Za ovakvu političku atmosferu glavni su krivci japanski izborni model, koji je, kreiran po ugledu na sistem Sjedinjenih Država, trebao da proizvede dvopartijski sistem, nad kojim je ipak LDP trijumfovao. Za neuspeh japanskog političkog pluralizma bitan faktor je i jalovost opozicionih partija, a posebno katastrofalni mandat Ustavno-demokratske partije Japana (2009-2012. godine) koji je za posledicu imao cepanje stranke i dezintegraciju momentuma koji je opozicija pažljivo gradila do tog trenutka.

Iz navedenih razloga je jasno zašto nacionalni izbori zakazani za 31. oktobar ove godine su mnogo manje bitni od izbora koji su se održali krajem septembra unutar same Liberalno-demokratske partije, na kojima je pobedu odneo Fumio Kišida i time postao stoti premijer Japana.

Kišidin trijumf nad Konom

Peti talas koronavirusa uništio je ono malo reputacije što je preostalo Jošihide Sugi ; premijerov rejting se našao u slobodno padu, cifre su došle do kritičnih 30% podrške javnog mnjenja. Crvene lampice su se upalile u partijskom štabu, a lideri LDP-a su odlučili da “operu” ruke od nekadašnjeg generalnog sekretara. Šinzo Abe je već pronašao novu štićenicu, dok su Taro Aso i Tošihiro Nikai saopštili Sugi da je došao trenutak da napusti svoju premijersku poziciju. U duhu samuraja iz vremena pre Meiđi restauracije, Jošihide Suga je izvršio politički sepuku, a novi izazivači su kročili u političku arenu.

Između četiri kandidata, neizvesna borba za poziciju lidera LDP-a, i samim tim i novog premijera Japana vodila se između dva pripadnika političke aristokratije Japana: Fumija Kišide i Taro Konoa.

Kono je ušao u samu trku kao favorit građana Japana i članova partije. Harizmatični ministar za vakcinaciju (pre toga i ministar odbrane i spoljnih poslova) uživao je podršku liberalnog krila LDP-a, koje je u njemu videlo pravog naslednika svog oca, Johei Konoa. Johei je u svojoj dugoj političkoj karijeri bio lider Liberalno-demokratske partije i vicepremijer Japana. Najpoznatiji je međutim, po takozvanom “Kono iskazu”: izjavi koja je pokrenula proces prihvatanja odgovornosti za prinudnu prostituciju kojom su podvrgavane žene Koreje za vreme okupacije (1910-1945) od strane carskog Japana. Ispružena ruka pomirenja otpočela je dugotrajan proces zacelivanja odnosa između Južne Koreje i Japana, ali u isto vreme dovela do jačanja radikalno nacionalističke struje u Japanu (jedan od stegonoša ovog pokreta biće i Šinzo Abe).

Optimisti su mislili da bi Taro Kono bio idealan kompromisni kandidat; ličnost sa pozamašnim političkim iskustvom u prethodnim administracijama, samim tim i pobornik “Abenomije” i ostalih glavnih principa bivšeg premijera, ali po duhu sličniji svom ocu i dedi, koji su pripadali liberalnoj struji LDP-a. Konova popularnost među mladima se smatrala za njegov glavni adut, Taro kao premijer bi konačno mogao da razbudi ovu politički pospanu i anemičnu demografsku grupu.

Kono međutim nije imao podršku partijskih starešina; oslanjao se na Sugu, koji je i sam politički autsajder, dok su iza Kišide stajali giganti Taro Aso i Akira Amari. Jedini put do premijerske stolice za harizmatičnog ministra je predstavljao pobedu u prvom krugu, gde bi ga podržali obični “vojnici partije”.

Nažalost po Konoa, on i Kišida su bili izjednačeni u prvom krugu, te je samo jedan glas više odneo Fumio Kišida. U drugom krugu, Abe, kao lider moćne Hosoda struje, je podržao Kišidu, omogućivši mu da odnese ubedljivu pobedu nad Konom. Nakon poraza 2020. godine od Jošihide Suge, Fumio Kišida se konačno domogao političkog vrha, ali njegova pozicija je daleko od sigurne.

Kišida je izabran kao status kvo kandidat u trenutku kada Japan čezne za reformatorom koji će izvesti državu iz COVID-19 pandemije i spremno se suočiti sa geopolitičkim promenama koje se odvijaju na Dalekom Istoku. Da li će novi premijer moći da izbegne sudbinu Jošihide Suge ukoliko svoj dolazak na vlast duguje liderima najvećih frakcija LDP-a?

Rastrgnuti Kišida i spoljna politika

Nakon nepunih 20 dana na poziciji premijera, Kišida ima podršku tek nešto više od polovine građana. Proces imunizacije se polako zahuhtava, sa 67% populacije koja je u potpunosti vakcinisana. Kišida je najavio dolazak “novog japanskog kapitalizma“ koji će biti fokusiran manje na privredni rast, a više na preraspodelu bogatstva.

Kišida se zalaže za novi kovid stimulans u visini od 30 triliona jena , kao i dodatne olakšice za samohrane majke i nezaposlene. Bliski saradnici i pripadnici Kišidinog kabineta najavljuju povećanje poreza na kapitalnu dobit (sa 20% na 25%) koji bi finansirao izlazak iz korona krize. Sa druge strane, premijer pokušava da umiri finansijski sektor koji je razočaran porazom Taro Konoa, koji je veliki pobornik obnovljivih oblika energije i digitalne ekonomije. Berza koja je počela da se oporavlja nakon silaska Suge sa pozicije premijera, ponovo potresaju zemljotresi političke prirode.

Fumio Kišida, dok je obavljao funkciju ministra spoljnih poslova (2012-2017), predstavljao je važnu kontratežu Abeovoj neretko asertivnom vođenju spoljne politike. Bio je glavni arhitekta sporazuma između Japana i Južne Koreje 2015. godine kao i Obamine posete Hirošimi godinu dana kasnije. Za vreme svog mandata, Kišida će nesumnjivo igrati Abeovu ulogu, s obzirom da je agresivniji stav prema Kini zauzeo još pre kandidovanja za predsednika partije.

Po stupanju na dužnost, novi premijer se prvo konsultovao sa liderima QUAD-a, održao prvi sastanak saveta za nacionalnu bezbednost u poslednjih 8 godina sa namerom kreiranja nove bezbednosne strategije čiji je cilj dupliranje vojnog budžeta u narednoj deceniji, kao odgovor na jačanje Kine.

Kišida nastavlja sa Abeovim “slobodnim” tumačenjem člana 9. japanskog ustava, što znači da će Japan, zajedno sa SAD, nastaviti da bude zaštitnik nezavisnosti Tajvana. Za razliku od Suge, Kišida nije kontaktirao Plavu kuću po preuzimanju pozicije premijera, te izgleda da će nova administracija slediti dobro poznatu i sigurnu politiku prema Južnoj i Severnoj Koreji: od Pjongjanga će se tražiti izvinjenje i rešavanje pitanja otetih građana Japana iz 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, dok će se dalji ustupci i izvinjavanja Seulu za ratne zločine iz Drugog svetskog rata izbegavati.

Zaklljučak je da će se spoljna politika Kišide voditi Abeovim smernicama, odnosno da se može očekivati jačanje QUAD-a i vodeća uloga Japana u CPTPP-u.

Sastav vlade

Analiza sastava Kišidine vlade nam omogućava uvid u trenutni odnos snaga između različitih političkih struja unutar samog LDP-a, ali i kvantifikaciju same (ne)moći premijera. Fumio Kišida je iznenadio analitičare oslanjanjem na juniorski kadar Liberalno-demokratske partije, koji će zauzimati većinu (13/20) ministarskih mesta u njegovoj vladi. Ovaj potez se može protumačiti kao maslinova grančica progresivcima, ali isto tako kao i želja Kišide da sa sebe skine mantiju “status kvo” političara i predstavi se javnosti kao premijer koji će ipak doneti promene.

Za Kišidinu pobedu u velikoj meri su zaslužni “3A”: Aso, Amari i Abe. Iz toga prirodno proizilazi da će ova tri lidera i imati najviše uticaja na samu vladu, dok će se Kišida truditi da održava ekvilibrijum između njih i ne dozvoli formiranje nekakvog trijumvirata koji bi njega pretvorio u običnu marionetu. Sastav Kišidine vlade predstavlja miks veterana i novih lica, ali i očigledan pokušaj da se obuzda uticaj određenih frakcija.

Iako je nakon gotovo punih devet godina napustio poziciju ministra finansija, Taro Aso nema razloga da bude nezadovoljan raspodelom plena, pogotovu što je deo njegove struje podržavao Konoa protiv Kišide. Njegovo ministarsko mesto preuzeo je njegov sestrić Šuniči Suzuki, a Akira Amari je zamenio velikog rivala Tošihiro Nikaija na krucijalnoj poziciji generalnog sekretara partije. Aso klan je osvojio još dve ministarske fotelje (ekonomsku revitalizaciju i digitalne reforme). Poraženi Taro Kono je izgubio poziciju ministra vakcinacije i pod Kišidom biće LDP-ov šef za komunikacije.

Imenovanje Takajuki Kobašija za ministra za ekonomsku bezbednost predstavlja Kišidinu ispruženu ruku pomirenja Nikaiju, koji je praktično uklonjen sa svih bitnih funkcija unutar partije kako bi Kišida isplatio svoj dug Abeu i Asou, ali i zbog svojih prokineskih stavova. Kao neočekivani pobednik borbe između Kišide i 3A izašla je Takehita frakcija predvođena Tošimicu Motegijem sa četiri ministarstva.

Vladar iz senke

Nesumnjiv pobednik izbora unutar Liberalno-demokratske partije nije trenutni premijer, Fumio Kišida, već bivši, Šinzo Abe. Podržavši na izborima konzervativnu Sanae Takaiči, Abe je na indirektan način obezbedio drugi krug Kišidi, primoravši dobar deo Aso struje da odustane od glasanja za progresivnog Konoa u strahu od konsolidacije konzervativaca oko populističkog kandidata što bi za posledicu imalo neizvesni drugi krug. U drugom krugu, pristalice Takaiči su podržale Kišidu koji je sa njihovom podrškom lako pobedio Konoa.

Novi premijer je morao da se oduži Abeu na sličan način kao što se odužio i drugom partijskom starešini, Taro Asou. Koiči Hagiuda je postao ministar ekonomije i trgovine, mada je Abe očekivao za svog protežea poziciju sekretara partije ili premijerovog kabineta. Sanae Takaiči je nagrađena pozicijom šefa partijskog odbora za vođenje politike, dok će Abeov mlađi brat biti ministar odbrane i u u novoj administraciji.

Iako naizgled Hosoda struja ima manje ministara u Kišidinoj vladi u odnosu na vladu bivšeg premijera Suge, Abe je uspeo da postavi svoje ljude na ključne partijske pozicije.

Tacuo Fukuda, Abeov “džoker” koji je obezbedio pobedu Kišidi, je postao predsednik izvršnog veća LDP-a. Hirokazu Macuna će biti glavni sekretar kabineta, odnosno desna ruka Fumia Kišide. Bivši ministar Olimpijskih igara, a sada predsednik odbora za izbornu strategiju, Tošiaki Endo, je samo još jedan u nizu Abeovih pijuna koji su se domogli važnih funkcija.

Preko gorepomenutih političara, i uz blisku saradnju sa novim generalnim sekretarom i bivšim Abeovim ministrom, Akirom Amarijem, Šinzo Abe je ispleo izuzetno kompleksnu paukovu mrežu oko premijera Fumija Kišide. Da li će Kišida postati sledeća žrtva političkih igara između lidera LDP-a umnogome zavisi od rezultata parlamentarnih izbora koji će se održati 31. oktobra, na kojima će LDP gledati da zaustavi krvarenje do kojeg je došlo za vreme mandata Jošihide Suge.

Objava Japanski 100. premijer – Japan pod vođstvom Fumia Kišide se prvo pojavila na Novi treći put.

Pragmatični strateg i idealista

Suga i Abe imaju kompatibilne političke stavove, ali tu se svaka sličnost između njih dvojice završava. Za razliku od Abea, koji je član jedne od najpoznatijih političkih dinastija Japana, Sugin put do političkog vrha bio je dug i mukotrpan. Sin skromnog uzgajivača jagoda sa hladnog severa države, Suga je radom u obližnjoj fabrici kartona sam finansirao svoje školovanje i život u Tokiju. Jošihide je proveo pune dve decenije baveći se politikom na lokalnom nivou pre nego što je konačno postao član Dieta, japanskog parlamenta. Upravo tada su Suga i Abe započeli svoju uspešnu saradnju, u kojoj su mane i nedostaci jednog, bili upotpunjivani veštinama drugog.

Ovo nas dovodi do ključne razlike između ključnih razlika između Suge i Abea. Za razliku od Abea koji je pun nacionalističkog žara i velikih vizija o slavnom povratku Japana na međunarodnu scenu, Suga je surovo pragmatičan i ideološki “siv“, fokusiran više na probleme radničke klase i ruralnog Japana. Abe je stremio ka samom vrhu i želeo (mnogi će reći i uspeo) da ostavi duboki trag na japanskog političkoj sceni. Suga nije imao takve aspiracije, naprotiv bio je zadovoljan pozicijom “broja dva“, preferirajući da dela iza zatvorenih vrata i van žiže javnosti. 

Bio je Abeov ministar unutrašnjih poslova tokom katastrofalnog prvog mandata (2006-2007), zatim nakon što je ubedio Abea na ponovnu kandidaturu pet godina kasnije, obavljao je funkciju generalnog sekretara premijerskog kabineta sve do Abeovog konačnog povlačenja iz politike 2020. godine.

Suga kao naslednik i premijer

Postojao je nalet optimizma nakon stupanja Suge na poziciju premijera, pre svega zato što je izbegnuta još jedna kriza unutar same partije. Optimisti su videli prostor za unapređenje odnosa između Južne Koreje i Japana, sada kada je pompezni Šinzo Abe konačno otišao u političku istoriju. 

Suga je uspeo da ispuni određena obećanja data građanima Japana, poput razbijanja monopola mobilnih operatera i uvođenja raznih olakšica koje su ubrzale dosta komplikovani sistem upisa dece u predškolske ustanove. Na kritičnom polju digitalizacije javne uprave bio je daleko manje uspešan.

COVID-19 pandemija se pokazala kobnom po Jošihidea Sugu, kao i po mnoge svetske lidere. Suga je donosio jednu lošu odluku za drugom. Olimpijske igre su održane pored oštrog protivljenja javnosti, kampanja koja je trebalo da pomogne i stimuliše ugroženi uslužni sektor je doživela debakl i ubrzala širenje virusa.  Japan je poslednji od G-7 država započeo sa masovnom vakcinacijom, jer je vlada u želji da uštedi novac, prve isporuke vakcina očekivala tek krajem ove godine. Iako je u kratkom vremenskom periodu vakcinisano 58% ljudi, u Tokiju mlađi od 30 godina ne mogu da računaju na vakcine još najmanje mesec dana, dok su bolnički kapaciteti uveliko popunjeni; procenjuje se da ima oko 120 000 zaraženih građana koji su primorani na kućno lečenje. 

Poštovanje Bušida – Partija na prvom mestu

Premijerov rejting je pao ispod 30%; svejedno, mnogi su bili iznenađeni kada je 3. septembra Suga objavio da se neće kandidovati na unutarpartijskim izborima u LDP-u. Po izvorima iz same partije, Suga je i planirao da se ponovo kandiduje, te je tražio podršku od generalnog sekretara LDP-a Tošira Nikaija. Posle sastanka Suge sa ostalim liderima LDP-a, Nikai, a ne Suga, je objavio da se premijer neće kandidovati za predsednika Liberalno demokratske partije. Suga je bio veoma kratak na konferenciji za novinare koja je usledila i objasnio javnosti da se povlači kako bi se fokusirao na dalju borbu protiv COVID-19 pandemije.

Kao politički autsajder od samog početka svoje karijere, Sugin politički ostanak je zavisio od starešina partije. Podrška je očigledno izostala; Nikai je uvideo da će Suga ukloniti njega sa pozicije generalnog sekretara ukoliko dobije dovoljnu podršku, dok je za ostale lidere poput Taro Asoa, Suga postao previše “toksičan” nakon poslednjih političkih neuspeha.

Kao brod koji tone, Jošihide Suga se našao usamljen, u potpunosti sam bez političkih saveznika. Četiri frakcije koje su ga dovele na mesto premijera su pronašle nove favorite, a Šinzo Abe nije mogao, ili nije želeo da utiče na odluku Taro Asoa. Suga nije uspeo ni da osigura 20 glasova neophodnih za nominaciju. Na jednom tasu vage se našao verni, ali i politički istrošeni Jošihide Suga, na drugom budućnost LDP-a na ovogodišnjim izborima. Za partiju izbor je bio jednostavan, a za Sugu očigledan, te se kao višedecenijski vojnik LDP-a jasno odlučio. 

LDP sigurno neće žaliti za premijerom čija je uloga od početka trebalo da bude samo privođenje Abeovog mandata i vizije kraju; ali odlazak Suge bi mogao da vrati Japan u turbulentnu eru pre Šinzo Abea, kada su premijeri napuštali svoju poziciju ubrzo po stupanju na istu. Pre nego što je Abe doneo skoro punih osam godina političke stabilnosti i dugovečnosti u svom drugom mandatu, Japan je u prvih 12 godina 21. veka imao čak osam premijera koji su se smenjivali jedan za drugim, što je za posledicu dovelo do manje-više potpune političke paralize i na unutrašnjem i međunarodnom planu.

Japan se pribojava reprize ovog scenarija, budući da glavni favoriti za 100-og premijera Japana, Fumio Kušida i Kono Taro svoju podršku crpe iz različitih izvora moći; prvi je popularan među partijskim starešinama, dok je drugi miljenik javnosti i običnih “vojnika” Liberalno demokratske partije. Oba kandidata bi mogla da započnu novo doba japanske politike, i stave tačku na relativno uspešnu Abe/Suga eru. 

Objava Odlazak Abea i Suge – Kraj jedne ere u Japanu se prvo pojavila na Novi treći put.

Objava Da li će zapadne demokratije pobediti Kinu? se prvo pojavila na Novi treći put.

Objava Šta Bajden planira sa Korejom i Japanom? se prvo pojavila na Novi treći put.

Prema podacima Eurostata, ukupna trgovinska razmena između Japana i EU je u blagom padu poslednjih godina, pa uprkos tome dve zemlje su ostale značajni ekonomski partneri. Japan je 2017. godine bio šesti najveći trgovinski partner Evropske Unije, dok je EU treća najvažnija izvozna destinacija i drugi najveći uvoznik iz Japana. Iako je Japan u prošlosti imao velike trgovinske suficite sa EU, danas je situacija uravnotežena tako da Japan ima suficit dobara, dok EU ima suficit usluga. Kada govorimo o investicijama, EU je bila najveći strani investitor u Japanu, a EU druga najveća destinacija za Japanske investicije.

Sporazum o ekonomskom partnerstvu predviđa ukidanje 99% nameta u periodu od 10 do 15 godina. Na taj način će potrošači u obe zemlje uštedeti oko milijardu evra godišnje. Osim nižih cena za uvozne proizvode u obe privrede, Evropska Unija se nada da će ovaj dogovor stimulisati izvoz poljoprivrednih dobara kao što su vino, svinjetina i sir. Veliki benefiti se očekuju i u farmaceutskoj, hemijskoj, tekstilnoj i modnoj industriji. Pored toga, kompanije iz Evropske unije će imati priliku da učestvuju i u procesu javnih nabavki u Japanu. Zaštita intelektualne svojine i geografskih indikatora (GI) su posebno naglašeni u Sporazumu.

Kada je u pitanju japanska strana, očekivano je da najveći dobici budu u automobilskoj industriji, ribarstvu i proizvodnji čaja. Ovim Sporazumom biće smanjene regulatorne barijere sa kojima se trenutno suočavaju japanske kompanije u EU.

EU i Japan takođe žele Sporazumom da oblikuju buduću globalizaciju kroz postavljanje zajedničkih standarda i procedura. Interesantna je činjenica da je ovaj ekonomski sporazum prvi takve vrste koji sadrži odredbu koja se odnosi na posvećenost klimatskom dogovoru iz Pariza.

Nosioci svetske trgovine

Kada su 2013. godine počeli pregovori, ni jednoj strani ovaj dogovor nije bio prioritet, ali stvari su se promenile. Japan je tada veću važnost davao Transpacifičkom partnerstvu (TPP). Sporazum sa EU postao je prioritet tek nakon što su pregovori o TPP propali. Izlazak Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije, Bregzit, je takođe ubrzao proces. Obe strane su se saglasile da je važno da sporazum bude postignut pre marta 2019. godine kako bi dogovor automatski bio primenjen i u Velikoj Britaniji. Na taj način bi se obezbedio dodatni dvogodišnji period za postizanje novog partnerstva nakon Bregzita.

U Japanu se ovaj dogovor smatra dodatkom „Abenomije“ (Šinzo Abe, premijer Japana) koja pokriva niz monetarnih, fiskalnih i stukturnih reformi. Očekuje se da će Sporazum smanjiti uvozne cene sa stimulativnim efektom na domaću potrošnju.

EU i Japan su poprilično aktivni u pogledu sklapanja ekonomskih partnerstava i promovisanja slobodne trgovine. Japan je sredinom ove godine ratifikovao sporazum TPP-11 koji je nastao kao rezultat propasti TPP iz koga su se povukle Sjedinjene Američke Države. Novi sporazum su pored Japana ratifikovale samo još tri države od šest koje su neophodne da bi proizvodio pravno dejstvo odnosno da bi bio na snazi. Sjedinjene Američke Države su u januaru ove godine izrazile interes da se takođe pridruže TPP-11. Pored ovog sporazuma Japan je aktivan i u postizanju „Regionalnog sveobuhvatnog ekonomskog partnerstva“ (RCEP). RCEP će uključiti više od 3 milijarde ljudi ili 45% svetske populacije, čineći oko 40 procenata svetske trgovine. Najveći ekonomski blok na svetu koji obuhvata Japan, Kinu, Indiju i druge države Azije planira da dođe do sporazuma u novembru ove godine bez SAD i EU.

Evropska unija takođe nije uspela da nađe zajednički jezik sa SAD kada je u pitanju slobodna trgovina. Transatlantski trgovinski i investicioni sporazum (TTIP) je zaustavio predsednik SAD Donald Tramp, koji je zatim inicirao trgovinski konflikt sa EU. Sagovrnici portala Politico veruju da će zbog „mid-terms“ u SAD i trgovinskog rata koji vodi sa Kinom ovog novembra do manjih sporazuma ipak doći i da će se najverovatnije novi dogovor ticati automobilskih migavaca, kozmetike, osiguranja i vozila bez vozača.

Budućnost slobodne trgovine

Sporazum o ekonomskom partnerstvu EU i Japana je značajan ne samo kao trgovinski dogovor između dve svetske ekonomije već i kao snažna poruka podrške slobodnom tržištu i promovisanju globalizacije nasuprot izolaciji. Ona je jasan signal da ove dve razvijene ekonomije sveta neće pratiti SAD i njeno povlačenje iz svetskih trgovinskih sporazuma. Anti-trgovinska retorika koja se širi razvijenim svetom i zasnovana je prvenstveno na strahu od gubitka radnih mesta u proizvodnji će najverovatnije ostati u javnom prostoru i o njoj će još da se razgovara. Studije ipak pokazuju da je današnja tehnologija jedan od glavnih razloga gubitka poslova. Takođe, mnoge zemlje i poslovi zavise od slobodne trgovine tako da šokovi koji dolaze, pre svega od strane SAD, će biti prisutni, ali važno je da ih ostali učesnici globalizacije kompenzuju kroz nove sporazume kao što je EPA.

Trenutno znamo koje dve svetske ekonomije su sigurni promoteri međunarodnog liberalnog ekonomskog poretka koji se suprotstavlja ekonomskom populizmu i trgovinskom protekcionizmu. Ostaje pitanje da li će Kina, kao nova svetska ekonomska sila, da se uključi u to. Za sada deluje da hoće.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Zašto je važan trgovinski sporazum Japana i EU? se prvo pojavila na Novi treći put.