Davne 1984. u večernjim časovima, 6. novembra, izborne štabove predsedničkih kandidata demokrata i republikanaca obeležavale su različite emocije. Tadašnji predsednik, Ronald Regan, trijumfalno je obeležio 17 miliona glasova više za njegov reizbor, nego za promenu oličenu u demokratskom protivkandidatu. Valter Mondejl, predsednički kandidat demokrata, obeležio je jednu od najgorih večeri svog života.
Njegova levičarska agenda pobedila je u samo jednoj od 50 saveznih država, naspram nove konzervativne agende Ronalda Regana i Republikanske stranke. Sličnu sudbinu doživeo je i četiri godine pre njega, tada aktuleni predsednik demokrata Džimi Karter, a četiri godina nakon Mondejla isto je doživeo predsednički kandidat demokrata Majkl Dukakis. Tri pobede republikanaca donele su 12 godina vlasti predsedničkih kandidata ove stranke, a više od decenije frustracija među demokratama i njihovoj tvrdoj bazi.
Međutim, ovi porazi nisu bili slučajnost.
Novi pristup i Al From
Kada se pogledaju ankete stavova građana osamdesetih i uporede sa programom demokrata, mogu se videti jasne razlike. Konzervativni talas preplavio je Ameriku tih godina, dok su se demokrate pridržavale stavova karakterisanih od strane „nove levice“, koji u to vreme nisu bili popularni među građanima, ali jesu među partijskim funkcionerima.
Ukoliko se pogleda predizborna anketa magazina Time iz 1988. godine, republikanci su u odnosu na demokrate ulivali više poverenja građanima kada se pogledaju ključne teme. U sferi odbrane, prednost republikanca je bila +43%, u sferi poverenja u vođenje ekonomije +22%, u održavanju inflacije pod kontrolom +22% i u suzbijanju kriminala +17%. Demokratska partija je delovala kao partija koja nije sposobna da bude vlast i suočava se sa najvažnijim problemima, te je u anketama percipirana kao „mlitava“, „slaba“ i „van dodira sa građanima“.
Ovakva situacija nije delovala kao večito prokletstvo jednom od višegodišnjih javnih službenika u vreme predsedničkog mandata Džimija Kartera. Iskusni javni službenik, Al From, video je izlaz iz ove situacije. Godinu dana nakon fijaska Valtera Mondejla, pokrenuo je Demokratski liderski savet, a kasnije i Institut progresivne politike, kao organizacije sa ciljem pronalaženja novog pristupa koji će demokratama doneti pobede i pomoći im da izađu iz političkog ćorsokaka.
Al From je ovaj problem opisao i kroz svoj poznati citat. „Demokrate moraju da pokažu čvrstoću da bi vladali. Građani ne sumnjaju da su republikanci čvrsti“. Proizvod rada stratega Ala Froma i njegovih organizacija će trajno promeniti i demokrate i Ameriku, iako u početku nije delovao kao naročito perspektivna putanja. Čuveni Džesi Džekson nazvao je pežorativno Fromovu ekipu kao demokrate za dokoličarsku klasu (Democrats for leissure class – DLC).
Put Froma do pobedničkog pristupa demokrata
Prve ankete koje je From pregledao bile su pilula realnosti za tadašnju partiju. Političke pozicije stranke po važnim pitanjima nisu uveravale građane da mogu biti kompetentna vlast. Glavna opaska je bila da stranka u kontinuitetu gubi u ključnoj trci za glasove belačke srednje klase sa oko 50+% prema 40%. Ova najbrojnija kategorija stanovništva u kontinuitetu je kažnjavala demokrate na biračkim mestima.
From je povodom ovog stanja na terenu povukao nekoliko važnih poteza. Za početak, sa svojim saradnicima definisao je novi politički pristup, koji bi mogao da računa na većinsku podršku građana u duelima sa republikancima, kao i prateće politike koje bi taj pristup sprovodile na vlasti. Kroz višegodišnje definisanje strategije nastale su „nove demokrate“ i jednostavan slogan novog pristupa „odgovornost, jednake prilike, zajednica“. Cilj je bio definisanje progresivne politike za informaciono doba, odnosno osavremenjivanje Trumanovog i Kenedijevog političkog pristupa kod demokrata, koji je nestao pod naletom „nove levice“ šezdesetih.
Pristup novih demokrata predstavljao je predlog pomeranje partije ka političkom centru, koji bi stranku po pitanjima spoljne politike, bezbednosti i ekonomije približio prosečnom glasaču i njegovim strahovima i interesima. Cilj nije bio samo puko ublažavanje stavova, već stvaranje nove i koherentne političke filozofije koja bi funkcionisala na stubovima odgovornosti, jednakih prilika i zajednice.
Osnova ove politike je bila jednostavna: ubediti prosečnog Amerikanca da demokrate neće upropastiti ekonomiju na vlasti, da mogu uspešno da rukovode spoljnom politikom u globalizovanom svetu, kao i borbom protiv tada rastućeg kriminala.
Iako su u istraživanjima ove poruke nailazile na pozitivan odgovor targetiranih birača, ovom pristupu je falio konkretan izborni test i osoba koja tu politiku može da predstavi. Al From i „Demokratski liderski savet“ su se odlučili za najrizičniji metod, a to je lansiranje svog predsedničkog kandidata u unutarpartijskoj trci, koji će sutra postati predsednik i potvrditi validnost ove strategije.
Put do pobeda
„Demokratski liderski savet“ u okviru svoje mreže obuhvatio je više stotina funkcionera demokrata širom Amerike. Početkom devedesetih bilo ih je oko 750. Međutim, pored velikog broja senatora, kongresmena, guvernera, gradonačelnika i javnih službenika, From i njegovi saradnici imali su problem da pronađu najboljeg prezentera nove politike. Četiri predsedavajuća savetom nisu uspela da naiđu na dovoljno zainteresovan odgovor birača.
U aprilu 1989, Al From uputio se ka Lidl Roku u Arkanzasu. Guverner ove države, Bil Klinton, delovao je kao neko ko bi mogao da iznese ovu agendu. Bio je mlad, južnjački guverner, umerenih stavova i spremnosti na reforme. Još tada brojni konsultanti su ga opisivali kao „političkog talenta koji se nalazi jednom u milion“. Nakon oko godinu dana ubeđivanja, Klinton je pristao na angažman „Demokratskog liderskog saveta“.
Novopatentirani centristički pristup Ala Froma, uz Klintonov politički talenat i angažman ekscentričnog političkog konsultanta Džejmsa Karvila, postavili su se 1992. godine kao ozbiljna pretnja po republikanskog predsednika Džordža Buša starijeg. Uz dosta kritika, loših situacija i konkurenata unutar Demokratske partije, Klinton je uspeo da dobije nominaciju svoje stranke.
Pretnja po Džordža Buša starijeg se u finišu kampanje 1992. pretvorila u ozbiljnu opasnost, a 3. novembra iste godine Bil Klinton pobedio je tada aktulenog predsednika i postao prvi demokrata na tom mestu posle 12 godina. Nakon četiri godine vlasti, Klinton je pobedio i republikanskog protivkandidata Boba Dola 1996. i postao prvi reizabrani demokrata nakon Ruzvelta.
Pristup Ala Froma je uspeo i demokrate su ponovo vraćene u igru, ali ovaj put trajno.
[click_to_tweet tweet=“Proizvod rada stratega Ala Froma i njegovih organizacija će trajno promeniti i demokrate i Ameriku, iako u početku nije delovao kao naročito perspektivna putanja. | “ quote=“Proizvod rada stratega Ala Froma i njegovih organizacija će trajno promeniti i demokrate i Ameriku, iako u početku nije delovao kao naročito perspektivna putanja.“]
Posledice Fromove reforme
Novi centristički pristup Froma preobrazio je demokrate kao partiju i stvorio od njih pobedničku snagu. Demokrate su dobile novu alatku u borbi protiv desnice. Svi predsednički kandidati od Bila Klintona, do sadašnjeg kandidata Džoa Bajdena pridržavali su se ovog pristupa. Od snage koja je izgubila tri izborna ciklusa za redom, demokratski kandidati su postali snaga za koju je do danas, sem 2004, glasala većina birača.
Iako se ova većina glasova, zbog elektorskog sistema, nije u slučaju Ala Gora ili Hilari Klinton pretvorila u predsedničke mandate, centrizam novih demokrata se pokazao kao platforma za koju većina birača glasa i ono što vrednosno jeste. Nove demokrate su vratile progresivnu politiku u institucije gde se nalazi politička moć, a koja je u ovoj manje puritanskoj formi mogla da pobedi i sprovede agendu u delo.
Sa vremenske distance, Klintonova i Fromova politika u dva mandata može delovati kao relativno konzervativna u poređenju sa današnjim programom demokrata. Međutim, početkom devedesetih imala je vrlo jasnu instrumentalnu vrednost, a to je prekid dominacije republikanaca i trajno skretanje Amerike u pravcu progresivne politike.
Rezultat toga je da danas predsednički kandidat demokrata, Džo Bajden, na izbore izlazi sa platformom progresivnijom od demokratskih kandidata iz osamdesetih i da sa njom ubedljivo vodi u anketama i u podršci tom programu od strane građana. Ovo nije bilo zamislivo pre Froma i zato ga Klinton i danas opisuje kao „čoveka koji je pojedinačno najviše pozitivnog doneo Americi“. Iz ugla progresivne politike, on to svakako jeste.
