Švedski izbori – evropski trendovi

Švedski izbori – evropski trendovi

U Švedskoj su se 9. septembra održali parlamentarni izbori na kojima su švedski birači imali priliku da izaberu 349 poslanika Riksdaga (nacionalni parlament). Za ovu političku scenu, karatkeristična je jaka socijaldemokratska partija „Sveriges socialdemokratiska arbetareparti” koja je od 1945, sa izuzetkom tek ukupno 17 godina, konstantno na vlasti. Ova partija je jedna od zaslužnih za definisanje savremene Švedske, onako kako ona danas izgleda. Švedska je država sa visokim stepenom socijalnih transfera, fleksibilnom tržišnom i otvorenom privredom, visokim stepenom ekološke svesti, rodne ravnopravnosti i niskim stepenom korupcije. Međutim, na ovogodišnjim izborima, ova stranka je predvođena aktuelnim premijerom Stefanom Levenom dobila najmanji rezultat od 1908. godine od samo 28,4%. Iako to može delovati kao solidan rezultat ukoliko ga uporedimo sa rezultatima ostalih socijaldemokratskih stranaka, za partiju koja je u proseku imala 40%, ovo može delovati alarmantno. Saveznici socijaldemokrata iz levice i zelenih su prešli cenzus od 4%, ali ne sa značajnim rezultatom.

Leven, Kristerson i Okeson (Socialdemokraterna/Andres Lowdin, Anders Wiklund-T, AFP/GettyImages)
Leven, Kristerson i Okeson (Socialdemokraterna/Andres Lowdin, Anders Wiklund-T, AFP/GettyImages)

Na drugoj strani, konkurenti dominantnih socijaldemokrata, oličeni u alijansi desnog centra, nisu zabeležili dobitak od pada vladajućih socijaldemokrata. Najveća stranka ove alijanse, Stranka umerenih, dolazila je na vlast u momentima kada je nivo socijalne intervencije značajno negativno uticao na privredne performanse. Stranka umerenih zabeležila je pad u odnosu na prethodne izbore sa 23,2% na 19,8%. Njeni saveznici oličeni u Liberalima, Demohrišćanima i Partiji centra takođe su prešli cenzus sa manjim promenama podrške.

Ono što ove izbore izdvaja od svih prethodnih je nagli rast desnih populista oličenih u Švedskim demokratama, koji su poboljšali rezultat sa 12,9% na 17,6%. Ova stranka je do pre 12 godina u Riksdagu imala 0 manadata, dok danas ona kvari prirodnim blokovima matematičku mogućnost da naprave vlast. Iako za švedske birače ovi izbori mogu delovati neobično, jer se gotovo ceo politički diskurs pomerio udesno i prirodni blokovi desnog i levog centra više nemaju monopol, oni su samo još jedan od udžbeničkih primera izbora u državama Evropske unije tokom 2017. i 2018. Postoji čak četiri kategorije po kojima su ovi izbori slični ostalim izborima u državama Evropske unije i po čemu postoji značajan nivo konvergencije u glasanju kontinentalnih Evropljana, bez obzira na države u kojima žive.

Sekuritizacija imigracije

Desni populisti su širom Evrope iskoristili pitanje masovnog priliva migrantskog stanovništva, da bi kroz napade na nepopularnu društvenu grupu, generisali podršku. Koristili su se povezivanjem imigracije sa kriminalom i terorizomom, Evropska unija i vladajuće partije su povezivane sa nesposobnošću i nepotrebnim uvozom ozbiljne nestabilosti kroz prijem naročito islamske imigracije. Iako je pitanje dolaska novih migranata sklonjeno sa dnevnog reda i procene UNHCR-a predviđaju da će u 2018. ukupno u Evropu doći tek 80 000 ljudi, ostaje pitanje integracije koju takođe napadaju desničarske stranke. Ovo pitanje svakako nije zaobišlo ni Švedsku, koja je bila jedno od društava sa tradicionalno najpozitivnijim stavom prema imigraciji. Po istraživanjima Ipsos Mori, procenat građana koji smatra da novih doseljenika ima previše je samo u roku od 2013. do 2016. skočio za jednu trećinu.
Napadi populista i vesti sa incidentima koje su izazvali azilanti relativno brzo su promenili stavove građana. U svakoj od evropskih država je postojala bar jedna partija ili lider koji su ovaj diskurs eksploatisali. U Italiji je to radio Salvini, u Francuskoj Marin Le Pen, u Nemačkoj Alternativa za Nemačku, u Holandiji Gert Vilders, u Austriji Hans Kristijan Štrahe, dok u Švedskoj to radi Džimi Okeson iz partije Švedskih demokrata. Na vrhuncu migrantske krize tokom 2015, ova partija je uspevala da dolazi do rejtinga od preko 20%. Na izborima je dobila 17,6%, ali centralno pitanje nije pitanje rezultata, nego uticaja na apsolutnu promenu diskursa svih ostalih partija.

Desni populisti diktiraju teme, ostali se prilagođavaju

Kao i u svim ostalim evropskim državama, pitanja koja nameću populisti, poput bezbednosti ili imigracije postaju centralna pitanja u javnosti. Uspešno se i povezuju sa identitetskim pitanjima ili pitanjem pritiska novih stanovnika na socijalne funkcije države. S obzirom da glavne partije desnog i levog centra ne mogu ignorisati ove teme zbog aktuelnosti i podrške, širom Evrope glavne partije su pokušale da se na neki način adaptiraju novom trendu i tako spreče desničarske pobede. Blagi ili oštriji antimigrantski diskurs i dodatno pomeranje udesno realizovala je velika većina lidera umerenih partija. Marka Rutea u Holandiji, Fransoa Fijona u Francuskoj, Sebastijana Kurca u Austriji ili Silvija Berluskonija u Italiji spaja manje ili veće adaptiranje diskursa desnih populista. U Švedskoj su tome pribegle obe glavne partije. Stranka umerenih, partija desnog centra, odlučila se da izborom Ulfa Kristersona pomeri svoj diskurs više ka anti-migrantskom. Sa druge strane, vladajuće socijaldemokrate Stefana Levena su takođe u programu naznačili pitanje kontrole granica i borbe protiv kriminala, iako ova stranka nije istorijski bila sklona takvim diskursima. U određenim momentima kampanje, stranke su se takmičile ko će primiti manje migranata kada dođe na vlast. Socijaldemokratski lider Stefan Leven obećao je reformu sistema azila i smanjenje broja izbeglica za polovinu, dok ga je kao neiskrenog napadao član Stranke umerenih zadužen za pitanja imigracije, Johan Forsel, kao licemernog, jer su socijaldemokrate najzaslužnije za taj problem. Pre samo nekoliko godina, ovaj vid debate između glavnih stranaka suštinski nije bio moguć.

Populistička triangulacija i remećenje tradicionalnog poretka

Desni populisti u Evropi posebni su po uspešnoj triangulaciji, odnosno sintetisanju delova dve tradiconalne političke pozicije u treću superiornu. Ovu tehniku primenjivale su socijaldemokratske partije širom sveta tokom 90ih i početkom 2000ih imitirajući odlike skandinavskog modela i tako se spasle političke propasti. Danas triangulaciju kontra prethodne rade populisti u Švedskoj. Demokrate Džimija Okesona sintetišu diskurs o jakoj socijalnoj intervenciji, karakterističan za socijaldemokrate, sa društvenim konzervativizmom Partije umerenih u vulgarizovanoj formi. U praksi to izgleda kao zahtevanje više socijalnih davanja i održavanje progresivnog oporezivanja u kombinaciji sa društvenim konzervativizmom i antimigrantskim diskursom. Da ovo nije politički naivan diskurs, govori i želja da se od njega načini izvesna koherentna celina kriveći imigraciju za preveliki pritisak na socijalnu državu, zbog čega domaći građani imaju lošiji pristup javnim uslugama, a domaća sindikalno organizovana radna snaga ima sindikalno neorganizovanu i nezahtevnu imigrantsku radnu snagu. Istraživanja govore i da se ovo pokazalo kao uspešno. Švedske demokrate su triangulacijom preuzele birače iz oba izborna bloka. Po istraživanju SVT-a najuspešniji su bili među muškarcima (26%), članovima sindikata (26%) i nezaposlenima (25%), što je značajno, kada se uzme u obzir da je nacionalni rezultat ove stranke 17,6%. Diskurs o visokom pritisku imigracije na javne usluge je takođe u istraživanjima utemeljen. Po istraživanju Ipsosa, broj ljudi koji se slaže sa ovom tvrdnjom se sa 40% u 2011. popeo na 55% 2016, a da je Švedska ostala na dnu lestvice u Evropi sa ovako visokim procentima. Ovaj vid triangulacije je na prethodnim izborima zamalo napravio problem sa padom vlade, na ovim izborima je napravio problem sa formiranjem vlade, a na sledećim izborima može onemogućiti da se bez populista sastavi vlada. Oba bloka ne žele saradnju sa Švedskim demokratama, međutim, alternativa je nepopularna velika koalicija, koja se pokazala kao kobna za podršku partija mejnstrima širom Evrope. Sa druge strane, u susednim skandinavskim državama, politički desničarski istomišlljenici Švedskih demokrata su se uveliko legitimisali kao delovi vladajućih većina u Danskoj, Finskoj ili Norveškoj.

Fragmentacija političke scene

Političke scene kontinetalnih evropskih država karakteriše veći broj stranaka od anglosaksonskih sistema, međutim i taj veliki broj se naglo povećava. U Austriji se do pre 30 godina politička scena svodila na dve velike partije desnog i levog centra, dok danas postoji šest relevatnih partija. U Holandiji postoji 13 parlamentarnih partija, u Francuskoj je svaka velika partija iznedrila bar po nekoliko manjih, a često nastaju i sasvim nove stranke sa relevantnom podrškom. Evropski trend koji nije zaobišao ni Švedsku ove godine je i pad velikih stranka u smislu podrške i disperzivno raspoređivanje glasova širom političkog spektra. Iako sem Švedskih demokrata, nije bilo nastajanja nekih novih parlamentarnih stranaka kao što je slučaj sa centrifugalnom evropskom partijskom scenom, podrška jeste odlazila od većih ka manjim partijama. Najviše mandata izgubile su najveće partije sa najrazvodnjenijim, odnosno najsveobuhvatnijim platformama kao što su vladajuće Socijaldemokrate (-12) ili najveća opoziciona partija Stranka umerenih (-14). Najveće dobitke u mandatima su dobile manje i uže opredeljene stranke poput Švedskih demokrata (+14), Partije centra (+8), Levice (+7) ili Demohrišćana (+7). Ovaj proces otežava formiranje budućih većina, ne samo zbog pojave triangulacije Švedskih demokrata, nego i zbog većeg ucenjivačkog kapaciteta manjih stranaka članica saveza. Levica, koja je davala manjinsku podršku vlasti Stefana Levena i ucenjivala vezano za podršku budžetima, te i jednim uskraćivanjem podrške zamalo srušila vlast, nagrađena je poboljšanjem rezultata. Sa druge strane, konstruktivni partner socijaldemokrata iz vlade, Zelena stranka, jedva je prešla cenzus od 4% i izgubila čak 10 mandata. Evropski trend sve užeg orjentisanja birača i sve manje nepreispitujuće tradicionalne podrške velikim strankama nije zaobišao ni ovu državu.

Zaključak

Iako su izbori u Švedskoj doneli promenu odnosa snaga na političkoj sceni ove države, oni ne predstavljaju novinu u smislu evropskih trendova. Možemo reći i da ovi izbori zapravo predstavljaju lokalnu manifestaciju trenda sa blagim zakašnjenjem. Slične situacije sa nezgodnom kompozicijom parlamenta, jakim desnim populistima, sekuritizacijom pitanja imigracije i pomeranje celokupnog diskursa udesno desile su se u svakoj državi. Ono što je glavno pitanje za “mainstream” partije u Švedskoj je kako će se na osnovu lekcija iz prethodnih država adaptirati ovom trendu. Velika koalicija predstavlja rizik jer može dovesti do pada podrške obe članice te koalicije, kao što je bio slučaj u Nemačkoj ili Holandiji. Na drugoj strani, saradnja sa desnim populistima i preuzimanje njihovog diskursa radi suzbijanja njihove pojave pravi sve tanju granicu između „vas i njih“. Kada se posmatra vlast Sebastijana Kurca u Austriji, postavlja se pitanje da li je on neko ko imitira populistički diskurs da bi suzbio populiste i to radi zbog birača ili je pokušavajući to u praksi postao desni populista. Slična dilema očekuje i Socijaldemokrate i Stranku umerenih, a njihov odgovor na novi izazov ćemo videti u narednim nedeljama predviđenim za formiranje vlade.

Piše: Dimitrije Milić

Komentar