Pretnje Salvinija da će Evropa postati „islamski kalifat“ ako desnica ne pobedi. Lažne vesti koje šire paniku o migrantima među stanovništvom. Teorije zavere o velikom zamenjivanju hrišćana Evropljana ljudima drugih rasa i religija. Napadi na islam. Bodljikave žice i pragmatični dogovori sa autoritarcima o zaustavljanju izbegličkih talasa. Ovako je značajnim delom izgledalo javno mnjenje u Evropi u poslednjih pet godina.
Kada se u stranu sklone politički oportunistički i populistički plotuni desničara u pravcu migranata, ova tema će ostati kao jedno od glavnih pitanja i nakon ovogodišnjih izbora za Evropski parlament. Pitanje imigracije nije samo pitanje broja ljudi koji će doći na tlo Evrope, već i tema koja se prelama na ekonomsku, kulturološku i demografsku sferu.
U ovom momentu, na evropskoj političkoj sceni postoji mali broj konstruktivnih glasova o ovom fenomenu. Iako migranti više nisu goreće pitanje kao 2014. i 2015, imigracija neće ispariti kao tema u Evropi, čak će biti jedno od ključnih u budućnosti, a drastično će uticati na budući izgled političke scene.
Dosadašnji brojevi i teorije zavere
Dok u proevropskom mejnstrimu trenutno ne postoji predlog o sveobuhvatnom i dugoročnom rešavanju pitanja imigracije, na desnici divlja antimigrantski sentiment i teorije zavere. Njih karakterišu različite varijacije desničarske identitetske politike o pretnji zamenjivanja belih hrišćana ljudima sa drugih kontinenata, pre svega Bliskog Istoka i Afrike. Sa jedne strane političkog spektra inertnost i ignorisanje problema, a sa druge strane ultra populizam.
U Evropu je od rasplamsavanja migrantske krize 2014. do danas, po podacima UNHCR-a, došlo nešto više od 2 miliona ljudi. Od toga, čak milion 2015, a samo oko 100 000 u 2018. Za kontinent to predstavlja negde oko 0,3% populacije, koji teško demografski može promeniti bilo šta. Teorije o „Velikoj zameni“ i slični diskursi padaju pred konkretnim brojevima. Međutim, teoretičari zavere i dezinformacije su se u online borbi pokazali kao značajno efikasniji od UNHCR-a ili Evropske komisije.
Evropa neće postati „islamski kalifat“
Islamska populacija, koja se konstantno targetira od strane desnice, daleko je od uspostavljanja „kalifata“ u Evropi kako to tvrdi Mateo Salvini. Po procenama Pew Research Center-a za 2016. na prostoru EU+Norveška+Švajcarska muslimani čine 4,9% stanovništva. Najviše u Bugarskoj sa 11,1%, Francuskoj 8,8%, Švedskoj 8,1% i Austriji sa 6,9%. Domaći teoretičari zavera, poput Dejana Lučića, često će spomenuti formulacije poput „Islamska Republika Nemačka“, iako u Nemačkoj muslimani čine tek 6,1% populacije ili samo 4,8% u Italiji. Takođe, retko će spomenuti Rusiju, gde populacija ove religije ima daleko veći udeo, od oko 10% u ukupnoj populaciji.
Uz optimistične procene srednjeg nivoa imigracije po Pew Research Center-u, islamska populacija 2050. može činiti tek 11,2% populacije EU+Norveška+Švajcarska. To znači da situacija u kojoj islamska populacija preuzima Evropu nema činjenično utemeljenje. Čak i da se ceo Bliski Istok sutra preseli u Evropu, islamska populacija ni tada ne bi bila većina, a kamoli uz osrednje ili niže trendove imigracije.
Imigracija ka Evropi – izvestan trend
Kada odbacimo desničarsko širenje straha među stanovništvom zarad više glasova na biračkim mestima, imigracija u pravcu Evrope iz njenog bližeg okruženja će se nastaviti. Evropska populacija u poređenju sa njenim najbližim okruženjem stagnira, a naš kontinent je značajno ekonomski razvijeniji.
Na početku 20. veka, Evropa je imala oko 400 miliona stanovnika, dok je za ceo vek broj stanovnika uvećan na tek oko 750 miliona. Na drugoj strani, Afrika je za isti period udesetostručila svoju populaciju sa oko 130 miliona na blizu 1,3 milijarde i nastavlja svoj rast. Bliski Istok je od 1950. povećao svoju populaciju sa 92 miliona na preko 350 miliona stanovnika, uz predviđenu stagnaciju tokom 2020ih.
Evropske stope fertiliteta među najnižima su u svetu, uprkos možda globalno najvećim državnim beneficijama za rađanje. Stopa od 2,1, koja predstavlja minimum za zamenu sadašnjih stanovnika novim, nema nijedna evropska država po podacima Svetske banke iz 2016. U Subsaharskoj Africi fertilitet je na 4,8, a na Bliskom Istoku 2,8. Na drugoj strani, životni vek Evropljana među najvišima je u svetu i ide od 71,5 u Ukrajini do 83 u Švajcarskoj.
Ukoliko uzmemo u obzir da se ekonomsko zaostajanje ovih regiona u odnosu na Evropu neće skorije preduprediti, uz moguće klimatske promene, u budućnosti se mogu očekivati novi migrantski talasi ka Evropi. Ti talasi neće moći da promene demografiju Evrope, ali ne postoji aktuelna sveobuhvatna strategija koja se odnosi na ovaj budući izazov. U trenutnom opticaju postoji bodljikava žica nacionalista i ad hoc ponašanje proevropskog šireg centra.
Važnost imigracije i nepopularnost reformi
Ukoliko uzmemo faktor da će bejbi bum generacija uskoro masovno odlaziti u penziju u Evropi, javlja se veliki broj konkretnih problema o kojima ima malo konstruktivne debate. U državama Evropske unije nastajaće sve veći manjak radne snage, a penzioni fondovi će postati nemogući za stabilno finansiranje. Jedno rešenje je da se godine za odlazak u penziju dodatno pomeraju u skladu za produžetkom životnog veka. Postavlja se pitanje da li bi radnici bili produktivni sa 67 ili 68 godina, a i ove mere su poprilično politički nepopularne.
Na drugoj strani, tek par miliona migranata koji su došli u Evropu i koji mogu popuniti samo deo sadašnje i buduće potražnje, izazvali su pravi potres na evropskoj političkoj sceni. Iako se imigracija pokazala kao višestruko ekonomski korisna već u srednjem roku za države koje su primile nove stanovnike, pokazala se i kao kratkoročno prilično nepopularna.
Prirodnoj skepsi ljudi prema strancima bile su od pomoći i lažne vesti, poput dezinformacija da je kriminal skočio zbog migranata. U državama koje se koriste kao primeri, recimo Italiji i Nemačkoj, stopa kriminala zapravo beleži istorijske minimume po državnim podacima.
Međutim, ovakve okolnosti i realni izazovi stvaraju veliki problem u Evropi, u kojoj sve više vladaju kulturološki desni i ekonomski levi populizam, a manje politika utemeljena na činjenicama i dokazima. Sa jedne strane, Evropljani se zastrašuju da ne prihvate imigraciju koja bi popunila nedostatak, a svako pomeranje godina za odlazak u penziju ili korekcija nivoa državnih beneficija nailazi na populističke plotune.
Evropsko stanovništvo je i tradicionalno naviknuto na visok nivo socijalnih beneficija. Ono što je problem sa datim modelom beneficija je što je uspostavljen u periodu velikog populacionog buma, gde je veliki broj radnika uplaćivao doprinose, a manji broj ljudi koristio beneficije. Savremeni evropski demografski trendovi su obrnuti i ovaj model je već sada neodrživ. Svaka minimalna korekcija dovodi do masovnih pobuna, naročito u državama poput Francuske i Italije. Iz tog razloga, vođenje realne politike biće prilično kompleksno u budućoj Evropi. Stanovnici ovih država neće ni reforme ni imigraciju.
[click_to_tweet tweet=“Čak i da se ceo Bliski Istok sutra preseli u Evropu, islamska populacija ni tada ne bi bila većina, a kamoli uz osrednje ili niže trendove imigracije. | “ quote=“Čak i da se ceo Bliski Istok sutra preseli u Evropu, islamska populacija ni tada ne bi bila većina, a kamoli uz osrednje ili niže trendove imigracije.“]
Imigracione dileme Zugzwang centra
Iako će populiste na vlasti verovatno stići realnost njihove demagoške politike, oni mogu napraviti značajnu štetu po budžete i javno mnjenje u međuvremenu. Na drugoj strani, proevropski centar ima srednjoročno sužen manevarski prostor. Pustiti imigraciju i rizikovati dolazak populista (Merkel i Leven) ili vršiti reforme koje bi apsorbovale efekte negativnih populacionih trendova i takođe rizikovati dolazak populista zbog socijalnog nezadovoljstva (Renci, Makron, Rute).
Evropski širi centar (levi centar, desni centar i centar) se nalazi u situaciji koja se u šahu zove „Zugzwang“. Ova situacija podrazumeva nepovoljan položaj igrača koji je na potezu, jer će bilo kojim sledećim potezom pogoršati svoj položaj i više bi mu odgovaralo da potez propusti, što nije moguće. Iako ova imigraciona dilema nije alarmantna, zbog privremenog zatvaranja migrantskih ruta, ona stoji kao pitanje na koje će političari centra morati da nađu odgovor i dugoročnu strategiju.
Glavni zadatak proevropskih snaga nakon izbora za Evropski parlament je da se pronađe manevarski prostor za rešenje i stvori sveobuhvatna strategija za buduće migrantske talase. Sa jedne strane mora postojati i taktika kako se boriti protiv desničarskih lažnih vesti, teoretičara zavera i dezinformacija u sferi imigracije. Dok god neometano koriste ovo oružje, populisti će lako uspeti da generišu podršku u kriznim situacijama širenjem straha.
Paralelno sa tim, Evropska unija mora efikasnije kontrolisati svoje spoljne granice, a da države na nacionalnom nivou reformišu svoju imigracionu politiku i politike integracije. Kanadski model poena i jasnih kriterijuma može biti dobar primer.
Ukoliko partije članice EPP, PES i ALDE u budućnosti budu ignorisale ovaj problem ili se budu tek reaktivno ponašale u odnosu na krize, populisti će dobiti novu šansu. Iako na ovogodišnjim izborima za Evropski parlament evroskeptični desničari neće osvojiti većinu, već tek oko četvrtine mandata, to ne znači da tokom hipotetičkog sledećeg haosa ne mogu bolje da iskoriste priliku. Jedan od glavnih izazova za države članice Evropske unije biće upravo balansiranje između spoljnog faktora novih migrantskih talasa, unutrašnjih reformi za 21. vek i populističke opozicije koja će čekati sledeću šansu.
Tekst je objavljen na portalu „Talas“ 08.05.2019.
[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]
