vojna vežba ukrajinske vojske
vojna vežba ukrajinske vojske

Kako će rat u Ukrajini uticati na energetiku u svetu?

Sasvim iznenada (mnogima), 24. februara ruske vojne snage su stupile na teritoriju Ukrajine sa ciljem da zauzmu najvažnije vojne i strateške ciljeve u ovoj susednoj državi. Sukob na dvocifrenom broju tačaka u Ukrajini traje i dan danas, sa velikim brojem žrtava sa obe strane. Ovaj vid sukoba logično je proizveo i ogromne političke, a i ekonomske posledice u celom svetu, a naročito u Evropi. Prvo razlog za to, sem samog oružanog sukoba, svakako predstavlja politička polarizacija između Zapada i Rusije.

Od prvog dana invazije do danas, EU i druge demokratske države uvele su vrlo heterogeni paket sankcija Moskvi, kao svoj vid protesta protiv oružane intervencije i pokušaja da se Vladimiru Putinu ovaj rat drastično poskupi. Te sankcije obuhvataju bankarski sektor, oligarhe i njihovu imovinu, SWIFT sistem, dostupnost određenih proizvoda na ruskom tržištu, a vrlo su ograničenog efekta u sferi energetike.

Iako su sankcije vrlo ograničene u sferi energetske politike i prometa energenata, prvi efekti ovog rata se u ekonomskoj sferi vide baš na tržištu energenata. Dok je ruska rublja po vrednosti drastično pala, cena barela nafte ili gasa na tržištu primetno raste. U takvim okolnostima, logično, fokus ka ekologiji i ekološkoj tranziciji biva skrenut na načelno prioritetnija pitanja. To naravno ne znači da rat neće imati veliki efekat i na ove procese, već vrlo izvesno baš suprotno.

Rat, Evropska unija i energetika

Poznata je činjenica da brojne evropske države zavise od ruskog prirodnog gasa. On se pokazao kao optimalno rešenje na srednji rok, jer predstavlja pragmatično međurešenje u tranziciji iz upotrebe uglja i drugih fosilnih goriva veoma štetnih po prirodu, do obnovljviih izvora energije poput vetrogeneratora i solarne energije. Visina zavisnosti od ovog ruskog energenta je veoma visoka kod vrlo politički važnih evropskih država. Među one politički najvažnije svakako spadaju Nemačka i Italija, koje su sem svoje političke važnosti i veličine, takođe prva i treća ekonomija zone evra po veličini.

Iz tog razloga, uz sve ostale političke i vrednosne faktore, ove države najmanje su želele bilo kakvu eksalaciju na evropskom kontinetu koja bi Rusiju i Evropsku uniju stavile na različite strane. Da je rat  svakako bio najmanje poželjna opcija, vidljivo je i po inicijalnoj rezervisanosti ovih država (i još nekih država članica EU). Ipak, onog momenta kada je Vladimir Putin „prešao Rubikon“, javio se više nego jasni zaokret u politici ovih država. U slučaju Nemačke, za manje od 10 dana, kancelar Olaf Šolc napravio je promene na koje američki predsednici nisu mogli da nateraju Berlin skoro 30 godina.

Nemačka je suspendovala Severni tok 2, kojim je inicijalno bilo planirano da budu dopremljene nove količine ruskog prirodnog gasa za ovu državu i druge evropske razvijene ekonomije poput Švedske, Finske ili Danske. Nemačka je uvela brojne sankcije Rusiji, najavila povećanje vojne potrošnje na 2% BDP-a, objavila želju za izgradnjom kapaciteta za američki tečni gas, a ponovo kruži ideja o vanrednom vraćanju ugašenih kapaciteta nuklearnih elektrana u funkciju. U evropskom slučaju, zaokret u energetskoj politici biće sa čisto ekonomskih kriterijuma fokusiran na dosta više politički uslovljene kriterijume. Glavni kriterijum te vrste biće što manja zavisnost od Rusije, odnosno korišćenje ruskog prirodnog gasa samo koliko je nužno. Nužno je, na veliku žalost evropskih lidera, dosta.

Određene privatne kompanije su prepoznale ove političke signale evropskih vlada i već su se povukle iz različitih projekata sa Rusijom. Neke od njih su ShellBritish Petroleum i Exxon Mobil koje su to učinile u prethodna četiri dana, gde je britansko napuštanje svog udela vlasništva u ruskom Rosneft-a medijski najvidljivije. Logično, ovakva destabilizacija dovela je do potresa na tržištu energenata i rastu cena svih fosilnih goriva, od barela nafte, preko prirodnog gasa do uglja. To na nesreću ekologa ne znači da će biti manje korišćeni, već vrlo izvesno veću političku moć i uticaj proizvođaća fosilnih goriva u Evropi na neko vreme. To će sve manje biti oni ruski, zbog političkih pritisaka, ali će izvesno biti oni američki i bliskoistočni. Razvoj situacije u ovom smeru će pojačati i njihov uticaj u matičnim državama, a naročito SAD-u.

Energetska kriza i Rusija

Ruska ekonomija i državni budžet i dan danas u ogromnom procentu zavise od cene energenata na svetskom tržištu. Po različitim javno dostupnim procenama ruski gas i nafta su 2019. doneli čak 39% prihoda ruskom budžetu i činili su 3/5 celokupnog izvoza iste godine. Iz tog razloga, promene cene ovih energenata utiču na drastičnu promenu i veličine bruto domaćeg proizvoda ove države. Ukoliko su cene barela nafte ili kubnog metra gasa niske, ruska ekonomija dolazi u probleme i to se brzo vidi u političkoj sferi. Isto važi i suprotnim situacijama. 

Tokom ’90. kada se barel nafte merio na par desetina dolara, te je pred sam kraj vlasti Borisa Jeljcina bio i na skromnih 19 dolara, ekonomija ove države se nalazila u katastrofalnom stanju i u državi je vladao potpuni haos. Cena energenata nije bila jedini faktor te nestabilnosti, ali jeste bila važan faktor prazne državne kase koja je kao takva proizvodila dalje nestabilnosti. Nakon dolaska na vlast Vladimira Putina posle 2000. cena barela drastično je rasla i preko 100 dolara na svetskom tržištu, te se samim tim i državna kasa punila i novac redistribuirao. Ipak, nakon drastičnog pada cena barela posle 2014. primetno je da se ruska eknomija uz prateće sankcije našla ponovo u problemima. Ti problemi su doveli do odlaganja penzione reforme i redukovanja veće obnove vojnih kapaciteta.

Naftna platforma – Unsplash

Danas cena glavnih ruskih energenata bolje stoji na svetskom tržištu, ali to ne mora doneti nužno prosperitet Rusiji. Prvi faktor su brojne prateće sankcije, koje će ograničiti rusko poslovanje u svetu. Drugi faktor je što su evropski kupci najveći uvoznici ruskih energenata, jer po podacima EIA države EU članice su 2020. činile 48% finalnih destinacija ruskih energenata. Rusija nema drugog kupca koji bi mogao da otkupi tu količinu energenta, iako ni Evropska unija kratkoročno nema mnogo alternativa. Kineska kupovina čini malo manje od 1/3 izvoza energenata Rusije, a obavlja se po nešto nižim cenama zbog okolnosti pregovora 2014. kada je Rusija bila u goroj pregovaračkoj poziciji zbog tadašnjih zapadnih sankcija.

Ova zavisnost ruske ekonomije i državne kase od fosilnih goriva i njenog izvoza, zato ovu državu čini ranjivom. Gledano nominalno, ona je zbog toga i zapadnih sankcija danas manja od ekonomije Kanade i nešto veća od ekonomije Australije. Gledano po paritetu kupovnih snaga, njena ekonomija je veća od navedenih država, ali manja od Nemačke samostalno. Iz tog razloga, evropske ekonomske sankcije koje ne obuhvataju energente biće manje efikasne. Takođe, ovaj manjak energenata na tržištu koji nemaju ovaj vid „političke obojenosti“ će izvesno navesti određene evropske države da se ozbiljnije posvete obnovljivim izvorima energije, ali i da razmotre nuklearnu energiju kao takođe pragmatično rešenje. Kada se takvi glasovi čuju u Nemačkoj, u velikom broju država se izvesno brojne slične ideje pretvaraju u predloge javnih politika već danas.

Trenutna energetska kriza može imati i efekta na inflaciju, odnosno da je povećava širom sveta. Takav efekat je naravno vrlo politički nepopularan kod građana, a naročito onih najsiromašnijih.

Uticaj rata na inflaciju i političku popularnost

Ukoliko se analizira struktura inflacije u različitim državama sveta, može se pronaći jedna zajednička karakteristika. Radi se naravno o tome da je rast cene energenata najviše zaslužan za rapidan skok cena i rekordne procente međugodišnje inflacije u različitim državama sveta. Energenti čine skoro jednu trećinu doprinosa rastućoj inflaciji u Evrozoni, najveći doprinos čine i u Sjedinjenim Američkim Državama, pa čak i u Srbiji. Osim same prekopotrebne potrošnje ovih energenata od strane građana i privrede, rast njihove cene utiče na vidni rast drugih prozivoda, zbog uvećanih troškova transporta. To je naravno politički veoma nepopularno, te je i jedan od glavnih razloga nepopularnosti Džoa Bajdena, iako su ekonomski rast i zaposlenost u ovoj godini na odličnom nivou. Sve veće crvene cifre na reklamnim semaforima pumpi dosta su ubedljvije glasačima od drugih makroekonomskih podataka, pa čak i onih takođe jasno merljivih.

Kao rešenje za ovu krizu, različite države su posegnule za različitim merama prevencije. SAD su oslobađale svoje rezerve sa ciljem uvećanja dostupnih količina na tržištu i obuzdavanjem rasta cena. Japan se odlučio da iz svojih rezervi na tržište pusti oko 7,5 miliona barela da bi smanjio pritisak na cene. SAD i druge savezničke države će takođe u narednom periodu osloboditi nekoliko desetina miliona barela sa istim ciljem. Niko ne bi trebalo da bude iznenađen ukoliko administracija Džoa Bajdena privremeno olabavi regulacije industriji fosilnih goriva, jer faktori koji su bili analizirani u prethodnom teksu o frekingu, sada su još važniji i politički opasniji. Može se očekivati i pritisak na države OPEC-a da učine isto, kao vid olakšavanja situacije na tržištu, ali i otežavanja političkog položaja Rusije.

Ruska invazija na Ukrajinu danas predstavlja mnogo opipljiviji i jasniji politički eksterni faktor koji može političarima biti izgovor za manjak efikasnosti u suzbijanju inflacije. Dok je do ove krize to po pravilu bila COVID-19 pandemija, danas su sve vidljvije poruke koje govore efektima rata na rast cena kod kuće. Predsednik Bajden je bio među prvima koji je to rekao svojim građanima na samom početku ruske invazije, a brzo su ga pratili nemački lideri iz vladajuće koalicije. 

To takođe može imati i suprotan efekat, jer može stvoriti sasvim različiti sentiment kod građana ukoliko to političari budu loše komunicirali. Građani mogu umesto prihvatanja trenutnog stanja svog nižeg standarda zbog Rusije da pritiskaju domaće političare na otopljavanje odnosa sa Moskvom zbog svoje kupovne moći. U Americi ili baltičkim državama to ne deluje da je slučaj, ali se ne bi trebalo nužno kladiti kontra toga u pojedinim evropskim državama. Prvi kandidati za tako nešto mogu biti Italija ili Češka Republika, iako bi Nemačka verovatno delovala kao prva asocijacija.

Rat u Ukrajini – pauza za zelenu tranziciju?

Trenutno vanredno stanje u Evropi logično će preusmeriti pažnju svih vlada sveta sa ekoloških pitanja na politiku koja je najbliža ratnoj politici. Ostrakizovanje ruskih medija iz svojih informacionih prostra ili ruskih letova iznad svojih teritorija pokazatelj je da evropske države ovu situaciju shvataju najbliže ratnom stanju. Dopremanje arsenala ukrajinskoj vojsci takođe pokazuje da Brisel želi da pokaže spoljnopolitičke mišiće koji su joj falili u prethodnoj deceniji. Takva promena prioriteta logično kratkročno može staviti pitanje klimatskih promena i ekološke tranzicije na pauzu.

Trenutna potražnja za fosilnim gorivima na tržištu, koja neretko dobija i obilik paničnog ponašanja u Evropi, ne ide u prilog ekolozima i njihovoj političkoj agendi. Međutim, iako će gotovo sigurno pauziranje pritiska na prozivođače energenata i želja da se nafta i gas što pre nabave imati negativan uticaj na zelenu agendu, to može biti kratkoročni efekat. Evropske države će težiti da ostvare veći nivo energetske nezavisnosti od drugih sila, a očekivano naročito od Rusije. U tom poduhvatu domaći obnovljivi izvori energije ipak predstavljaju dugoročnije rešenje uz nuklearnu energiju, koja ipak zavisi od uvoza različitih sirovina poput uranijuma iz Kazahstana, koji se pokazao politički nestabilnim prošle godine.

Ekolozi će uprkos inicjalnom udarcu tokom početnog perioda reakcija na energetske efekte rata u Ukrajini, moći da računaju na veliku prednost u srednjem roku. Njihova argumentacija će biti pojačana sa dve važne stavke. Prva stavka je naravno spomenuta želja da se ostvari veći nivo nezavisnosti od drugih država i njihove političke stabilnosti, koja u slučaju autoritarnih poredaka može biti mač sa dve oštrice. Najčešće je ta stabilnost apsolutna, dok više ne bude, a tada nastaje haos koji može imati nepredvidive posledice. Domaći kapaciteti obnovljivih izvora energije su garancija da će ova varijabla uticati manje na situaciju na domaćem tržištu. 

Rat u Ukrajini pauziraće ekološku zelena tranziciju, međutim svi koji tvrde da će ona biti trajno obustavljena se varaju.

Druga važna stavka koju će kao argument ekolozi moći da koriste nakon ove krize je svakako i sama priroda fosilnih goriva. Njihove rezerve su mnogo veće od onih koje su se procenjivale u 20. veku i nove tehnologije eksploatacije su te mogućnosti i dodatno proširile. Međutim, njihove fluktuacije cena na tržištu mogu biti toliko ekstremne da mogu proizvoditi posledice devastirajuće za određene države i njihove privrede. Za određene su te posledice devastirajuće kada je cena preniska, a za druge kada je ta cena previsoka. Obonovljivi izvori energije su dosta više predvidivi, uz sve druge mane koje postoje oko njihove pouzadnosti. 

Zbog navedenih razloga, ekološka zelena tranzicija će zbog rata u Ukrajini i pratećih nestabilnosti biti pauzirana. Međutim, svi koji tvrde da će biti trajno obustavljena se varaju. Na srednji rok, ova kriza ubrzaće zelenu tranziciju, a naročito u državama Evrope koje kriza ozbiljno pogađa danas i izvesno će pogađati u narednim mesecima.

Tekst je originalno objavljen na portalu Ekologika 05.03.2022.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Slični tekstovi

Džo Bajden - White House
Sjedinjene Američke Države
Dimitrije Milić
Šta donosi Bajdenov klimatski program i zašto je važan

Od početka ove godine kada se radi o klimatskim i srodnim pitanjima u medijima dominiraju dve paralelne vrste vesti. Na jednoj strani, konstatno dolaze loše vesti koje se tiču posledica klimatskih promena, sa aktuelnom velikom pažnjom na rekordne suše na evropskom kontinentu. Kada u pitanju nisu evropske suše, onda su to požari u Kaliforniji, nekada je otopljavanje još jednog glečera na Arktiku ili pomor ribe zbog porasti temperature mora i zračenja.

Nastavi čitanje »
Zastava Kipra - Canva
Uncategorized
Dimitrije Milić
Energetska kriza i Kipar – šanse i rizici

Kada se govori o aktuelnom problemu energetskog snabdevanja Evropske unije, koje će odložiti zelenu tranziciju na neko vreme, najveći fokus je na Nemačkoj. U pitanju je najveća ekonomija u Evropskoj uniji, ali ujedno i njen najveći uvoznik ruskog prirodnog gasa, gde se u ovoj državi koristi od industrije, preko proizvodnje električne energije do grejanja domaćinstava. Kao takva, već je poznato ranjiva u aktuelnoj političkoj situaciji. Međutim, preveliko usmerenje ka Nemačkoj skreće pažnju sa drugih država koje se takođe suočavaju sa energetskim problemima i koji nisu nužno vezani za Rusiju.

Nastavi čitanje »
Punjenje električnog vozila - Unspash
Nemačka
Dimitrije Milić
Električna vozila u strategijama zelene tranzicije

Kada se analizira skoro svaki plan za zelenu tranziciju ili smanjenje štetnih emisija gotovo svake vlade u svetu, mogu se primeiti određene sličnosti. Osim izbacivanja ili ograničavanja upotrebe uglja, najveći broj ovih planova predviđa postavljene ciljeve ili konkretne podsticaje za upotrebu električnih vozila. Od Sjedinjenih Američkih Država, preko Ujedinjnog Kraljevstva do Nemačke, električna vozila u nacionalnim strategijama imaju važno mesto.

Nastavi čitanje »