Nova definicija nove Komisije u praksi bi trebalo da znači više orijentacije ka spolja. Metaforčki, to znači da bi ekonomski moćna Evropska unija dobila neki vid “spoljnopolitičkih mišića” u nesigurnijem i multipolarnijem svetu. Bez svoje geopolitičke uloge, Evropska unija bi ostala ekonomski gigant, ali vema tiha i neefikasna kada se radi o delovanju u međunarodnoj takmičarskoj atmosferi.
U praktičnim uslovima, “Geopolitička EU” bi značila da Evropska unija adresira svako međunarodno pitanje sa svojom političkom pozicijom. Jedno od pitanja koje zaheva da bude adresirano od svake sile koje pretenduje da ima svetsku snagu predstavlja pitanje Tajvana i odnosa prema Kini u 21. veku. Odnosi SAD i Kine brzo su pogoršani u prethodnoj dekadi i to se i najvećim delom vidi kroz tenzije u Južnom kineskom moru koje stalno rastu. Tajvan se kao država nalazi pod najvećim rizikom da bude meta invazije Kineskih oružanih slaga u ovoj dekadi.
Dok je Evropska unija dugo zanemarivala ovo pitanje i vodila se ekonomskim interesom saradnje sa Kinom, deluje da postepeno dolazi do promena.
Tajvanska situacija, SAD i EU
Od inauguracije američkog predsednika Džoa Bajdena, globalni fokus se sa Bliskog Istoka pomera ka Južnom kineskom moru. U prethodnih par meseci, kineska avijacija je upala u tajvanski vazdušni prostor sa (do sada rekordnih) više od 20 borbenih aviona. Američki državni sekretar, Entoni Blinken, nazvao je po prvi put “državom”, što je Kina protumačila kao provokaciju, jer Tajvan podrazumeva kao deo svoje države. Američki senatori posetili su Tajpeji, a administracija Džoa Bajdena planira da potpiše trgovinski sporazum sa ovom državom.
Kineski autoritarni pristup u Hong Kongu, represivne politike prema nacionalnoj manjini Ujgurima u Sinkjangu, kao i pretnja invazijom Tajvanu, predstavljaju najveće izazove u odnosima demokratijama i savremene Kine. Džo Bajden je tokom svojih predsedničkih obraćanja takmičenje sa Kinom uokviravao kao globalnu borbu demokratija i autokratija za budućnost sveta.
“Mi moramo da dokažemo da demokratija funkcioniše. Da naša vlada funkcioniše i da može da isporuči rezultate građanima.” rekao je Bajden tokom svog obraćanja na Kapitolu. Sa druge strane Kinu je predstavljao kao jakog autokratskog izazivača, koja nudi nedemokratsko uređenje kao alternativu. Američka pozicija je po ovom pitanju prilično jasna i sa njom se manje-više slažu obe partije u Kongresu. U slučaju Tajvana to znači podršku ovoj demokratskoj državi protiv autoritarnog režima u Pekingu.
Na drugoj strani, Evropska unija i njene članice bile su rezervisane po ovim pitanjima. Evropska ekonomija velikim delom oslanja se i na kinesko tržište, gde bi novi investicioni sporazum potpisan 2020. olakšao pristup evropskih kompanija. Kina je do sada vrlo agresivno reagovala na političku kritiku i neretko potezala za ekonomskim sankcijama kao odgovorom, čiji su predmet bile države poput Kanade ili Australije.
Ovoj indiferentnoj politici pomogao je i Donald Tramp, koji je relativizovao savezništvo sa evropskim državama i čak vodio trgovinski rat sa Briselom. Evropska unija se samim tim osećala manje obavezana da sledi američku politku i po drugim pitanjima oko Kine. Međutim, dolazak Džoa Bajdena na čelo Amerike dobrim delom je promenio ovu računicu i evropske države se nalaze pred dilemom. Tenzije oko Tajvana i sve jasnija američka politika prema ovoj ostvrskoj državi sve više smanjuje manevarski prostor za EU.
Demokratije i kineska dilema
Mnoge pacifičke i evropske države imaju slične političke dileme kada se radi o odnosu prema Kini. Ova azijska držva je ekonomski džin, sa dubokim trgovinskim vezama sa mnogim demokratskim državama. Veliki broj evropskih industrija, poput autoindustrije, zavise od kineskih kupaca i tržišta. Takođe, mnogo pacifičkih i evropskih kupaca i industrija zavisi od uveženih proizvoda i sirovina iz Kine.
Primera radi, glavni trgovinski partner demokratske Južne Koreje, Australije ili Japana je Kina. U slučaju Južne Koreje, ona sa Kinom obavi čak četvrtinu svoje celokupne robne razmene, a Australija na kinesko tržište plasira oko trećinu svoje robe. Sve ove države, zbog svojih dubokih ekonomskih veza sa Pekingom, nisu toliko odlučne u konfrontaciji sa Kinom.
Ukoliko izuzmemo političke reakcije na pitanja poput Hong Konga, represije prema Ujgurima ili pretnji Tajvanu invazijom, od ovih država je teško očekivati oštrije angažovanje protiv režima Komunističke partije Kine. Međusobni trgovinski ratovi bi doneli negativne posledice po ekonomski standard domaće populacije, što u demokratskim državama nije najpopularnija predizobrna politika. Tajvansko pitanje svakako predstavlja najveći izazov, jer reakcija na njega ne bi isključivala upotrebu naoružanja, što bi radikalno zaoštrilo odnose.
Evropska unija će u svojoj novoj „geopolitičkoj“ verziji morati da sve više žrtvuje ekonomske interese zarad političkih. Tajvan će biti važan test upravo za ovu politiku.
Na drugoj strani, Evropska unija je dugo bila u situaciji da se nađe u sličnom riziku. Iako postoji velika geografska daljina, u poslednjim decenijama su se ekonomski odnosi Brisela i Pekinga intenzivirali. Kina je glavni uvozni partner Uniji, ali tek treći izvozni, prvi posle SAD-a i Ujedinjenog Kraljevstva. Međutim, postojole su velike šanse da se ovi izvozni brojevi povećaju i ekonomske veze dodatno prodube.
Evropska unija i Kina su 30. decembra 2020. potpisale Sveobuhvatni investicioni ugovor (CAI) nakon dugih i iscrpljujućih pregovora. Ovaj ugovor je predviđao da se poveća otvorenost kineske ekonomije za evropske kompanije i investicije, ali i izvoz iz evropskih država. Novi investicioni ugovor je imao za cilj da se stvori stabilan okvir za dugoročno evropsko investiranje i izvoz. Međutim, ovom ugovoru veliki otpor pruža Evropski parlament i evroposlanici, koji imaju drugačiju viziju „geopolitičke Evropske unije“.
Evropska unija i Tajvan
Za razliku od Evropske komisije, koja je načelno deideologizovana i birokratskija, Evropski parlament je sačinjen od čitavog ideološkog spektra partijskih grupacija. Većina evrofilnih grupacija u Evropskom parlamentu imaju speksu prema dubljoj saradnji sa Kinom, što se vidi po rezolucijama koje su osuđivale Peking, od Hong Konga do ophođenju prema Ujgurima u Sinkjangu. Posledice toga su i sankcije evroposlanicima, kojima je uskraćen ulazak u Kinu, a koji su kao odgovor na to posetili Tajvan. Postoji i jak lobi u Evropskom parlamentu da Evropska unija potpiše trgovinski sporazum sa Tajvanom, kao što Džo Bajden planira da sprovede sa vladom u Tajpeiju.
Iz političkog ugla, Tajvan je azijska država koja je najsličnija Evropskoj uniji po svojim demokratskim standardima i vrednostima. U pitanju je jedna od najdemokratskijih država sveta po različitim indeksima merenjima, poput onog koji koristi Economist. Jedina je država u celoj Aziji koja je legalizovala gej brakove, a ujedno je i među svetskim prvacima u pravima žena. Na drugoj strani, Narodna Republika Kina je jednopartijska diktatura, koja je sve agresivnija prema svom komšiluku. Ukoliko Evropska unija želi da bude više „geopolitička“, podrška Tajvanu bi se podrazumevala. Uspeh Tajvana kao demokratske države je jedan vid uspeha vrednosti koje načelno zastupa Evropska unija u praksi i to na drugom kontinetu, te predstavlja uspešan primer u multipolarnom svetu sa jačajućim diktaturama.
Međutim, iz ekonomskog ugla gledanja, Tajvan i Evropska unija nisu ključni partneri. Ekonomska snaga Tajvana je velika, naročito u poređenju sa brojem stanovnika, ali je značajno manja od kineske. Nominalni BDP Tajvana je 21. u svetu, dok je Kina na drugom mestu po podacima MMF-a za 2021. Za Tajvan, Evropska unija je tek 6. izvozni partner i 5. uvozni partner po obimu trgovine. Za Evropsku uniju, Tajvan je još niže postavljen na listi trgovinskih partnera na dalekom 15. mestu. Ukoliko bi Brisel ignorisao političke faktore i sledio samo ekonomske interese, izbor bi bio jasan: ratifikacija sporazuma sa Kinom i odustajanje od bilo kakve ideje trgovinskog sporazuma sa Tajvanom. Međutim, ukoliko Evropska unija želi da ojača svoju političku snagu u svetu i onemogući da Kina bude sila broj jedan, odnosno da deluje „geopolitički“, prioriteti su obrnuti.
Prilično racionalni politički interes Evropske unije je da što više država u svetu postanu demokratske, a da one koje već jesu budu odbranjene. Svet u kome autokratije postavljaju globalna pravila bi bio prilično štetan po Evropsku uniju i njene interese. Podrška demokratijama širom sveta predstavlja podršku svetskom poretku koji je od koristi Uniji. U pojedinim situacijama to znači rizikovanje sa žrtvovanjem merljivih ekonomskih interesa radi političkih dobitaka. U regionu Pacifika, odbrana i podrška Tajvanu ima jednostavnu političku kalukaciju.
Sa jedne strane, predstavlja vrednosnu demonstraciju kroz pružanje pomoći društvu koje se uspešno reformisalo od brutalne diktature do konsolidovane demokratije za par decenija. Na drugoj strani, efikasno jačanje Tajvana onemogućava da bude okupiran od strane Komunističke partije Kine, čime se onemogućava da najjača svetska autokratija značajno poboljša svoj položaj. Trenutni trendovi u Evropskom parlamentu, koji pokazuju skepsu prema saradnji sa Kinom, a želju da se sarađuje sa Tajvanom, tek su početak. Evropska unija će u svojoj novoj „geopolitičkoj“ verziji morati da sve više žrtvuje ekonomske interese zarad političkih, jer je do sada najčešće suprotno bilo slučaj i to je omogućilo rast autokratskih režima. Tajvan će biti važan test upravo za ovu politiku.
Tekst je originalno objavljen u skraćenoj verziji na engleskom u junskom broju magazina Bullseye 02.06.2021.
