Zakonski okvir za političko reklamiranje

U predizbornom krugu, demokrate su, osim vremena i truda, u svoje predizborne spotove uložili i ogromnu količinu novca. Naravno, u takvoj potrošnji postoje i ograničenja, odnosno regulacije. Iako je u poslednje vreme došlo do blagog povećanja regulacije političkog marketinga, ona ostaje na niskom nivou u poređenju sa ostalim državama.

Ipak, postoji jedan važan regulatorni akt koji kontroliše količinu novca koja se ulaže u predizborne reklamne sadržaje. „The Bipartisan Campaign Reform Act“ iz 2002. reguliše soft money – novac koji su priložili odbori političkih akcija, kao i hard money – novac koji može prikupiti svaki kandidat. Takođe, ovaj zakonski akt je propisao limit novca koji može biti potrošen na izborne emisije (elective broadcasts), ali nije propisao zahtev za odobravanjem i proveravanjem po pitanju finansiranja političkih propagandnih programa.

Do današnjeg dana, ne postoji zvaničan zakonski akt koji se odnosi na finansiranje političkih spotova. Trenutno Federalna komisija za komunikacije zahteva da se ugovori za političke oglase prikazane na medijskim stanicama objavljuju onlajn, ali komisija razmatra i predlog da proširi taj zahtev za objavljivanjem i na druge platforme, uključujući radio i televiziju.

Trka demokrata i potrošnja na TV spotove

U dosadašnjem toku izbornog kruga kod demokrata, kandidati su potrošili na reklamiranje svote koje su običnim ljudima prosto nezamislive. Od početka unutarpartijske kampanje početkom 2019, demokrate su na TV reklame potrošile preko 700 miliona dolara.

Dva kandidata – Blumberg i Bajden – su svoje predizborne spotove puštali gotovo 148.000 puta svaki, a svako pojavljivanje spota na nekom medijskom kanalu košta. Međutim, cena i broj spotova Majka Blumberga predstavlja novi rekord u medijskoj potrošnji. Jedna od njegovih reklama zavrtela se i na čuvenom američkom Superboulu.

Blumberg je za svoje reklamne spotove izdvojio pozamašnu sumu od 457 miliona dolara, od toga samo za države „super utorka“ 237 miliona dolara. Prvi kandidat ispod njega po potrošnji je milijarder Tom Stajer sa potrošnjom od 153 miliona dolara, od toga 45 miliona u državama „super utorka“. Treći po potrošnji, senator Berni Sanders, zaostaje sa 27.4 miliona ukupno. Ostali kandidati bliži su jednocifrenom broju miliona utrošenih na ovu svrhu.

Teme TV spotova kandidata

Najveći potrošač, Majk Blumberg, u spotovima se najčešće fokusirao na tehnokratski i pozitivistički ugao gledanja. U brojnim spotovima promovisao je svoj ekonomski plan, zdravstvenu zaštitu, govorio je o problemima koje sistem i trenutna vlast podstiču i/ili ne rešavaju, poput vlasništva nad puškama, oporezivanja bogatih i obrazovanja. Upoznavao je i birače sa svojom biografijom.

S druge strane, Džo Bajden je u svoje reklamne spotove uložio manje novca. Do „super utorka“ Bajden je na TV reklame potrošio oko 7 miliona dolara. Ipak, njegovi spotovi su bili značajno ličniji, pa se smatra da je dodavanjem human interest motiva u spotove uspevao da približi svoju kampanju glasačima na drugačiji način. Problemi koji su našli svoje mesto u Bajdenovoj kampanji i spotovima su, između ostalih: zdravstvena zaštita, ekonomija, obrazovanje, rasni odnosi, religija, nasilje u porodici i oporezivanje. Dobar deo spotova predstavljao je pravljenje kontrasta između Bajdena i Trampa.

Berni Sanders je ovog puta, osim pomoći reklama, imao i puno koristi od toga što je deo njegovog fundraising video klipa na Fejsbuku postao jedan od najpopulanijih mimova ove godine. Njegove spotove finansirala je ogromna armija sitnih donatora, kojima se često obraćao kroz video snimke, poput ovog koji je postao mim senzacija.

U svom političkom programu koji je glasačima Sanders predstavio kroz spotove, uvrstio je probleme zdravstvene zaštite, obrazovanja, imigracije, dobre vlasti, finansijske reforme, ali i pitanje jedinstva naroda, kao i penzija i minimalne zarade.

Slični motivi dominirali su i u spotovima manje uspešnih i manje poznatih kandidata poput Pita Butedžedža, Ejmi Klobučar i Elizabet Voren. Teme koje su kandidovali Butedžedž i Klobučar najsličnije su Bajdenovim, dok je Elizabet Voren kandidovala teme sličnije Sandersu, predstavljene na više tehnokratski način.

Trampova paralelna kampanja

Uzimajući u obzir da je Donald Tramp, protivkandidat demokratama, 2016. godine u svojoj unutarstranačkoj kampanji potrošio samo 10 miliona dolara u februaru te godine, vidljivo je da su demokrate u proseku potrošile mnogo više novca na medijsko oglašavanje na ovim izborima.

Ipak, Tramp je mnogo više pažnje pridobio zbog antikampanje koja se u toku izbora vodila protiv njega. Trampa ne karakteriše ogromna potrošnja na TV spotove, delom i zbog ovog faktora. Tokom republikanske unutarpatijske trke 2016, na osnovu studije kompanije SMG Delta, Tramp je dobio blizu dve milijarde dolara besplatne štampe kroz prenošenje, komentarisanje, odgovore i analize njegovih polarizujućih i kontroverznih izjava. Ta cifra se za celokupni izborni ciklus 2016. meri i sa blizu 5 milijardi dolara.

Međutim, iako se prvenstveno ne oslanja na TV reklame, u periodu izbora kod demokrata ove godine, Tramp nije sedeo skrštenih ruku. Inspirisan procesom impičmenta koji ga je zadesio, Tramp je platio nekoliko reklamnih spotova koji su govorili o tome kako je impičment prevara kojom su želeli da ga sklone s vlasti, ali i o korumpiranosti demokratskih kandidata.

Na dvadesetak spotova protiv demokratskih kandidata, Tramp je od oktobra 2019. potrošio oko 17,8 miliona dolara. To predstavlja skoro tri puta više od potrošnje Džoa Bajdena na TV reklame do „super utorka“.

[click_to_tweet tweet=“Možemo lako uočiti da rezultati izbora ne mogu mnogo da zavise od sume novca koja je uložena u spotove, što nam jasno dokazuje primer Majka Blumberga. | “ quote=“Možemo lako uočiti da rezultati izbora ne mogu mnogo da zavise od sume novca koja je uložena u spotove, što nam jasno dokazuje primer Majka Blumberga.“]

Efikasnost TV reklama

TV reklame predstavljaju jedan od tradicionalnih načina promocije političke poruke. Ukoliko se pogleda anketa Morning Consult o vidljivosti kandidata među biračima, TV reklame su se pokazale kao najefikasnije. Ogromni reklamni udar Majka Blumberga dao mu je vidljivost od 65% među biračima, te je više birača videlo njegove reklame nego reklame predsednika Trampa (videlo 62%).

Čak i kandidati koji nisu previše potrošili na reklame, poput Ejmi Klobučar, dolazili su i do 25% birača koji su tvrdili da su videli njihove reklame. Tu vidljivost u ukupnoj populaciji na društvenim mrežama ostvarivali su samo Tramp, Blumberg i Sanders. Međutim, reklame na društvenim mrežama omogućavaju preciznije gađanje ciljnih grupa birača, gde su TV reklame značajno manje precizne. TV reklame su efikasne za ukupnu vidljivost, ali značajno lošije u gađanju ciljne grupe.

Kvalitet političke poruke, takođe, ostaje centralno pitanje. Prema inicijalnim podacima nakon „super utorka“, potrošnja na TV reklame bila je gotovo obrnuto proporcionalna rezultatu. Majk Blumberg je potrošio za „super utorak“ oko 58 miliona dolara po osvojenom delegatu, Elizabet Voren 5.1, Berni Sanders 545 hiljada dolara, a Džo Bajden tek 223 hiljade dolara. Najupadljiviji je primer države Masačusets, gde je Bajden na reklame potrošio tek nešto više od 10 hiljada dolara i u ovoj državi se nije pojavio, a trku je pobedio.

Prema ovim podacima, možemo lako da vidimo da rezultati izbora ne mogu mnogo da zavise od sume novca koja je uložena u spotove, što nam jasno dokazuje primer Majka Blumberga. Sav reklamni novac nije mogao da mu pomogne pri fijasku koji je doživeo na devetoj debati 19. februara, koja je bila najgledanija od svih (32 miliona gledalaca), a donekle bila i odlučujuća za njegovu dalju kandidaturu.

Glasači u Americi mnogo više brinu o pitanjima koja direktno utiču na njihov dalji život, ali i o performansu i spremnosti koju će kandidati pokazati na debatama, koju je pokazao Sanders kroz debate ili Bajden u debati u Južnoj Karolini. Birače su više privukli spotovi koji pokazuju ljudskost kandidata, poput Bajdenovih, nego oni koji samo prikazuju političke programe određenih kandidata.

Kao i na izborima 2016, novac uložen u TV reklame se nije pokazao kao ključni faktor za pobedu. Politička poruka, način predstavljanja poruke, momentum i lične karakteristike kandidata ostaju značajno važniji faktori.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava TV reklame i američki izbori se prvo pojavila na Novi treći put.

Ovo je bio scenario koji je 2016. Donaldu Trampu doneo pobedu, uprkos opštem utisku da se to neće dogoditi. Trećeg novembra ove godine, aktuelnom predsedniku SAD-a ponovljeni scenario iz 2016. bi vrlo izvesno odgovarao. Iako se elektorska pobeda, bez pobede u ukupnom broju glasova, može interpretirati kao manjak legitimiteta, to ne menja rezultat dobijanja još jednog četvorogodišnjeg mandata. Međutim i pre četiri godine, Trampova pobeda desila se kroz „iglene uši“, te će glavno pitanje biti na koje glasače će aktuelni predsednik usmeriti svoj fokus u borbi za reizbor.

Kako je 77.747 ljudi donelo Trampu pobedu 2016. godine?

Pre četiri godine, Hilari Klinton osvojila je blizu tri miliona glasova više od svog republikanskog oponenta u predsedničkoj trci. Ova velika razlika u broju glasova nije bila dovoljan uslov, s obzirom da su Trampovi glasovi, iako ih je bilo manje, bili „bolje raspoređeni“. Države u kojima je Tramp pobedio donele su mu 304 elektora naspram 227 elektora koliko je osvojila njegova protivnica. Iako je Hilari Klinton izgubila elektorski značajne države poput Floride ili Ohaja, ključni doprinos njenom gubitku dalo je 77.747 ljudi iz samo tri ključne države.

Donald Tramp uspeo je da u tri države, koje su ubedljivo glasale za Baraka Obamu i 2008. i 2012, pobedi sa razlikom manjom od 1%. U Viskonsinu Hilari Klinton izgubila je za 0,77%, u Pensilvaniji 0,72%, a u Mičigenu za tek 0,23%. Ukupna razlika u ove tri države iznosila je 77.747 glasova koji su bili dovoljni da Trampu donesu 46 elektora, bez kojih danas ne bi bio predsednik SAD-a.

Na ovogodišnjim izborima, Trampova strategija biće usmerena da ne izgubi navedene glasače koji su mu doneli tanku prednost, ali da zbog sigurnosti dobije i nove. O kojim biračima se radi?

1. Bela radnička klasa iz „rđavog pojasa“

Intenziviranjem globalizacije, međunarodne trgovine i tehnološkog razvoja, značajan broj radnih mesta u proizvodnji u Americi je nestao ili je u riziku da nestane. Deo radno intenzivnih industrija preseljen je u države sa jeftinjom radnom snagom, dok je tehnologija sa druge strane, učinila da značajan deo veština zastari. Ovi i drugi procesi su u poslednje tri decenije stvorili „rđavi pojas“ u SAD-u. „Rđavi pojas“ (rust belt) obuhvata delove država koji su bili fokusirani na proizvodnju koje danas, iz navedenih razloga, više nema i danas predstavljaju osiromašene i samim tim nezadovoljne krajeve Amerike.

S obzirom da je u određenim američkim okruzima nestalo i preko 50% radnih mesta u proizvodnji, a da se nisu pojavile brze i identične alternative, ovi krajevi predstavljali su idealne mete za antisistemsku retoriku Trampa. U „rđavi pojas“ spadaju delovi Pensilvanije, Mičigena i Viskonsina, koje je Tramp osvojio sa spomenutom tankom razlikom.

Obećanje da će „učiniti Ameriku velikom ponovo“, protivljenje slobodnoj trgovini, najava brojnih carina i poruka da će vratiti izgubljena radna mesta, pokazali su se kao efikasni alati u biračkom telu belačke radničke klase u ovoj zoni. Ovo biračko telo najviše čine beli muškarci, ogorčeni zbog navedenih procesa, koji gaje relativno konzervativne društvene stavove. Trampov glavni zadatak biće da ih uveri da ga ponovo izglasaju.

Šanse Trampa u „rđavom pojasu“?

Iako su uspesi u vraćanju radnih mesta iz inostranstva prilično ograničeni, uprkos velikom broju ustupaka biznis zajednici poput velike poreske seče, Tramp ima solidne šanse. Ovaj deo glasača prilično je ogorčen na establišment i slobodnu trgovinu, u odnosu na koje se aktuleni predsednik postavlja prilično agresivno. Svog najizvesnijeg protivnika, Džoa Bajdena, pokušaće da predstavi kao „zli establišment“, nekoga ko je već dugo zastupnik slobodne trgovine i ko radi za „globalističke“ interese. Tramp govori ono što ovi birači žele da čuju.

Na drugoj strani, Bajdena ne bi trebalo potcenjivati u ovoj biračkoj grupi. Za njega važi nadimak „working class Joe“ zbog svog srednjoklasnog porekla iz Pensilvanije. U unutarpartijskoj trci pokazao je da ima podršku među sindikatima. Vrlo izvesno, Bajden će ići na kartu podsećanja na ogromnu intervenciju države iz vremena dok je bio potpredsednik Obami, koja se merila u desetinama milijardi dolara usmerenih na spašavanje auto industrije iz ovih krajeva. U sferi zdravstvene zaštite, nudi drastično više od Trampa.

Na osnovu proseka anketa iz prethodnih mesec dana sa sajta RealClearPolitics, Bajden u Mičigenu vodi sa 4,4% i Pensilvaniji sa 3,8%, dok je u Viskonsinu izjednačen sa aktuelnim predsednikom. Tramp će u borbu za ove birače krenuti sa blagim zaostatkom, te ne čudi što je u prethodne dve godine opipavao i teren u državama gde je izgubio od Hilari Klinton sa manjom razlikom. Kao rezervu, predsednik će deo resursa usmeriti na Kolorado, Nevadu, Virdžiniju i Nju Hempšir. Međutim, uprkos potencijalnom vođstvu Bajdena, „rđavi pojas“ je Trampov „domaći teren“.

2. Umereni republikanci iz predgrađa

Ukoliko se prva ciljna grupa birača može opisati kao „bivše demokrate koje su promenile stranu“, u slučaju druge grupe, radi se o suprotnom. Dolazak Trampa na čelo Republikanske stranke, naveo je značajan broj umerenih republikanaca da preispitaju svoju partijsku pripadnost. Ovi birači su najvećim delom bele žene, žive u predgrađima, finansijski su dobrostojeći, a na društvenim mrežama prepoznatljivi sa #NeverTrump. Na izborima 2012, glasali su za Mita Romnija protiv Baraka Obame, na izborima 2016. svoj glas su poverili Hilari Klinton, a na midterms izborima 2018. njihov broj se dodatno povećao u korist demokrata.

Zahvaljujući ovim glasačima, Hilari Klinton je bila predsednički kandidat demokrata koji je među glasačima srednje klase bio najviše izjendačen sa republikanskim kandidatom, ukoliko izuzmemo Bila Klintona, koji je jedini pobedio u ovoj kategoriji birača od kada se meri demografija onih koji su glasali. Takođe, u brojnim swing i republikanskim kongresnim izbornim jedinicama bili su ključni tas na vagi za pobedu demokrata i preuzimanje Predstavničkog doma.

Na ovogodišnjim izborima mogu biti odlučujuća snaga u državama koje je Tramp pobedio prethodni put sa ne prevelikom razlikom. Bajden i Tramp se usmeravaju na njih, ali na različite načine.

Šanse Trampa u predgrađima?

Ogorčenost Trampovim ponašanjem, kulturološki tvrdo-desničarskom retorikom, antielitizmom i vređanjem republikanskih figura poput pokojnog Džona Mekejna, teško može nestati. Međutim, u prethodnih par godina, Tramp je uspevao da ublaži štetu u ovoj grupi birača kroz komuniciranje ekonomskih rezultata i plašenja umerenih republikanaca „demokratskim socijalizmom“ Sandersa i Okasio-Kortez. Na drugoj strani, pitanje šta će od ovih pozitivnih rezultata ostati nakon pandemije korona virusa, a izvesni izbor Bajdena kod demokrata, otupeće oštricu plašenja birača demokratskim socijalizmom.

Bajden, sa druge strane, šalje ujedinjujuće poruke, koje nisu isključive ili polarizujuće prema republikancima. Često spominje da ima prijatelje među republikancima, poput spomenutog Džona Mekejna. Njegov izbor nije percipiran kao veliki rizik po ekonomiju. U slučaju da ne bude velikih promena, Džo Bajden bi trebalo da nastavi kontinuitet dobrih rezultata demokrata u ovoj kategoriji birača iz prethodne četiri godine. Tramp će morati da se ozbiljno potrudi oko ovih birača, jer ga mogu koštati pobede u državama gde je prethodni put pobedio, poput Floride, Severne Karoline ili Džordžije.

[click_to_tweet tweet=“Tramp će imati težak zadatak da još jednom ubedi bivše demokrate, radnike iz rđavog pojasa da mu daju poverenje, a razočarane republikance iz predgrađa da se vrate matičnoj partiji. | “ quote=“Tramp će imati težak zadatak da još jednom ubedi bivše demokrate, radnike iz rđavog pojasa da mu daju poverenje, a razočarane republikance iz predgrađa da se vrate matičnoj partiji.“]

Šanse Trampa

Iako Donald Tramp projektuje sliku sebe kao nepokolebljivog i potpuno samouverenog u svoju pobedu, stanje na terenu nije nužno takvo. U proseku anketa RealClearPolitics u duelu sa najizvesnijim protivnikom Bajdenom zaostaje za oko 5,5%. U ključnim swing državama, takođe, ne stoji sjajno. Vođenje kampanje narednih meseci, rukovođenje državom u vreme pandemije COVID-19 i snalaženje povodom potencijalne recesije nakon obuzdavanja pandemije, biće ključni za njegov uspeh na izborima.

Aktuelni predsednik imaće težak zadatak da još jednom ubedi bivše demokrate, radnike iz „rđavog pojasa“ da mu daju poverenje, a razočarane republikance iz predgrađa da se vrate matičnoj partiji. U toj borbi imaće ograničene resurse i vanredne spoljašnje okolnosti, tako da ukoliko ne bude redefinisao svoju strategiju, može završiti kao svoj partijski kolega Džordž Buš stariji, koji 1992. nije uspeo da izbori drugi mandat. U ovom momentu najviše zavisi od Donalda Trampa i njegovih sposobnosti.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Ko će odrediti Trampovu budućnost? se prvo pojavila na Novi treći put.

Delovalo je kao da se mnogo šta promenilo od trke 2016. i javila se zaintersovanost za budućeg izazivača Donalda Trampa. Od lučkih radnika iz Norfolka, preko ljudi koji svake nedelje posećuju baptističku crkvu u MekLinu ili siromašnih seoskih okruga na jugozapadu, zabeleženo je veliko povećanje izlaznosti u Virdžiniji. U ovoj državi, ona je skočila za blizu 70%.

Prvi rezultati govorili su da to ne znači ono što su levo opredeljeni mediji mesecima govorili. Demokratska baza jeste aktivirana, ali je nije aktivirao Sanders kome je to predviđano, već njegov glavni protivnik sa centra. Bio je to prvi signal da će levo krilo demokrata doživeti još jedan poraz, nakon već 30 godina kontinuiranih poraza. Glasanje u Arizoni, Floridi i Ilionisu, potvrdilo je ove nedelje poraz Sandersa i trijumf centra. Međutim, ovo se nije slučajno dogodilo i predstavlja logični sled događaja.

Paralelna realnost i narativi levih medija

„Zli establišment koji radi u korist korporacija, vojnog lobija i najbogatijih 1%, na štetu 99% Amerikanaca. Građani ne žele Trampa, ali ne žele još jednog dosadnog demokratskog neoliberalnog političara koji želi da nastavi isto. Vreme je za autentičnu i beskopromisnu progresivnu platformu koja će podići izlaznost, mobilizovati mlade i marginalizovane i pobediti Trampa i establišment! Glasači tako nešto očekuju!“

Ako ste u prethodnih pet godina bili konzument levih medija, podkasta ili YouTube kanala, ovo je centralna poruka koju ste mogli čuti. Ovo može zvučati kao vrlo ubedljiv diskurs, baziran na populističkoj antielitističkoj poruci „zle elite, dobar narod, a mi smo dobri jer smo autentični predstavnici i borci za narod“. Međutim, veliki je problem ako kao političar poverujte u to i svoju strategiju i očekivanja ne bazirate na realnim očekivanjima birača, nego na sopstvenim projektovanim narativima.

Sandersova strategija bila je bazirana na ovakvoj interpretaciji realnosti. Strategija je bila da je potrebno ponuditi maksimalističku progresivnu agendu, koja će podići izlaznost među mladima, tvrdom bazom i marginalizovanima, što je put do pobede. Ideološki sastavljeni narativi projektivani su kao realna očekivanja birača.

Iako je glasanje u prve tri države (Ajova, Nju Hempšir i Nevada) delovalo kao da strategija daje rezultate i da su medijski levi narativi potvrđeni, glasanje u demografski heterogenijim državama brzo je u praksi poništilo ovu strategiju.

Džo Bajden je ubedljivo pobedio u Južnoj Karolini, a zatim i svakog utorka tri nedelje za redom u većinskom broju država gde se glasalo. Izaznost se podigla, ali u korist Bajdena. Mladi nisu izašli na izbore, a marginalizovane grupe su mahom podršku većinski dale Bajdenu. Birači su pokazali da nisu toliko gadljivi na establišment centrizam.

Tri nedelje nakon kontinuiranog poraza ovih narativa u praksi, levi mediji i Sandersov tim nisu revidirali validnost svoje intepretacije događaja i vizije realnosti, nego već nedeljama nalaze brojne izgovore, što dalje uništava ovu kampanju.

Centrizam je popularan na terenu

Uspon Aleksandrije Okasio-Kortez, njeni ubedljivi javni nastupi i oštra beskompromisna politika, stvorio je utisak da je budućnost Demokratske stranke na tragu ove mlade kongresmenke. Republikanska partija takođe je ovu kongresmenku projektovala kao svoju idealnu protivnicu. Mlada žena, latino porekla, ultra levih stavova za američku politiku i iz Njujorka, predstavlja idealnu metu za napadanje i tvrdo desne „dog whistle“ poruke. Međutim, kada se skloni medijska pažnja koja je usmerena na novu mladu nadu levog krila demokrata, rezultati na terenu govore drugačije.

I Aleksandrija Okasio-Kortez i Berni Sanders dolaze iz ultra plavih demokratskih tvrđava, koje republikanci neće skorije uspeti da ugroze. Ta pozicija daje lagodnost u praktikovanju ideološkog puritanizma, koja nigde drugde nije moguća.

Demokrate su 2018. na midterms izborima osvojile većinu u Predstavničkom domu zato što je trideset dvoje centrista, poput Džoa Kaningema u Južnoj Karolini ili Konora Lemba u Pensilvaniji, preotelo republikanske mandate u ljubičastim swing ili republikanskim crvenim izbornim jedinicama. Tvrdo levo krilo demokrata gotovo da nije doprinelo osvajanju te većine. Ukoliko demokrate preuzmu Senat, to će se desiti zbog centrističkih bivših guvernera poput Stiva Buloka iz Montane ili Džona Hiknlupera iz Kolorada, koji se kandiduju u svojim državama.

Centrizam je popularan i demokratski centristički predsednički kandidati već 30 godina u Americi, sa izuzetkom 2004, budu kandidati za koje glasa većina Amerikanaca. Iako je elektorski sistem 2000. i 2016, republikanskim kandidatima doneo pobede, demokratski centrizam je ideološka pozicija gde se većina Amerikanaca danas nalazi i za šta glasa.

Tvrdo leva politika Sandersa i Okasio-Kortez potopila je dosta demokratskih kandidatura na biračkim mestima u prethodne dve godine, a Sandersova je poslednja i možda najvažnija u nizu. Iako je Sanders osvojio tvrdo plavu Kaliforniju ili Vermont, izgubio je u gotovo svim južnim crvenim državama, Teksasu koji se sve više transformiše u swing državu, kao i u Virdžiniji, Severnoj Karolini ili Mičigenu koji su danas vrlo važne swing države.

Sandersova ciljna grupa nije većinska koalicija

„Ratnici pobednici prvo pobede, a onda ulaze u rat“.

Ovo je govorio još davno Sun Cu na temu strategije ratovanja. Slična pravila važe i u sferi savremene političke strategije. Ukoliko određeni kandidat želi da pobedi na izborima, njegova strategija bi trebalo da bude utemeljena u realnosti i da iz nje proizilazi jasno definisani i mogući put do pobede. U skladu sa tim, jedan od elemenata političke poruke jeste kome je ona usmerena i koja je pobednička koalicija birača koju ta poruka cilja. Bajdenova kampanja se gotovo udžbenički pridržavala ovog pravila.

Od samog početka predsedničke kampanje Bajdena iz aprila 2019, njegova ciljna grupa bila je ista, kao i poruka namenjena za nju. Ova ciljna grupa obuhvatala je: ljude starije od 50 godina, birače koji se identifikuju kao umereni/konzervativni (ne mnogo progresivni), afroamerikance i belce bez koledž diplome. Ova ciljna grupa čini nešto iznad 50% birača kod demokrata i međusobno je koherentna. Belci bez koledž diplome uglavnom jesu umereni ili konzervativni, a i najčešće imaju preko 50 godina. Afroamerikanci su mahom konzervativniji deo američke populacije.

Za ovu koaliciju birača Bajden je plasirao poruku ujedinjenosti, sigurnosti, partiotizma i empatije, upakovanu kroz ličnu biografiju, lične tragedije, Obama nasleđe i američku istoriju. Mlade, tvrdo leve birače ili visokobrazovane, Bajden je gotovo ignorisao u svojoj političkoj poruci. Iako je krajem februara 2020. ova koalicija bila pod udarom stotina miliona dolara Majka Blumberga potrošenih na reklame, te je na momente bila okrnjena, od Južne Karoline je bila stabilizovana i dalje širena. U poslednjih nekoliko nedelja, Bajden je dobio podršku razočaranih republikanaca, dobrostojećih belaca iz predgrađa, a krenuo je da pobeđuje Sandersa i među latinoamerikancima. Pobednička strategija Bajdena bila je jasno definisana od početka i uz manje poremećaje izdržala je i donela čitav niz pobeda.

Sandersova ciljna grupa od samog početka predstavljala je ubedljivo manjisku koaliciju i ona nije poticala iz realnosti nego iz ideologije. Ova strategija se oslanjala na izlazak ogromnog broja mladih koji se nije desio i koji su ubedljiva manjina glasača. Po analizi Washington Post-a, birači mlađi od 30 godina su oko 15% biračkog tela na unutarpartijskim izborima demokrata, dok su stariji od 50 čak 55% glasača. Uz progresivne i vrlo progresivne glasače, visokoobrazovane i latinoameričku populaciju, Sandersova ciljna grupa je predstavljala tek između jedne četvrtine i jedne trećine birača, na kojoj je do dan danas i ostala.

Onog momenta kada su ostali umereni kandidati napustili trku i smanjili rasipanje umerenih glasova, Sandersova četvrtina do trećine glasova izgubila je relativnu snagu, što je i bilo očekivano.

Sandersov kult ličnosti i agresivnost podržavalaca

Većina populističkih pokreta bazira se dobrim delom i na harizmatskom lideru koga birači i aktivni podržavaoci bezuslovno slede. U njega učitavaju vrednosni puritanizam, njegove istine su uvek neosporne, njegovi predlozi su uvek najbolji, lider nikada ne greši, već je zavera protiv njega, a svi ostali nisu autentični ili su se prodali sistemu. Sandersova i Trampova kampanja u ovome su prilično slične i obe su bazirane na antielitističkoj retorici, kultu ličnosti i agresivnim podržavaocima.

Ovaj pristup gotovo je nužan prilikom stvaranja antisistemskog pokreta, jer proizvodi jaku, borbenu i motivisanu tvrdu bazu aktivista i birača, koji imaju dojam da su „borci za dobro“ protiv „zlog establišmenta“. Ova strategija radi odlično u proporcionalnim izbornim sistemima, gde se glavne konkurentske partije uokviravaju kao kartelisani establišment koji zajedno i bez značajne razlike radi na „štetu običnog naroda“. Međutim, ova strategija je veoma rizična kada se primenjuje unutar partije od koje očekujete da će podržati vašu kandidaturu.

Sandersovo stavljanje Demokratske i Republikanske partije u isti koš „establišmenta“, koji se projektuje kao najveće zlo, prirodno će stvoriti skepsu kod Demokratske stranke koja bi njegovu kandidaturu trebalo da podrži. Teško je očekivati da bi bilo koja stranka dozvolila da njen kandidat bude neko ko formalno i nije član te partije, a u svom svakodnevnom političkom diskursu istu partiju projektuje kao političkog protivnika.

Na drugoj strani, Sandersovi podržavaoci bili su agresivni prema svakom konkurentskom kandidatu. Pit Butedžedž je bio napadan kao „pacov“, napadana je njegova seksualnost, a definisan je kao „projekat milijardera“, najvećih neprijatelja Sandersa. Elizabet Voren je napadana kao nedovoljno progresivna. Bajden je napadan kao „lažni progresivac“. Blumberg je predstavljen kao plutokrata i „Tramp 2“. Iako su svi kandidati imali različite planove koji bi trebalo da postignu univerzalnu zdravstvenu zaštitu, Sanders i njegovi podržavaoci su kao legitiman priznavali samo svoj „Medicare for All“, iako gotovo nikada nije dao jasnu računicu kako ga platiti. Svaki gubitak je predstavljan kao zavera demokratskog establišmenta.

Na kraju dana, kada su navedeni kandidati kod demokrata odustajali, očekivano je bilo da će oni i njihovi podržavaoci, nakon agresivnog tretmana Sandersa i njegovih podržavaoca, pre podržati Bajdena ili nikoga. Dok je Bajden retko upućivao napade na svoje unutarstranačke protivnike tokom debata i spotova, Sanders je svoj diskurs pravio isključivo na polarizacijama. Zbog navedenih razloga, nije iznenadilo to što su Klobučar, Butedžedž, Beto O Rurk i ostali pronašli Bajdena kao boljeg partnera za buduću saradnju, a da je Sanders što se podrške tiče ostao gotovo usamljen.

[click_to_tweet tweet=“Ukoliko levo krilo demokrata redefiniše svoj pristup, moguće je da u budućnosti preuzme Demokratsku partiju. Trenutno, pak, to deluje kao manje izvesno. | “ quote=“Ukoliko levo krilo demokrata redefiniše svoj pristup, moguće je da u budućnosti preuzme Demokratsku partiju. Trenutno, pak, to deluje kao manje izvesno.“]

Šta očekivati u budućnosti?

Što se kratkoročnih efekata dosadašnje trke tiče, Bajdenova prednost od oko 300 delagata na oko 2/3 već raspoređenih delegata, daje mu lagodnu prednost. Da bi sustigao ovu prednost, Sanders bi morao u preostaloj trećini država da pobeđuje sa, u proseku, 25% razlike. Bajden bi sa druge strane mogao da pobedi sa izgubljenim svim narednim državama sa oko 10% zaostatka u odnosu na svog rivala. Iako trka još uvek nije gotova, Bajden je de facto pobednik i izvesni nastavljač već 30 godina kontinuiteta centrističkih demokratskih predsedničkih kandidata.

Ukoliko demokrate uskoro preuzmu i Senat, a Džo Bajden pobedi Donalda Trampa, levo krilo demokrata može doživeti težak udarac, a centar ponovnu sveobuhvatnu afirmaciju. Između Sandersa koji se približava 80. godini i Aleksandrije Okasio-Kortez koja je tek napunila 30 godina, postoji ogromna provalija neprepoznatljivih progresivaca srednjih godina. Sa druge strane, ljudi poput Beta O Rurka ili Pita Butedžedža, mogu predstavljati budućnost centrizma u Americi, koji je danas značajno više ulevo nego pre 30 godina.

Ukoliko levo krilo demokrata ne želi da doživi sudbinu Sandersa, trebalo bi da uči na njegovim greškama iz ove kampanje. Njihov pristup bi trebalo da bude više kooperativan u odnosu na svoje umerenije partijske kolege, više utemeljen u realnosti, a manje u samozadovoljavajućim narativima, ali i više pragmatičan. Jasne simpatije ka tvrdoj levici od strane mlađih generacija, govori da potencijal za tvrdu levicu kod demorkata postoji, ali da loša strategija levih političara ovaj potencijal raubuje. Ukoliko levo krilo demokrata redefiniše svoj pristup, ne bi trebalo isključiti da u ne tako dalekoj budućnosti preuzme liderstvo Demokratske partije. Trenutno, pak, to deluje kao manje izvesno.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Četiri razloga zašto je Sanders izgubio od centriste se prvo pojavila na Novi treći put.

Danas se u 14 saveznih država SAD održavaju unutarpartijski izbori Demokratske partije koji mogu odrediti protivkandidata aktuelnom predsedniku Donaldu Trampu na novembarskim predsedničkim izborima.

Do sada je raspoređeno 155 delegata koji dolaze iz Ajove, Nju Hempšira, Nevade i Južne Karoline, a danas će im biti prirodato još 1357 delegata iz: Alabame, Arkanzasa, Kalifornije, Kolorada, Mejna, Masačusetsa, Minesote, Severne Karoline, Oklahome, Tenesija, Teksasa, Jute, Vermonta i Virdžinije. Uz ove savezne države, glasaju i birači u Američkoj Samoi, kao i demokrate u inostranstvu. Za osiguravanje predsedničke nominacije potreban je 1991 delegat.

Pobednik današnjeg „super utorka“ biće veliki favorit u daljoj trci.

Raspoređeni delegati:

Rezultati i istraživanja po državama:

Ukoliko ste zainteresovani za temu izbora u SAD i želite da saznate više o trci demokrata, prijavite se za naš događaj koji će biti organizovan u petak 06.03.2020. u 18h u Desk&more kod Vuka (Bulevar kralja Aleksandra 79, Beograd)

05:52 Odjavljujemo blog za danas! Hvala na čitanju. Vidimo se u petak na događaju „Američki izbori 2020 – ko ima šanse protiv Trampa?“ da uživo detaljnije analiziramo rezultate današnjih izbora.

05:50 Nakon pristizanja rezultata iz većih gradova u Teksasu, vođstvo Sandersa se smanjuje i trenutno je 1,2%. S obzirom da je ovo druga najveća država u kojoj se danas glasalo, pobednik ove zemlje može se smatrati nezvaničnim pobednikom celog „super utorka“.

05:48 Bajden je pobednik u 8 država, Sanders u 3. Tri države u ovom trenutku još uvek nemaju jasnog pobednika, iako liči da će Sanders uskoro biti proglašen pobednikom Kalifornije. U Mejnu je trka izuzetno tesna, svega nekoliko stotina glasova u ovom trenutku razdvaja vodeće kandidate.

05:01 Sanders vodi u Kaliforniji, zemlji koja nosi najveći broj delegata.

03:41 Sve ažurirane rezultate možete ispratiti na našoj interaktivnoj mapi na vrhu bloga.

03:11 Minesota: Bajden ubedljivi pobednik. U Teksasu se povećava razlika u korist Sandersa.

02:17 Izlazne ankete iz Masačusetsa:

02:10 Izlazne ankete iz Alabame:

02:10 Izlazne ankete iz Američke Samoe:

02:10 Izlazne ankete iz Severne Karoline:

01:51 CNN projekcija pobednika:

Alabama – Bajden
Mejn – Sanders i Bajden, rano za proglašenje
Masačusets – Sanders, Bajden i Voren, rano za proglašenje
Oklahoma – Bajden i Sanders, rano za proglašenje

01:51 U 2h se zatvaraju birališta u:

Alabami (52 delegata)
Mejnu (24 delegata)
Masačusetsu (91 delegata)
Oklahomi (37 delegata)
Tenesiju (64 delegata)
Teksasu (228 delegata) – El Paso se zatvara u 3h.

01:41 Blumberg osvojio Američku Samou (teritorija nosi 6 delegata).

01:30 U Mejnu je još uvek tesna borba.

01:30 Zatvaraju se biračka mesta u Severnoj Karolini. Bajden pobednik! Severna Karolina je treća najveća zemlja u kojoj se večeras glasa.

01:15 Izlazne ankete iz Virdžinije:

01:15 Izlazne ankete iz Vermonta:

01:10 Procene su da je Bajden u Virdžiniji zabeležio bolji rezultat od očekivanog na konto rezultata Majka Blumberga.

01:06 Crno stanovništvo Virdžinije glasalo je:

Bajden – 63%
Sanders – 18%
Blumberg – 10%
Voren – 7%

01:04 Uskoro očekujemo detaljnije rezultate iz Virdžinije i Vermonta.

01:01 CNN: Bajden pobedio u Virdžiniji (99 delegata nosi država), Sanders u Vermontu (16 delegata nosi država).

01:00 Birališta su zatvorena u Vermontu i Virdžiniji! Uskoro očekujemo prve projekcije.

00:52 Izlazna anketa NBC vezana za super utorak:

Od ukupnog broja izašlih birača:
18-29 godina – 13%
30-44 godina – 23%
45-64 godina – 35%
65+ godina – 29%

00:45 Za 15 minuta se zatvaraju biračka mesta u Virdžiniji i Vermontu. Ubrzo po zatvaranju očekujemo prve rezultate ovih izbora.

00:43 Ankete CBS i CNN govore da je u svim državama u kojima se danas glasa zdravstvena zaštita najvažnije političko pitanje.

00:00 Kako se birači u Virdžiniji ideološki identifikuju prema CNN izlaznoj anketi:

– veoma liberalni 20%
– donekle liberalni 34%
– umereni 38%
– konzervativni 8%

23:45 Majk Blumberg odbacio glasine da će ovo biti njegovo prvo, a ujedno i poslednje izborno veče. Rezultate večeras dočekuje u Floridi i na taj način pokazuje da će u trci ostati barem do 17. marta kada se glasa u ovoj zemlji.

23:42 Šta birači Kalifornije misle o kandidatima:

Berni Sanders – 70% pozitivno, 27% negativno (+43%)
Elizabet Voren – 67% pozitivno, 26% negativno (+41%)
Džo Bajden – 61% pozitivno, 31% negativno (+30%)
Majk Blumberg – 60% pozitivno, 30% negativno (+30%)

23:37 Šta birači Kolorada misle o kandidatima:

Elizabet Voren – 72% pozitivno, 25% negativno (+47%)
Džo Bajden – 63% pozitivno, 29% negativno (+34%)
Berni Sanders – 63% pozitivno, 35% negativno (+28%)
Majk Blumberg – 41% pozitivno, 52% negativno (-11%)

23:34 Prema izlaznoj anketi CBS News, u državama super utorka, demokratski birači smatraju da bi sledeći predsednik:

– trebalo da se vrati Obaminim politikama – 43%
– trebalo da bude liberalniji – 39%
– trebalo da bude konzervativniji – 11%

23:17 Prema merenju Kantar/CMAG, kandidati su na TV, radio i digitalne reklame u državama u kojima se danas glasa potrošili sledeće sume novca:
Blumberg – 234,6 miliona $
Stajer – 45 miliona $
Sanders – 18,4 miliona $
Klobučar – 4,8 miliona $
Butedžedž – 2,5 miliona $
Bajden – 2,2 miliona $.

23:05 Izlazne ankete:

Virdžinija:
17% birača je danas odlučilo za koga će glasati
30% birača je odluku donelo u prethodnih nekoliko dana
11% birača je donelo odluku u februaru
41% birača je donelo odluku ranije

56% je glasalo za kandidata za kojeg smatra da ima najveće šanse da pobedi Donalda Trampa, a 41% za kandidata sa kojim se najviše slaže.

Severna Karolina:
9% birača je danas odlučilo za koga će glasati
24% birača je odluku donelo u prethodnih nekoliko dana
25% birača je donelo odluku u februaru
42% birača je donelo odluku ranije

62% je glasalo za kandidata za kojeg smatra da ima najveće šanse da pobedi Donalda Trampa, a 36% za kandidata sa kojim se najviše slaže.

22:08 Prve izlazne ankete možemo očekivati već oko 23h po našem vremenu.

21:48 Kamala Haris izjavila da nije još uvek odlučila da li će i koga podržati u trci za kandidata demokrata.

21:41 Predsednički kandidat Majk Blumberg danas je na pitanje medija o učešću Elizabet Voren u trci izjavio da je on mislio da se ona povukla iz iste.

21:21 Prema istraživanjima javnog mnjenja, najneizvesnija trka večeras vodiće se u Teksasu, Juti, Tenesiju i Masačusetsu.

21:21 Bivši potpredsednik Džo Bajden večeras je favorit u državama juga: Tenesiju, Oklahomi, Arkanzasu, Alabami i Severnoj Karolini, kao i u Virdžiniji.

21:19 Prema proseku istraživanja koja su urađena 1. i 2. marta, Berni Sanders važi za favorita u: Kaliforniji, Juti, Koloradu, Minesoti, Teksasu, Mejnu, Vermontu i Masačusetsu.

21:16 Prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja, kandidatkinja Elizabet Voren izgubiće večeras izbornu trku u svojoj matičnoj državi Masačusets.

21:15 Na osnovu podataka Kantar/Campaign Media Analysis Group, predsednički kandidat Majk Blumberg je na TV reklame do sada potrošio 658 miliona dolara, što je više od svih ostalih kandidata zajedno.

21:13 Pojavile su se informacije da bi senatorka Kalifornije i bivša kandidatkinja za predsedničkog kandidata demokrata Kamala Haris mogla da podrži Džoa Bajdena u trci.

21:07 Bivši gradonačelnik Njujorka i milijarder večeras će se po prvi put pojaviti na glasačkim listićima. U prve četiri države Blumberg nije učestvovao na izborima zato što je u trku ušao među poslednjima, u novembru 2019.

21:00 U zemljama koje danas glasaju živi oko 130 miliona ljudi, što je 10 puta više nego u prve 4 države u kojima se glasalo. Glasanje večeras traje do 1h posle ponoći u Vermontu i Virdžiniji i tada već možemo očekivati prve rezultate. U Kaliforniji se glasa do 5h po srpskom vremenu.

20:29 Podršku Džou Bajdenu juče je pružio i bivši predsednički kandidat i bivši kongresmen iz Teksasa Beto O’Rurk.

20:28 Nakon izbora u Južnoj Karolini svoje kandidature povukli su Tom Stajer, Pit Butedžedž i Ejmi Klobučar. Na jučerašnjem predizbornom mitingu Džoa Bajdena u Dalasu, Teksas, Butedžedž i Klobučar javno su podržali bivšeg potpredsednika.

20:25 Do sada je raspoređeno 155 delegata i to na sledeći način:
Berni Sanders – 60
Džo Bajden – 54
Pit Butedžedž – 26
Elizabet Voren – 8
Ejmi Klobučar – 7

20:23 Tokom današnjeg dana glasa se u sledećim državama koje nose broj delegata naveden u nastavku:
Alabama – 52
Američka Samoa – 6
Arkanzas – 31
Kalifornija – 415
Kolorado – 67
Mejn – 24
Masačusets – 91
Minesota – 75
Severna Karolina – 110
Oklahoma – 37
Tenesi – 64
Teksas – 228
Juta – 29
Vermont – 16
Virdžinija – 99
Demokrate u inostranstvu – 13

Objava [BLOG UŽIVO] Super utorak se prvo pojavila na Novi treći put.

Većina demokrata želi centrizam

Nakon izbora 2016. godine koje je obeležio uspon Bernija Sandersa i gubitak Hilari Klinton od Donalda Trampa, demokratski centrizam našao se u krizi. Delovalo je da će levo krilo demokrata preuzeti ovu stranku u veoma kratkom periodu. Kada se pogledaju nastupi nove leve kongresmenke Aleksandrije Okasio-Kortez, mnogi u njoj vide budućnost demokrata. Međutim, kao i midterms izbori, Ajova i Nju Hempšir šalju potpuno drugačiju poruku.

Midterms izbori 2018. doneli su demokratama većinu u Predstavničkom domu zahvaljujući trideset dvoje centrista koji su preuzeli republikanska mesta u ljubičastim i crvenim izbornim jedinicama. Dok su Aleksandrija Okasio-Kortez ili Ilhan Omar svoje mandate zaradile u demokratskim tvrđavama, njihove progresivne kolege nisu uspele to u swing i crvenim zonama, već su to radile umerene demokrate. Iz tog razloga centristički kongresni kokus „novih demokrata“ najbrojniji je od svog osnivanja.

U Ajovi i Nju Hempširu pokazalo se slično. Centristički kandidati (Džo Bajden, Pit Butedžedž i Ejmi Klobučar) osvojili su više u zbiru od levog krila demokrata oličenog u Sandersu i Elizabet Voren. Sanders i Vorenova u zbiru su imali manje od Sandersa samostalno 2016. u obe države. Razlika je, u slučaju Nju Hempšira drastična, te su Sanders i Vorenova zajedno imali tek nešto više od pola Sandersovog rezultata iz 2016.

Iako deluje da se centrizam vraća, ono što centristima stvara problem je postojanje velikog broja kandidata sa ove ideološke pozicije, te su se glasovi rasuli na više strana i na različite načine u obe države. Ovaj problem će biti još vidljiviji ako se niko od važnijih centrista ne povuče do „super utorka“, jer će im se u deljenju istog kolača priključiti i Majk Blumberg, koga nikako ne bi trebalo potcenjivati.

Bajden i Vorenova su primili teške udarce

Bivši potpredsednik Džo Bajden od početka trke važi za jednog od favorita. Iako se već nedeljama znalo da će Ajova i Nju Hempšir biti države koje mu mogu predstavljati rezultatski problem, to se pokazalo u vrlo drastičnoj formi sa 13% i 8% osvojenih glasova. Obe države imaju preko 90% belačke populacije i imaju relativno liberalno demokratsko članstvo, dok je Džo Bajden kandidat kome jedan od stubova podrške predstavljaju afroamerikanci i umerene/konzervativne demokrate.

Iako se može očekivati da će imati bolje rezultate u dosta rasno heterogenijoj Nevadi ili Južnoj Karolini, u kojoj polovinu demokratskih glasača čine afroamerikanci, prilično loš start može biti razoran po momentum njegove kampanje. Najgori scenario bi bilo podbacivanje u ove dve države, čime bi Bajden došao u problem pred „super utorak“, kada se u trku uključuje i njegov glavni centristički konkurent Majk Blumberg sa svojim milionima dolara.

Ono što može biti utešno bivšem potpredsedniku mogu biti odlični rezultati i čak pobeđivanje Sandersa u Idi, Ringoldu, Bjukenenu ili Džeksonu u Ajovi. U ovim okruzima je Tramp direktno preuzeo birače demokrata 2016, te Bajdenov argument da on može najbolje da vrati nazad glasače koji su otišli ka republikancima i doneli mu pobedu u swing državama, ovde ima opipljiv dokaz.

Vorenova, na drugoj strani, imala je pred sobom države koje bi mogle pogodovati njenom pristupu. Demografska struktura glasača Elizabet Voren dobro se poklapala sa demografskom strukturom demokratskog članstva u ove dve države. Međutim, njena kampanja od vrhunca, u oktobru 2019, konstatno nailazi na probleme i Vorenova od tada do danas konstatno gubi podršku. Izbori u ove dve države su taj trend potvrdili i mogu biti kobni po njenu kampanju, jer će momentum teško proizvesti u Nevadi i Južnoj Karolini, gde je njena podrška konstantno osrednja u anketama.

[click_to_tweet tweet=“S obzirom da su pojedini rezultati pozitivno, a pojedini negativno iznenadili, ovim razvojem situacije trka se čini dodatno neizvesnijom i težom za davanje jasnih predviđanja. | “ quote=“S obzirom da su pojedini rezultati pozitivno, a pojedini negativno iznenadili, ovim razvojem situacije trka se čini dodatno neizvesnijom i težom za davanje jasnih predviđanja.“]

Pit Butedžedž je napravio čudo, ali je i ranjiv

Danas ste gradonačelnik malog grada u Indijani i imate samo 39 godina, a za godinu dana ste u vrhu svoje partije kao potencijalni predsednički kandidat zajedno sa dugogodišnjim senatorima i bivšim potpredsednikom države. Neki bi vas opisali kao astronauta ili glavnog lika nekog bajkovitog holivudskog filma o izborima i o tome kako bi trebalo slediti svoj san. Pit Butedžedž živi to kao realnost.

Anonimni gej muškarac od 39 godina, u zemlji u kojoj je pre 17 godina homoseksualizam bio kriminalna aktivnost u preko 10 država, danas biva izglasan kao prvi u Ajovi i drugi u Nju Hempširu. Kandidatura „gradonačelnika Pita“, kako ga mediji najčešće zovu, predstavlja sama po sebi podvig, s obzirom na godine, manjak iskustva u radu u javnoj službi, komplikovano ime i dojučerašnju anonimnost. Butedžedž sa odličnim rezultatima u prve dve države ima odličnu priliku da nastavi niz i možda čudo podigne na viši nivo dolaskom do nominacije.

Međutim, uprkos inicijalnom dobrom startu, Butedžedž će u trci biti sve ranjiviji. Sledeće države gde se glasa će biti rasno heterogenije, a gradonačelnik Pit veoma loše stoji sa podrškom među manjinama, kao i među ruralnom populacijom. Mediji su mu dobrim delom bili naklonjeni, što nije garant da će biti i u budućnosti. Po proseku anketa na Economist/YouGov Butedžedžovi glasači uz njega najviše razmatraju Džoa Bajdena. U slučaju da se bivši potpredsednik dobro pokaže u Nevadi ili Južnoj Karolini, situacija se može ponovo vratiti na stanje pre prvih glasanja.

Zbog ovih razloga, sasvim dobar start ne mora da znači i jak nastavak.

Gde je budućnost?

Izbori kod demokrata su se pokazali kao nepredvidivi, a drastično reagovanje na svaki novi događaj kao nezahvalno. Kandidati koji su imali drastične uspone su danas van trke, poput Kamale Haris. Takođe, kandidati koji su imali rizične moment (čak i po život), poput srčanog udara Bernija Sandersa, trijumfalno su se vratili u trku u Ajovi i Nju Hempširu.

Iz tog razloga, davanje dalekosežnih predviđanja u ovoj fazi može biti prilično rizično i sa velikom šansom da se pokaže kao netačno. Glasanje u prve dve države, sa druge strane, može biti korisno kao prvi presek i pokazatelj šta možemo očekivati od kandidata u bliskoj budućnosti, odnosno sledećih par nedelja kampanje. S obzirom da su pojedini rezultati pozitivno, a pojedini negativno iznenadili, ovim razvojem situacije trka se čini dodatno neizvesnijom i težom za davanje jasnih predviđanja.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Tri zaključka izbora u Ajovi i Nju Hempširu se prvo pojavila na Novi treći put.

„Demokratski socijalisti koji će uništiti američku ekonomiju i koji će je izolovati od sveta“.

Varijacija na ove dve teze se može čuti sve češće u sukobu između dva različita tabora demokrata. Iako ova podela nije tako oštra među članstvom i na terenu, koliko u medijima i na društvenim mrežama, ona jeste sve vidljivija. Demokratska stranka u Americi nalazi se u dilemi u odnosu na svoj budući izborni pristup. Frakcija centrista oličena u Džou Bajdenu sa jedne strane i frakcija „demokratskih socijalista“ oličena u Berniju Sandersu imaju različite strategije u stizanju do sličnog cilja.

Sličnosti i razlike između frakcija

Iako mogu delovati kao prilično različite u svojim pristupima, obe frakcije dele značajan deo vrednosti koje ih razlikuju od njihovih republikanskih konkurenata. Obe frakcije su progresivne u sferi društvenih pitanja, poput prava LGBT osoba, rodne ravnopravnosti, prava na abortus ili borbe protiv diskriminacije manjina. I centristi i levičari žele da ograniče prava na posedovanje oružja, naročito jurišnih pušaka i automata. I jedni i drugi za cilj imaju veće oporezivanje bogatih, transformaciju ka zelenoj ekonomiji i dostizanje univerzalne zdravstvene zaštite, iako se razlikuju u načinu i radikalnosti postizanja ovih ciljeva.

Ukoliko se ove dve struje uporede sa sadašnjom Republikanskom strankom, međusobne razlike su manje naglašene. Republikanci su sve više društveno konzervativni, nezainteresovani za ograničavanje prava na oružje, skloni poreskoj seči i najbogatijima, a dobrim delom nezainteresovani za angažovanje države u sferi zdravstva ili regulacije u sferi zelene politike.

Ko su demokratski centristi?

Centristička struja kod demokrata nastala je kao odgovor na izborne neuspehe levičarskog pristupa u periodu dominacije republikanskog reganizma 80ih godina. U periodu sve intenzivnije globalizacije i dominacije tržišnog pristupa ekonomiji, nakon kraha kejnzijanizma 70ih godina, dobar demokrata smatrao je da je stranci bio potreban novi pristup. Tadašnja pretpostavka je bila da bi stranka trebalo da prihvati neke elemente tržišne privrede i pomeri se ka centru, te sa te pozicije pragmatično pobedi republikance i omogući da se što veći deo njenog izvornog programa sprovede u praksi.

Pobeda Bila Klintona i Ala Gora na unutarpartijskim izborima, a zatim i njihova pobeda nad Džordžom Bušem starijim 1992. dala je vetar u leđa ovoj frakciji. Takozvane „nove demokrate“ organizovane u Koaliciju novih demokrata (NDC) bile su vodeća struja demokrata do sredine 2010ih. Od Bila i Hilari Klinton, Džoa Bajdena, Baraka Obame, Džona Kerija, Ala Gora, Džona Edvardsa do Nensi Pelosi, ova struja dala je najviše visokih državnih i partijskih funkcionera i političkih kandidata. U poređenju sa progresivnim kokusom, koji okuplja leve političare, ili kokusa „plavi psi“, koji okuplja konzervativne demokrate, ova frakcija bila je ubedljivi kreator politike demokrata u poslednjih 30 godina.

Međutim, u vreme mandata Baraka Obame jača i progresivni kokus koji okuplja levičarski opredeljene demokrate. Skleroza centrističkog establišmenta, previše pragmatizma za ukus tvrde baze i ozlojeđenost radikalizacijom republikanaca, omogućila je solidan prostor takozvanim „demokratskim socijalistima“ koji su bili spremni za radikalniju promenu i manje kompromisa.

Ko su demokratski socijalisti?

Pobeda pragmatičnog centrizma na predsedničkim izborima 1992, 1996, 2008. i 2012. uz sve manju zainteresovanost za ekonomski leve politike od 1980ih do Svetske ekonomske krize 2008, otežao je levičarski opredeljenim demokratama politički prodor. Iako je sve vreme postojao otpor prema vojnim intervencijama i protržišnoj politici unutar Demokratske stranke i u levom delu javnosti, taj otpor nije imao političku artikulaciju. Ljudi poput Bernija Sandersa su smatrani marginalnim ekstremistima.

Međutim, zasićenost javnosti ratovima, naročito ratom u Iraku, kao i Svetska ekonomska kriza iz 2008. omogućili su solidan prostor zapostavljenom delu demokrata. Od 2010. ova vrsta demokrata, organizovana u Progresivni kongresni kokus, zauzima oko trećine kongresnih mesta svih demokrata. Već 2016, nekada marginalizovani Berni Sanders, umalo osvaja demokratsku nominaciju. Poraz centru bliže Hilari Klinton protiv Donalda Trampa, dao je argument levoj frakciji da centristički pristup možda više ne radi u praksi.

Nakon midterms izbora 2018, ova politika dobija i nova, mlađa, manjinska i ženska lica. Kongresmenke poput Aleksandrije Okasio-Kortez, Rašide Taib ili Ilhan Omar, zauzimaju sve više medijskog prostora i skreću pažnju na ovaj deo Demokratske stranke. Prepoznatljive po radikalnim politikama i agresivnijem javnom nastupu, nametnule su ovaj pristup kao glavnu kontratežu takođe radikalnom i agresivnom Trampovskom pristupu.

Glavno pitanje ostaje, ko je od ove dve grupe u pravu i koji pristup je bolji za Demokratsku stranku?

Argumenti demokratskih centrista

Centristi smatraju da je pragmatizam doneo dva mandata Klintonu i Obami i da predstavlja provereni pristup. Iako Aleksandrija Okasio-Kortez, Berni Sanders ili Ilhan Omar svojim izjavama i nastupima zauzimaju najviše pažnje, oni dolaze iz najsigurnijih demokratskih plavih izbornih jedinica. Za većinu u kongresu ili pobedu na predsedničkim izborima, uvek je potrebno osvojiti i dobar deo ljubičastih (swing) država i izbornih jedinica, a ne samo plave koje predstavljaju tvrdu bazu. Većinu u sadašnjem kongresu, demokratama su upravo doneli centristi koji su od republikanaca oteli 32 mandata u ljubičastim ili crvenim zonama, a ne najglasnije levo krilo. Logika ove frakcije je da levi pristup može proći samo kod tvrde baze, a da bi partija tako izgubila kod umerenih birača koji su neodlučni i koji donose pobedu.

Umerene demokrate smatraju da radikalno levi kandidati i kandidatkinje ne mogu povratiti belu radničku klasu iz Viskonsina, Mičigena ili Pensilvanije, koja je Trampu donela pobedu. Takođe smatraju da suviše levičarenja, naročito u sferi zdravstva, može lako oterati umerene republikance iz predgrađa koje je Tramp svojim radikalizmom oterao ka demokratama 2016. i 2018. Argument je da je univerzalnu zdravstvenu zaštitu moguće postići i bez ukidanja privatnog zdravstvenog osiguranja koje je predviđeno planom „Medicare for all“ Bernija Sandersa, kao i da većina obećanja levih demokrata nisu realna i finansijski utemeljena.

Strategija koju ova frakcija sledi je biti umeren, deeskalirati političku scenu, predložiti finansijski održive pragmatične politike i glavni fokus staviti na swing države.

Argumenti demokratskih socijalista

Leva frakcija demokrata smatra da je pragmatizam doveo do gubljenja identiteta Demokratske stranke i da je partija zaboravila za koje vrednosti se zalaže. Oni smatraju da su dostignuća Bila Klintona i Baraka Obame nedovoljna, a neka čak i sporna, te je potrebno težiti velikim i radikalnim promenama. Demokratski socijalisti smatraju demokratske centriste veoma sličnima umerenim republikancima, te ih kao takve stavljaju u kategoriju ljudi koji ne donose promene. Protržišna politika, trgovinski ugovori i spoljnopolitički jastrebovi su karakteristike za koje oni smatraju da postoji konsenzus demokratskog i republikanskog centra, a protiv kojih se ova leva frakcija bori.

Iz ovih razloga, levičari smatraju da centristi ne mogu da imaju veliku mobilizacionu snagu i da aktivističku bazu jedino mogu da pokrenu ljudi sa nedvosmislenim politikama. Politike poput državnog preuzimanja celog zdravstvenog sistema kroz „Medicare for all“, velika ekološka transformacija kroz „Green New Deal“ ili potpuno besplatno državno školstvo, smatraju kao noseća obećanja koja mogu motivisati veliki broj aktivista među mladima ili marginalizovanim grupama. Demokratski socijalisti smatraju da bez jake aktivističke baze i entuzijazma, nema izborne pobede.

Strategija ove frakcije je pomeriti se dodatno ulevo, podstaći vrednosnu polarizaciju, predložiti vrednosno nedvosmislene politike i glavni fokus staviti na buđenje i motivisanje baze i novih glasača.

[click_to_tweet tweet=“Iako mogu delovati kao prilično različite u svojim pristupima, obe frakcije dele značajan deo vrednosti koje ih razlikuju od njihovih republikanskih konkurenata. | “ quote=“Iako mogu delovati kao prilično različite u svojim pristupima, obe frakcije dele značajan deo vrednosti koje ih razlikuju od njihovih republikanskih konkurenata.“]

Ko je u pravu?

Iz ugla izborne tehnike i strategije, centristički argument ima jačeg utemeljenja. U anketama protiv Trampa, umereni kandidati poput Džoa Bajdena ili Majka Blumberga uglavnom imaju najveće vođstvo u odnosu na Trampa, a naročito u swing, ljubičastim državama. Bez ovih država, zbog elektorskog sistema, zaista nema izborne pobede. Radikalnije kandidate je kroz negativnu kampanju lako ocrniti kao ekstremiste, a umereni birači iz swing država su osetljivi na to. Demokratski socijalisti su često bez odgovora kada ih pitaju oko cene programa za koje se zalažu. Ukoliko je demokratama glavni cilj da pobede Donalda Trampa, centristička strategija ima jače utemeljenje i pokazala se ispravnom tokom midterms izbora.

Sa druge strane, za ljude koji su za više mešanja države u ekonomiju, a koji su protiv svetske trgovine ili stava da bi SAD trebalo da bude glavna svetska sila, centristi nude malo šta. Oni tvrdoj aktivističkoj bazi, kojoj su vrednosti na prvom mestu, mogu delovati mlako ili nemotivišuće. Za birače koji žele veliku promenu društva, a ne vraćanje na Ameriku iz vremena Obame ili Klintona, demokratski socijalisti svakako predstavljaju logičniji odgovor. Idealizmom podstaknuti milenijalci, sa problemima drugačijim od starijih generacija, spas će pre videti u nekome poput Sandersa. Iz tog razloga, za ljude kojima je borba za radikalnu promenu važnija od vraćanja na staro i postepene reforme, levo krilo demokrata predstavlja logičniji izbor.

Sve veće sužavanje unutarpartijske trke kod demokrata na Bajdena i Sandersa upravo oslikava ovu dilemu u praksi. Igrati sigurnije i protiv Trampa ići Obama nasleđem kroz Obaminog potpredsednika ili rizikovati sa nečim potpunom novim u želji za radikalnom društvenom promenom. Pobeda jednog ili drugog će ove godine pokazati, koja argumentacija je bila ubedljivija većini članstva ove partije.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Kako se dele demokrate? se prvo pojavila na Novi treći put.

Varijacije ove političke poruke je danas moguće čuti gotovo svuda. Od Svetske ekonomske krize 2008, na političkoj sceni procvetao je diskurs koji naglašava da je glavni problem privilegovana manjina naspram većine, protiv koje je sistem usmeren. Pojava pokreta „Okupirajmo Volstrit“, uspon Bernija Sandersa ili dolazak Džeremija Korbina na čelo Laburističke partije došla je na talasu sličnih narativa u anglosaksonskom svetu. Države kontinentalne Evrope zabeležile su sličan trend.

U politici je gotovo uvek korisno eksploatisati neku osu sukoba. Sa stare levičarske pozicije, to je uvek politika „klasnog rata“. Cilj ovakve politike je predstaviti se kao zaštitnik interesa uopšteno definisanih „radnika“ naspram uopšteno definisanog „krupnog kapitala i njegovih predstavnika“.

Iako ljudima bliskim levičarskim idejama ovo može delovati kao najlogičnija politika u sadašnjem kontekstu, ona na biračkim mestima i među radničkom klasom ne daje rezultate. Velike su šanse da će se već sledeće godine pokazati kao potpuno propala, zbog nekoliko ozbiljnih mana.

Radnici ne glasaju za takve političare

Političari poput Džeremija Korbina ili Bernija Sandersa ceo svoj diskurs baziraju na dodvoravanju radnicima. Uglavnom se radi o prilično jasnim i jednostavnim obećanjima baziranim na više državne intervencije kroz regulacije i povećavanje javne potrošnje. Platforme ovih političara uglavnom se veličaju od strane levičarske scene širom sveta kao „konačna promena koja nam je potrebna“. Ono što je problem sa ovakvim političarima i programima je što radnici u suštini ne glasaju za njih. Dok levičarski mediji i politički komentatori iz velikih urbanih centara slave Sandersa ili Korbina kao „zaštitinike radničke klase“, obični radnici nemaju takav stav o njima.

Po detaljnoj anketi YouGov iz sredine novembra povodom izbora u UK, Džeremi Korbin gubi od Borisa Džonsona u radničkoj klasi (C2DE) sa 47% naspram 27%! Dok sa jedne strane leva scena Tonija Blera naziva „izdajnikom radničke klase“ i „neoliberalom“, njegova podrška među radničkom klasom na izborima bila je gotovo 2 puta veća od Korbinove danas (Ipsos Mori). Sa druge strane, Laburistička partija pod vođstvom Džeremija Korbina ima više glasača među najbogatijim slojevima, nego Toni Bler na bilo kojim izborima (YouGov, Ipsos Mori).

U SAD-u Berni Sanders predstavlja se kao najveći zaštitinik radnika, a njegovi fanatični fanovi establišment Demokratske stranke nazivaju „neoliberalima“, „izdajnicima radničke klase“ i „nedovoljno progresivnim ljudima“. Kao i u britanskom slučaju, Berni Sanders u radničkom biračkom telu i među svim manjinama gubi od svog centrističkog „establišment“ konkurenta Džoa Bajdena. Po proseku svih anketa iz unutarstranačke trke demokrata (The Economist/YouGov), afroamerikanci, ljudi bez visokog obrazovanja i siromašni manje veruju Sandersu. Među afroamerikancima Bajden u proseku vodi sa 45% naspram 12%. Među ljudima bez visokog obrazovanja sa 33% naspram 17%. Među ljudima sa najnižim prihodima sa 32% naspram 17%.

Problem sa levičarskim elitama i njihovim političkim favoritima je što oni nisu suštinski zainteresovani za stvarne preferencije radnika. Centralno pitanje u njihovoj političkoj percepciji levice je radikalna promena sistema iz ugla njihove ideologije, učitavajući da će i percepcija radnika o njima samima biti u potpunosti ideologizirana iz levičarskog ugla gledanja. Mali broj radnika na sebe i svet gleda kroz marksističku perspektivu, a veliki broj njih i nema levičarske stavove.

Radnici su konzervativni

Levičarska percepcija promene bazira se na promeni odnosa „radnik-kapitalista“ u ekonomiji, ali i jednakosti u društvenoj sferi po osnovu roda, rase ili seksualnosti. Dok se među radnicima može naći saveznik po prvom pitanju, oko drugog pitanja radnici nisu toliko entuzijastični. Širom Evropske unije, društveno ultra konzervativne stranke sa socijalnom/protekcionističkom komponentom pobeđivale su u radničkom biračkom telu.

Partije poput Švedskih demokrata, stranke Marin Le Pen ili Slobodarske partije Austrije, svoju centralnu bazu nalazile su u radnicima u proizvodnji. Iako ekonomski leve ideje mogu načelno privući radnike, pitanja poput trans prava, otvorenih granica za imigraciju ili rodne ravnopravnosti nisu njima bliske politike. „Radnici svih zemalja ujedinite se“ zvuči kao jaka parola, ali kada neko spomene domaćim radnicima radnike koji dolaze iz inostranstva ili konkurenciju iz država „Trećeg sveta“, ta parola se brzo zaboravlja.

Falinka levičarske politike je i percepcija da je materijalističko pitanje centralno pitanje. Iako ljudima finansijsko stanje jeste važno, ljudi su spremni da glasaju i protiv svog uskog ekonomskog interesa. Ukoliko se društvena transformacija koja dolazi sa određenim kandidatom biračima ne sviđa, spremni su da žrtvuju potencijalne ekonomske dobitke koje bi od tog političara dobili. Barak Obama je ubedljivo izgubio od Mita Romnija među glasačima srednje klase, uprkos poreskoj seči ljudima koji su po prihodima u srednjoj klasi. Takođe, značajan deo bogatih ljudi glasa za kandidate koji bi im povećali poreze, zbog progresivnog društvenog iskoraka koji nude (Elizabet Voren).

Radnici često kulturološka pitanja cene iznad uskih materijalnih dobitaka. Ukoliko se javi opcija koja nudi i društveno konzervativni paket i materijalne dobitke, u toj državi radnici ubedljivo glasaju za takve stranke. Poslednji primer toga su izbori za Evropski parlament 2019. u Francuskoj, kao i poslednji predsednički izbori u ovoj državi. Po anketi Ipsosa, na izborima 2019. stranka Marin Le Pen je među radnicima u proizvodnji osvojila 40%, dok je drugoplasirana stranka u ovoj kategoriji bila stranka Makrona sa 12%. Socijalisti i levičarska stranka Melanšona bili su na 8% i 7%. Isti scenario desio se i u Poljskoj, Švedskoj, Austriji i drugim evropskim državama. Među radnicima, i ekstremna desnica i centristi najčešće su iznad svih formi levice po podršci.

[click_to_tweet tweet=“Među radnicima, i ekstremna desnica i centristi najčešće su iznad svih formi levice po podršci. | “ quote=“Među radnicima, i ekstremna desnica i centristi najčešće su iznad svih formi levice po podršci.“]

Precenjivanje pitanja nejednakosti dohotka

Sanders, Korbin i njihovi akademski i politički podržavaoci pitanje nejednakosti dohotka stavljaju u centralni fokus. Ovo pitanje često može biti solidno političko gorivo, naročito u kombinaciji sa osećajem nepravde kod dela birača. Osim što je politički lako upotrebljiv alat, u potpunosti je u skladu sa politikom „klasnog rata“.

Međutim, naglašavanje nejednakosti dohotka kao centralnog pitanja ima brojne mane. U UK, narativ Džeremija Korbina da su „bogati sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji“ diskreditovan je jasnim podacima da je nejednakost na istorijskom minimumu od 1980-ih godina. Takođe, ignoriše se da, kako to govori skoriji članak psihologa Stramans, Šeskin i Blum, ljudi nemaju problem sa nejednakim društvom, ukoliko je preraspodela nastala na određenim meritokratskim osnovama. Sadašnji najbogatiji ljudi u SAD-u mahom su preduzetnici i inovatori poreklom iz porodica srednje klase.

U glasanju birača sve je prisutnija konvergencija u odnosu na bogatstvo. Tereza Mej i Džeremi Korbin bili su najizjednačeniji po klasama u skorijoj istoriji UK, kao i Donald Tramp i Hilari Klinton u skorijoj istoriji SAD-a. Najveća divergencija stvara se u odnosu na mesto gde se živi, te je najčešća podela u Evropi po ovom osnovu. Populacija u urbanim centrima je progresivnija i sklonija tržišnoj privredi, dok su ruralne zone i mali gradovi društveno konzervativniji i skloniji protekcionizmu i socijalnoj potrošnji. Međutim, ova podela ne polazi iz nejednakosti dohotka, već iz nejednakosti prilika, koju politika „klasnog rata“ u potpunosti maši.

Dok se dostupni kapital, ponuda radnih mesta i prilika za sticanjem kvalitetnog obrazovanja i veština koncentrišu u velikim gradovima, ruralna mesta i mali gradovi beleže nestajanje životnih prilika pred očima. Promašaj je misliti da je prosečnom radniku iz Pensilvanije, Pa de Kalea ili Saksonije veći problem to što Bil Gejts, Bernar Arno ili Diter Švarc imaju mnogo novca, nego što oni u svom kraju imaju mnogo manje životnih prilika nego njihove kolege radnici iz Los Anđelesa, Pariza ili Minhena. Politika „klasnog rata“ koja ignoriše ove specifičnosti regiona i individualne sudbine, te sve ljude svodi na to koliko novca trenutno imaju, prilično je tupo oružje u „rđavim pojasima“.

Budućnost politike klasnog rata

Kako revolucija najčešće jede svoju decu, tako se dešava i sa zapadnom antiestablišment levicom. Iako se javila kao odgovor na ekonomsku krizu i uputila jake kritike u smeru establišmenta, ektremna desnica je inkorporirala jedan deo te kritike i uz kombinaciju sa svojim tvrdim konzervativizmom pojela levu antiestablišment konkurenciju među radnicima. U ovom momentu, prostor za društveno progresivnu i ekonomski intervencionističku opciju prilično je uzak. Ljudi kojima je stalo do velike preraspodele retko su i pristalice kosmopolitskog društva.

Ukoliko na unutarstranačkim izborima kod američkih demokrata pobedi centristički kandidat, a Laburistička partija izgubi od konzervativaca u radničkom biračkom telu, ovaj politički pristup biće potpuno diskreditovan, a mane u potpunosti ogoljene. Budućnost antiestablišment „klasni rat“ levice trenutno je najugroženija u kontinentalnoj Evropi, zatim u UK, dok u Americi ima određene šanse.

Prvi sledeći izborni ciklusi biće ključni pokazatelj da li je ova politika, karakteristična za 19. i 20. vek, i danas živa ili je u pitanju bila samo kratkoročna, neuspešna i oportunistička reinkarnacija.

Tekst je objavljen na portalu „Talas“ 04.12.2019.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Klasni rat – propala politika se prvo pojavila na Novi treći put.

„Realna rešenja, a ne neostvariva obećanja“, pisalo je na kampanjskom autobusu bivšeg kongresmena Džona Dilejnija. U uključenju za CNBC objasnio je i svoj pristup politici. „Za bilo koji predlog je potrebno postaviti tri pitanja: Da li je ta ideja dobra? Kako ćemo to da platimo? Kako ćemo to da sprovedemo?“ U brojnim gostovanjima objašnjavao je po ovom modelu svoje planove od zdravstvene zaštite, preko zelene energije do infrastrukture.

Međutim, američki birači nisu naročito reagovali na to. Dilejni se u proseku kreće na oko 0,5% rejtinga u istraživanjima. Iako ovakav pristup može zvučati zdravorazumski i zapravo logičan, ovo nije nešto što je karakteristično za današnju američku politiku. Trendovi su čak suprotni i prelili su se na anglosaksonski svet.

Uspon demagoga

Da je američka politika slična politici kontinentalne Evrope, verovatno bi protivkandidati na američkim izborima bili neki ljudi poput spomenutog Džona Dilejnija sa levog centra i neko poput Džona Kejsika sa desnog centra. Bila bi to još jedna dosadna, ali racionalna i učtiva TV debata, dva kandidata između kojih vlada konsenzus oko 80% pitanja. Teme bi se ticale ekonomije, zaposlenosti i zdravstva. Tramp i Ted Kruz bi vrebali sa desnopopulističke strane, a neko poput Elizabet Voren ili Aleksandrije Okasio-Kortez bi vrebao sa levopopulističke strane. Umerene partije bi napravile vlast, a populisti bi ostali kao pretnja ili u najboljem slučaju kao manjinska podrška nekoj od umerenih partija.

Međutim, trendovi u anglosaksonskom svetu idu u suprotnom pravcu. Ekstremni ideološki polovi su blizu da u potpunosti zauzmu obe američke partije, a slična tendencija prelila se i na ostale. Debate su sve manje racionalne, a sve više bazirane na emocijama i verbalnoj agresiji. Konsenzus između partija gotovo da ne postoji, a polarizacija je takva da dolazi do uličnog nasilja sa smrtnim ishodima. Političke platforme su izgubile realnu crtu i sadašnji programi u suštini jesu spiskovi lepih želja bez merljivih stvarnih efekata. Neretke su i ekstremne reakcije na ekstremne predloge. Teoretičari zavere i lažne vesti imaju nesrazmerno veći uticaj danas nego ranije.

U takvim političkim okolnostima je neko sa realnom platformom i zdravorazumskim pristupom isto što su bili današnji populisti pre 15 godina. Retke i neobične pojave koje niko nije shvatao ozbiljno. Tako je danas percipiran neko poput Dilejnija ili Kejsika.

Nerealnost platformi

Na jednoj strani, aktuelni predsednik i njegova administracija sproveli su seču poreza najbogatijima koja je povećala javni dug za 10%, a efekat je procenjeni rast ispod 2% u narednim godinama. Budžetski deficiti su toliki, da po podacima poreske uprave SAD-a (IRS) ne bi moglo da ih nadoknadi oporezivanje svih prihoda preko milion dolara sa 100%. Tramp vodi i trgovinski rat koji košta građane SAD, a koji utiče na globalno ekonomsko usporavanje. Takođe, kinji tradicionalne saveznike. Podilazi i rasističkim sentimentima u društvu tako što poziva članice kongresa stranog porekla i druge boje kože da se vrate u „svoje zemlje“. Ima želju da u potpunosti ukine postojeće elemente državnog zdravstva čime bi ostavio nekoliko desetina miliona ljudi bez ikakve zaštite. Bavi se i potpunim negiranjem nauke u sferi klimatskih promena. Satanizuje čitave grupe imigranata kao kriminalce ili teroriste, a kao rešenje predstavlja srednjovekovni zid.

Na drugoj strani, opozicija ovom predsedniku su ljudi koji zastupaju planove gigantske redistribucije bez ikakvog finansijskog utemeljenja i upitnih efekata. Političari poput Sandersa ili Elizabet Voren žele da ukinu ceo sistem privatnog osiguranja i da ga zamene državnim „Medicare for all“ za koji ne nude održiv plan finansiranja. Ovako sastavljen plan, podigao bi već veliki američki javni dug za oko 1/3 u prvih 10 godina primene, a oduzeo bi privatno osiguranje od preko 100 miliona građana. Takođe, zloupotrebljavaju se klimatske promene kroz „Green New Deal“, koji u svojoj strukturi obuhvata najmanje zelenih mera i koji košta između 50.000 i 90.000 milijardi dolara u prvih deset godina primene i bio bi katastrofalan po javne finansije. Dobar deo političara sa ove strane ne gadi se upotrebe identitetske politike na oduran način. Jedini konsenzus koji imaju sa drugom stranom je protekcionizam i protivljenje slobodnoj trgovini. Na ekstreman napad na imigraciju, reaguju dekriminalizovanjem ilegalnog prelaska granice protiv čega je ubedljiva većina građana.

Dve ekstremne i sukobljene strane zastupaju u potpunosti suprotne i međusobno isključive verzije sveta, što ozbiljno razdire ovo društvo. Slična situacija prelila se i u UK, kao i Kanadu i Australiju, dok se države kontinentalne Evrope još drže kao relativno imune.

Gde je nestala realističnost?

Za početak, informisanje je vremenom fragmentisano i tribalizovano. Birači se informišu iz medija koji su visoko pristrasni i ljudi žive u svojim ideološkim mehurima, dok je rast internet informisanja omogućio lako širenje lažnih vesti koje dižu paniku i gađaju skrivene nesigurnosti kod birača. Većina savremenih birača nema uvid u realan svet izvan svog mikro kosmosa. Informisanje u onlajn svetu, koji je pretrpan i brz, svodi se na pojednostavljene poruke i slogane koje mediji prenose, te i nema vremena za ozbiljnu razgradnju demagogije.

Takođe, kod građana na Zapadu javio se neki vid „kosmopolitskog prezasićenja“, kako je to čuveni Entoni Gidens definisao. Ukoliko se pogledaju istraživanja koja obuhvataju različiti broj država širom sveta, može se videti potvrda ove teze. Po istraživanju YouGov iz 2017, vidi se drastična razlika u stavovima između država Zapada i „država u razvoju“ po pitanjima poput globalizacije, slobodne trgovine i imigracije. Dok je značajan broj građana na Zapadu skeptičan i pesimističan po ovim pitanjima više nego ranije, u državama u razvoju vladaju pozitivni stavovi i entuzijazam.

U svetu visokih rizika i velikih prilika, neodogovorni političari u prethodnim decenijama nisu građanima predočili rizike koji proizilaze iz ovih procesa. Mnogi političari nisu išli u susret globalnim promenama i ova društva nisu reformisana dok je za to moglo biti političke podrške. Građani razvijenih država Zapada navikli su na visok stepen beneficija uspostavljen na neodrživim osnovama i tokom boljih vremena, a vreme globalnog dinamičnog razvoja nije iskorišćeno za korekciju. Danas su te reforme naročito nepopularne među biračima, a ekonomije Zapada usporavaju i gube relativnu snagu u odnosu na Kinu, Indiju i druge velike ekonomije u razvoju.

U takvim okolnostima, političari koji se zalažu za zatvaranje u odnosu na svet ili koji gađaju ljudske nesigurnosti, imaju čist teren. Sa jedne strane, teme se sa ekonomije prebacuju na kulturološka i identitetska pitanja i te debate dele društvo i mobilišu ljude, a mogu trajati godinama bez ishoda. Sa druge strane, ako se razgovara o ekonomiji, razgovara se paternalistički i demagoški, gde se nesigurnim i zbunjenim građanima nudi neki vid nerealne zaštite kroz protekcionizam ili neodrživu „poklon ekonomiju“.

Anglosaksonski svet se pokazao značajno ranjivijim

Anglosaksonski izborni sistemi gde „pobednik uzima sve“ pokazali su se značajno više ranjivim na demagoge nego evropski proporcionalni sistemi. Ekstremi koji širenjem straha ili lažnim obećanjima zauzmu kontrolu nad jednom od dve stranke, što je najčešće slučaj u anglosaksonskim državama, onda imaju lakši pristup institucijama i kreiranju politika.

Fragmentisane i ideološki šarenolike partijske ponude u kontinentalnoj Evropi efikasno su suzbile rast populista i demagoga, te su u najrazvijenijim državama kontinentalnog dela Zapadne Evrope ili neutralizovani u opoziciji ili uništeni kroz manjinska partnerstva. Tramp, Boris Džonson i Džeremi Korbin zauzeli su komandne visove svojih stranaka u gotovo dvopartijskom sistemu i samim tim nametnuli svoj diskurs karijerističkoj većini u svojim strankama, gde izlazak iz jedne od dve stranke često znači kraj karijere.

Na drugoj strani, potpuna nefunkcionalnost italijanskog političkog sistema, onemogućila je i funkcionalnost populističke vlade. Takođe, kada Makron nije bio zadovoljan kretanjima u Socijalističkoj partiji, napravio je svoju stranku, privukao umerene kadrove iz obe stranke establišmenta i pobedio. U anglosaksonskim sistemima je ovaj scenario nemoguć i Makron bi verovatno bio prinuđen da zbog političkog opstanka trpi demagoško skretanje socijalista sa Benoa Amonom.

[click_to_tweet tweet=“U anglosaksonskim sistemima Makron bi verovatno bio prinuđen da zbog političkog opstanka trpi demagoško skretanje socijalista sa Benoa Amonom. | “ quote=“U anglosaksonskim sistemima Makron bi verovatno bio prinuđen da zbog političkog opstanka trpi demagoško skretanje socijalista sa Benoa Amonom.“]

Da li će se umerenost i realističnost vratiti?

U kontinentalnoj Evropi, desni populisti su mahom neutralizovani. Umerene partije izbegavale su kulturološke rasprave koje populisti kandiduju da bi zamaskirali negativne ekonomske efekte svojih mera. Izbori za Evropski parlament su potvrdili da ovi ekstremi zajedno ne predstavljaju ni petinu biračkog tela, te je okvir sa „oni osvajaju Evropsku uniju“ promenjen na „peta po snazi grupa u parlamentu“. Takođe, zbog rasvetljavanja konkretnih efekata njihovih mera, sami populisti blede, te su odustali od mera poput izlaska iz EU, izlaska iz Šengena i napuštanja evra, te više nisu tolika pretnja po sistem. Oni još mogu pobeđivati u devastiranim zonama, ali teško na nacionalnom nivou.

Na drugoj strani, u anglosaksonskim zemljama razlike se povećavaju i trenutna istraživanja govore da je utisak građana da građanski rat nikada nije bio bliži. Bregzit glasanje i izbor Donalda Trampa ogolilo je ranjivost anglosaksonskih sistema na demagoge, a umerene demokrate i umereni republikanci nazivaju se nekim vidom izdajnika od svojih ekstremnijih partijskih kolega.

Međutim, demagozi neće biti večna pojava ni u anglosaksonskom svetu. Redovni izbori za američki Kongres (Midterms) pokazali su da bez umerenih kandidata nema pobede. Od 40 izbornih jedinica koje su demokrate preuzele od republikanaca, 35 su preuzeli centristi poput Dilejnija. Iako medijima odgovara da prenose izjave Okasio-Kortez ili Elizabet Voren, sa njihovim pristupom demokate nisu pobedile ni u jednoj zoni gde žive umereni birači koji su ključni za pobedu. Čak naprotiv, umereni Beto O’Rurk umalo je u ultra crvenoj državi Teksas pobedio ultra konzervativnog Teda Kruza. Uz brojne pokušaje i greške, demokrate će verovatno biti prvi koji će jednog dana sa umerenom platformom pobediti republikance. U međuvremenu, demagozi će nastaviti svoju dominaciju u političkom polju, sa posledicama koje će se osetiti u narednim godinama.

Tekst je objavljen na portalu „Talas“ 04.09.2019.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Uspon demagoga u anglosaksonskom svetu se prvo pojavila na Novi treći put.

Jak levičarski kandidat u nacionalnom mejnstrimu ohrabrio je i socijalistički orijentisane demokrate na nižim nivoima da se kandiduju. Najnoviji primer je mlada levičarka Aleksandrija Okasio-Kortez na nedavno održanim unutarpartijskim izborima demokrata za jednu od kongresnih izbornih jedinica u NJujorku. Pobeda mlade i anonimne političarke nad etabliranim iskusnim demokratom izazvala je novi talas entuzijazma među američkim socijalističkim krugovima, gde se može videti želja da socijalistički kandidati i agenda postanu centralni program Demokratske stranke u budućnosti. Međutim, postavlja se pitanje da li je levičarenje, uprkos entuzijazmu, dobro za demokrate kao stranku?

Ukoliko se pogleda entuzijazam koji vlada oko Sandersa ili Okasio-Kortez, može se reći da ekonomski populizam ili određene politike identiteta mogu mobilisati specifične mase birača i aktivista. Međutim, ne sve. U državama gde su Sanders i Okasio-Kortez locirani, Vermontu i NJujorku, demokratski predsednički kandidati nisu izgubili već 30 godina i predstavljaju najsigurnije demokratske „plave“ tvrđave. Na drugoj strani, postavlja se pitanje da li ovakva politika može mobilisati birače u tradicionalno republikanskim „crvenim“ ili promenjivim „ljubičastim“ zonama, koje je ključno osvojiti radi pobede. Ukoliko Demokratska stranka na ovogodišnjim izborima osvoji većinu u Kongresu, ona može doći jedino zahvaljujući centrističkim kandidatima koji su svoje mandate osvojili u crvenim ili ljubičastim zonama. Plave zone ne mogu biti reper za nacionalni nivo ili za odabir budućeg predsedničkog kandidata za izbore 2020, jer se može desiti pobeda u ukupnom broju glasova i istovremeno izgubljene sve promenjive države koje donose pobedu u elektorima. Ovaj odnos se može dokazati i anketama o rejtingu kandidata. Iako je socijalista Sanders jak sa rejtingom u određenim društvenim grupama, na nacionalnom nivou zaostaje za centristom Bajdenom u proseku za više od 10 odsto po svim anketama.

Socijalistička agenda u slučaju hipotetičkog osvajanja vlasti takođe može biti razarajuća po demokrate srednjoročno. Vrlo je lako u kampanji obećavati „džabe“ visoko obrazovanje ili zdravstvo, ali je teško sprovesti u praksi. Primera radi, ukupne nepokrivene obaveze Medikera i Medikejda prevazilaze godišnji BDP cele Evropske unije. Ovim i drugim sistemima je potrebna reforma uz ozbiljnu ekspertizu, a ne dodatne nepokrivene obaveze koje ih mogu dovesti do kraha. Slični krahovi u istoriji su davali vetar u leđa najtržišnijim „trickle down“ konzervativcima koji su karakteristični po radikalnoj seči socijalnih funkcija države. Svođenje socijalne politike na demagogiju najopasnije je upravo po održivost socijalnih programa.

Na drugoj strani, nuspojava izrazito levičarskih kandidata je i naprasno vaskrsavanje i dolazak u centar zbivanja raznih problematičnih radikalnih grupa poput staljinista, radikalne identitetske levice ili ANTIFA pokreta, koji na drugoj strani dodatno hrane vaskrsavanje opskurnih i radikalnih grupa poput belih supremacionista, ekstremne identitetske desnice ili nacista. Prošlogodišnji sukob ovih grupa u malom Šarlotsvilu, koji je odneo tri života, može ostati zabeležen kao mali eksces, ukoliko ekstremne grupacije ne budu ostrakizovane od strane obe glavne partije. Dok Tramp i republikanci neuspešno deluju u ograđivanju od opskurne desnice, jedina gora stvar po jedinstvo američkog društva bi bilo slično (ne)delovanje od strane demokrata na svoje ekstremiste. Problem je što demokratski socijalisti ne registruju svoje navedene grupe kao problematične. Produbljivanje kulturnog rata i tribalizma nedelovanjem je poslednje što je potrebno izrazito podeljenom američkom društvu.

Donalda Trampa demokrate mogu pobediti kroz široki savez njegovih protivnika, sa umerenim i kompetentnim kandidatom na čelu, koji objedinjuje front i koji je najprihvatljiviji za što šire biračke slojeve. Socijalista može imati pitak i privlačan narativ za aktiviste i tradicionalne birače, ali je ograničen u nerealnosti programa i uskom biračkom telu. S druge strane, centristički kandidat možda nema naročito atraktivan narativ za sadašnji duh vremena, ali je prihvatljiv širokom sloju birača, odnosno može da pobedi. Da li levičarske politike identiteta mogu biti pobednička platforma među belim srednjoklasnim muškarcima u Viskonsinu ili Pensilvaniji koji su doveli na vlast Trampa, a pre toga Obamu? Ne. Da li još jedan mandat Trampa može vratiti već ostvareni nivo društvenog progresa nekoliko nivoa unazad? Da. Levičarski puritanizam kod demokrata predstavlja jedan od najvećih rizika za ovu partiju, kao i za američko društvo, iako po atraktivnosti narativa i entuzijazmu može delovati kao privlačan.

Tekst je objavljen u dnevnom listu „Danas“ 10.08.2018.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Socijalizam – rizik za američke demokrate se prvo pojavila na Novi treći put.