Kakvu bi spoljnu politiku vodio Bajden?

Kakvu bi spoljnu politiku vodio Bajden?

Istraživač Novog trećeg puta (dragoslavraseta@novitreciput.org)

Za skoro dva meseca, kasno u noć 3. novembra, Džo Bajden bi mogao da postane 46. predsednik Sjedinjenih Američkih Država. U tom slučaju, sedamdesetsedmogodišnji Bajden bi se našao za kormilom i dalje izuzetno polarizovane države. SAD su dodatno uzdrmane i oslabljene pandemijom virusa COVID-19 i antirasističkim protestima kakve Amerika nije videla od šezdesetih godina prošlog veka. Kakvu, u ovakvim unutrašnjim okolnostima, spoljnu politiku možemo očekivati od kandidata demokrata?

Trampov raskid sa tradicionalnim pristupom

Nakon katastrofalnog mandata Trampove administracije po tradicionalnu američku diplomatiju, hipotetički kabinet Džoa Bajdena moraće da pronađe način da je oživi. Liberalan svetski poredak je, ne samo uzdrman, već preti da bude raskidan na komade od strane jačajućih autoritarnih režima, a SAD su (sa razlogom) izgubile ulogu apsolutnog lidera.

Posledice ove situacije prevazilaze i samo četvorogodišnje delovanje Trampa. Invazija na Irak 2003. je pokrenula domino efekat koji je doveo Ameriku u ovaj nepovoljni položaj. Katastrofalni ponovni ulazak SAD na Bliski istok, bez jasno definisanih ciljeva, vremenskog okvira i protivnika, strateški je koštao ovu supersilu. Pored toga, dodatno upetljavanje u Avganistan i podrška Saudijcima u Jemenu za vreme Obamine administracije, doveli su do toga da se američki birači razočaraju u dosadašnji spoljnopolitički pristup. To razočarenje je uspešno artikulisao Donald Tramp 2016. sa svojom izolacionističkom retorikom.

Iako Tramp kao predsednik možda jeste okrenuo leđa liberalnom svetskom poretku, u isto vreme pridržavao se nekih od glavnih principa američke spoljne politike. SAD nikada nisu bile prisnije sa Saudijskom Arabijom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Otvoreni sukob sa Iranom nikada nije bio bliži. Vojni budžet je premašio cifru od 700 milijardi dolara, a broj američkih vojnika stacioniranih na Bliskom istoku se povećao za oko 20.000. Trampov kabinet je otvoreno podržavao i radio na smeni režima u Venecueli i Kubi.

Da bi se prevazišla spoljnopolitička kriza, potrebno je da se prvo pobedi ona unutrašnje prirode. Kroz modernu istoriju, kad god su se SAD nalazile na političkom i moralnom raskršću, kao što je slučaj danas, krize identiteta su rešavane prizivanjem i primenom starog američkog koncepta “američke izuzetnosti”.

Prvi koraci u slučaju pobede

Bajden verovatno neće gubiti dragoceno vreme pokušavajući da ispravi greške prethodne administracije, već će tražiti način kako da se prilagodi svetu koji izgleda drugačije od onog iz 2016. godine. Trampov pokušaj novog pristupa globalnim pitanjima je ostavio prostor za promene međusobnih odnosa drugih sila. Džo Bajden će težiti da povrati izgubljeno poverenje u SAD, naročito kod evropskih saveznika, gde je taj pad najoštriji.

Jedna od prilika za to će biti novi pristup COVID-19 pandemiji. Ono što Bajden predlaže je da se odmah preduzmu koraci za usklađivanje domaćih mera javnog zdravlja sa poslednjim naučnim preporukama. Na globalnom planu, SAD mogu povratiti delić svoje meke moći radeći na razvitku i potencijalnoj distribuciji vakcine. U slučajnu da Sjedinjene Države uspeju u tome, Bajden mora stati na put takozvanom “vakcinaškom nacionalizmu” i obezbediti dostupnost vakcine u razumnom roku celom svetu. U slučaju njegove pobede, trebalo bi očekivati i povratak SAD u Svetsku zdrastvenu organizaciju.

Intervencionizam izvesno ne bi bio pristup Bajdenove administracije, jer za to ne bi imao javnu podršku i političku snagu. Prema najnovijim istraživanjima, gotovo polovina Bajdenovih glasača kao glavni razlog zbog kojeg će glasati za Bajdena navodi to “što nije Donald Tramp”. Poslednja istraživanja pokazuju i da je raspoloženje građana za globalni angžaman američkih trupa na vrlo niskom nivou. Sa tako krhkom ličnom podrškom i bez podrške intervencionizmu, neće biti ni mesta za jastrebove iz Beltveja i agresivniju politiku.

Sve ovo bi trebalo da bude deo šireg preispitivanja američkih prioriteta i globalnog vođstva.

Okupljanje starih saveznika

Džo Bajden je više puta ponovio da će se, u slučaju pobede na izborima, prvo fokusirati na obnavljanje urušenih odnosa sa tradicionalnim demokratskim saveznicima. U svom eseju koji je napisao za Foreign Affairs magazin, Bajden je obećao da će u slučaju pobede na izborima sazvati samit demokratskih država, dok su njegovi savetnici takav samit nazvali i ligom.

Glavni cilj ovakvog saziva bio bi kreiranje jedne vrste foruma (sličnog G7) sa namerom stabilizacije demokratskih vlasti i formiranja ujedinjenog fronta. Taj front bi po planu mogao da se suprostavi jačajućem autoritarizmu, jer svet danas sve više podseća na onaj iz tridesetih godina prošlog veka. Tada su demokratije bile preslabe da se odupru totalitarnim ideologijama i autoritatnim pojedincima, a tadašnji svetski poredak počeo je da truli iznutra.

Prema izveštajima Freedom House 2019. je bila 14. uzastopna godina slabljenja demokratije na globalnom nivou. Od Hong Konga, preko Čilea i Libana, do Mađarske i Poljske, 22 države koje su se u prethodnim decenijama konstantno rangirale kao slobodne na listama FH, izgubile su taj status u poslednjih pet godina. Demokratski samit bi mogao da bude prvi korak ka rešavanju ovog problema. Forum bi omogućio jačanje veza između demokratija Istoka i Zapada, ali bi ujedno omogućio i diplomatsku konfrontaciju sa nacijama koje su počele da se udaljavaju od demokratskog uređenja.

Odgovorna spoljna politika teži da u potpunosti spreči krize dok su još u njihovom nastajanju ili da ih obuzda pre nego što se izmaknu kontroli. Za odgovornu spoljnu politiku, podjednako su bitne, kako efektivna diplomatija, tako i element vojnog deterenta.

Bajden u Iraku (EPA, Shutterstock)
Bajden u Iraku (EPA, Shutterstock)

Stanje američke diplomatije

Još od kraja Hladnog rata, gotovo sve američke vlade su potcenjivale i nedovoljno koristile klasičnu diplomatiju kao oruđe spoljne politike. Dominantna procena u SAD je bila da će potreba za robusnim i globalnim diplomatskim aparatusom biti sve manja sa kolapsom Sovjetskog Saveza. Stejt department je pretrpeo budžetska smanjenja za vreme gotovo svake administracije u poslednjih 30 godina. U tome je dosledan ostao i Donald Tramp, te je pokušavao da dodatno “zategne kaiš” za još 34%, ali ga Kongres za sada uspešno ignoriše.

Sa druge strane, u mnogo kraćem vremenskom periodu, (2011-2018) Si Đinping je udvostručio količinu sredstava koja se sliva u kinesku diplomatiju. Prema podacima Global Democracy Index (Iowa Institute) Kina po prvi put ima najveći broj ambasada i konzulata na svetu. Kineske diplomate se danas nalaze na čelu 4 od 15 specijalizovanih UN agencija, nasuprot jednom američkom diplomati. Dok se SAD povlače iz međunarodnih organizacija, kao što je SZO, taj vakuum biva popunjen od strane Kine.

Problem nije samo puki broj konzulata, ambasada i ambasadora, već radikalna politizacija američke diplomatije. Prema Ronaldu Njumanu, predsedniku američke diplomatske akademije, u periodu između 1975. i 2015, broj karijernih diplomatskih predstavnika opao je sa 60% na 30%. Danas, za vreme Trampove administracije, taj broj dostigao je neverovatnih 8% (najveći krivac za ovo je Trampov prvi državni sekretar, Reks Tilerson). Broj političkih imenovanja dostigao je 43%. Bez jakog i profesionalnog Stejt departmenta, neće biti ni brzog oporavka američkog ugleda i sfere uticaja.

Pod znakom pitanja ostaje i to da li će Džo Bajden nastaviti tradiciju seča troškova ili će se usredsrediti na jačanje i profesionalizaciju američke diplomatije.

Bajden i Bliski istok

Ratovi u Avganistanu i Iraku su još jednom dokazali potpunu nadmoć američke vojske u konvencionalnim sukobima. Otkrili su, takođe, i njenu nespremnost da se bori protiv terorizma i ideologije kakva je radikalni islamizam. Obamina politika u dva mandata bila je “da treba ući na Bliski istok sa obe noge”, kako bi se moglo iz njega izaći. Džo Bajden je još tada, poprilično usamljen, bio protiv ovakvog pristupa, koji se pokazao kao najveća geopolitička greška te administracije.

Ukoliko postane predsednik, Bajden će pokušati američki pivot da prebaci na Pacifik i fokusira se na obuzdavanje Kine. U tom slučaju, možemo očekivati nastavak povlačenja američkih trupa iz Sirije, Iraka i Avganistana. Prema Bajdenu, cilj SAD na Bliskom istoku i u Avganistanu trebalo bi da bude najuže definisan – poraz ostataka Al Kaide i Islamske države. Za ostvarivanje istog nisu potrebne desetine hiljada američkih trupa stacioniranih na Bliskom istoku, već par stotina pripadnika jedinica za specijalne operacije i pružanje logističke podrške lokalnim partnerima u borbi protiv zajedničkog neprijatelja.

Bajden je, takođe, najavio da će uskratiti podršku Saudijskoj Arabiji u njihovoj vojnoj intervenciji u Jemenu. Iako se geopolitički interesi SAD i SA polako razilaze i već neko vreme se prognozira postepeno distanciranje Amerike od Saudi režima, male su šanse da će do toga zaista i doći u naredne četiri godine.

Preduslov bi morao da bude poboljšanje odnosa sa Teheranom i povratak SAD u takozvani “iranski nuklearni sporazum”, koji su Obama i Bajden ispregovarali. U suprotnom, ne možemo očekivati da SAD u potpunosti odbace princa Muhameda bin Salmana, kada on predstavlja bitnu kontratežu Iranu, naročito sada (posle Erdoganovog uključenja u Siriju) kada se sumnja u privrženost Turske.

Kinesko rešenje

Tokom prošle godine, Bajdenov stav prema Kini je doživeo zaokret tektonskih razmera. Do tada, Bajdenova pozicija je bila slična onoj koju su imale prethodne administracije demokrata. Kina je posmatrana kao rapidno jačajuća autokratska država, čiji interesi, međutim, nisu nužno u sukobu sa interesima SAD. Smatralo se da ove dve sile mogu da koegzistiraju i prosperiraju zajedno.

Međutim, javili su se brojni razlozi za oštriju promenu kursa. Eskalirajuća tenzija između Kine i njenih suseda, a sveprisutni kineski uticaj u diplomatskim, ekonomskim i političkim sferama je počeo da potiskuje američki. Nasilno gušenje demokratskih protesta u Hong Kongu, kao i neodgovorno ponašanje Kine tokom pandemije COVID-19, samo su potvrdili prethodni kurs.

Najveći razlog je što oba kandidata žele da odnos sa Kinom bude jedna od najvažnijih, ako ne i najvažnija tema njihovih kampanja. Dok Donald Tramp pokušava da ubedi američku javnost kako se Kina nada i priželjkuje pobedu “uspavanog Džoa”, Bajdenova retorika je da je Tramp, “ne samo izigran i nadmudren, već i mek prema Kini”.

Bajdenov plan će uključivati čvršći i agresivniji odnos prema Kini, ali i dalje će biti u skladu sa tradicionalnom platformom Demokratske partije. Za razliku od Trampove administracije, Bajdenov pristup se sastoji u obnavljanju bliskih veza sa saveznicama poput Japana, Južne Koreje i Tajvana. Bajden želi da izbegne ponavljanje sveopšte konfrontacije slične Hladnom ratu, međutim, plan obuhvata i obuzdavanje kineskog visokotehnološkog autoritarizma i sprečavanje kineske prevlasti u Južnom kineskom moru.

Drugi deo njegovog plana odnosi se na vraćanje ekonomije na stari kolosek. U svom eseju, Bajden koristi izraz spoljna politika za srednju klasu. Ovaj pristup obuhvata dodatna ulaganja u inovacione tehnologije, infrastrukturu, kao i reformu američkog zdrastvenog i obrazovnog sistema, kako bi američka srednja klasa ponovo mogla da bude konkurentna na svetskom tržištu. Bajden želi da pobedi Kinu u njihovoj igri, a to je: promovisanje sopstvenog političkog modela i širenje globalnog uticaja ulaganjem u tehnologije budućnosti.

Najefikasniji način da se SAD suoče sa kineskim izazovom jeste izgradnja ujedinjenog fronta sastavljenog od američkih saveznika i partnera koji će Kinu vratiti pod okrilje liberalnog međunarodnog poretka. “SAD same po sebi predstavljaju četvrtinu globalnog BDP-a. Sa ostalim demokratskim državama, naša snaga se više nego udvostručuje”, napisao je Bajden, smatrajući da Kina ne može da priušti sebi da ignoriše polovinu svetske ekonomije.

Intervencionizam izvesno ne bi bio pristup Bajdenove administracije, jer za to ne bi imao javnu podršku i političku snagu.Click To Tweet

Zaključak

Ukoliko Džo Bajden pobedi 3. novembra, spoljna politika SAD započeće dug proces rehabilitacije, uz određene izmene. Bajden će veći deo svog mandata provesti obnavljajući odnose sa tradicionalnim saveznicima i vraćanju SAD za kormilo demokratskog sveta. Lajt-motiv Bajdenove administracije biće konsolidacija, ali i dugo očekivana reforma američke hegemonije, a ne njeno širenje. U zavisnosti od stepena (ne)uspeha, bićemo svedoci revitalizacije liberalnog svetskog poretka ili postepenog vraćanja velike igre na svetsku pozornicu.

Prijavite se i ubuduće ćemo Vam slati sve novosti vezane za našu organizaciju na Vašu mejl adresu!

Komentar