Makron i zamka glasača više srednje klase

Makron i zamka glasača više srednje klase

Rejting francuskih predsednika tokom mandata tradicionalno se nalazi na prilično niskom nivou. Od Širaka, preko Sarkozija i Olanda, do Makrona, već u prvoj godini mandata rejting nosioca ove najviše državne funkcije padao je ispod 50% podrške birača. Razlozi ovako niskih rejtinga variraju od slučaja do slučaja, od neslaganja sa konkretnim politikama do skandala iz privatnog života. Sadašnji centristički predsednik, Emanuel Makron, nalazi se na podršci od 1/3 birača koji podržavaju njegov rad i 2/3 koji ga ne podržavaju (Elabe, Kantar, Ifop, BVA, YouGov i drugi). Ukoliko se analiziraju istraživanja koja su se bavila ovom temom, može se doći do jedinstvenih podataka za ovaj slučaj. Za relativno loš rejting sadašnjeg predsednika najviše možemo okriviti zamku fokusiranja diskursa i politika na glasače više srednje klase, a koja se održava na više nivoa.

Emanuel Makron (Reuters)
Emanuel Makron (Reuters)

Glasači više srednje klase i Makron

Viša srednja klasa u većini savremenih zapadnih društava obuhvata od 15% do 20% stanovnika, bilo da se posmatra iz ugla samoidentifikacije ili iz ugla broja ljudi koji imaju određeni viši srednji prihod. Ljudi koji spadaju u ovu kategoriju, naješće imaju visoko obrazovanje, stabilan posao, visoke prihode i najčešća zanimanja su viši profesionalci, menadžeri i vlasnici uspešnih srednjih preduzeća. U vrednosnom smislu, skloniji su društveno progresivnijim stavovima i tržišnom uglu gledanja na ekonomska pitanja. Nisu ljubitelji gigantske javne potrošnje, visokih poreza, sindikata, hrišćanskog konzervativizma, antimigrantske histerije ili ograničavanja biznisa. Najčešće žive u velikim urbanim centrima i univerzitetskim gradovima.

Ukoliko pogledamo rezultate francuskih predsedničkih izbora i strukturu sadašnje podrške Emanuela Makrona, možemo identifikovati konstantno visok nivo podrške u ovom delu stanovništva, naspram averzije značajnog procenta ostalih glasača. Makronovi potezi koje je realizovao u poslednjih godinu dana išli su u pravcu liberalizacije sklerotične francuske privrede i nisu skretali dublje u društveni konzervativizam. Obećao je izbalansiran budžet, smanjenje broja državnih službenika, liberalizovao je radno zakonodavstvo, smanjio poreze za biznis i domaćinstva, umanjio državnu kontrolu nad železnicama uz intenzivan sukob sa sindikatima, ali i postavio se kao protivnik desnim populistima i van Francuske. Ukoliko pogledamo istraživanje Ifop-a sa kraja septembra, možemo videti da među višim profesionalcima i menadžerima ima drastično višu podršku nego kod ostalih slojeva.

Dosadašnje poteze predsednika Makrona najviše odobrava kor više srednje klase koji je prirodno sklon ekonomski liberalnim politikama (55%), kao i penzioneri, koje ekonomski liberalne reforme neće naročito obuhvatiti (35%). Na drugoj strani, predsednik je izrazito nepopularan među radnicima (25%) ili zanatlijama i trgovcima (23%). Ovaj podatak ne čudi, s obzirom da u dosadašnjoj praksi nije bilo poteza koji bi bili naročito popularni navedenim kategorijama stanovništva. Od poteza koji bi se mogli svideti recimo radnicima, bilo ih je tek nekoliko. Uspeo je da izbori strože regulisanje na nivou EU po pitanju nelojalne konkurencije domaćim radnicima koja dolazi iz siromašnijih država EU, a ispunio je i obećanje iz kampanje da fabrika veš mašina Whirpool neće napustiti Amjen i otići za Poljsku. Međutim, pored nepopularnih politika, javlja se i problem kako se one komuniciraju i problem sa imidžom predsednika.

Imidž „predsednik bogatih“ i preferencije radnika

Osim politika, izjave Makrona i celokupan imidž deluju kao nešto što nije blisko po primanjima nižim slojevima stanovništva. Komuniciranje ekonomski liberalnih reformi često je loše i deluje odurno ljudima na koje se one najčešće mogu kratkoročno negativno odnositi. Sindikalce koji su se protivili reformama nazivao je „zabušantima“, cvećaru koji mu se požalio da ne može naći posao u svojoj struci, rekao je da „mu on može naći posao preko ulice“ i da „hoteli i kafei traže zaposlene“. Startap kultura i podsticanje tehnoloških inovacija je nešto što je privlačno višim profesionalcima ili vlasnicima preduzeća, ali i nešto čega se plaše radnici, jer se negativno odražava na izvesnost njihovih radnih mesta. Bankarska prošlost takođe nije nešto što može biti popularno ovim slojevima. Skorašnji incident sa glavnim telohraniteljem predsednika, Aleksandrom Benalom, koji je maskiran u policajca tukao levičarske demonstrante i kog je Makron pokušao da zaštiti, deluje kao izrazito arogatan pristup.

Sa druge strane, čitava „bobo kultura“ (bourgeois bohemian) mlađih francuskih elita, sa kojom identifikuju Makrona, nije popularna među siromašnijim slojevima. Ovaj sleng naziv predstavlja čudnu kulturnu kombinaciju liberalnih vrednosti kontrakulture 60ih u društvenoj sferi, ali i izražen materijalizam i želju za sticanjem bogatstva karakteristične za 80e, u jednoj osobi. Ukoliko pogledamo istraživanja koja su za poslednje predsedničke izbore radili BVA, Ipsos ili Ifop, možemo videti da se sa radničkim biračkim telom ove vrednosti u potpunosti ne poklapaju. Radnici u proizvodnji danas su skloniji društvenom konzervativizmu, porodičnim hrišćanskim vrednostima, nisu ljubitelji kospomolitizma i više cene ekonomsku sigurnost. U ovom biračkom telu, po istraživanju Ifop-a, čak ni ultralevičar Melanšon koji se ovim biračima primarno obraća ne može da konkuriše desnopopulističkoj Marin Le Pen (24% naspram 37%). Kombinacija imidža i konkretnih politika, kao i lošeg komuniciranja sa ovim biračima, Makrona čini manje privlačnim za radnike u proizvodnji ili nižekvalifikovanim delovima uslužnog sektora. Na drugoj strani, njegov imidž i potezi se održavaju disproporcionalno visokom podrškom među višom srednjom klasom.

Ukoliko Makrona uporedimo sa Donaldom Trampom, možemo videti drastično različit komunikacijski pristup. Iako Tramp u praksi sprovodi politike koje se kose sa kratkoročnim interesom njegovih siromašnijih birača, poput poreske seče za najbogatije i biznis, postoji jasna identifikacija belačke niže i niže srednje klase sa njim. Identitet koji zastupa, brza hrana koju jede, jednostavan i „narodski“ jezik koji koristi, neretko i vulgaran, ne emituje makronovski elitizam. Sa druge strane, Donald Tramp je pripadnik elite čak i više nego Emanuel Makron i daleko je od gubitnika dosadašnjeg sistema. Makron je svojim politikama i njihovim komuniciranjem ostao zarobljen među biračima više srednje klase, dok Tramp uspeva da izađe daleko iza tog okvira.

Emanuel Makron (Reuters)
Emanuel Makron (Reuters)

Merljivi rezultati ili popularne politike

Sa druge strane, najveći broj poteza u ekonomskoj i socijalnoj sferi uprkos nepopularnosti deluju zdravorazumski i realistično. Naročito, ako se pogledaju predizborni programi konkurenata Emanuela Makrona sa levice ili desnice, poput Marin Le Pen ili Žana Lika Melanšona, koji bi po istraživanju Institute Montaigne već lošim francuskim javnim finansijama napravili minus od preko 100 milijardi evra i svakako ne predstavljaju realistične platforme.

Francuska privreda je pod velikim državnim pritiskom, raste niskim stopama, nezaposlenost je visoka, privreda nije naročito inovativna, ima neefikasan gigantski javni sektor, a javni dug prema BDP-u sve je bliži 100%. Ukidanje ograničenog radnog vremena od 35h nedeljno ili pojednostavljivanje zakona o radu od 3300 strana regulacija možda jeste nepopularno, ali za sklerotičnu francusku privredu može biti korisno. Smanjenje broja zaposlenih u javnom sektoru koji broji preko pet miliona ljudi takođe nije popularno, ali se sektor pokazao kao neefikasan, podložan partokratskom i nepotističkom zapošljavanju „funkcionera“, kao i sklon korupciji. Francuska je jedna od država sa najvećim stepenom socijalnih davanja u Evropi, u kojoj je bez obzira na to, procenat ljudi koji žive u siromaštvu bio 14,1% u 2014, dok je iste godine u SAD-u koja značajno manje izdvaja za socijalna davanja, taj procenat skoro isti sa 14,8%.

Ove nepopularne politike već su donele neke merljive rezultate. Deficit je spušten ispod 3% BDP-a, privreda beleži rast, nezaposlenost je pala ispod psihološke granice od 10%, a zahvaljujući novim zakonima, tehnološke kompanije su najavile 4,6 milijardi dolara novih investicija. Međutim, oni se ne održavaju u kratkoročnoj podršci i predsednik ostaje fokusiran na lojalne birače više srednje klase, koji iako glasaju u visokim procentima, ne odlučuju izbore.

Nagoveštaj izlaska iz zamke

U poslednjih par nedelja može se nagovestiti neki vid pronalaženja rešenja za prikovanost za navedeni deo biračkog tela između levih populista poput Melanšona, desnih populista poput Marin Le Pen ili društveno desnih i ekonomski liberalnih Republikanaca Lorana Vokjea. Emanuel Makron najavio je plan za borbu protiv uzroka siromaštva u vrednosti od 8 milijardi evra koji nema za cilj „da siromašne učini manje siromašnim“ već da ih izvuče iz zone siromaštva. Ovaj plan se razlikuje od populističkog povećanja minimalca ili iznosa socijalinih davanja, jer za poslednji cilj ima nalaženje posla ili poboljšanje uslova u najsiromašnijim krajevima Francuske, odnosno rad na poboljšanju „jednakosti šansi i vertikalnoj društvenoj mobilnosti“. Ovaj plan bi trebalo da obuhvati treninge i prekvalifikacije za nezaposlene o državnom trošku, besplatne jaslice za najsiromašnije, investicije u najsiromašnije četvrti i škole u njima, povoljne ručkove za najsiromašniju decu u školama i proširenje obima besplatnog zdravstva. Paralelno je planirano i smanjenje nameta na rad u iznosu od 20 milijardi evra, koje bi trebalo da pospeši zapošljavanje trenutno nezaposlenih (oko 9,1%). Ovaj diskurs može biti koristan za izlaženje iz zamke ograničavanja na glasače više srednje klase, s obzirom da konačno dodaje konkretnu socijalnu notu u diskursu i da je ovo obećano u izbornom manifestu. Takođe, nije radikalna mera koja lojalne birače može rasterati. Iako ovaj program ne može parirati pompeznoj socijalnoj retorici Melanšona, predstavlja realističnu meru i može dati srednjeročnog efekta. Da li će konkretno pogoditi u metu, biće delimično merljivo već u maju 2019. na izborima za Evropski parlament koji mogu predstavljati proveru podrške. Međutim, glavno pitanje je da li će na kraju mandata predsednika i vlade 2022. celokupna klima biti povoljna za dobijanje još jednog mandata građana, što nije uspelo dvojici prethodnika na mestu predsednika.

Piše: Dimitrije Milić

Komentar