Fumio Kišida - fotografija Hamed Malekpour
Fumio Kišida - fotografija Hamed Malekpour

Japanski 100. premijer – Japan pod vođstvom Fumia Kišide

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on telegram
Share on linkedin
Share on email
Nakon potpunog poraza i kraha japanske imperije u Drugom svetskom ratu, glavnu ulogu u obnovi Japana i njegovoj novoj, demokratskoj eri odigrala je Liberalno-demokratska partija (LDP). Od svog osnivanja 1955. godine, LDP je dominirao političkom scenom Japana. U vremenskom periodu dugom gotovo sedam decenija, partija je izgubila samo dve izborne trke i ukupno provela nepunih šest godina u opoziciji. Od 30 posleratnih premijera Japana, 25 su bili članovi LDP-a. Od zaboravljenih i neuglednih Nobosuke Kišija i Zenko Suzukija do megapopularnih (ali ništa manje kontroverznih) Juničiro Koizumija i Šinzo Abea, politiku Japana krojili su premijeri iz različitih struja Liberalno-demokratske partije.

Iako se za većinu u Dietu, donjem domu japanskog parlamenta, LDP oslanja na nesvakidašnju koaliciju sa političkim ogrankom budističkog religioznog pokreta (Soka Gakai), malo je verovatno da će partije opozicije 31. oktobra uspeti da odnesu pobedu nad LDP/Komeito koalicijom.

Za ovakvu političku atmosferu glavni su krivci japanski izborni model, koji je, kreiran po ugledu na sistem Sjedinjenih Država, trebao da proizvede dvopartijski sistem, nad kojim je ipak LDP trijumfovao. Za neuspeh japanskog političkog pluralizma bitan faktor je i jalovost opozicionih partija, a posebno katastrofalni mandat Ustavno-demokratske partije Japana (2009-2012. godine) koji je za posledicu imao cepanje stranke i dezintegraciju momentuma koji je opozicija pažljivo gradila do tog trenutka.

Iz navedenih razloga je jasno zašto nacionalni izbori zakazani za 31. oktobar ove godine su mnogo manje bitni od izbora koji su se održali krajem septembra unutar same Liberalno-demokratske partije, na kojima je pobedu odneo Fumio Kišida i time postao stoti premijer Japana.

Kišidin trijumf nad Konom

Peti talas koronavirusa uništio je ono malo reputacije što je preostalo Jošihide Sugi ; premijerov rejting se našao u slobodno padu, cifre su došle do kritičnih 30% podrške javnog mnjenja. Crvene lampice su se upalile u partijskom štabu, a lideri LDP-a su odlučili da “operu” ruke od nekadašnjeg generalnog sekretara. Šinzo Abe je već pronašao novu štićenicu, dok su Taro Aso i Tošihiro Nikai saopštili Sugi da je došao trenutak da napusti svoju premijersku poziciju. U duhu samuraja iz vremena pre Meiđi restauracije, Jošihide Suga je izvršio politički sepuku, a novi izazivači su kročili u političku arenu.

Između četiri kandidata, neizvesna borba za poziciju lidera LDP-a, i samim tim i novog premijera Japana vodila se između dva pripadnika političke aristokratije Japana: Fumija Kišide i Taro Konoa.

Kono je ušao u samu trku kao favorit građana Japana i članova partije. Harizmatični ministar za vakcinaciju (pre toga i ministar odbrane i spoljnih poslova) uživao je podršku liberalnog krila LDP-a, koje je u njemu videlo pravog naslednika svog oca, Johei Konoa. Johei je u svojoj dugoj političkoj karijeri bio lider Liberalno-demokratske partije i vicepremijer Japana. Najpoznatiji je međutim, po takozvanom “Kono iskazu”: izjavi koja je pokrenula proces prihvatanja odgovornosti za prinudnu prostituciju kojom su podvrgavane žene Koreje za vreme okupacije (1910-1945) od strane carskog Japana. Ispružena ruka pomirenja otpočela je dugotrajan proces zacelivanja odnosa između Južne Koreje i Japana, ali u isto vreme dovela do jačanja radikalno nacionalističke struje u Japanu (jedan od stegonoša ovog pokreta biće i Šinzo Abe).

Optimisti su mislili da bi Taro Kono bio idealan kompromisni kandidat; ličnost sa pozamašnim političkim iskustvom u prethodnim administracijama, samim tim i pobornik “Abenomije” i ostalih glavnih principa bivšeg premijera, ali po duhu sličniji svom ocu i dedi, koji su pripadali liberalnoj struji LDP-a. Konova popularnost među mladima se smatrala za njegov glavni adut, Taro kao premijer bi konačno mogao da razbudi ovu politički pospanu i anemičnu demografsku grupu.

Kono međutim nije imao podršku partijskih starešina; oslanjao se na Sugu, koji je i sam politički autsajder, dok su iza Kišide stajali giganti Taro Aso i Akira Amari. Jedini put do premijerske stolice za harizmatičnog ministra je predstavljao pobedu u prvom krugu, gde bi ga podržali obični “vojnici partije”.

Nažalost po Konoa, on i Kišida su bili izjednačeni u prvom krugu, te je samo jedan glas više odneo Fumio Kišida. U drugom krugu, Abe, kao lider moćne Hosoda struje, je podržao Kišidu, omogućivši mu da odnese ubedljivu pobedu nad Konom. Nakon poraza 2020. godine od Jošihide Suge, Fumio Kišida se konačno domogao političkog vrha, ali njegova pozicija je daleko od sigurne.

Kišida je izabran kao status kvo kandidat u trenutku kada Japan čezne za reformatorom koji će izvesti državu iz COVID-19 pandemije i spremno se suočiti sa geopolitičkim promenama koje se odvijaju na Dalekom Istoku. Da li će novi premijer moći da izbegne sudbinu Jošihide Suge ukoliko svoj dolazak na vlast duguje liderima najvećih frakcija LDP-a?

Rastrgnuti Kišida i spoljna politika

Nakon nepunih 20 dana na poziciji premijera, Kišida ima podršku tek nešto više od polovine građana. Proces imunizacije se polako zahuhtava, sa 67% populacije koja je u potpunosti vakcinisana. Kišida je najavio dolazak “novog japanskog kapitalizma“ koji će biti fokusiran manje na privredni rast, a više na preraspodelu bogatstva.

Kišida se zalaže za novi kovid stimulans u visini od 30 triliona jena , kao i dodatne olakšice za samohrane majke i nezaposlene. Bliski saradnici i pripadnici Kišidinog kabineta najavljuju povećanje poreza na kapitalnu dobit (sa 20% na 25%) koji bi finansirao izlazak iz korona krize. Sa druge strane, premijer pokušava da umiri finansijski sektor koji je razočaran porazom Taro Konoa, koji je veliki pobornik obnovljivih oblika energije i digitalne ekonomije. Berza koja je počela da se oporavlja nakon silaska Suge sa pozicije premijera, ponovo potresaju zemljotresi političke prirode.

Fumio Kišida, dok je obavljao funkciju ministra spoljnih poslova (2012-2017), predstavljao je važnu kontratežu Abeovoj neretko asertivnom vođenju spoljne politike. Bio je glavni arhitekta sporazuma između Japana i Južne Koreje 2015. godine kao i Obamine posete Hirošimi godinu dana kasnije. Za vreme svog mandata, Kišida će nesumnjivo igrati Abeovu ulogu, s obzirom da je agresivniji stav prema Kini zauzeo još pre kandidovanja za predsednika partije.

Fumio Kišida i Džon Keri – fotografija State Department

Po stupanju na dužnost, novi premijer se prvo konsultovao sa liderima QUAD-a, održao prvi sastanak saveta za nacionalnu bezbednost u poslednjih 8 godina sa namerom kreiranja nove bezbednosne strategije čiji je cilj dupliranje vojnog budžeta u narednoj deceniji, kao odgovor na jačanje Kine.

Kišida nastavlja sa Abeovim “slobodnim” tumačenjem člana 9. japanskog ustava, što znači da će Japan, zajedno sa SAD, nastaviti da bude zaštitnik nezavisnosti Tajvana. Za razliku od Suge, Kišida nije kontaktirao Plavu kuću po preuzimanju pozicije premijera, te izgleda da će nova administracija slediti dobro poznatu i sigurnu politiku prema Južnoj i Severnoj Koreji: od Pjongjanga će se tražiti izvinjenje i rešavanje pitanja otetih građana Japana iz 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, dok će se dalji ustupci i izvinjavanja Seulu za ratne zločine iz Drugog svetskog rata izbegavati.

Zaklljučak je da će se spoljna politika Kišide voditi Abeovim smernicama, odnosno da se može očekivati jačanje QUAD-a i vodeća uloga Japana u CPTPP-u.

Sastav vlade

Analiza sastava Kišidine vlade nam omogućava uvid u trenutni odnos snaga između različitih političkih struja unutar samog LDP-a, ali i kvantifikaciju same (ne)moći premijera. Fumio Kišida je iznenadio analitičare oslanjanjem na juniorski kadar Liberalno-demokratske partije, koji će zauzimati većinu (13/20) ministarskih mesta u njegovoj vladi. Ovaj potez se može protumačiti kao maslinova grančica progresivcima, ali isto tako kao i želja Kišide da sa sebe skine mantiju “status kvo” političara i predstavi se javnosti kao premijer koji će ipak doneti promene.

Za Kišidinu pobedu u velikoj meri su zaslužni “3A”: Aso, Amari i Abe. Iz toga prirodno proizilazi da će ova tri lidera i imati najviše uticaja na samu vladu, dok će se Kišida truditi da održava ekvilibrijum između njih i ne dozvoli formiranje nekakvog trijumvirata koji bi njega pretvorio u običnu marionetu. Sastav Kišidine vlade predstavlja miks veterana i novih lica, ali i očigledan pokušaj da se obuzda uticaj određenih frakcija.

Iako je nakon gotovo punih devet godina napustio poziciju ministra finansija, Taro Aso nema razloga da bude nezadovoljan raspodelom plena, pogotovu što je deo njegove struje podržavao Konoa protiv Kišide. Njegovo ministarsko mesto preuzeo je njegov sestrić Šuniči Suzuki, a Akira Amari je zamenio velikog rivala Tošihiro Nikaija na krucijalnoj poziciji generalnog sekretara partije. Aso klan je osvojio još dve ministarske fotelje (ekonomsku revitalizaciju i digitalne reforme). Poraženi Taro Kono je izgubio poziciju ministra vakcinacije i pod Kišidom biće LDP-ov šef za komunikacije.

Imenovanje Takajuki Kobašija za ministra za ekonomsku bezbednost predstavlja Kišidinu ispruženu ruku pomirenja Nikaiju, koji je praktično uklonjen sa svih bitnih funkcija unutar partije kako bi Kišida isplatio svoj dug Abeu i Asou, ali i zbog svojih prokineskih stavova. Kao neočekivani pobednik borbe između Kišide i 3A izašla je Takehita frakcija predvođena Tošimicu Motegijem sa četiri ministarstva.

Vladar iz senke

Nesumnjiv pobednik izbora unutar Liberalno-demokratske partije nije trenutni premijer, Fumio Kišida, već bivši, Šinzo Abe. Podržavši na izborima konzervativnu Sanae Takaiči, Abe je na indirektan način obezbedio drugi krug Kišidi, primoravši dobar deo Aso struje da odustane od glasanja za progresivnog Konoa u strahu od konsolidacije konzervativaca oko populističkog kandidata što bi za posledicu imalo neizvesni drugi krug. U drugom krugu, pristalice Takaiči su podržale Kišidu koji je sa njihovom podrškom lako pobedio Konoa.

Novi premijer je morao da se oduži Abeu na sličan način kao što se odužio i drugom partijskom starešini, Taro Asou. Koiči Hagiuda je postao ministar ekonomije i trgovine, mada je Abe očekivao za svog protežea poziciju sekretara partije ili premijerovog kabineta. Sanae Takaiči je nagrađena pozicijom šefa partijskog odbora za vođenje politike, dok će Abeov mlađi brat biti ministar odbrane i u u novoj administraciji.

Šinzo Abe je ispleo izuzetno kompleksnu paukovu mrežu oko premijera Fumija Kišide. Da li će Kišida postati sledeća žrtva političkih igara između lidera LDP-a umnogome zavisi od rezultata parlamentarnih izbora koji će se održati 31. oktobra.

Iako naizgled Hosoda struja ima manje ministara u Kišidinoj vladi u odnosu na vladu bivšeg premijera Suge, Abe je uspeo da postavi svoje ljude na ključne partijske pozicije.

Tacuo Fukuda, Abeov “džoker” koji je obezbedio pobedu Kišidi, je postao predsednik izvršnog veća LDP-a. Hirokazu Macuna će biti glavni sekretar kabineta, odnosno desna ruka Fumia Kišide. Bivši ministar Olimpijskih igara, a sada predsednik odbora za izbornu strategiju, Tošiaki Endo, je samo još jedan u nizu Abeovih pijuna koji su se domogli važnih funkcija.

Preko gorepomenutih političara, i uz blisku saradnju sa novim generalnim sekretarom i bivšim Abeovim ministrom, Akirom Amarijem, Šinzo Abe je ispleo izuzetno kompleksnu paukovu mrežu oko premijera Fumija Kišide. Da li će Kišida postati sledeća žrtva političkih igara između lidera LDP-a umnogome zavisi od rezultata parlamentarnih izbora koji će se održati 31. oktobra, na kojima će LDP gledati da zaustavi krvarenje do kojeg je došlo za vreme mandata Jošihide Suge.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Slični tekstovi

Poljski vojnik - PixaBay
Poljska
Dimitrije Milić
Zašto će Poljska biti sve važnija sila

Pre više od 40 godina radnici na brodogradilištu “Vladimir Ilič Lenjin” u Gdanjsku protestovali su za svoja prava protiv represivne komunističke vlade. Ljudi u plavim kombinezonima i sa žutim šlemovima želeli su mnogo više od onoga što im je nuđeno, i na radnom mestu u brodogradilištu, i unutar njihove države. Živeli su u siromašnoj i represivnoj diktaturi, koja je uz to bila politički satelit Sovjetskog Saveza, a koji se kao hegemon nije ponašao naročito empatično. Radnici predvođeni Leh Valensom sanjali su mnogo više, a građani širom Poljske prepoznali su tu želju i pokret se polako širio. Nakon skoro decenije borbe, policijskog nasilja, političkih ubistava, vojnih zakona i uporne borbe pokreta Solidarnost, Poljska se izborila za svoju slobodu i svoju budućnost.

Nastavi čitanje »
ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski i američki predsednik Džo Bajden
Evropska unija
Dimitrije Milić
Ukrajina zaslužuje budućnost

“Građani Ukrajine, ovo je vaš trenutak. Ovo se tiče vas, a ne bilo koga drugog. Ovo se tiče budućnosti koju želite za svoju državu, ovo se tiče budućnosti koju zaslužujete.” govorio je pokojni američki senator Džon Mekejn 2013. tokom protesta ukrajinskih građana na Trgu nezavisnosti u Kijevu. U toj direktnoj podršci protestima na terenu bio je usamljen među američkim političarima, međutim podrška je urodila plodom. Zahtevi tadašnjih ukrajinskih demonstranata bili su su jasni. Ukrajinski građani su želeli da vide leđa proruskom, korumpiranom i autoritarnom lideru Viktoru Janukoviču i da svoju subinu usmere ka Evropi i demokratizaciji. Građani ove države želeli su ono što su postigle skoro sve bivše socijalističke države u prethodnim decenijama i ne mnogo više od toga.

Nastavi čitanje »
Džo Bajden i sekretarka za energetku Dženifer Grenholm
Sjedinjene Američke Države
Dimitrije Milić
Šta je prva godina vlasti Bajdena donela svetskoj klimi?

Pre skoro tačno godinu dana, kandidat američke Demokratske stranke, Džo Bajden stupio je na mesto predsednika SAD-a. Nakon napete kampanje u uslovima COVID-19 pandemije, haotične tranzicije vlasti i upada demonstranata u zgradu Kapitola, predsednička inauguracija održala se pod ogromnim merama obezbeđenja nacionalne garde. Značajan deo birača, naročito onih najmlađih, očekivao je od promena na čelu SAD i promenu u sferi odnosa prema klimatskim promenama.

Nastavi čitanje »