Stranka pod nazivom „Nacionalno narodno okupljanje“, sa simbolom plamena na grbu i ekstremno desničarskih stavova. Iako ovo može zvučati kao opis stranke Marin Le Pen, radi se o opisu francuske profašističke i kolaboracionističke stranke koja je postojala u Francuskoj tokom Drugog svetskog rata.
S obzirom da je Marin Le Pen značajno reformisala bivši Nacionalni front u odnosu na izgled i retoriku stranke u vreme njenog oca Žana Maria Le Pena, te se sada zove „Nacionalno okupljanje“ i u njoj nema spomenutog oca, vrlo mračne korene ove političke snage sve je teže uočiti danas. Međutim, detaljnije analize i poređenja, mogu ukazati na prevelike sličnosti i ne u potpunosti nepostojeći kontinuitet u odnosu na prilično mračne snage francuske istorije. Postavlja se pitanje, koliko su se zapravo Le Penovi odrekli svojih vrednosti kroz vreme i da li vrednosti od kojih su krenuli mogu postati vladajuće u francuskom društvu?
Žan Mari Le Pen i fašizam
Od Francuske revolucije iz 1789. u francuskom društvu postoje jaki ultra desničarski sentimenti oličeni kroz tvrdi katolicizam, izolacionizam, nativizam i antisemitske stavove. Nekada oličeno kroz pozivanje na tradicionalizam, a nekada kroz teorije zavera, ovi sentimenti davali su političkog goriva različitim političkim figurama u prethodnih 200 godina. Kroz celu francusku istoriju, najtvrđa partija sa ovakvim nasleđem bila je „Nacionalno narodno okupljanje“ osnovana u vreme Drugog svetskog rata. Ova stranka gajila je otvoreno profašističke stavove, članovi ove stranke učestvovali su u francuskoj „SS Diviziji Karlo Veliki“, partija je bila podrška marionetskoj Višijevoj vladi i njena retorika sejala je antisemitsku mržnju.
Nakon Drugog svetskog rata i poraza Sila osovina, ova stranka je raspuštena i delovalo je da se baklja (prepoznatljivi simbol ove stranke) definitivno ugasila. Međutim, samo 27 godina nakon završetka rata, ekstremno desni sentimenti ove vrste uspeli su ponovo da se politički aritkulišu. Tada manje poznati advokat, Žan Mari Le Pen, već 1972. sa svojim istomišljenicima osniva stranku „Nacionalni front“. Ova nova stranka gotovo je identičnog grba kao zloglasna kolaboracionistička stranka, a u osnivanju ove partije učestvuju i bivši članovi zloglasnog „Nacionalnog narodnog okupljanja“.
Ova nova ekstremno desna stranka okupljala je bivše višijevske oficire, veterane Alžirskog rata, bivšeg fašistu Fransoa Brinjoa, bivšeg predsednika omladine „Nacionalnog narodnog okupljanja“ Rolanda Gošera i druge ekstremno desne pojedince. Inicijalni povod za okupljanje ovih snaga bilo je rešavanje alžirske krize na nedopustiv način iz ugla gledanja tvrde desnice. U početku ova stranka je predstavljala marginu u širokoj ponudi partija i ekstreman glas protiv degolizma i takođe protiv jakih komunističkih tendencija u francuskom društvu.
Period na političkoj margini
Ova stranka nastala je kao „Nacionalni front“ koji je okupljao tvrdo desne snage, po imenu identičan par godina ranije osnovanom profašističkom „Nacionalnom frontu“ iz UK. Grb stranke se u početku gotovo nije razlikovao u odnosu na spomenutu kvislinšku partiju sličnog imena. Identična baklja u tri boje bila je gotovo prekopirana. Ono što je razlika u odnosu na prethodnu partiju bila je zvanično umereniji program, ali u tom periodu bez značajne mobilizacione snage i tokom 70ih sa podrškom od oko 0,2% u proseku na svim izborima.
Antikomunizam, antisemitizam, protivljenje imigraciji, tvrdo konzervativni društveni stavovi i prilično protržišna politika nisu ozbiljnije uspeli da ugroze dominaciju degolističke mejnstrim desnice i ova stranka ostajala je na margini. S obzirom da je desnica bila na vlasti, delovalo je da je kritika društva od strane Le Pena bila manje relevantna i anahrona. Međutim, dolazak Fransoa Miterana na vlast nakon predsedničkih izbora 1981. i apsolutna većina njegovih socijalista u parlamentu, promenili su političku paradigmu u korist Le Pena i njegove stranke.
Proboj i legitimizacija
Dolazak na vlast Miterana uz radikalni levi program i uz podršku komunista, umesto politički umerenog centriste Žiskara Destena, radikalizovali su i opoziciju novoj vlasti. Antikomunistički, tvrdo društveno konzervativni i protržišni protestni glas tada delovao je značajno relevantniji. Vrlo brzo nerealna transformativna platforma koja je Miteranu donela pobedu je razblažena i odustalo se od radikalnih ekonomskih zaokreta. Mejstrim desnica i levica krenuli su tokom 80ih u vrednosnu konvergenciju, dok je Žan Mari Le Pen ostao kao glavni radikalni opozicionar na desnici.
Već 1982. izabran je za lokalnog predstavnika u Parizu, a stranka je u naselju Dre osvojila vlast na izborima iste godine. Nacionalni front time biva legitimisan kao ne toliko marginalna stranka, a mediji im daju i prostora za njihove tvrdo desničarske ideje. S obzirom da je tadašnjoj levoj vlasti odgovarao rast Nacionalnog fronta, jer je delio desničarske glasove, vlast je prećutno davala prostora ovoj opciji. Tokom izbora za Evropski parlament 1984. iznenađuje sve sa dvocifrenim rezultatom od 11%. Stranka počinje da prima i kadrove iz umerenijih partija koji su videli potencijal u novoj snazi u povoju, te i brojčano jača.
Diskurs partije nije se značajno promenio, osim što su uz antisemitske elemente dodati i antiislamski sentimenti. Le Pen je sve više praktikovao dva od tri modela koje koriste savremene populističke stranke. Prvi je nativizam i eksploatisanje skepse stanovništva prema strancima kroz antimigracionu retoriku. Drugi je populizam oslikan kroz antielitizam i postavljanje sebe kao zaštitnika običnog naroda u odnosu na korumpirane elite i postojeće stranke. Treći koji se tiče eksploatacije ekonomske nesigurnosti nije podstican, s obzirom da u Francuskoj nije bio atraktivan.
Partija se 80ih stabilizovala na oko 10% podrške sa stalnom tendencijom rasta. U tom periodu legitimizovala se kao jak protestni reakcionarni glas u francuskom društvu.
Sejanje mržnje i ograničenja
Iako je stranka beležila solidan rast podrške i prihvaćenosti u javnosti, postojala su jasna ograničenja u daljem napredovanju. Antisemitski diskurs i širenje netrpeljivosti prema strancima nije bilo prihvatljivo za široke slojeve stanovništva. Partija je osvajala vlast u određenim lokalnim samoupravama, jer je bila uspešna u malim gradovima i naseljima srednje veličine. Međutim, određeni funkcioneri na vlasti sprovodili su diskriminatorne politike na lokalu, poput davanja novca za novorođeno dete samo ljudima sa evropskim poreklom. S obzirom da su ovakvi potezi kao rezultat davali zabrane rada na javnoj funkciji i dodatno legitimisali karakterisanje ove stranke kao ekstremističke, diskurs otvorene mržnje nailazio je na ograničenja.
Le Pen je uz solidne rezultate 90ih uspeo da 2002. iznenadi javnost na predsedničkim izborima. On je za manje od 1% uspeo da pretekne kandidata socijalista Žospena i uđe u drugi krug izbora sa Žakom Širakom. Iako je to samo po sebi bilo uspeh, ogromna mobilizacija protiv „fašističkog kandidata“ bila je pokazatelj da je za većinu javnosti takva politika bila neprihvatljiva. U drugom krugu izbora, Le Pen je ostao na oko 17% naspram 82% Žaka Širaka, koliko je njegova podrška u javnosti maksimalno dobacivala.
Promena diskursa i imidža
U poslednjoj deceniji, „Nacionalni front“ je doživeo značajne promene zahvaljujući preuzimanju ove partije od strane Marin Le Pen, ćerke osnivača ove stranke. Iz redova su pročišćeni najekstremniji pojedinci, odustalo se od antisemitskog diskursa, kontroverzni logo baklje je redizajniran, a na kraju i sam Žan Mari Le Pen isključen iz stranke, kao preveliki negativni bagaž za stranku.
U anketama Ifop-a primećena je promenjena percepcija javnosti u odnosu na ovu stranku. Od 1997. do 2017. procenat ljudi koji ovu stranku smatra za rasističku opao je sa 63% na 38%, onih koji je smatraju opasnom po demokratiju sa 43% na 30%, a onih koji misle da je stranka iskrena porastao je sa 58% na 73% (Ifop). Kao efekat toga javio se i porast podrške ovoj stranci na izborima, te je u poslednja dva ciklusa na izborima za Evropski parlament bila prva, a 2017. Marin Le Pen je ušla u drugi krug predsedničkih izbora sa Emanuelom Makronom.
Iako je odustala od toksičnih elemenata svoje politike poput skinhedsa na mitinzima, antisemitizma i otvorenog rasizma, partija je od 2011. do 2017. održavala glavne programske crte. Stranka se zalagala za izlazak iz Evropske unije, izlazak iz Evrozone, za ograničavanje imigracije, za tvrdi društveni konzervativizam, a umesto protržišne politike stranka je krenula da se zalaže za socijalnu državu i ekonomski protekcionizam. Međutim, nakon izbornih neuspeha na predsedničkim i parlamentarnim izborima 2017, „Nacionalni front“ vrši još jednu transformaciju i u političkom smislu bledi.
[click_to_tweet tweet=“Ova stranka se izmenila taman toliko da više ne liči na sebe iz prošlosti, ali opet nedovoljno da bi za nju glasao 50% + 1 glasač potreban za pobedu. | “ quote=“Ova stranka se izmenila taman toliko da više ne liči na sebe iz prošlosti, ali opet nedovoljno da bi za nju glasao 50% + 1 glasač potreban za pobedu.“]
Gubljenje identiteta
U poslednjoj fazi reforme partije, ova stranka je dodatno razvodnila svoj identitet. Iako je ime partije danas sličnije ili gotovo isto kao i ime profašističke partije iz Drugog svetskog rata, ostale autentične vrednosti ekstremne desnice su izbledele. „Nacionalno okupljanje“ se ne zalaže više za izlazak iz Evropske unije, već se načelno zalaže za degolistički model „Evrope nacija“, protiv kog je originalno bila. Stranka pokušava da se dodvori jevrejskom stanovništvu, protržišnu politiku je zamenio protekcionizam, a antiislamski elementi su od rasizma prebačeni na skepsu prema multikulturalizmu.
Od starih vrednosti preostao je društveni konzervativizam i antiimigraciona retorika. Ova stranka se izmenila taman toliko da više ne liči na sebe iz prošlosti, ali opet nedovoljno da bi za nju glasao 50% + 1 glasač potreban za pobedu. Iako je danas ova stranka jak protestni glas između 20% i 25% francuskih glasača, ona teško prelazi te procente, a sa druge strane je sve dalja od svog izvornog identiteta. Ključni izbori za opstanak nasleđa Le Penovih biće 2022. U slučaju da na ovim izborima Marin Le Pen još jednom izgubi u drugom krugu ili se definitivno ne kvalifikuje za drugi krug, „Nacionalno okupljanje“ će vrlo izvesno otići u istoriju kao mračni i neuspešni protestni glas.
