizu, a stranka je u naselju Dre osvojila vlast na izborima iste godine. Nacionalni front time biva legitimisan kao ne toliko marginalna stranka, a mediji im daju i prostora za njihove tvrdo desničarske ideje. S obzirom da je tadašnjoj levoj vlasti odgovarao rast Nacionalnog fronta, jer je delio desničarske glasove, vlast je prećutno davala prostora ovoj opciji. Tokom izbora za Evropski parlament 1984. iznenađuje sve sa dvocifrenim rezultatom od 11%. Stranka počinje da prima i kadrove iz umerenijih partija koji su videli potencijal u novoj snazi u povoju, te i brojčano jača.

Diskurs partije nije se značajno promenio, osim što su uz antisemitske elemente dodati i antiislamski sentimenti. Le Pen je sve više praktikovao dva od tri modela koje koriste savremene populističke stranke. Prvi je nativizam i eksploatisanje skepse stanovništva prema strancima kroz antimigracionu retoriku. Drugi je populizam oslikan kroz antielitizam i postavljanje sebe kao zaštitnika običnog naroda u odnosu na korumpirane elite i postojeće stranke. Treći koji se tiče eksploatacije ekonomske nesigurnosti nije podstican, s obzirom da u Francuskoj nije bio atraktivan.

Partija se 80ih stabilizovala na oko 10% podrške sa stalnom tendencijom rasta. U tom periodu legitimizovala se kao jak protestni reakcionarni glas u francuskom društvu.

Sejanje mržnje i ograničenja

Iako je stranka beležila solidan rast podrške i prihvaćenosti u javnosti, postojala su jasna ograničenja u daljem napredovanju. Antisemitski diskurs i širenje netrpeljivosti prema strancima nije bilo prihvatljivo za široke slojeve stanovništva. Partija je osvajala vlast u određenim lokalnim samoupravama, jer je bila uspešna u malim gradovima i naseljima srednje veličine. Međutim, određeni funkcioneri na vlasti sprovodili su diskriminatorne politike na lokalu, poput davanja novca za novorođeno dete samo ljudima sa evropskim poreklom. S obzirom da su ovakvi potezi kao rezultat davali zabrane rada na javnoj funkciji i dodatno legitimisali karakterisanje ove stranke kao ekstremističke, diskurs otvorene mržnje nailazio je na ograničenja.

Le Pen je uz solidne rezultate 90ih uspeo da 2002. iznenadi javnost na predsedničkim izborima. On je za manje od 1% uspeo da pretekne kandidata socijalista Žospena i uđe u drugi krug izbora sa Žakom Širakom. Iako je to samo po sebi bilo uspeh, ogromna mobilizacija protiv „fašističkog kandidata“ bila je pokazatelj da je za većinu javnosti takva politika bila neprihvatljiva. U drugom krugu izbora, Le Pen je ostao na oko 17% naspram 82% Žaka Širaka, koliko je njegova podrška u javnosti maksimalno dobacivala.

Promena diskursa i imidža

U poslednjoj deceniji, „Nacionalni front“ je doživeo značajne promene zahvaljujući preuzimanju ove partije od strane Marin Le Pen, ćerke osnivača ove stranke. Iz redova su pročišćeni najekstremniji pojedinci, odustalo se od antisemitskog diskursa, kontroverzni logo baklje je redizajniran, a na kraju i sam Žan Mari Le Pen isključen iz stranke, kao preveliki negativni bagaž za stranku.

U anketama Ifop-a primećena je promenjena percepcija javnosti u odnosu na ovu stranku. Od 1997. do 2017. procenat ljudi koji ovu stranku smatra za rasističku opao je sa 63% na 38%, onih koji je smatraju opasnom po demokratiju sa 43% na 30%, a onih koji misle da je stranka iskrena porastao je sa 58% na 73% (Ifop). Kao efekat toga javio se i porast podrške ovoj stranci na izborima, te je u poslednja dva ciklusa na izborima za Evropski parlament bila prva, a 2017. Marin Le Pen je ušla u drugi krug predsedničkih izbora sa Emanuelom Makronom.

Iako je odustala od toksičnih elemenata svoje politike poput skinhedsa na mitinzima, antisemitizma i otvorenog rasizma, partija je od 2011. do 2017. održavala glavne programske crte. Stranka se zalagala za izlazak iz Evropske unije, izlazak iz Evrozone, za ograničavanje imigracije, za tvrdi društveni konzervativizam, a umesto protržišne politike stranka je krenula da se zalaže za socijalnu državu i ekonomski protekcionizam. Međutim, nakon izbornih neuspeha na predsedničkim i parlamentarnim izborima 2017, „Nacionalni front“ vrši još jednu transformaciju i u političkom smislu bledi.

[click_to_tweet tweet=“Ova stranka se izmenila taman toliko da više ne liči na sebe iz prošlosti, ali opet nedovoljno da bi za nju glasao 50% + 1 glasač potreban za pobedu. | “ quote=“Ova stranka se izmenila taman toliko da više ne liči na sebe iz prošlosti, ali opet nedovoljno da bi za nju glasao 50% + 1 glasač potreban za pobedu.“]

Gubljenje identiteta

U poslednjoj fazi reforme partije, ova stranka je dodatno razvodnila svoj identitet. Iako je ime partije danas sličnije ili gotovo isto kao i ime profašističke partije iz Drugog svetskog rata, ostale autentične vrednosti ekstremne desnice su izbledele. „Nacionalno okupljanje“ se ne zalaže više za izlazak iz Evropske unije, već se načelno zalaže za degolistički model „Evrope nacija“, protiv kog je originalno bila. Stranka pokušava da se dodvori jevrejskom stanovništvu, protržišnu politiku je zamenio protekcionizam, a antiislamski elementi su od rasizma prebačeni na skepsu prema multikulturalizmu.

Od starih vrednosti preostao je društveni konzervativizam i antiimigraciona retorika. Ova stranka se izmenila taman toliko da više ne liči na sebe iz prošlosti, ali opet nedovoljno da bi za nju glasao 50% + 1 glasač potreban za pobedu. Iako je danas ova stranka jak protestni glas između 20% i 25% francuskih glasača, ona teško prelazi te procente, a sa druge strane je sve dalja od svog izvornog identiteta. Ključni izbori za opstanak nasleđa Le Penovih biće 2022. U slučaju da na ovim izborima Marin Le Pen još jednom izgubi u drugom krugu ili se definitivno ne kvalifikuje za drugi krug, „Nacionalno okupljanje“ će vrlo izvesno otići u istoriju kao mračni i neuspešni protestni glas.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Fašistički koreni, uspon i stagnacija Le Penovih se prvo pojavila na Novi treći put.

Francuski penzioni sistem se sastoji od haotična 42 penziona sistema sa asimetričnim kriterijumima. Dok je nacionalna starosna granica 62 godine, određene privilegovane profesije zbog, istorijskih okolnosti, mogu ići u penziju i sa 50-ak godina (mašinovođe, železnički radnici, zaposleni u metrou i drugi).

Centralizacija sa jasnim kriterijumima će ukinuti nepravedne privilegije i uvesti red u haotičan sistem. To će dati ljudima priliku da lakše menjaju poslove i da lakše uzimaju porodiljska odsustva.

Francuzi, iako žive duže ili podjednako dugo kao Holanđani, Nemci, Italijani ili Španci, odlaze u penziju od tri do pet godina ranije. Predloženi podsticaji za rad do 64. predstavljaju ne naročito radikalnu meru, ali dovoljnu da se spreče preveliki pritisci na penzioni sistem. S obzirom na francusku demografsku piramidu, očekivano je da će se u narednih 20-ak godina penzionisati mnogo veći broj ljudi od onih koji će stupiti na tržište rada.

Ukoliko cilj nije da se sadašnji mladi penzionišu sa preko 70 godina, zbog želje sadašnjih radnika da rade kraće od svojih evropskih kolega, onda je reforma pravi potez. Promena je i predstavljena kao niz malih koraka u sledećih 15 godina, bez efekta na ljude do 2025. ili sadašnje penzionere. Iz tog razloga, sindikalni bunt predstavlja najvećim delom bunt za zaštitu nepravednih privilegija i želju da se teret sa kamatom prebaci na nove generacije mladih Francuza.

Koliko god neko Makronu zamerao aroganciju, konfuznu spoljnu politiku ili političko neiskustvo, njegove unutrašnje reforme su racionalne, deo su ispravnog kursa i daju rezultate.

Makronova reforma zakona o radu omogućila je najnižu nezaposlenost u poslednjih 10 godina, a istovremeni rast broja ugovora za stalno u 2018. za 10%. Deregulacija sistema međugradskog prevoza, dala je potrošačima izbor i brzo snizila cene za putnike. Kroz insistiranje na novoj EU direktivi, zaštitio je domaće radnike od nelojalne istočnoevropske konkurencije.

Fiskalno odgovorna politika je dovela do najboljih javnih finansija od uvođenja evra, a do 2022. projektovano je i konačno smanjenje visokog javnog duga. Dok se u Italiji i Nemačkoj govori o potencijalnoj recesiji, Francuska po MMF-u raste iznad proseka evrozone. Penziona reforma je samo deo ispravnog kursa, koji se bazira na realističnosti i opredeljenosti ka budućnosti.

Ukoliko je cilj Francuske da postane startap nacija visokih tehnologija i fabrika budućnosti, Makronov kurs je ispravan.

[click_to_tweet tweet=“Ukoliko je cilj Francuske da postane startap nacija visokih tehnologija i fabrika budućnosti, Makronov kurs je ispravan. | “ quote=“Ukoliko je cilj Francuske da postane startap nacija visokih tehnologija i fabrika budućnosti, Makronov kurs je ispravan.“]

Ukoliko je cilj Francuske da postane muzej slavne prošlosti i sadašnjosti sklerotičnog ekonomskog dirižizma, Makrona je potrebno srušiti odmah. Bitku sistemskih insajdera za svoje benificije, koje nemaju opštu društvenu vrednost, ne bi trebalo predstavljati kao „narodni bunt“. Najpravičniji sistem je onaj koji garantuje jednake prilike i koji je dugoročno održiv, a sadašnji koji demonstranti brane to nije. Na Francuzima je da izaberu da li će biti evropska silicijumska dolina koja nudi šanse, ili žele da budu „Kuba bez sunca“ koja poriče realnost i šire okruženje.

Ova reforma je jedan važan korak u transformaciji Francuske za 21. vek i zato je vredi i jasno podržati.

Tekst je objavljen u dnevnom listu „Danas“ 11.12.2019.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Makron je ovaj put u pravu se prvo pojavila na Novi treći put.

Evroskeptična desnica u ostalim evropskim državama je dobila svoj podsticaj kroz pokazano nezadovoljstvo dela građana jednom proevropskom i liberalnom vlašću. Zadovoljan je i Tramp. Takođe, italijanski vladajući populisti su dobili olakšanje. Vest da će možda i Francuska imati problema sa deficitom pred Evropskom komisijom, zbog budžetskih ustupaka demonstrantima, jeste dobar alibi.

U Francuskoj, izrazita levica oličena u Melenšonu i izrazita desnica oličena u Marin le Pen, trenutno su jedina ozbiljna parlamentarna opozicija predsedniku. Kao takvi, pokušali su da dobiju političke poene na ime protesta ili da proteste prisvoje. S obzirom na odbijanje saradnje demonstranata sa partijama, to nije uspelo. Na protestima su bili vidljivi transparenti od petokraki i levih anarhističkih simbola do simbola belih supremacionista, antivakcinaških slogana, antimigrantskih transparenta i zastave takozvane „Republike Donjeck“. Po istraživanju agencije Elabe o strukturi „žutih prsluka“, 40 odsto njih je glasalo za Marin le Pen na predsedničkim izborima 2017, 20 odsto za Melenšona, a tek pet odsto njih su birači Makrona. Iz tog razloga i ne čude poruke sa samih ideoloških oboda. Uspešan pritisak demonstranata ovog političkog opredeljenja na predsednika predstavlja kratkoročni dobitak za le Pen i Melenšona i gubitak za Makrona, ali kontraintuitivno može imati suprotan srednjoročni efekat.

Po poslednjem istraživanju preciznog Ipsosa, ako „žuti prsluci“ izađu na izbore za Evropski parlament 2019, za njih bi glasalo čak 12 odsto ljudi. Istraživanje pokazuje da bi le Pen i Melenšon pretrpeli ozbiljno odlivanje glasača ka ovom novom pokretu, dok bi Makron ostao gotovo neoštećen. U navedenom ispitivanju, Marin le Pen bi osvojila samo 14 odsto, Žan Lik Melenšon devet odsto, dok bi Socijalisti ili desničar Dipon pali ispod pet odsto. Republika u pokretu (REM) Emanuela Makrona bila bi ubedljivo prva sa 21 odsto, dok bi se u okolnostima bez Pokreta žutih prsluka na biračkom listiću ozbiljno pomučila da zadrži prvo mesto. Iako su žuti prsluci oštetili rejting predsednika, omeli njegove reforme i umanjili spoljnopolitičku snagu, u slučaju da ovaj pokret uspe da se artikuliše kao stranka, može učiniti Makrona srednjoročnim dobitnikom. Makronov REM ima vrlo visoku podršku u urbanoj višoj srednjoj klasi koja redovno izlazi na izbore. Kao takva stranka, može računati na 17 odsto do 22 odsto glasova izašlih birača. Izlazak žutih prsluka na izbore značajno bi oslabio sadašnje dve najjače opozicione stranke daljom podelom glasova na atomizovanoj opozicionoj sceni i pomogao da Makron sa 20-ak procenata ostane prvi po snazi. Koliko su „žuti prsluci“ dok su demonstrirali bili korisni za opoziciju i opasni za predsednika, toliko oni mogu na izborima i u parlamentima biti razorni za opoziciju, a poklon za predsednika. S druge strane, hladno vreme, praznici i deo ispunjenih zahteva može oterati ovaj pokret u zaborav, dok bi ulazak u razne skupštinske klupe stabilizovao nov, autentičan i relativno jak opozicioni glas na sceni naspram kompromitovanih opozicionara. Politička organizacija ovih šarolikih demonstranata za izbore jeste ozbiljan poduhvat, ali postoji očigledna zainteresovanost opoziciono opredeljenih građana da tako nešto podrže, te može doneti velike dobitke za ovu potencijalnu novu opciju.

Tekst je objavljen u dnevnom listu „Danas“ 13.12.2018.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Šta čeka Makrona? se prvo pojavila na Novi treći put.