Takva tendencija opadanja levice u Francuskoj nije jedinstvena pojava, jer su brojne evropske socijaldemokratske partije doživele opadanje od krize Evrozone do pandemije COVID-19, kada su zabeležile privremeni oporavak. Međutim, francuski primer ima dodatnu važnost, jer su kulturološke promene koje se dešavaju prilično vidljive. U drugim državama Evropske unije takođe se mogu primetiti slični obrisi.

Posledica ovog trenda može biti značajno konzervativniji evropski kontinent, što sa sobom nosi i druge političke reperkusije. Pobeda Emanuela Makrona označila je opredeljenje većinskog dela Francuske da ne želi da preda političku moć desnim populistima. Ipak, to ne znači da francuski građani u potpunosti odustaju ili se ne slažu sa njihovim idejama desnih snaga. Kampanja u ovoj državi i političke teme u javnosti govore da je tendencija suprotna.

Francuska kao fertilno tlo za krajnju desnicu

Holandski politikolog Kas Mad, specijalizovan za pitanja krajnje desnice, naveo je nekoliko preduslova za pojavu jake partije ove vrste u nekom društvu. Ti preduslovi su najčešće nekoliko vrsta sentimenata koji su uveliko rašireni u stanovništvu i koji predstavljaju fertilno tlo za desni populizam. Populistički lideri kroz svoju retoriku mogu lako zidati podršku naslonjenu na takve sentimente.

Prvi sentiment je “antielitizam” najčešće manifestovan kroz rašireno nezadovoljstvo vladajućim elitama, često kroz izjave poput:”Ovi gore rade samo za sebe, a ne misle na nas”. Drugi sentiment je “nativizam”, odnosno protivljenje dolasku stanovništva stranog porekla i naglašavanje prava domicilnog stanovništva. Treći sentiment predstavlja “autoritarizam”, neretko manifestovan kroz traženje većih kazni za počinioce kriminalnih dela i više “reda i zakona”. 

U prethodnih deset godina, francusko društvo zabeležilo je nagomilavanje upravo ovih sentimenata i manjak političara koji bi ova pitanja adresirali sa pozicije koja nije populistička. Pitanje imigracije i islama gotovo je stalna tema u ovoj državi  i pre početka migrantske krize u Evropi 2014. Po pravilu, ovaj tip kulturološki kontroverznih tema odgovarao je desnici svuda, a naročito onim političarima koji su uspeli da u svojim političkim narativima spoje pitanje islama, imigracije i terorizma kao koherentan negativan proces.

Neretko, uprkos progresivnim porukama u predizbornim kampanjama, francuski političari su tokom trajanja mandata skretali udesno po pitanjima: imigracije, islama, uloge policije i bezbednosti. To je bio slučaj sa sva tri poslednja predsednika, ali je jedino Emanuel Makron uspeo da bude reizabran. Uprkos promeni retorike u odnosu na kampanje, francuski predsednici nisu zadovoljavali taj deo glasačke baze, koja se samo dodatno radikalizovala udesno. Mahom su se postojeći sentimenti ,pogodni za desni populizam, samo reprodukovali, a malo političara ih je adresiralo i suprotstavljalo im se.

Uspon desnice i radikalizacija

Za razliku od drugih evropskih država, Francuska je bila malerozna što se političkih i društvenih zbivanja tiče. Migracija iz islamskih država kroz decenije nije adekvatno integrisana u društvo. Upečatljivi teroristički napadi islamista u prethodnoj deceniji podgrejali su postojeći antiislamski i antimigrantski sentiment.

Levičarska vlast Fransoa Olanda i njegovih socijalista pokazala se kao haotična, sa promenama političkih pozicija za 180 stepeni tokom istog mandata, kao i nevešta u adresiranju ekonomskih problema. Sve navedeno je pogodovalo francuskoj desnici da se ponudi kao bolje rešenje na date probleme, a naročito antisistemskom delu desnice.

Pojava Erika Zemura, kao najradikalnijeg antimigrantskog i antiislamskog glasa je očekivana posledica ovih tendencija. Njegova retorika sadrži i “teoriju velike zamene“, kao teoriju zavere koja podrazumeva da postoji navodni plan da se evropsko stanovništvo zameni afričkim i bliskoistočnim, a teorija se u anketama primila kao istinita kod velikog broja stanovnika.

Dodatni problem  predstavlja to što su i umereniji političari, poput republikanske kandidatkinje Valeri Pekres, (zlo)upotrebljavali ovu retoriku. Iako Francuska ima tek oko 10% ljudi migrantskog porekla, a od toga manje od polovine iz Afrike, propaganda francuske desnice je od afričke migracije proizvela najalarmantnije pitanje.

U ovakvim okolnostima pomeranja ka desnici, u kom je i sam Emanuel Makron učestovao sa svojom revizijom stavova ka konzervativizmu, Zemur može biti samo početak, kako kažu pojedini članci. Slične tendencije jačanja desnog populizma i usvajanja njihovih stavova i od strane mejnstrim partija, vidljivo je u brojnim državama.

To se može videti u: Danskoj, Švedskoj, Italiji, Španiji, Holandji i gotovo svim bivšim socijalističkim državama. Oko imigracije danske socijaldemokrate, Marin Le Pen ili italijanski Poket pet zvezda imaju identične stavove, iako dolaze iz tri različite porodice partija. Zato se može i opisati kao evropski trend.

Koraci ka zatvorenijoj Evropi?

U SAD-u i Ujedinjenom Kraljevstvu društva su se, za razliku od kontinentalnih evropskih, prilično pomerila ulevo. Jedina sfera u kojoj su američki i britanski glasači danas konzervativniji nego pre deset, 20 ili 30 godina je imigracija. Međutim, uprkos tom povećanom skepticizmu i retorici, imigracija u obe države neprekidno postoji, a u Ujedinjenom Kraljevstvu čak obara rekorde.

Kod najmlađih generacija u obe države, procenat podrške za demokrate odnosno laburiste, ubedljivo je najveći. Značajan deo najkonzervativnijih zajednica u obe države takođe umire ekonomski, ali i doslovce (demografski). U angloameričkom svetu, progresivizam zato ima veliku perspektivu.

Na drugoj strani, evropski kontinent beleži suprotan proces i svojevrsno “zatvaranje“. U Italiji i Francuskoj, za razliku od SAD i UK, ogroman procenat mladih glasa za populističke stranke. Iako su deindustrijalizovani delovi Francuske, Italije ili Austrije glavni generatori desnog populizma, najkonzervativnije snage uspevaju da dolaze i do pojedinih gradova i regiona srednje razvijenosti. 

Iako podrška članstvu u Evropskoj uniji stoji visoko u praktično svakoj članici, značajan deo stanovništva u anketama bi tu Uniju zatvorio od ostalih, bilo individualno migranta, bilo čitavih država koje bi želele da budu deo istog kluba. Francuska je praktično najbolji primer za sve navedeno.

Ukoliko buduća Francuska bude sve više težila vrednosno ka Zemuru, a kontinentalna Evropa ka Francuskoj, buduća Evropa će izgledati u potpunosti drugačije. Od vitalnog mladalačkog ujedinjujućeg progresivizma od pada Berlinskog zida do danas, može skrenuti u staračku zatvorenost i staromodni konzervativizam.

Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Američke Države kreću se u prilično različitom smeru, iako u svom društvu beleže jake desničarske glasove koji se protive aktuelnim društvenim tendencijama. Emanuel Makron na ovogodišnjim izborima pobedio je desni populizam na biračkim mestima. Na drugoj strani, desni populizam je pobedio u Francuskoj u društvu i van biračkog mesta. Uspeo je da značajan broj građana uveri da je ova teza istinita.

Tekst je originalno objavljen na portalu Talas 06.05.2022.

Objava Francusko skretanje udesno se prvo pojavila na Novi treći put.

Možda deluje paradoksalno da u jednoj od država sa najdužom i najsadržajnijom levičarskom tradicijom ovaj ideološki pol nestaje. Međutim, pred sledeće predsedničke izbore u ovoj državi, svi kandidati levo od centra stoje slabo. Najjači levičarski kandidat je trenutno na dalekom petom mestu u anketama, iako je u prethodni izborni ciklus Socijalistička partija u trku ušla za pozicije vlasti. Da li su ovo pokazatelji trajne propasti francuske levice i koliki je rizik da stvarno nestane?

Francuska levica i istorijski izazovi

Socijalistička tradicija u Francuskoj je veoma jaka i decenijama se manifestovala samouvereno i kroz političku arenu. Od Pariske komune, preko protesta 1968, brojnih levičarskih javnih intelektualaca do ubedljive vlasti socijaliste Fransoa Miterana od 1981. do 1995. levičarski duh u ovoj državi je živeo. Sa svojom poreskom politikom, snažnim sindikatima i učešćem države u privredi, ostala je kao i ekonomija praktično više kreirana po levičarskim principima. Jedan od aktulenih svetskih najpoznatijih ekonomista koji se bavi ekonomskim nejednakostima, Toma Piketi, ne dolazi slučajno baš iz ove države.

Socijalistička partija, kao politički reprezent ovog jakog sentimenta u društvu, bila je nakon Drugog svetskog rata dostojan protivnik konzervativnim degolističkim snagama. Iako je često imala konkurenciju u potentnim komunistima, uspevala je da dođe do parlamentarne većine i u slučaju Fransoa Miterana ili Franosoa Olanda i do ključnog predsedničkog mesta. Međutim, kraj Hladnog rata i promene koje donosi globalizacija značajno slabe potencijal ove političke opcije.

Tehnološka revolucija i globalizacija vrše jak udar na radničku bazu ove partije i sindikate. Broj radnika u prozivodnji u Francuskoj drastično je pao u poslednjih 20 godina. Od 1999. je od 4 239 000 radnika u proizvodnji do 2017. ostalo 3 298 000 radnika, odnosno – broj se smanjio skoro za ¼, za manje od 20 godina. Slična je situacija i kada se pogleda članstvo u sindikatima, ali i stavovi radnika koji se po društvenim kulturološkim pitanjima pomeraju ka tvrdoj desnici. Na ovaj način su leve snage ostale bez svoje najtvrđe baze, a nezaodvoljno bivše radništvo još od 1990-ih svoje spasioce nalazi u desnom populizmu porodice Le Pen.

Posledice ovog prvog udara bile su vidljive već na predsedničkim izborima 2002, kada socijalistički kandidat Žospen nije prošao u drugi izborni krug. Ovo mesto, koje se smatralo rezervisanim za kandidata levice, zauzeo je tvrdi desničar Žan Mari Le Pen. Navedene tendencije su se sa krizama od 2008. samo dodatno intenzivirale.

Propadanje levice

Francusko društvo je u prethodnoj dekadi zabeležilo jasan opšti zaokret ka desnici, iako je od 2012. do 2017. na vlasti bila koalicija socijalista i njihovih tradicionalnih partnera. Osim navedenih ekonomskih trendova koji su intenzivirali pritisak na radnike i njihovo skretanje ka desnici, postoje dodatno opterećujuća pitanja za bavljenje progresivnom politikom.

Prvo među njima je kontroverzno pitanje islama, koje u ovoj državi u talasima eskalira u javnom mnjenju i koje generalno pogoduje konzervativnim snagama. Teroristički napadi islamskih fundamentalista, religijski motivisani incidenti u školama ili problemi u manjinskim predgrađima “banlieues” su najčešći povodi koji ovo pitanje vraćaju u centar zbivanja. U takvim talasima društvo većinski generiše desničarske konzervativne sentimente, što nije pogodno za levicu. Takvih talasa je u Francuskoj u prethodnoj deceniji bilo dosta.

Uz ovaj problem, veliku prepreku za levicu je predstavljalo migrantsko pitanje. Kao kulutrološki polarizujuća pojava u javnom mnjenju, ovo pitanje naročito je kompleksno za leve snage. Određivanje prema migrantima deli glasačku bazu ovih stranaka na dva dela. Urbana srednja klasa i progresevni visoobrazovani sloj mahom je tolerantan po ovom pitanju i otvoren prema imigraciji. Na drugoj strani, radnički slojevi su dosta konzervativni po ovom pitanju iz ekonomskih interesa, ali i kulturološkog konzervativizma.

Kako god da se leve partije opredele izgubiće deo glasača. Otvorenost prema imgiraciji najčešće znači odlivanje radnika ka tvrdoj desnici, a zatvorenost odlivanje urbanih progresivaca ka liberalnim snagama. Francuska je država u kojoj je imigracija važno pitanje i česta tema u javnom mnjenju, a što je više aktuelna tema, to je levici teže da se politički takmiči u takvom okruženju.

Uz ove objektivne otežavajuće faktore, ne bi trebalo zaboraviti i da je haotična vlast Fransoa Olanda i socijalista od 2012. do 2017. dodatno uništila krediblitet ove opcije. Iako je počeo svoju vlast kao tvrdi levičar i “borac protiv globalnog finansijskog kapitala”, u toku mandata napravio je zaokret za 180 stepeni u protržišnog reformatora. Uz migrantski pritisak, terorističke napade i nizak ekonomski rast, partija je vlast završila potpunim fijaskom njenog predsedničkog kandidata Benoa Amona koji osvaja tek 6% glasova. Time se percepcija snage ove stranke trajno spušta dosta nisko, a moguće i nepovratno.

Francuska levica pred izbore

Izbori u Francuskoj održavaju se za nekoliko meseci i većinski su oukvireni kao pokušaj centriste Emanuela Makrona da odbrani svoju poziciju od raznolikih desničarskih izazivača. Protiv sebe za početak ima protivnicu sa prethodnih izbora, desničarku Marin Le Pen. Osim nje, na još tvrđoj desnici ima političkog publicistu Erika Zemura, ali i predstavnicu degolističkog establišmenta, Valeri Pekres. Levičarska konkurencija usitenjena je i slaba.

I ove godine u igri je levi populista Žan Lik Melanšon, ali dosta oštećenijeg političkog kredibliteta od prošlih izbora sa tek oko 10% podrške. Zeleni kandidat Janik Žado predstavlja umerenu i relativno popularnu ličnost, ali ga kao kandidata za kog bi glasalo smatra manje od 9% birača. Socijalisti su kandidovali gradonačelnicu Pariza Anu Idalgo, koja uprkos samouverenoj pobedi na lokalnim izborima u Parizu, na nacionalom nivou se meri tek na 3% do 5%. Uz navedene ličnosti, u opticaju je i nekoliko manje relevatnih kandidata tvrde levice.

Kada se podrška svih navedenih kandidata na levom spektru sabere, radi se tek o četvrtini biračkog tela. To predstavlja manje od podrške koju je Fransoa Oland samostalno osvojio u prvom krugu predsedničkih izbora 2012. Ovakav razvoj događaja predstavlja veliku opasnost za dalju poziciju levice na političkoj sceni ove države, jer se trenutno nalazi u riziku ulaska u spiralu propadanja koja vodi u nestanak. Takav scenario predstavlja upozorenje za praktično sve političke opcije u današnjem svetu, jer ukoliko je levica u Francuskoj u riziku od nestanka, u savremenoj političkoj areni niko nije bezbedan i siguran.

Tekst je originalno objavljen na portalu Nova S 25.12.2021.

Objava Propast francuske levice se prvo pojavila na Novi treći put.

Objava Ko će biti evropski lider nakon odlaska Merkel? se prvo pojavila na Novi treći put.

Objava Makron bliži drugom mandatu, ali je ranjiv se prvo pojavila na Novi treći put.

Ova izjava Brajana Klasa, kolumniste jednog uglednog svetskog lista, privukla je mnogo pažnje prethodnih nedelja. Korona virus već mesecima okupira pažnju svih domaćih i svetskih medija, a još uvek niko ne zna kada i da li će se svet vratiti u prethodno, redovno stanje. Desetine hiljada preminulih i više od milion i po zaraženih ljudi širom sveta od novog virusa za koji, za sada, nema adekvatnog leka. Do pre svega nekoliko meseci prethodna rečenica zvučala bi kao radnja nekog izuzetno teškog filma. Ipak, svetska stvarnost danas je takva da su životi ogromnog broja ljudi praktično u rukama zdravstvenih stručnjaka i političkih lidera.

Prethodnih godina bili smo svedoci turbulentnog političkog života svuda u svetu. Politička pitanja, poput finansijske i migrantske krize, okupirala su kapacitete važnih svetskih institucija, a događaji poput Bregzita, odabira Donalda Trampa za predsednika SAD i rasta populista u svetu bili su samo posledica svih problema koji su se prethodno naređali.

Korona virus, kao možda i najozbiljniji problem sa kojim se planeta Zemlja suočava još od Drugog svetskog rata, može doneti potpuno novi politički poredak u svetu. Rigorozne mere karantina i obaveznog socijalnog distanciranja mogu izazvati revolt kod građana, čime bi cela stvar dobila jednu potpuno novu dimenziju. Ipak, za sada se čini da je efekat potpuno drugačiji.

U svetu u ovom trenutku postoji nekoliko tipova svetskih lidera. Oni poput Donalda Trampa i Emanuela Makrona nemaju najjasniju podršku unutar svojih zemalja, a države koje ova dvojica lidera vode specifične su po tome što su retko koji njihovi prethodnici imali bitno veću podršku. Sa druge strane, Angela Merkel je predstavnik lidera koji unutar svoje zemlje uživaju poverenje čak i od ljudi koji glasaju za potpuno suprotstavljene opcije.

Tako je, primera radi, rejting Donalda Trampa u 2019. godini bio u proseku oko 41%, dok je procenat onih koji ga ne podržavaju bio preko pola. Makronov rejting prethodne godine bio je u padu zbog demonstracija „žutih prsluka“ i nepopularnih reformi. On se kretao oko 30% u proseku, dok je tek krajem godine uspeo da se stabilizuje i poraste do 35%. Nemačka kancelarka Angela Merkel je, kada se izuzmu svetska ekonomska kriza, migrantska kriza 2015. i teroristički napadi u Nemačkoj 2016., imala konstantno visok rejting.

U ovoj krizi primećeno je da je Tramp uspeo da stabilizuje svoj rejting i približi ga polovini ispitanika. Međutim, sa ogromnim brojem novozaraženih svakog dana, poslednja merenja Trampa vraćaju ka proseku iz prošle godine. Makronov rejting značajno je porastao i po nekim merenjima je dostigao čak i 51%. Angela Merkel beleži „renesansu“ i trenutno je na oko 80%, što je blizu njenog ličnog maksimuma (teško je porediti podatke sa velikim razmakom zbog načina merenja podrške).

Što se Italije tiče, poznato je da je ova zemlja od Drugog svetskog rata imala preko 60 vlada i da su političke promene bile redovna pojava. Poslednja se dogodila nedavno, kada je desničarska Liga Matea Salvinija „izvisila“ iz vladajuće koalicije, a zamenjena Demokratskom partijom levog centra. Od tada je opozicija oličena u desničarima iz Lige, Italijanske braće i Berluskonijeve partije u kontinuitetu u blagoj prednosti prema istraživanjima. Međutim, i pored ogromnog broja mrtvih u ovoj zemlji, rejting premijera Kontea je viši nego ikada i porastao je tokom pandemije na 71% odobravanja.

Španski premijer Pedro Sančez jedan je od retkih političkih lidera, uz japanskog premijera Šinzo Abea, koji je tokom svetske pandemije izgubio popularnost. Tanka većina, uz veliki broj preminulih bili su preveliki zalogaj za Sančeza koji nije uspeo da okupi građane pod jednu zastavu („rally ’round the flag“ efekat – eksplozivan rast rejtinga političkih lidera usled kriza i ratova).

Poslednji u nizu primera je i premijer UK Boris Džonson, koji se nakon dva provedena dana na intenzivnoj nezi zbog korona virusa, konačno oseća bolje. Džonson je nakon velikog izbornog trijumfa sa kraja prošle godine i konačnog izlaska Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije obezbedio dobru političku poziciju za naredne četiri godine. Međutim, sa pojavom korona virusa pred njim su se našli novi problemi. Početna strategija stvaranja „imuniteta krda“, brzo je zamenjena strategijom karantina. Ovo pomalo čudno menjanje strategije u doba krize nije naišlo na odobravanje većine građana. Ipak, nakon par dana stabilizacije i objave da je sam premijer zaražen, njegov rejting počeo je naglo da raste i dostigao preko 60%. U ovom trenutku je još uvek rano da se govori o njegovom daljem političkom radu, jer se ne zna kakve će biti posledice virusa po njegovo zdravlje, a ni po rejting.

Ostali važni svetski lideri, poput Džastina Trudoa u Kanadi, Sebastijana Kurca u Austriji i Marka Rutea u Holandiji, takođe, beleže visok rast popularnosti i dodaju se u grupu političara koji sprovode strategije sa visokim odobravanjem građana.

Primeri sličnih kriza i kretanja rejtinga lidera

Vratićemo se na trenutak u istoriju i 11. septembar 2001. godine kada su pripadnici Al Kaide izvršili četiri teroristička napada u Sjedinjenim Američkim Državama. Tadašnji predsednik SAD bio je Džordž Buš Mlađi i kao primer efekta okupljanja pod jednu zastavu navodi se upravo rejting ovog političara u trenutku napada. 10. septembra 2001. godine rejting ovog lidera izmeren je na tačno 51%, a samo pet dana kasnije – 86%, da bi u narednim danima dostigao i tačno 90%. U trenutku kada se građani boje za svoju bezbednost, poverenje u državne institucije raste. Međutim, važno je napomenuti da je Buš Mlađi svoj predsednički mandat završio sa 34% podrške građana. I pored rasta nakon 11. septembra, invazije Iraka i hvatanja Sadama Huseina, Buš Mlađi nije uspeo da završi mandat sa velikom podrškom.

Slična situacija desila se i Baraku Obami nakon ubistva Osame bin Ladena, kada je rejting predsednika porastao za 6% za svega tri dana.

Sa druge strane, počeci kriza su uglavnom nepovoljno uticali na evropske lidere. Angela Merkel je svoju najnižu podršku doživljavala tokom terorističkih napada u Nemačkoj 2016. godine, kao i tokom migrantske krize. Ipak, popularna Mutti je uspela ove krize da prevaziđe i da očuva rejting u više mandata na veoma visokom nivou.

Kada je u pitanju bivši predsednik Francuske Fransoa Oland, poznato je da je pred kraj svog mandata njegova podrška iznosila svega 4%. Sa izuzetkom kratkoročnog rasta nakon napada na Šarli Ebdo, rejting ovog predsednika bio je konstantno opadajući, bez rasta, čak i tokom migrantske krize.

[click_to_tweet tweet=“Pandemija će ljudima pokazati zašto je važno imati prave ljude na vlasti. Glasajte za onoga koga želite u krizi, a ne za onoga ko će vas zabavljati kada je sve u redu. | “ quote=“Pandemija će ljudima pokazati zašto je važno imati prave ljude na vlasti. Glasajte za onoga koga želite u krizi, a ne za onoga ko će vas zabavljati kada je sve u redu.“]

Šta da očekujemo nakon korona virusa?

Posledice pandemije korona virusa još uvek su nesagledive i rano je govoriti o tome kako će svet izgledati za nekoliko meseci. Do pronalaska i upotrebe vakcine proći će još dosta vremena, a stavljanje virusa pod kontrolu biće težak posao. Osim zdravstvenog aspekta, treba voditi računa i o ekonomiji. Blumberg je pre dva dana dao predviđanje prema kojem će u SAD u narednih godinu dana 100% doći do recesije i to verovatno najgore od 1945. godine, a svedoci smo i najava da će do kraja krize nezaposlenost u SAD biti za 600% veća nego u februaru 2020.

Ekonomski slom SAD osetiće cela planeta, a najgore najave mogle bi sa sigurnošću da znače i kraj epizode Donalda Trampa na čelu SAD. Svetla tačka za Trampa u ovom trenutku je to što građani SAD sumnjaju da bi i njegov protivkandidat na predstojećim izborima Džo Bajden bolje upravljao virusom i budućom recesijom. Što se ostalih lidera tiče, trenutni rast rejtinga ne mora da znači da će situacija takva i ostati. Blagi pad populista u drugi plan usled pandemije, ne znači da oni neće ponovo doći u žižu javnosti kada se situacija barem malo stabilizuje.

Činjenica je da su umereniji lideri sa što konciznijim i jasnijim strategijama do sada pokazali bolje rezultate i u istraživanjima, ali i u borbi sa virusom. Citat sa početka teksta za sada predstavlja mišljenje javnog mnjenja, ali je mnogo faktora koji lako mogu da okrenu situaciju u kratkom roku.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Kako će korona virus uticati na svetske lidere? se prvo pojavila na Novi treći put.

Francuski penzioni sistem se sastoji od haotična 42 penziona sistema sa asimetričnim kriterijumima. Dok je nacionalna starosna granica 62 godine, određene privilegovane profesije zbog, istorijskih okolnosti, mogu ići u penziju i sa 50-ak godina (mašinovođe, železnički radnici, zaposleni u metrou i drugi).

Centralizacija sa jasnim kriterijumima će ukinuti nepravedne privilegije i uvesti red u haotičan sistem. To će dati ljudima priliku da lakše menjaju poslove i da lakše uzimaju porodiljska odsustva.

Francuzi, iako žive duže ili podjednako dugo kao Holanđani, Nemci, Italijani ili Španci, odlaze u penziju od tri do pet godina ranije. Predloženi podsticaji za rad do 64. predstavljaju ne naročito radikalnu meru, ali dovoljnu da se spreče preveliki pritisci na penzioni sistem. S obzirom na francusku demografsku piramidu, očekivano je da će se u narednih 20-ak godina penzionisati mnogo veći broj ljudi od onih koji će stupiti na tržište rada.

Ukoliko cilj nije da se sadašnji mladi penzionišu sa preko 70 godina, zbog želje sadašnjih radnika da rade kraće od svojih evropskih kolega, onda je reforma pravi potez. Promena je i predstavljena kao niz malih koraka u sledećih 15 godina, bez efekta na ljude do 2025. ili sadašnje penzionere. Iz tog razloga, sindikalni bunt predstavlja najvećim delom bunt za zaštitu nepravednih privilegija i želju da se teret sa kamatom prebaci na nove generacije mladih Francuza.

Koliko god neko Makronu zamerao aroganciju, konfuznu spoljnu politiku ili političko neiskustvo, njegove unutrašnje reforme su racionalne, deo su ispravnog kursa i daju rezultate.

Makronova reforma zakona o radu omogućila je najnižu nezaposlenost u poslednjih 10 godina, a istovremeni rast broja ugovora za stalno u 2018. za 10%. Deregulacija sistema međugradskog prevoza, dala je potrošačima izbor i brzo snizila cene za putnike. Kroz insistiranje na novoj EU direktivi, zaštitio je domaće radnike od nelojalne istočnoevropske konkurencije.

Fiskalno odgovorna politika je dovela do najboljih javnih finansija od uvođenja evra, a do 2022. projektovano je i konačno smanjenje visokog javnog duga. Dok se u Italiji i Nemačkoj govori o potencijalnoj recesiji, Francuska po MMF-u raste iznad proseka evrozone. Penziona reforma je samo deo ispravnog kursa, koji se bazira na realističnosti i opredeljenosti ka budućnosti.

Ukoliko je cilj Francuske da postane startap nacija visokih tehnologija i fabrika budućnosti, Makronov kurs je ispravan.

[click_to_tweet tweet=“Ukoliko je cilj Francuske da postane startap nacija visokih tehnologija i fabrika budućnosti, Makronov kurs je ispravan. | “ quote=“Ukoliko je cilj Francuske da postane startap nacija visokih tehnologija i fabrika budućnosti, Makronov kurs je ispravan.“]

Ukoliko je cilj Francuske da postane muzej slavne prošlosti i sadašnjosti sklerotičnog ekonomskog dirižizma, Makrona je potrebno srušiti odmah. Bitku sistemskih insajdera za svoje benificije, koje nemaju opštu društvenu vrednost, ne bi trebalo predstavljati kao „narodni bunt“. Najpravičniji sistem je onaj koji garantuje jednake prilike i koji je dugoročno održiv, a sadašnji koji demonstranti brane to nije. Na Francuzima je da izaberu da li će biti evropska silicijumska dolina koja nudi šanse, ili žele da budu „Kuba bez sunca“ koja poriče realnost i šire okruženje.

Ova reforma je jedan važan korak u transformaciji Francuske za 21. vek i zato je vredi i jasno podržati.

Tekst je objavljen u dnevnom listu „Danas“ 11.12.2019.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Makron je ovaj put u pravu se prvo pojavila na Novi treći put.

Ko su predloženi kandidati?

Ursula fon der Lajen, trenutna ministarka odbrane Nemačke, jedna je od najbližih saradnica Angele Merkel od njenog prvog mandata. Započela je svoju visoku političku karijeru kao ministar za socijalna pitanja na nivou Donje Saksonije. Interesantno je napomenuti da je otac Ursule fon der Lajen bio najdugovečniji pokrajinski premijer Donje Saksonije (gotovo 15 godina), a na toj poziciji ga je nasledio Gerhard Šreder. Sa dolaskom Merkelove na čelo Nemačke, 2005. godine, fon der Lajen je brzo napredovala do saveznog nivoa, pa je bila ministar za socijalna pitanja i ministar rada pre nego što je došla na poziciju na kojoj se i danas nalazi. Odrasla je u Briselu, govori nemački, francuski i engleski jezik. Više puta do sada je istakla da bi volela da se EU federalizuje po modelu SAD, Nemačke ili Švajcarske. Takođe, izjasnila se pozitivno prema potencijalnom formiranju Evropske vojske. Majka je sedmoro dece.

Kada se pogleda popularnost političara u Nemačkoj, Ursula fon der Lajen se u najnovijoj anketi Špigla našla na devetom mestu, rame uz rame sa trenutnim premijerom Bavarske Markusom Zederom, a daleko iza predsednika Štajnmajera, Haika Masa i kancelarke Merkel. Ipak, fon der Lajen je niotkud iskočila kao kandidat za predsednika EK. Teški pregovori, u kojima je trebalo ispoštovati volju tri strane, za razliku od prethodnih situacija u kojima je uglavnom bilo dvoje partnera, doneli su i iznenađenje.

Manfred Veber, Frans Timermans i Margret Vestager važili su za favorite za tu poziciju nakon izbora na kojima su oni bili špicenkandidati, što bi se u prevodu moglo okarakterisati kao „kandidati za predsednika EK“. Veber, iako je bio kandidat Evropske narodne partije, koja je osvojila najveći broj mandata, u startu je izgledao kao najmanje realno rešenje. Kao dva glavna kandidata su se nametnuli Timermans, holandski socijaldemokrata i prvi potpredsednik EK u prethodnom mandatu i Vestager, harizmatična danska političarka, pripadnica liberalne grupacije. Ipak, očigledno je da EPP nije želeo da prepusti najvažnije mesto u EU partijama koje su osvojile manji broj mandata, pa je moralo da se pređe na alternativno rešenje.

Fon der Lajen je izrazito zahvalan kandidat za ovu situaciju s obzirom da je predstavnica EPP, iskusna je političarka sa širokim koalicionim potencijalom i jedna je od retkih koja se slaže sa glavnim tačkama Makronove vizije EU koje se odnose na federalizaciju i na stvaranje Evropske armije.

Jedini koji nemaju preteranih razloga za slavlje jesu socijaldemokrate koji bi u ovom slučaju ostali bez važnijih funkcija. Šarl Mišel, predloženi predsednik Evropskog saveta, trenutno je premijer Belgije i pripadnik liberalne grupe. Jedan je od ljudi u koje Makron ima najviše poverenja, a problemi koje ima na državnom planu da obezbedi novi mandat, mogli bi da budu prevaziđeni prelaskom u EU institucije. Svakako da je u pitanju scenario koji bi Makronu savršeno odgovarao.

Buduća predsednica Evropske centralne banke trebalo bi da bude Kristin Lagard, trenutna predsednica MMF. Naslednica Dominika Štros Kana u MMF važi za klasičnog fiskalnog konzervativca i mogla bi da donese novu energiju Evropskoj uniij u borbi protiv nerealnih rešenja poput onih koja predlaže Mateo Salvini u Italiji. Takođe važi za nekoga ko Makronu odgovara na toj poziciji.

[click_to_tweet tweet=“Najveći dobitnik ovakvog scenarija bio bi Makron i grupacija liberala. Pozicija predsednika Evropskog saveta, odgovarajuća osoba u ECB i verovatno najbolja moguća opcija na čelu predsednika EK svakako su tri velike pobede za liberale. | “ quote=“Najveći dobitnik ovakvog scenarija bio bi Makron i grupacija liberala. Pozicija predsednika Evropskog saveta, odgovarajuća osoba u ECB i verovatno najbolja moguća opcija na čelu predsednika EK svakako su tri velike pobede za liberale.“]

Mesto Visokog predstavnika prema pomenutom planu pripalo bi španskom socijaldemokrati Žozepu Borelju. On trenutno vrši funkciju ministra spoljnih poslova svoje zemlje, a svojevremeno je bio predsednik Evropskog parlamenta. Kao naslednik Federike Mogerini, očekuje se da Borelj preuzme na sebe pregovore Beograda i Prištine, a s obzirom na poziciju koju Španija ima prema Kosovu*, postoji mogućnost da njegovo imenovanje bude vetar u leđa Srbiji u pregovorima. Ipak, Borelj bi u tom slučaju predstavljao EU, a ne svoju zemlju, pa je teško reći koliko bi se njegova pozicija razlikovala u odnosu na poziciju Mogerinijeve.

Mesto predsednika EP za sada nije konačno određeno. Iako je bilo najava da će mandat biti podeljen između socijaldemokrate Sergeja Staniševa, bivšeg premijera Bugarske, i konzervativca Manfreda Vebera, neuspešnog špicenkandidata, krajem dana se ispostavilo da socijaldemokrate predložu Italijana Davida Marija Sasolija. Ono što može predstavljati pretnju za ceo predloženi plan, mogla bi da bude „pobuna“ zemalja Istočne Evrope u slučaju da ne dobiju ni jedno važno mesto u institucijama EU. Ipak, čini se da je zemljama Višegradske četvorke sasvim dovoljan razlog za slavlje činjenica da ni Timermans, ni Veber neće biti kandidati za predsednika EK.

Šta ukoliko EP odbije predlog?

Prema istraživanju EuropeElects, trenutna podrška pomenutom scenariju je na 330, dok je protiv istog 171 poslanik. Preostalih 250 poslanika, za sada je neopredeljeno. Da bi glasanje u parlamentu prošlo, potrebno je 376 glasova. U slučaju da većina ne bude obezbeđena, evropski lideri će imati na raspolaganju mesec dana da predlože nova rešenja.

Ko su najveći pobednici, a ko gubitnici ovakvog scenarija?

Na kraju, treba analizirati najveće pobednike i gubitnike u slučaju da ovaj scenario prođe glasanje u EP. Evropska narodna partija, uprkos najvećem gubitku mandata u odnosu na izbore 2014. godine, uspeće da zadrži mesto predsednika EK. Osim toga, može se reći da i polovina mandata predsednika EP i Lagard na mestu predsednice ECB donose dodatnu radost EPP-ovcima. Socijaldemokrate imaju najviše razloga da budu nezadovoljni. Iako je verovatno da će dobiti 2 mesta potpredsednika EK, mesto Visokog predstavnika i polovinu mandata predsednika EP, vrlo lako se može desiti da ova grupa ne pruži podršku predloženom rešenju.

Ipak, najveći dobitnik ovakvog scenarija bio bi Emanuel Makron i grupacija liberala. Pozicija predsednika Evropskog saveta, odgovarajuća osoba u ECB i verovatno najbolja moguća opcija na čelu predsednika EK svakako su tri velike pobede za liberale. Makronova ideja o federalizaciji i Evropskoj armiji, iako uporno odbijana u kampanji, ipak bi mogla da zaživi i da se pokrene u narednih pet godina. Osim pomenutih pozicija, Vestager će verovatno biti potpredsednik EK, tako da će čak i sa manje važne funkcije liberali imati uticaj kroz harizmu i popularnost ove političarke. U svakom slučaju, liberali će u ovom sazivu imati neuporedivo veći uticaj nego što je to bio slučaj prethodni put.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Da li je Makron nadmudrio EU? se prvo pojavila na Novi treći put.

Evroskeptično javno mnjenje proglasilo je pobedu zbog dobitaka izrazite desnice, ali je ignorisano da su ti dobici prilično skromni i da će najjača evroskeptična grupacija biti jedva četvrta po jačini u novom sazivu. Nakon skoro dve nedelje od izbora i smanjenja tenzije oko sukobljenih interpretacija rezultata, određeni jasni trendovi zaslužuju da budu obrađeni i zabeleženi kao važni za budućnost evropske scene.

1. Kraj dominacije levog i desnog centra

Decenijama je evropsku politiku karakterisao duopol stranaka levog i desnog centra, koje su u poslednjim godinama bile zajedno najveći kreatori politika na nivou EU. Dominacija narodnjačke umerene desnice i socijaldemokrata, koji su u dosadašnjim sazivima imali većinu, definitivno je prekinuta.

Društveno konzervativniji deo birača demohrišćana okrenuo se izrazitoj desnici u državama gde su se ove stranke držale centrističkog pristupa (Nemačka, Holandija). Na drugoj strani, urbani dobrostojeći deo birača ovih stranaka se okrenuo klasičnom centru, u državama gde su se demohrišćanske stranke odlučile da se pomeranjem udesno suprotstave desnim populistima (Španija, Francuska, Švedska).

Socijaldemokrate su doživele sličan scenario. Značajan broj radnika koji je izgubio posao iz razloga globalne nekonkurentnosti ili automatizacije, prišao je izrazitoj desnici. Paralelno sa tim, urbana srednja klasa i mladi, masovno su okrenuli svoju podršku ka zelenima i klasičnom centru. Valja naglasiti da od ovog opadanja levog centra izrazita levica (GUE/NGL) nije imala nikakve koristi, te je paralelno zabeležila pad za 1/4 mandata, a grupa Janisa Varufakisa nije osvojila ni mandat.

Neadaptirane na nove okolnosti, sa epitetom sklerotičnog establišmenta i napadnute sa različitih ideoloških pozicija, dve vladajuće grupacije pretrpele su zajedno gubitke od oko 80 mandata, što je onemogućilo da samostalno čine većinu u parlamentu. Iako se mogući kraj dominacije ove dve najveće grupacije mogao naslutiti na prethodnim izborima za Evropski parlament i kroz poslednji izborni ciklus u državama članicama, ovi izbori su taj trend potvrdili.

2. „Holandizacija“ scene

Značajna fragmentacija partijske scene i teško sastavljanje ideološki prirodne vladajuće većine, nije strano već dugo vremena za Holandiju. Međutim, na poslednjim parlamentarnim izborima širom država EU, ovaj trend se proširio, bez obzira što ostale države nemaju holandski izborni sistem sa cenzusom od 0,67%. Složenije i fragmentisanije biračko telo, koje se opredeljuje na osnovu znatno specifičnijih interesa, proizvelo je scenu na kojoj je podrška između partija uravnoteženija. Kraj duopola levog i desnog centra, stvorio je prilično fragmentisanu partijsku scenu, gde je u brojnim državama danas teško sastaviti efikasnu većinu. U poslednjim izbornim ciklusima, broj parlamentarnih stranaka širom Evropske unije dostigao je rekordan broj.

Holandski desnoliberalni premijer Mark Rute je prvi koji je u svoju vladajuću većinu morao da uključi i izrazito društveno progresivne Demokrate 66, kao i dve konzervativne demohrišćanske stranke. Vlade u Španiji, Švedskoj i Sloveniji se danas održavaju pomoću ad hoc koalicija velikog broja stranaka, čija se podrška stalno menja i koje takođe nisu nužno vrednosno srodne.

Znatno veća izlaznost na ovim izborima je možda i posledica značajno šire i ideološki raznolike ponude relevantnih stranaka. Negativna posledica ovog trenda može biti dodatni pad efikasnosti EU, što je čest argument među populistima.

Novu vlast na nivou Evropske unije verovatno će činiti čak četiri proevropske grupacije. Uz dosadašnji levi i desni centar, značajno ojačani liberali i Zeleni verovatno će osnažiti novu većinu. Da li će ovaj veći i raznovrsniji savez dati snagu za dubinsku reformu ili će učiniti EU neefikasnijom, pokazaće potencijalna operacionalizacija. Ono što ostaje kao vidljivo i jasno merljivo je da se evropska politika sve brže „holandizuje“.

3. Artikulisanje ekstremne desnice

Poslednju deceniju u EU karakterisao je i rast evroskeptičnih populista različitih profila. Od Austrije, Francuske i Belgije, ovaj trend brzo je prevazišao nacionalni nivo i postao evropski. Migrantska kriza je na svom vrhuncu 2014, 2015. i 2016. dovela do istorijski najviših rejtinga desnih populista. Iako se rejtinzi ovih stranaka najčešće nisu pretvorili u dolazak na vlast u državama članicama, populisti su ostali usidreni kao stranke koje teoretski po podršci mogu to da izvedu. Populisti, takođe, nisu preuzeli Evropski parlament, kako su to mnogi najavljivali, ali ne bi trebalo zanemariti trend koji se u ovoj grupaciji javlja, a koji u javnom mnjenju prolazi mahom nezapaženo.

Populističke stranke dugo je karakterisao anti-intelektualni, anti-elitistički i rustičan pristup njihovih vrlo harizmatičnih lidera. Uz ovaj retorski element, često su obilovala nerealna populistička obećanja, napadi na nepopularne grupe i ignorisanje merljivih negativnih efekata predloga (izlazak iz EU, napuštanje evra, ukidanje Šengena i slično). Iako su programi često bili mešavina društvenog konzervativizma, sa nekim elementima ekonomske levice, mogli su se na osnovu društvenog konzervativizma i nacionalizma više načelno svrstati kao desničarski. Ipak, ovaj vid populizma je bio prilično neartikulisan.

Ono što je u prethodnim mesecima prošlo slabo zapaženo je da svima prepoznatljiv model populizma opada. Umesto njega se kod evroskeptične desnice javlja novi pristup. Populisti su sve manje vrednosno nejasni populisti, a sve više ideološki artikulisanija izrazita desnica.

Jedan od simboličkih pokazatelja ovog trenda jeste krah anti-intelektualnog i anti-elitistički nastrojenog populiste Vildersa u Holandiji, sa nula osvojenih mandata. Na njegov račun uspon je zabeležio mladi izraziti desničar Bode, sa ideološki jasnom platformom i dosta artikulisanijim ekstremno desnim stavovima. Sa izuzetkom Najdžela Faraža, klasični populisti koji nisu imali ozbiljniju ideološku osnovu najčešće su doživeli ogromne gubitke. Nikola Dipon Anjan u Francuskoj, liste žutih prsluka ili Kukiz u Poljskoj, nisu dobili ni mandat. Pokret pet zvezda je izgubio gotovo 50% podrške od parlamentarnih izbora. Čitava evropska grupacija Evropa slobode i direktne demokratije, bez jasnih stavova, je već sada de facto ugašena.

Pred ove izbore, najveći broj desnih populista isključio je iz svojih govora izlazak iz EU, odbacivanje evra i ukidanje Šengena, te se više prebacio na vraćanje ovlašćenja nacionalnim državama na štetu evropskih institucija. Populistička obećanja bez realnog utemeljenja su na ovim izborima bila ređa, a fokus se prebacio na kulturološki konzervativizam, anti-islamski sentiment i nacionalizam.

Da li evroskeptici žele da se reformišu da bi mogli da dođu na vlast ili samo izbegavaju napade na popularna dostignuća (Šengen, evro, EU), može biti pitanje interpretacije. Ono što ostaje jasno merljiv trend je da populisti u prostoj i svima poznatoj formi „Ua EU/evro/migranti“ blede. Ono što oni postaju je neobičan ideološki miks Špenglera, Hantingtona, Dugina i elemenata američkog paleokonzervativizma, uz Benonove komunikacijske formulacije svega toga. Koliko će ova jasnija ideološka artikulacija stavova dati rezultata, videće se tokom sledećih izbornih ciklusa, ali je važno zabeležiti je kao novu.

4. Pragmatizam i dobici Zelenih i liberala

Ideološki puritanizam može biti koristan za tvrdu biračku bazu koja ceni odanost. Međutim, poslednji izborni ciklusi pokazali su da su liberali i Zeleni sve manje spremni da budu ideološki puritanci, po cenu manjka uticaja. Obe grupacije su na različite načine prešle na pragmatičniji pristup, koji im je na ovim izborima doneo ogromne dobitke. Liberali su se popeli na treće mesto sa preko 100 mandata. Zeleni su umalo prestigli Salvinijevu grupaciju ekstremne desnice.

Iako mnogi pokušavaju da Zelene predstave kao anti-sistemsku ekstremnu levicu, oni su danas više pragmatični centristi koji žele ekološku korekciju sadašnjeg sistema. Hipici dugih kosa i brada koji se vezuju za drveće koje je planirano za seču zbog izgradnje aerodroma, davna su prošlost. Ukoliko se pogleda kako i sa kim Zeleni vladaju u nemačkim pokrajinama, jasno je da stereotipnih radikalnih Zelenih ima samo u tragovima. Kao tako reformisani, u Francuskoj i Nemačkoj su ozbiljno oštetili socijaldemokrate.

Na drugoj strani, trend kod liberalnog ALDE-a je postepeno umanjenje ideoloških uslova za ulazak u njihovu grupaciju, ne bi li grupa dobila više mandata, a sa njima imala i veći uticaj. U budućoj poslaničkoj grupi ALDE-a sedeće bugarski DPS koji zastupa manjinske interese, kao i češki populistički ANO Andreja Babiša. Najveći dobitak za ALDE će biti uključivanje poslanika stranke Emanuela Makrona, koja će ovoj grupi doneti 1/5 njenog budućeg poslaničkog kluba. Iako sa Makronom postoje neslaganja, naročito u sferi zelene politike i javne potrošnje, obostrana korist od saveza je velika. Bez ALDE grupacije većina će biti teško moguća, te je ucenjivački potencijal liberala ogroman.

I Zeleni, i liberali su različitim formama pragmatizma uspeli da poboljšaju svoje rezultate i značajno oštete levi i desni centar u urbanim centrima zapadnoevropskih država. U novom sazivu će svakako imati veći uticaj, a moguće da će se ovaj trend preliti dalje na nacionalne scene.

[click_to_tweet tweet=“Iako mnogi pokušavaju da Zelene predstave kao anti-sistemsku ekstremnu levicu, oni su danas više pragmatični centristi koji žele ekološku korekciju sadašnjeg sistema. | “ quote=“Iako mnogi pokušavaju da Zelene predstave kao anti-sistemsku ekstremnu levicu, oni su danas više pragmatični centristi koji žele ekološku korekciju sadašnjeg sistema.“]

Brzo prekomponovanje scene

U poslednjoj deceniji evropska politička scena se značajno promenila i svaki izborni ciklus donosi novi presek tih promena. Budućnost evropske politike deluje prilično maglovito, s obzirom da su navedeni trendovi doveli do značajnih promena u kratkom roku i u toku je veliko prekomponovanje, čiji je finalni ishod teško oceniti. Neki trendovi su se manifestovali u trajanju od samo jednog mandata i doveli su do radikalnih promena u EU, te ne bi trebalo zanemariti iznenađenja.

Dok navedeni trendovi brzo menjaju EU i države članice postaju sve sličnije međusobno, ovi politički trendovi u potpunosti zaobilaze domaću scenu. Jedino gde se javljaju je u formi manipulativnih interpretacija u prilično glasnom antiglobalističkom i rusofilskom javnom mnjenju, gde služe da objasne kako se EU raspada. S obzirom da populisti nisu osvojili Evropski parlament, niti se EU raspala, zaključak je jasan. Pratiti sa pažnjom u kom pravcu idu evropski trendovi, a ne pratiti uopšte šta govori domaća antiglobalistička scena, koja konstantno svoje navijanje predstavlja kao „predviđanje“.

Tekst je objavljen na portalu „Talas“ 07.06.2019.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Četiri trenda koja su evropski izbori potvrdili se prvo pojavila na Novi treći put.

Kada se u stranu sklone politički oportunistički i populistički plotuni desničara u pravcu migranata, ova tema će ostati kao jedno od glavnih pitanja i nakon ovogodišnjih izbora za Evropski parlament. Pitanje imigracije nije samo pitanje broja ljudi koji će doći na tlo Evrope, već i tema koja se prelama na ekonomsku, kulturološku i demografsku sferu.

U ovom momentu, na evropskoj političkoj sceni postoji mali broj konstruktivnih glasova o ovom fenomenu. Iako migranti više nisu goreće pitanje kao 2014. i 2015, imigracija neće ispariti kao tema u Evropi, čak će biti jedno od ključnih u budućnosti, a drastično će uticati na budući izgled političke scene.

Dosadašnji brojevi i teorije zavere

Dok u proevropskom mejnstrimu trenutno ne postoji predlog o sveobuhvatnom i dugoročnom rešavanju pitanja imigracije, na desnici divlja antimigrantski sentiment i teorije zavere. Njih karakterišu različite varijacije desničarske identitetske politike o pretnji zamenjivanja belih hrišćana ljudima sa drugih kontinenata, pre svega Bliskog Istoka i Afrike. Sa jedne strane političkog spektra inertnost i ignorisanje problema, a sa druge strane ultra populizam.

U Evropu je od rasplamsavanja migrantske krize 2014. do danas, po podacima UNHCR-a, došlo nešto više od 2 miliona ljudi. Od toga, čak milion 2015, a samo oko 100 000 u 2018. Za kontinent to predstavlja negde oko 0,3% populacije, koji teško demografski može promeniti bilo šta. Teorije o „Velikoj zameni“ i slični diskursi padaju pred konkretnim brojevima. Međutim, teoretičari zavere i dezinformacije su se u online borbi pokazali kao značajno efikasniji od UNHCR-a ili Evropske komisije.

Evropa neće postati „islamski kalifat“

Islamska populacija, koja se konstantno targetira od strane desnice, daleko je od uspostavljanja „kalifata“ u Evropi kako to tvrdi Mateo Salvini. Po procenama Pew Research Center-a za 2016. na prostoru EU+Norveška+Švajcarska muslimani čine 4,9% stanovništva. Najviše u Bugarskoj sa 11,1%, Francuskoj 8,8%, Švedskoj 8,1% i Austriji sa 6,9%. Domaći teoretičari zavera, poput Dejana Lučića, često će spomenuti formulacije poput „Islamska Republika Nemačka“, iako u Nemačkoj muslimani čine tek 6,1% populacije ili samo 4,8% u Italiji. Takođe, retko će spomenuti Rusiju, gde populacija ove religije ima daleko veći udeo, od oko 10% u ukupnoj populaciji.

Uz optimistične procene srednjeg nivoa imigracije po Pew Research Center-u, islamska populacija 2050. može činiti tek 11,2% populacije EU+Norveška+Švajcarska. To znači da situacija u kojoj islamska populacija preuzima Evropu nema činjenično utemeljenje. Čak i da se ceo Bliski Istok sutra preseli u Evropu, islamska populacija ni tada ne bi bila većina, a kamoli uz osrednje ili niže trendove imigracije.

Imigracija ka Evropi – izvestan trend

Kada odbacimo desničarsko širenje straha među stanovništvom zarad više glasova na biračkim mestima, imigracija u pravcu Evrope iz njenog bližeg okruženja će se nastaviti. Evropska populacija u poređenju sa njenim najbližim okruženjem stagnira, a naš kontinent je značajno ekonomski razvijeniji.

Na početku 20. veka, Evropa je imala oko 400 miliona stanovnika, dok je za ceo vek broj stanovnika uvećan na tek oko 750 miliona. Na drugoj strani, Afrika je za isti period udesetostručila svoju populaciju sa oko 130 miliona na blizu 1,3 milijarde i nastavlja svoj rast. Bliski Istok je od 1950. povećao svoju populaciju sa 92 miliona na preko 350 miliona stanovnika, uz predviđenu stagnaciju tokom 2020ih.

Evropske stope fertiliteta među najnižima su u svetu, uprkos možda globalno najvećim državnim beneficijama za rađanje. Stopa od 2,1, koja predstavlja minimum za zamenu sadašnjih stanovnika novim, nema nijedna evropska država po podacima Svetske banke iz 2016. U Subsaharskoj Africi fertilitet je na 4,8, a na Bliskom Istoku 2,8. Na drugoj strani, životni vek Evropljana među najvišima je u svetu i ide od 71,5 u Ukrajini do 83 u Švajcarskoj.

Ukoliko uzmemo u obzir da se ekonomsko zaostajanje ovih regiona u odnosu na Evropu neće skorije preduprediti, uz moguće klimatske promene, u budućnosti se mogu očekivati novi migrantski talasi ka Evropi. Ti talasi neće moći da promene demografiju Evrope, ali ne postoji aktuelna sveobuhvatna strategija koja se odnosi na ovaj budući izazov. U trenutnom opticaju postoji bodljikava žica nacionalista i ad hoc ponašanje proevropskog šireg centra.

Važnost imigracije i nepopularnost reformi

Ukoliko uzmemo faktor da će bejbi bum generacija uskoro masovno odlaziti u penziju u Evropi, javlja se veliki broj konkretnih problema o kojima ima malo konstruktivne debate. U državama Evropske unije nastajaće sve veći manjak radne snage, a penzioni fondovi će postati nemogući za stabilno finansiranje. Jedno rešenje je da se godine za odlazak u penziju dodatno pomeraju u skladu za produžetkom životnog veka. Postavlja se pitanje da li bi radnici bili produktivni sa 67 ili 68 godina, a i ove mere su poprilično politički nepopularne.

Na drugoj strani, tek par miliona migranata koji su došli u Evropu i koji mogu popuniti samo deo sadašnje i buduće potražnje, izazvali su pravi potres na evropskoj političkoj sceni. Iako se imigracija pokazala kao višestruko ekonomski korisna već u srednjem roku za države koje su primile nove stanovnike, pokazala se i kao kratkoročno prilično nepopularna.

Prirodnoj skepsi ljudi prema strancima bile su od pomoći i lažne vesti, poput dezinformacija da je kriminal skočio zbog migranata. U državama koje se koriste kao primeri, recimo Italiji i Nemačkoj, stopa kriminala zapravo beleži istorijske minimume po državnim podacima.

Međutim, ovakve okolnosti i realni izazovi stvaraju veliki problem u Evropi, u kojoj sve više vladaju kulturološki desni i ekonomski levi populizam, a manje politika utemeljena na činjenicama i dokazima. Sa jedne strane, Evropljani se zastrašuju da ne prihvate imigraciju koja bi popunila nedostatak, a svako pomeranje godina za odlazak u penziju ili korekcija nivoa državnih beneficija nailazi na populističke plotune.

Evropsko stanovništvo je i tradicionalno naviknuto na visok nivo socijalnih beneficija. Ono što je problem sa datim modelom beneficija je što je uspostavljen u periodu velikog populacionog buma, gde je veliki broj radnika uplaćivao doprinose, a manji broj ljudi koristio beneficije. Savremeni evropski demografski trendovi su obrnuti i ovaj model je već sada neodrživ. Svaka minimalna korekcija dovodi do masovnih pobuna, naročito u državama poput Francuske i Italije. Iz tog razloga, vođenje realne politike biće prilično kompleksno u budućoj Evropi. Stanovnici ovih država neće ni reforme ni imigraciju.

[click_to_tweet tweet=“Čak i da se ceo Bliski Istok sutra preseli u Evropu, islamska populacija ni tada ne bi bila većina, a kamoli uz osrednje ili niže trendove imigracije. | “ quote=“Čak i da se ceo Bliski Istok sutra preseli u Evropu, islamska populacija ni tada ne bi bila većina, a kamoli uz osrednje ili niže trendove imigracije.“]

Imigracione dileme Zugzwang centra

Iako će populiste na vlasti verovatno stići realnost njihove demagoške politike, oni mogu napraviti značajnu štetu po budžete i javno mnjenje u međuvremenu. Na drugoj strani, proevropski centar ima srednjoročno sužen manevarski prostor. Pustiti imigraciju i rizikovati dolazak populista (Merkel i Leven) ili vršiti reforme koje bi apsorbovale efekte negativnih populacionih trendova i takođe rizikovati dolazak populista zbog socijalnog nezadovoljstva (Renci, Makron, Rute).

Evropski širi centar (levi centar, desni centar i centar) se nalazi u situaciji koja se u šahu zove „Zugzwang“. Ova situacija podrazumeva nepovoljan položaj igrača koji je na potezu, jer će bilo kojim sledećim potezom pogoršati svoj položaj i više bi mu odgovaralo da potez propusti, što nije moguće. Iako ova imigraciona dilema nije alarmantna, zbog privremenog zatvaranja migrantskih ruta, ona stoji kao pitanje na koje će političari centra morati da nađu odgovor i dugoročnu strategiju.

Glavni zadatak proevropskih snaga nakon izbora za Evropski parlament je da se pronađe manevarski prostor za rešenje i stvori sveobuhvatna strategija za buduće migrantske talase. Sa jedne strane mora postojati i taktika kako se boriti protiv desničarskih lažnih vesti, teoretičara zavera i dezinformacija u sferi imigracije. Dok god neometano koriste ovo oružje, populisti će lako uspeti da generišu podršku u kriznim situacijama širenjem straha.

Paralelno sa tim, Evropska unija mora efikasnije kontrolisati svoje spoljne granice, a da države na nacionalnom nivou reformišu svoju imigracionu politiku i politike integracije. Kanadski model poena i jasnih kriterijuma može biti dobar primer.

Ukoliko partije članice EPP, PES i ALDE u budućnosti budu ignorisale ovaj problem ili se budu tek reaktivno ponašale u odnosu na krize, populisti će dobiti novu šansu. Iako na ovogodišnjim izborima za Evropski parlament evroskeptični desničari neće osvojiti većinu, već tek oko četvrtine mandata, to ne znači da tokom hipotetičkog sledećeg haosa ne mogu bolje da iskoriste priliku. Jedan od glavnih izazova za države članice Evropske unije biće upravo balansiranje između spoljnog faktora novih migrantskih talasa, unutrašnjih reformi za 21. vek i populističke opozicije koja će čekati sledeću šansu.

Tekst je objavljen na portalu „Talas“ 08.05.2019.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Evropa neće postati islamski kalifat – ali migracije jesu izazov za budućnost se prvo pojavila na Novi treći put.

Evroskeptična desnica u ostalim evropskim državama je dobila svoj podsticaj kroz pokazano nezadovoljstvo dela građana jednom proevropskom i liberalnom vlašću. Zadovoljan je i Tramp. Takođe, italijanski vladajući populisti su dobili olakšanje. Vest da će možda i Francuska imati problema sa deficitom pred Evropskom komisijom, zbog budžetskih ustupaka demonstrantima, jeste dobar alibi.

U Francuskoj, izrazita levica oličena u Melenšonu i izrazita desnica oličena u Marin le Pen, trenutno su jedina ozbiljna parlamentarna opozicija predsedniku. Kao takvi, pokušali su da dobiju političke poene na ime protesta ili da proteste prisvoje. S obzirom na odbijanje saradnje demonstranata sa partijama, to nije uspelo. Na protestima su bili vidljivi transparenti od petokraki i levih anarhističkih simbola do simbola belih supremacionista, antivakcinaških slogana, antimigrantskih transparenta i zastave takozvane „Republike Donjeck“. Po istraživanju agencije Elabe o strukturi „žutih prsluka“, 40 odsto njih je glasalo za Marin le Pen na predsedničkim izborima 2017, 20 odsto za Melenšona, a tek pet odsto njih su birači Makrona. Iz tog razloga i ne čude poruke sa samih ideoloških oboda. Uspešan pritisak demonstranata ovog političkog opredeljenja na predsednika predstavlja kratkoročni dobitak za le Pen i Melenšona i gubitak za Makrona, ali kontraintuitivno može imati suprotan srednjoročni efekat.

Po poslednjem istraživanju preciznog Ipsosa, ako „žuti prsluci“ izađu na izbore za Evropski parlament 2019, za njih bi glasalo čak 12 odsto ljudi. Istraživanje pokazuje da bi le Pen i Melenšon pretrpeli ozbiljno odlivanje glasača ka ovom novom pokretu, dok bi Makron ostao gotovo neoštećen. U navedenom ispitivanju, Marin le Pen bi osvojila samo 14 odsto, Žan Lik Melenšon devet odsto, dok bi Socijalisti ili desničar Dipon pali ispod pet odsto. Republika u pokretu (REM) Emanuela Makrona bila bi ubedljivo prva sa 21 odsto, dok bi se u okolnostima bez Pokreta žutih prsluka na biračkom listiću ozbiljno pomučila da zadrži prvo mesto. Iako su žuti prsluci oštetili rejting predsednika, omeli njegove reforme i umanjili spoljnopolitičku snagu, u slučaju da ovaj pokret uspe da se artikuliše kao stranka, može učiniti Makrona srednjoročnim dobitnikom. Makronov REM ima vrlo visoku podršku u urbanoj višoj srednjoj klasi koja redovno izlazi na izbore. Kao takva stranka, može računati na 17 odsto do 22 odsto glasova izašlih birača. Izlazak žutih prsluka na izbore značajno bi oslabio sadašnje dve najjače opozicione stranke daljom podelom glasova na atomizovanoj opozicionoj sceni i pomogao da Makron sa 20-ak procenata ostane prvi po snazi. Koliko su „žuti prsluci“ dok su demonstrirali bili korisni za opoziciju i opasni za predsednika, toliko oni mogu na izborima i u parlamentima biti razorni za opoziciju, a poklon za predsednika. S druge strane, hladno vreme, praznici i deo ispunjenih zahteva može oterati ovaj pokret u zaborav, dok bi ulazak u razne skupštinske klupe stabilizovao nov, autentičan i relativno jak opozicioni glas na sceni naspram kompromitovanih opozicionara. Politička organizacija ovih šarolikih demonstranata za izbore jeste ozbiljan poduhvat, ali postoji očigledna zainteresovanost opoziciono opredeljenih građana da tako nešto podrže, te može doneti velike dobitke za ovu potencijalnu novu opciju.

Tekst je objavljen u dnevnom listu „Danas“ 13.12.2018.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Šta čeka Makrona? se prvo pojavila na Novi treći put.