„Gospodine Gorbačov, srušite ovaj zid!“
Ova rečenica iz čuvenog govora američkog predsednika Ronalda Regana u Berlinu 1987, bila je pouzdan signal kraja Hladnog rata. Ubrzo je i navedeni zid srušen, a Sovjetski Savez povukao se iz Istočne Evrope i na kraju raspao. Za vreme svog postojanja predstavljao je supersilu koja je sejala strah svojim nuklearnim arsenalom, ogromnom vojnom moći i surovim diktatorskim poretkom.
Ono što je ovu silu činilo slabom je to što njen totalitarni poredak i izolovanost, nikome nisu bili ideal. Obični građani su i živote žrvtvovali da bi iz sovjetskih zona pobegli u neku od demokratija. SSSR jeste bila sila koje su se svi plašili, ali i sila koja je imala gotovo nikakvu meku moć. Amerika je kroz Holivud, rokenrol, popularnu kulturu i demokratsko uređenje svoju moć efikasnije širila i bila poželjniji partner.
Današnja Kina, iako takođe predstavlja surov diktatorski poredak, ima za cilj da ne ponovi grešku Sovjetskog Saveza. Politika kineskih komunista dosta više naglašava usmerenje da se imidž njihove države popravi i da se radi na širenju njene meke moći. U tom poduhvatu, kineski režim dobio je i neočekivane saveznike: bivše zapadne lidere.
Kina i penzionisani zapadni političari
Praksa da autoritarni režimi angažuju bivše državnike iz zapadnih demokratija nije nova. Od režima u Kazakstanu i Turkmenistanu, preko azerbejdžanskog diktatora Alijeva do Putina, svi su kroz svoje delovanje težili da privuku bivše lidere demokratskih sila. Oni su se ovim režimima pokazali kao vredni sa svojim debelim imenicima, uticajem, kao i poznavanjem kako demokratije i njihovi zakoni funkcionišu.
Ovaj metod je u prethodnih par godina krenula da primenjuje i Kina, koja ima mnogo veću kasu od prethodno navedenih diktatura. Skepsa prema namerama ove države, surova jednopartijska diktatura i sistemsko maltretiranje manjina poput Ujugura, stvara veliki problem u imidžu vladajućih komunista. Angažovanje poznatih bivših državnika, Kini predstavlja koristan alat da legitimizuje svoj sistem, nađe uticajne javne branioce u evropskim državama i da uspešnije stekne uticaj u tim društvima.
U najčešćoj primeni se bazira na postavljanju bivših zapadnih političara na čelo kineskih državnih ili paradržavnih projekata za visoke plate. U nešto ređim situacijama angažuju se kao eksterni saradnici kompanije koje neki od penzionisanih političara vode.
Nakon uspešne probe u najbližoj i Evropi najsličinjoj demokratiji, Australiji, kineski režim uspešno se infiltrirao na ovaj način u ključne evropske države.
WPA Pool-Getty Images – Si Điping i bivši britanski premijer Dejvid Kameron
Ko je na kineskom platnom spisku?
Ukoliko se pogledaju ključne evropske države, može se primetiti da u svakoj trenutni kineski režim ima jednog ili nekoliko viđenijih saradnika. U Ujedinjenom Kraljevstvu, Komunistička partija Kine uspela je da pridobije poverenje bivšeg premijera Dejvida Kamerona. On je danas na čelu kinesko-britanskog fonda koji podržava inicijativu „Pojas i put“ sa budžetom od oko milijardu dolara. Društvo mu u ovoj državi pravi i Deni Aleksander, koji je sa visoke funkcije u britanskom ministarstvu finansija prešao na mesto potpredsednika Azijske infrastrukturne inivesticione banke.
"
Postavlja se pitanje da li bi evropske države trebalo da tolerišu kinesko delovanje u svom javnom prostoru, ako Kina ne ispunjava reciprocitet i nema toleranciju prema istim praksama kod sebe.
"
Angažovanje dvojice Britanaca ima za cilj da Kini olakša dalje investiranje i poslovanje u Ujedinjenom Kraljevstvu, koje je započeto još u vreme mandata Dejvida Kamerona. Njima se pridružio i bivši nemački vicekancelar i ministar finansija Filip Resler. Nakon izbornog fijaska 2013. na čelu liberala, ovaj političar je 2017. dobio funkciju direktora na čelu kineske dobrotvorne fondacije HNA u Njujorku.
Slične uloge kao eksterni saradnici obavljaju i bivši francuski premijer Dominik Devilipen i nekadašnji nemački ministar odbrane Rudolf Šarping.
Bivši državnici koji promovišu Kinu
Na drugoj strani, kineski režim angažovao je i neke bivše evropske premijere u propagandne svrhe više nego ekonomske. Bivši francuski premijer Žan Pjer Rafaren nalazi se u upravnom odboru „kineskog Davosa“ pod nazivom Boao Forum i koji se trudi da okupi različite svetske državnike. Ovaj francuski političar takođe je na čelu Fondacije Francuska-Kina koja promoviše saradnju ove dve države i koju finansira i Kineska banka.
U prethodnom periodu, Rafarenove izjave išle su do pozivanja da se Evropska unija, zajedno sa Kinom, sukobi sa Amerikom. Pre nekoliko dana je takođe pozvao i na čvršću saradnju Unije i Kine, naročito u ekonomskoj sferi. Sličnu ulogu u evropskom javnom mnjenju igra i bivši italijanski premijer i predsednik Evropske komisije, Romano Prodi.
Osim što se i ovaj važni bivši političar takođe nalazi u upravnom odboru Boao Foruma, postao je karakterističan po intenzivnom hvaljenju kineskog lidera Si Đipinga i efikasnosti kineskog sistema. U svojim izjavama javno je pohvalio „posvećenost Si Đipinga globalizaciji, slobodnoj trgovini i otvorenoj ekonomiji“.
U ovom vidu delovanja nisu jedini, a ukoliko ne dođe do većih promena u evropskim demokratijama, ne bi trebalo isključiti multiplikovanje ove pojave. Povećavanje broja prokineskih medija, think tank organizacija i YouTube kanala primetan je u zapadnim društvima, te će ovo pitanje zauzeti sve više pažnje.
Paradoks tolerancije
Iz ugla zapadnih demokratija, ovo pitanje predstavlja svojevrsni Poperov „paradoks tolerancije“. S obzirom da su u pitanju otvorena društva i demokratije, postojanje organizacija koje zastupaju saradnju ili pomažu Kini, svakako je u pluranom društvu moguće. Iako može delovati degutantno da bivši političari direktno sa javne funkcije uskaču u kineske kompanije, koje imaju interes u društvima kojima su oni do juče upravljali, ove prakse su legalne.
Sa druge strane, u kineskoj diktaturi i netransparentnom društvu, nije moguće da slične radnje obavljaju evropske organizacije. Si Đipingov režim je hermetički zatvorio društvo i javna sfera je čvrsto kontrolisana. Iz tog razloga se postavlja pitanje da li bi evropske države trebalo da tolerišu kinesko delovanje u svom javnom prostoru, ako Kina ne ispunjava reciprocitet i nema toleranciju prema istim praksama kod sebe.
S obzirom da je kineski uticaj u ovoj sferi trenutno prilično marginalan i Kina sve nepopularnija u anketama među običnim građanima, ova dilema ne predstavlja centralnu temu. Kineskoj strani je u ovom momentu teško da ublaži sliku o svom režimu, a ograničenja u odnosu na kinesko investiranje u Evropskoj uniji već su uvedena.
Međutim, ovo pitanje ostaje kao važno za budućnost. Ne bi trebalo isključiti da će u narednim godinama zapadne demokratije ograničiti mogućnosti svojim političarima da neposredno nakon javne funkcije stupe na radno mesto finansirano od autokratskih režima. Ova praksa je pomogla raznim diktaturama da dobiju na legitimitetu i ojačaju svoj uticaj u evropskim društvima, a takvo dalje probijanje Kine moglo bi da bude kobno po dugoročne interese Evropske unije.
Tekst je originalno objavljen na portalu Nova.rs 14.02.2021.
Budite u toku sa svetskim političkim trendovima!
Prijavite se na našu mejling listu i slaćemo Vam najsvežije analize o spoljnoj politici.
[contact-form-7 id="8945"]
