Poslednjih meseci, česti su pompezni naslovi koji najavljuju desničarsko preplavljanje Evropskog parlamenta ili nikada neizvesnije izbore za Evropski parlament. Često se spominje i Stiv Benon koji će svojim komunikacijskim sposobnostima i online trikovima da pogura pobede populista širom Evropske unije.
Opšti utisak je da će izbori za Evropski parlament u maju ove godine biti „dan D“ za budućnost Unije. Međutim, kao i većina pompeznih naslova ili preredukovanih objašnjenja, nemaju naročito realno utemeljenje. Uprkos lažno stvorenom opštem utisku, 26. maja Evropska unija neće doživeti ozbiljniji udarac.
Matematički razlozi – populisti nisu toliko popularni koliko se čini
U Evropskom parlamentu poslanici se biraju na izborima u državama članicama, gde svaka država donosi broj mandata u skladu sa brojem stanovnika. Tako da od 705 poslanika koji se biraju, najviše nose Nemačka (96), Francuska (79) i Italija (76), a najmanje poslanika dolazi iz država poput Malte (6) ili Luksemburga (6).
U takvim okolnostima, za odnošenje pobede desničarskih grupa, potrebni su prilično visoki rezultati u državama koje donose najviše mandata. Nisu potrebni samo visoki rezultati, već rezultati viši od tradicionalnih proevropskih partija članica grupa: Evropske narodne partije (EPP), Pokreta evropskih socijalista i demokrata (PES) i Alijanse liberala i demokrata (ALDE). U ovom momentu to nije moguće.
Tri desničarske grupacije: Evropski konzervativci i reformisti (ECR), Evropa slobode i direktne demokratije (EFDD) i Evropa nacija i slobode (ENF) nemaju šanse u takvoj trci. Alternativa za Nemačku u državi koja nosi najviše mandata, doneće tek oko 10%, dok će manje ili više proevropske stranke uzeti ostatak. U Francuskoj se rejting Republike u pokretu, Emanuela Makrona, kreće blago iznad rejtinga Nacionalnog okupljanja Marin Le Pen, a u Španiji je jedina antievropska stranka VOX, koja periodično prelazi 10%. Populisti će svoj rezultat svakako popraviti u Italiji, gde će Liga Matea Salvinija i Pokret pet zvezda moguće u zbiru preći 50%, kao i u Poljskoj gde Pravo i pravda Jaroslava Kačinjskog stabilno stoji na 35% do 40%.
Međutim, ako uzmemo ovih pet država koje zajedno donose preko pola mandata (362 od 705) za analizu, populisti nemaju šanse. Od 362 mandata iz velikih država gde su bolje zastupljeni, populisti u boljem scenariju mogu osvojiti oko 100. U ostalim manjim državama su i manje zastupljeni i sa izuzetkom Viktora Orbana, koji do izbora može biti izbačen iz proevropskog EPP-a, gotovo nigde nemaju većinu.
Na ovim izborima, sve tri desničarske grupacije mogu zajedno očekivati neto dobitak od tek 20 do 30 novih mandata. Na drugoj strani, proevropski ALDE gotovo sigurno generisaće preko 30 novih mandata, te će „populistički suficit“ biti anuliran u finalnom zbiru.
Manjak tema na kojima bi populisti dobijali podršku
Najviši rejtinzi populističkih partija, na kojima se i dan danas dobar deo ovih partija održava, osvojeni su na vrhuncu migrantske krize 2014, 2015. i 2016. Po podacima UNHCR-a 2014. u Evropu je došlo 216.000 ljudi, 2015. 1.001.000 i 2016. 362.000. U tom periodu, potpomognuti lažnim vestima i ruskim botovima, populisti su beležili svoje maksimume rejtinga. Zatvaranjem balkanske i mediteranske rute, broj pristiglih migranata opao je na oko 80.000 u 2018. godini.
Paralelno sa tim, rejtinzi Gerta Vildersa u Holandiji, Slobodarske partije Austrije ili Marin Le Pen više nisu dolazili ni blizu rejtinga iz perioda vrhunca krize. Kako i u javnosti migrantski problem gubi centralni fokus, tako i populističke partije koje su najviše svog rejtinga generisale kroz ovo pitanje, stagniraju sa podrškom.
Problemi nastali oko operacionalizacije Bregzita i konkretnih očekivanih posledica po obične građane, koji nisu bili vidljivi tokom referendumske kampanje, demotivišu birače da glasaju za ovakve rizične avanture. Podrška Evropskoj uniji danas je natpolovična u svim državama članicama, uključujući i u državama sa populističkim vlastima (Italija, Poljska, Mađarska) i Ujedinjenom Kraljevstvu koje je u procesu izlaska.
Iz tog razloga se fokus desničara prebacio na demokratski deficit, kulturološki konzervativizam i ekonomsku nesigurnost. Međutim, manjka konkretnih rešenja sa opipljivim i realnim procenjenim efektima koja mogu pouzdano da prikupljaju podršku. U ovom momentu, ne postoji naročita tema gde populistički plotuni mogu da lako i efikasno krune podršku establišmenta i generišu protestne glasove, poput svojevremeno aktuelne migrantske krize ili predbregzitovskog lakog evroskepticizma.
Establišment je oprezniji
Dobar deo taktika koje su antiestablišment partije prikazale sada je već poznat. Lažne vesti i viralni lažni snimci za širenje panike se lakše prepoznaju nego ranije, iako recimo u današnjoj Francuskoj online teoretičari zavere značajno utiču na formiranje mišljenja dela javnog mnjenja. Francuski antisemitski stendap komičar Diudon ili desničarski teoretičar zavere Alen Soral, u Francuskoj imaju disproporcionalno visok uticaj u odnosu na slične pojave u drugim državama Evropske unije.
Proevropske stranke, takođe, veštije izbegavaju teme koje su se pokazale kao pogodne za desnicu. Određeni establišment lideri su napravili manje ili veće oportunističke kompromise po ovim pitanjima, kao što je pitanje migracije ili islama i time srednjoročno oštetili populiste (Sebastijan Kurc, Ulf Kristerson ili Mark Rute). Neopreznost i nespretnost establišmenta iz prethodnih godina teško će se ponoviti.
Populisti se međusobno razlikuju i ne čine jedinstven blok
Desničarske populiste ne bi trebalo uvek unisono posmatrati, jer postoje značajne programske razlike između njih. Te programske razlike dovode i do divergencije interesa između samih populističkih stranaka. Iz tog razloga, iako tri evroskeptične grupacije mogu u zbiru doći na oko 200 od 705 mandata, njihove međusobne razlike ih ne čine jedinstvenim blokom. Populisti iz zapadnoevropskih država, poput Francuske ili Italije, služe se argumentom da previše novca koji može biti upotrebljen za nešto bolje daju Evropskoj uniji. Na drugoj strani, ekonomije Poljske, Mađarske ili Bugarske su prilično zavisne od strukturnih i kohezionih fondova čiji su ove države neto primaoci.
Samo u 2016. u Poljsku se neto slilo bespovratnih 7 milijardi evra, u Mađarsku 3,6 milijardi evra ili u Bugarsku 1,96 milijardi evra. Interesi su u ovoj tački prilično različiti. Smanjenje sredstava za ove fondove čiji su neto davaoci zapadnoevropske razvijene ekonomije i održavanje visokog stalnog priliva ovih sredstava u manje razvijene bivše socijalističke države, gotovo je nespojivo.
Takođe, stranke poput Pokreta pet zvezda ne krasi naročit društveni konzervativizam ili jak antimigrantski stav, te su i kao opozicija glasali za registrovanje istopolnih zajednica u nacionalnom parlamentu. Na drugoj strani, to se teško može očekivati od većine ostalih. Spoljnopolitički ciljevi prilično se razlikuju. Dok su Salvini ili Marin Le Pen izrazito proruski orijentisani, unutar grupe Evropskih konzervativaca i reformista protivljenje Putinu je izrazito.
Iako ove populiste spaja neki nivo evroskepticizma, on će biti kanalisan na najraznorodnije i čak međusobno sukobljene načine. To je i jedan od razloga zašto ni Stiv Benon ovu raznorodnu desnicu nije uspeo da sakupi pod jedan šator.
[click_to_tweet tweet=“Kao što je i svaka politika ovog dela scene već 30 godina serija promašaja koja ima teške posledice po Srbiju, tako će se isto dogoditi i u maju ove godine. | “ quote=“Kao što je i svaka politika ovog dela scene već 30 godina serija promašaja koja ima teške posledice po Srbiju, tako će se isto dogoditi i u maju ove godine.“]
Srbija i nadanje o propasti EU
Dok se građani Evropske unije sa osrednjim interesovanjem bave temom izbora za Evropski parlament, u Srbiji je među lokalnim evroskepticima zastupljeno navijanje za populiste. Uprkos tome što se domaći evroskeptici često prilično površno bave stanjem na terenu, često je među njima najavljivanje poput „videćemo rezultate izbora za Evropski parlament“.
Kao po običaju, taj deo domaće scene već tri decenije sve političke nade polaže u propast Zapada. Već gotovo 30 godina se očekuje da Amerika postane sila trećeg reda, da se Evropska unija raspadne, Rusija ojača i spase Srbiju, mudra višemilenijumska kineska civilizacija nadmudri zle Zapadnjake, a kratkoročno da desničarski populisti preuzmu Evropsku uniju. Kao što je i svaka politika ovog dela scene već 30 godina serija promašaja koja ima teške posledice po Srbiju, tako će se isto dogoditi i u maju ove godine.
Desničarski populisti će zabeležiti solidan rezultat, ali prilično daleko od dovoljnog da ozbiljnije utiču na Evropsku uniju nego ranije. Koliko je teren za ovakav vid politike do pre par godina bio trčanje nizbrdo, sada je već blago uzbrdo. Jedina preostala značajna komparativna prednost ove grupe je što establišment stranke nisu najvećim delom uspele da proizvedu veliki broj novih ljudi i politika. Populisti, u poređenju sa dobrim delom sadašnjih nosioca proevropske politike, deluju prilično atraktivno. Nedovoljno aktraktivno da bi evropski birači rizikovali, ali dovoljno atraktivno da bi se njihovoj pobedi domaći evroskeptici nadali.
Kao i prethodne tri decenije, Zapad ni ove godine neće propasti, niti će se Evropska unija raspasti, a u Srbiji će ostati pasivna “čekajuća” navijačka politika lokalnih nacionalista.
Tekst je objavljen na portalu „Talas“ 13.03.2019.
[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]
