Antirasistički pokreti nekada i sada – razlike i sličnosti

Antirasistički pokreti nekada i sada – razlike i sličnosti

Senior istraživač Novog trećeg puta (mijatkostic@novitreciput.org)

Imajući u vidu izrazito rasističku istoriju Sjedinjenih Američkih Država, ponekad je teško prihvatiti činjenicu da je “zemlja slobode” zaista jedna od najprogresivnijih država na svetu. U tom kontekstu, najveći problem u legitimisanju SAD-a kao pionira slobodarstva i “svetskog policajca” kada je reč o ljudskim pravim jeste upravo postojanje strukturalnog rasizma u američkom društvu i institucijama do dan danas. Ostaci robovlasničkog mentaliteta još uvek su, u obrisima, prisutni među konzervativcima, i to ne samo na jugu federacije. Popularizacijom politike identiteta, pogotovo tokom dva mandata Baraka Obame (2008-2016), pravo rasnih manjina je postalo centralna tema političkog diskursa na levom spektru i među mlađim glasačima Demokratske partije.

Vetar u leđa identitetskim politikama u značajnoj meri je dala Obamina pobeda, uprkos reakcionarnim i malicioznim komentarima da “crnac nikada neće biti predsednik Amerike”. Slični komentari bili su prisutni, ne samo u javnom diskursu, već i u obrazovnim programima i fakultetskim udžbenicima, čak i kod nas na Balkanu. Iako je oblik ispoljavanja rasističkog nasilja mnogo blaži i manje intenzivan u odnosu na period pedesetih i šezdesetih godina, kada su Afroamerikanci progonjeni i kada su službenici javnih institucija otvoreno podržavali, ili bili članovi, KKK, ono i dan danas postoji u ovim institucijama. Najočigledniji primer je rasno profilisanje od strane pripadnika institucija za sprovođenje zakona, tačnije policije i tužilaštva. Inicijalna kapisla eskalacije građanske neposlušnosti i protesta afroameričkih aktivista u periodu od 2013. do 2020. jeste upravo rasno motivisano nasilje američkih policajaca.

Zanimljiv je i podatak koji ilustruje učestalost rasno motivisanih ubistava: prema istraživanjima Nacionalne akademije nauka u Vašingtonu, jedan od hiljadu Afroamerikanaca između 25 i 35 godina ima 90% šansi da bude ubijen od strane policije (https://www.pnas.org/content/116/34/16793). Isto istraživanje ukazuje na to da, pored Afroamerikanaca, hispano muškarci i žene, kao i starosedelački narodi, imaju veći rizik da budu ubijeni od strane policije nego belci. Ubistvo Trejvona Martina i nedavno ubistvo Džordža Flojda nisu izdvojeni incidenti, već trend koji se ponavlja decenijama u američkom društvu.

Savremeni pokreti, poput Black Lives Matter, u velikoj meri se nadovezuju na iskustvo njihovih prethodnika iz druge polovine dvadesetog veka, kao što je pokret Martina Lutera Kinga ili još radikalnijih Crnih Pantera i konzervativne afrocentrističke organizacije Nations of Islam. Sa druge strane, savremeni aktivisti milenijalci i pripadnici generacije Z značajno se razlikuju od njihovih prethodnika, a pokreti za ljudska prava danas bi u velikoj meri bili suprotstavljeni ciljevima antirasističkih pokreta iz šezdesetih. Za razliku od savremenih pokreta kao što je Black Lives Matter, afroamerički aktivisti i pokreti u drugoj polovini dvadesetog veka bili su znatno radikalniji, organizovaniji i masovniji, uz jasno definisano vođstvo i ciljeve.

Istorijski kontekst, razvoj i uzroci

Pokreti za afroamerička prava javljaju se kao reakcija na rasnu segregaciju kroz takozvane Džim Krou zakone koji su propagirali parolu “jednaki, ali odvojeni”. Bez obzira na Akt o ljudskim pravima iz 1875, kojim je se garantuje jednako tretiranje na javnim mestima, poput pabova, javnog prevoza, klubova i pozorišta, segregacija je do šezdesetih godina praktikovana čak i van granica bivše Konfederacije. Ono što je dalo pravni okvir za aktivističko delovanje bio je slučaj iz 1954, Braun protiv odbora za obrazovanje u kom je Vrhovni sud presudio da je rasna segregacija u školama neustavna. Ova presuda je ohrabrila mlade Afroamerikance da se aktivno uključe u borbu za svoja, ustavom zagarantovana, prava. Niz incidenata koji su se dogodili krajem pedesetih godina doveli su do stvaranja prvih aktivističkih organizacija sa jasno definisanim zajedničkim ciljevima. Sve što su crnački aktivisti tražili od svoje države, bilo je da poštuje sopstveni Ustav. Kao što je i sam Martin Luter King rekao: “Hoćemo samo da se pridržavate onoga što je rečeno na papiru”!

Ubistvo petnaestogodišnjaka Emeta Tila u Misisipiju, hapšenje Roze Parks koje je dovelo do bojkotovanja javnog prevoza u Montgomeriju, zaključno sa intervencijom Nacionalne garde 1957. u Little Rock-u, ogolili su rasizam u javnim institucijama i doveli pitanje rasnog identiteta u centar političke diskusije. Kada je odlučeno da se u srednjoj školi u Little Rock-u prekine sa praksom segregacije i puste afroamerički učenici da zajedno sa svojim belačkim vršnjacima slušaju nastavu, bili su najavljeni veliki protesti. Ozloglašeni guverner Arkanzasa, Orval Faubus, poslao je Nacionalnu gardu Arkanzasa da spreči učenike da uopšte uđu u školski autobus, objašnjavajući da time čuva mir. Kada je devetoro učenika ušlo u školu, oko 1000 demonstranata se okupilo ispred, suprotstavljajući se njihovom prisustvu u školi. Čitava priča je dobila epilog tek kada je predsednik Ajzenhauer doneo ukaz o federalizovanju Nacionalne garde i poslao ih da zaštite učenike i obezbede im siguran izlazak iz škole. Nakon incidenta u Little Rock-u postalo je jasno da ni federalne institucije neće tolerisati segregaciju i strukturalni rasizam, što je u velikoj meri ohrabrilo mlade aktiviste da pojačaju svoje delovanje dok svi zakoni ne budu u potpunosti implementirani.

Za razliku od tadašnje političke klime, savremeni pokreti odražavaju nešto drugačiji društveni kontekst. Mnoga od prava za koja su se njihovi prethodnici borili sada su u potpunosti usvojena i implementirana, pogotovo kad je reč o segregaciji u školama, vojsci i drugim javnim institucijama. Sa druge strane, najvidljivije ispoljavanje strukturalnog rasizma jeste u rasnom profilisanju i nejednakom tretiranju rasnih manjina od strane policajaca. Povod za raspirivanje građanske neposlušnosti više nije ni u sistematskoj implementaciji zakona, već u odstupanju od iste u pojedinačnim slučajevima koji se prečesto ponavljaju. Policijska brutalnost prema manjinama bila je intenzivnija u prvoj polovini dvadesetog veka, ali ona postaje veći problem kada se svakodnevno dešava u progresivnoj i savremenoj demokratskoj Americi. Još veći problem predstavlja činjenica, da usled vekovne segregacije i loše socio-ekonomske situacije, veliki broj mladih ljudi iz geta biva sklon kriminalu, time često potvrđujući rasističke stereotipe i predrasude o “crncu kao kriminalcu”. Iako je i za vreme Obaminog mandata u velikoj meri postojalo, rasno profilisanje je na neki način prećutno legitimisano Trampovim dolaskom na vlast, pogotovo zahvaljujući njegovoj šovinističkoj retorici. Bez obzira na činjenice koliki broja Afroamerikanaca podržava Trampa, njegov diskurs motiviše rasističke i desničarske pokrete da stanu u odbranu “bele rase” i da “vrate Ameriku Amerikancima”, što u određenoj meri znači i sukobljavanje sa afroameričkim manjinama.

Sa druge strane, ubistva Afroamerikanaca u situacijama u kojoj pripadnici “bele rase” ne bi bili ubijeni, izazivaju dodatni bes rasnih manjina i ponovo otvaraju priču o institucionalizovanom rasizmu. Black Lives Matter pokret je prvo nastao kao spontana i decentralizovana reakcija na rasno motivisana ubistva, počevši od Trejvona Martina, do nedavno ubijenog Džordža Flojda. Počevši od #blacklivesmatter haštagova na društvenim mrežama, do spontanog udruživanja, pa i izdvajanja određenih ličnosti kao što su Ališija Garza, Patriša Kulors i Opal Tometi, ovaj pokret više liči na internet kampanju koja ima nameru da podigne svest o postojanju problema, ali ne nudi nijedno konkretno rešenje, niti ima jasno definisane ciljeve. U moru postmodernističkog aktivizma, oslobođenog od velikih meta-narativa i ideologija, savremeni BLM aktivisti previđaju činjenicu da jedno univerzalno pitanje i strukturalni rasizam ipak zahtevaju organizaciono udruživanje i konstruktivno kanalisanje nezadovoljstva. Za razliku od pažljivo isplaniranog i ciljno usmerenog delovanja njihovih prethodnika, milenijalski aktivisti i borci za ljudska prava deluju disperziono i lokalno, a u velikoj meri je njihov trud “kidnapovan” od strane drugih institucija i interesnih grupa, između ostalog i Demokratske partije.

Organizacija, vođstvo i artikulacija ciljeva

Za razliku od decentralizovanog i spontanog delovanja Black Lives Matter, njihovi prethodnici su delovali kroz hijerarhijski uređene organizacije sa jasno definisanim ciljevima, često uz prepoznatljive vođe pokreta kao što je to bio Martin Luter King. Veoma često, što je bio slučaj u najranijim aktivističkim udruženjima, ni sami Afroamerikanci nisu imali miroljubive namere, jer su usled vekovne diskriminacije i odbacivanja i sami razvili mržnju prema belačkom svetu. Prvi koraci delovanja ovih organizacija su, takođe, bili lokalnog karaktera i uglavnom su reagovali na konkretne situacije i probleme, da bi se kasnije ta energija artikulisala u masovni pokret koji je poprimio istorijske razmere tokom šezdesetih godina prošlog veka.

Jedna od prvih značajnih organizacija, Regional Council of Negro Leadership, predvođena hirurgom i propovednikom T.R.M. Hauardom, je, od 1952. godine, bojkotovala benzinske pumpe koje su odbijale da usluže Afroamerikance, ukazivala na diskriminaciju saobraćajne policije u Misisipiju i pozivala svoje sunarodnike da ostavljaju novac u bankama koje su bile naklonjene Afroamerikancima. Najvažniji momenat za istoriju pokreta za ljudska prava jeste postavljanje Martina Lutera Kinga za predsednika Južnjačke hrišćanske konferencije o vođstvu (Southern Christian Leadership Conference) 1957. godine. Organizacija je okupljala prvenstveno propovednike, ali i laičke borce za ljudska prava, i imala je vertikalnu hijerarhijsku strukturu: izborni Upravni odbor koji koordiniše rad mnoštva podružnica koje su uglavnom bile manje baptističke crkve i pokreti kao što su Montgomery Improvement Association ili Alabama Christian Movement for Human Rights (ACMHR).

Po samom nastanku, postali su meta napada rasističkih organizacija, kao što su White People’s Council ili KKK, pa čak i sekularista koji su smatrali da verske organizacije ne bi trebalo da se bave društvenim pitanjima. U velikoj meri njihov rad se svodio na borbu za poštovanje Ustava i Proklamacije o emancipaciji čiji supstantivni motiv jeste da su svi ljudi rođeni jednaki. Nenasilnim protestima i pozivanjem na univerzalno bratstvo čovečanstva, ispred sebe su imali jasno definisan cilj borbe za jednakost. Luter, kao vođa i najprepoznatljivija figura, održao je preko 200 govora širom Amerike, a u Maršu na Vašington 1963. godine uspeo je da okupi preko 300.000 ljudi. Tada je održao i svoj čuveni idealistički govor I have a dream. Zahtevi koje su demonstranti zahtevali bili su: integrisana edukacija, pravo glasanja, potpuna radnička prava, federalni program osnaživanja afroameričkih radnika i poboljšanje Zakona o ljudskim pravima.

Ni tada, kao ni danas, borci za ljudska prava nisu bili ujedinjeni u jedinstvenu organizaciju, a njihovi ciljevi i metode su bili dijametralno suprotni ponekad. Suprotan primer Luterovom pacifizmu i nenasilnom delovanju jeste Nacija Islama koju je predvodio Malkolm Iks i koja je zagovarala crnački nacionalizam i crnački separatizam. Organizacija je okupljala afroameričke muslimane koji su verovali u pravo na samoodbranu i nasilje prema belcima, zalažući se čak i za vraćanje u Afriku ukoliko SAD ne može da im garantuje jednaka ljudska prava. Za razliku od Lutera, njihov pristup je bio ekskluzivan i gurao je društvo u još dublju polarizaciju. Jedan od najprepoznatljivijih aktivista, Malkom Iks, pred sam kraj svog života napustio je pokret, razočaran u ideju separatizma. U poslednjem intervjuu koji je krajem 1964. godine dao na nacionalnoj televiziji, rekao je da Islam doživljava univerzalno, kao što Luter doživljava hrišćanstvo i da više ne veruje u ideje separatizma i rasnih razlika. Ubrzo potom je i ubijen, u februaru 1965. godine. Ovo su samo neki od primera koji oslikavaju ogromne razlike među afroameričkim pokretima tokom šezdesetih godina.

Black Lives Matter protesti (Sipa USA)
Black Lives Matter protesti (Sipa USA)

Sa druge strane, Black Lives Matter odaje utisak kao da nema ni idejne, ni organizacione kapacitete, barem ne u strogo formalnom smislu. Pored deklarativnih načela: diverzitet, globalizam, empatija, restorativna pravda i intergeneracionizam, premalo je konkretnih ciljeva. Bez obzira na to što su mnogi ciljevi prethodnih generacija odavno postignuti, kao što je pravo glasa ili integrisano školstvo, strukturalni rasizam i diskriminacija i dalje su prisutni. Neki od najekstremnijih predloga koje su izneli BLM aktivisti su: ulaganje manje novčanih sredstava u policiju, ukidanje policije ili uvođenje federalnih reparacija za robovlasništvo. Koliko god zahtevi delovali nerealno i ekstremno, mnogo veći je problem nedostatak jasnih organizacionih kapaciteta i predstavnika koji imaju kredibilitet u političkim strukturama. Pored toga, čak i uspešno sprovođenje ovakvih predloga i dalje ne bi rešilo problem strukturalnog rasizma. Ukidanje novčanih sredstava za policiju značilo bi i povećanje stope kriminaliteta, a samim tim i društvenu i ekonomsku nesigurnost među Afroamerikancima u siromašnim zajednicama. Pored toga, postoji veliki rizik da bi kontra-reakcija rasista i konzervativaca bila stravična, što bi još više produbilo sukobe.

Jedini istinski kapacitet za poboljšanje trenutnog stanja poseduje Demokratska partija, a njen kredibilitet je i najveći nakon uspešne kandidature i dva mandata prvog afroameričkog predsednika. Afroamerikanci, kao i ostale manjine, tradicionalni su glasači Demokratske partije. Veliki broj BLM aktivista su, takođe, glasači, članovi i simpatizeri demokrata, pa se njihovi ciljevi prepliću sa univerzalnim ciljevima i o njima se diskutuje u “istom paketu” sa drugim identitetskim pitanjima kao što su prava seksualnih manjina.

Organizacije kao što je Sorosov Fond za otvoreno društvo u velikoj meri doprinose podršci i finansiranju aktivista, ali ni to nije urodilo plodom da se stvore masovni pokreti sa licima koja će imati približnu podršku kao svojevremeno King ili Malkolm Iks. Na neofašističkom protestu u Šarlotsvilu, 2016. godine, kao kontra-struja pojavile su se organizacije poput National Council of Churches i Anti-Racist Action, ali, kao ni druge slične organizacije, nisu uspele da dobiju širu društvenu pažnju.

Sa druge strane, pluralizam i decentralizacija čitavog pokreta jesu prednosti, pogotovo u praktičnom smislu, kada je reč o lokalnom i situacionom aktivizmu, ali unose i veliku konfuziju. Čak ni poznavaocima tematike, istraživačima i novinarima, nije sasvim jasno na koga se tačno misli kada se kaže Black Lives Matter. Upravo to daje prostor Trampu i sličnim protivnicima pokreta da sve svrstaju u isti koš i da zbog loših poteza ili istupa pojedinih aktivista satanizuju sve borce za ljudska prava zajedno.

U isto vreme, zajedničko delovanje boraca za ljudska prava, koji se bore za zaštitu svih identitetskih politika, postaje laka meta za kreiranje preuveličanog, i u formalnom smislu nepostojećeg, neprijatelja, koji je nedavno personifikovan kroz nepostojeći pokret ANTIFA. Trampovo proglašavanje ANTIFA pokreta za terorističku organizaciju je u velikoj meri apsurdno, jer se ne radi o jednoj homogenoj i strukturno određenoj organizaciji, već grupi istomišljenika koji deluju disperziono, sa istim načelima, ciljevima i simbolikom. Kriminalizovanje jedne grupe, koja se predstavlja kao krov svih ostalih, samo daje povod za dodatnu diskriminaciju i nasilje prema svim aktivistima i borcima za ljudska prava.

Metodi delovanja

Ono po čemu su pokreti iz šezdesetih, a i sam King prvenstveno, bili prepoznatljivi jeste gandijevska metoda nenasilne građanske neposlušnosti. Ona je, u svojoj suštini, duboko inspirisana pacifističkim načelima budizma i novozavetnog hrišćanstva. Nenasilnim delovanjem se, umesto nasilnog odgovora na nasilje, subverzivno podmeće “drugi obraz” i daje se do znanja da je delovanje upereno protiv loših odnosa između dve strane, a ne protiv druge strane kao takve. Norveški sociolog Johan Galtung smatra da je krajnji cilj nenasilnog delovanja transcendencija sukoba i stvaranje novih društvenih odnosa, u kome suprotstavljene strane više nemaju nikakvog povoda za sukob. U konačnom ishodu, nije dovoljno da se zaraćene strane “pomire”, već je jedini način da se iskoreni strukturalno nasilje – stvaranje novih odnosa u kojima obe strane zajedničkim snagama grade nove društvene odnose bazirane na ljubavi i toleranciji. Upravo je o tome King govorio kada je rekao da sanja kako će se jednog dana “crni dečaci i devojčice držati za ruke sa belim dečacima i devojčicama”. Za razliku od crnačkih separatista i nacionalista, King je verovao u univerzalnu jednakost i bratstvo svih pojedinaca, nevezano za boju kože ili bilo koji drugi društveni identitet.
Jedna od najprepoznatljivijih metoda nenasilne građanske neposlušnosti bili su sit-in protesti, u kojima bi aktivisti okupirali određen prostor i odbijali da napuste dok im se zahtevi ne ispune. Ovakav vid demonstracija primenjivan je u institucijama gde je postojala segregacija, kao što su kafeterije i univerziteti, a afroamerički aktivisti su odbijali da napuste lokaciju sve dok ih policija ne bi fizički uklonila sa mesta. Najznačajnija demonstracija ovog tipa dogodila se u Grinsborou 1960. godine, kada su studenti koji su odbijeni da budu usluženi u restoranu odbijali da napuste i na taj način po prvi put dobili širu pažnju medija. Ovakvi vidovi protesta doveli su do stvaranja Studentskog koordinacionog komiteta za nenasilne proteste, koji je potom učestvovao u svim veliki događajima, od registracije glasača u Selmi i Marša na Vašington, do protesta protiv Vijetnamskog rata.

Početkom šezdesetih, organizacija Kongres za rasnu jednakost organizovala je masovne vožnje međudržavnim autobusima na jug, kako bi ukazala na neustavnost segregacije. Ovi aktivisti su u popularnoj kulturi nazvani Jahači slobode, a često su bili meta napada KKK-a, kao i lokalnog stanovništva koje je zbog njihovog prisustva pravilo demonstracije i nemire. U Birmingemu je čak i lokalna policija organizovala napade na aktiviste, u saradnji sa pripadnicima KKK-a.

Jedna od ključnih aktivnosti bila je i zaštita Afroamerikanaca koji su bili sprečavani da se upišu u glasačke registre ili da koriste svoje aktivno glasačko pravo. Nakon donošenja Zakona o građanskim pravima 1964. godine, slične akcije su postale učestalije jer su aktivisti imali dodatnu ustavnu legitimnost. Čuveni marševi iz Selme u Montgomeri, 1965. godine bili su motivisani uskraćivanjem glasačkih prava Afroamerikancima, a bili su poznati i po ekstremno nasilnom odgovoru policije. Tako je i 7. mart 1965. postao poznat kao Krvava nedelja zbog otvaranje vatre na aktiviste i brutalnog korišćenja suzavca.

Iako je nenasilna metoda, takođe, deklarativno prihvaćena od strane Black Lives Matter, spontane i nekontrolisane reakcije vrlo često prelaze u otvoreno nasilje. Najbolji primer je niz nasilnih protesta koji su usledili u Mineapolisu nakon ubistva Džordža Flojda od strane pripadnika policije u maju 2020. godine. U nedostatku organizacione strukture ili platforme koja bi artikulisala nezadovoljstvo, sukobi sa policijom, paljenje automobila i pljačkanje prodavnica su najčešći odgovor na policijsku brutalnost i strukturalni rasizam. Nasilje izaziva nasilje, pa se protestima pridružuju i pojedinci koji su tu samo radi nasilja, dok policijski odgovor biva još brutalniji i represivniji. Nasuprot događajima u Little Rock-u, Nacionalna garda je ovaj put poslata da interveniše protiv aktivista, a predsednik Tramp je pretio da će izvesti vojsku na ulice da se suprotstavi demonstrantima. Ubrzo nakon toga, usledilo je i čuveno proglašavanje ANTIFA pokreta za terorističku jedinicu putem društvene mreže Twitter.

Pored toga, delovanje BLM je u velikoj meri fokusirano na širenje svesti putem društvenih mreža i kroz umetničke performanse, a veliku promociju dobija i od različitih afroameričkih i liberalnih umetnika. Pored toga, organizuju niz protesta sa nenasilnim parolama u stilu “Hands up, don’t shoot”, “No justice, no peace” i najaktuelnijom “I can’t breath”. Po uzoru na sit-in demonstracije, savremeni aktivisti praktikuju die-in performanse, u kojima je sedenje zamenjeno ležanjem koje simbolizuje smrt.

I pored sve svoje relevantnosti i popularnosti, najveća falinka Black Lives Matter pokreta jesu pretežno situaciono delovanje i nedostatak strukture. Svi veliki protesti i događaji organizovani su uglavnom u mestima gde je primenjena policijska brutalnost, i to tek nakon što je neki Afroamerikanac ubijen. Ono što nedostaje pokretu jeste konstantna i organizovana borba za jasno utvrđene ciljeve, uz vođstvo i strukturu koja može da artikuliše nezadovoljstvo i ima političku težinu. Pored Demokratske partije, kao najvećeg zaštitnika ljudskih prava i manjinskih identiteta, neophodno je postojanje jakih organizacija građanskog društva koje će politički artikulisati i adresirati probleme strukturalnog nasilja i rasizma.

Iako je strukturalna reforma policije verovatno neophodna, zahtevi za njeno ukidanje samo oslikavaju stepen polarizacije, netrpeljivosti i dubinu podeljenosti američkog društva.Click To Tweet

Zaključak – društveni uticaj

Mnogi kritičari nenasilnih metoda smatraju da su one nefunkcionalne, a da se strukturalna represija može završiti isključivo nasilnim putem. U tom pravcu razmišlja i veliki broj zagovornika identitetskih politika, koji se u ekstremnim varijantama ponovo zalažu i za samu segregaciju ili osvetu prema belom čoveku. Sa druge strane, nenasilna neposlušnosti je u toku jedne decenije u velikoj meri doprinela poboljšanju pozicije afroameričke manjine i donela veliki napredak u oblasti ljudskih prava. Građanski pokreti početkom šezdesetih su imali tu privilegiju da imaju podršku federalnih vlasti i predsednika Kenedija, iako je, nažalost, ubijen pre nego što je uspeo da progura Zakon o građanskim pravima. Koliko god bio nezainteresovan za pitanje Afroamerikanaca, Kenedijev naslednik, Lindon Džonson morao je i sam da napravi ustupke usled jačanja opozicije njegovoj vladi. Zakonom o građanskim pravima iz 1964. godine, zabranjena je bilo kakva diskriminacija bazirana na rasi, boji kože, religiji i polu, a zabranjena je i rasna segregacija u javnim institucijama. Nakon sukoba policije i demonstranata u Selmi, sveopšte javno nezadovoljstvo i zgrožavanje primorali su Džonsona da 1965. godine donese i Zakon o glasačkim pravima, kojim se dodatno zabranjuje rasna diskriminacija na glasačkim mestima. Nakon ubistva Martina Lutera Kinga 1968. godine, donet je i novi Zakon o građanskim pravima kojim se zabranjuje diskriminacija u finansijskim i trgovinskim aktivnostima. Deo ovog zakona je i poseban akt o pravima Indijanaca i starosedelačkih naroda.

Iako je delovanje boraca za ljudska prava napravilo veliki pomak u pravnom, političkom i kulturološkom smislu, duboku polarizaciju društva i žilavost konzervativnog establišmenta oslikava i činjenica da su svi najzaslužniji borci, od braće Kenedi, preko Kinga, do Malkolm Iksa, ubijeni.

Današnja situacija, iako je formalno-pravno znatno povoljnija po afroameričku zajednicu, u velikoj meri predstavlja odstupanje od dostignutih standarda. Nakon dva mandata prvog afroameričkog predsednika i izrazito progresivne politike fokusirane na zaštitu manjinskih identiteta i prava manjina, na čelu države se nalazi predsednik koji potpiruje mržnju i diskriminaciju. Davajući vetar u leđa rasističkim pokretima koji veruju u superiornost belog čoveka, Tramp izaziva i nasilnu kontra-reakciju Afroamerikanaca, koji u nedostatku artikulacije sopstvenog nezadovoljstva sve više osećaju gnev i mržnju prema “belom privilegovanom čoveku”, a za razliku od njihovih prethodnika, uopšte nemaju poverenje u institucije i zakone sopstvene države.

Jedan od najaktuelnijih zahteva, nakon ubistva Džordža Flojda, jeste i ukidanje policije. Ovaj predlog je koliko iracionalan, toliko i neizvodljiv, a ni na koji način ne rešava pitanje rasizma, čak neminovno vodi u eskalaciju nasilja. Mnogi kritičari pominju “Ferguson efekat” u kom se policajci boje da sprovede zakon u strahu da će morati da primene prekomernu silu i time prekrše zakon. Šef policije u Sent Luisu, Sem Doston, misli da delovanje Black Lives Matter vodi do povećanja nasilja i stepena kriminaliteta, zbog povlačenja velikog broja policajaca sa svojih poslova.

Iako je strukturalna reforma policije verovatno neophodna, zahtevi za njeno ukidanje samo oslikavaju stepen polarizacije, netrpeljivosti i dubinu podeljenosti američkog društva.

U ovakvim okolnostima, sa Trampom na vlasti i neartikulisanom energijom pripadnika pokreta Black Lives Matter, prognoze deluju pesimistično, jer ne postoji nijedan konstruktivan i pomirujući faktor koji bi mogao izneti transformaciju sukoba i na pravi način adresirati pitanja rasizma i policijske brutalnosti.
U isto vreme, pobeda Demokratskog kandidata na predstojećim izborima, mogla bi u velikoj meri da smanji tenzije i otvori put strukturalnim reformama, ukoliko bude političke volje i spremnosti za jedan takav poduhvat.

Prijavite se i ubuduće ćemo Vam slati sve novosti vezane za našu organizaciju na Vašu mejl adresu!

Komentar