“Holandizacija” evropske politike

“Holandizacija” evropske politike

U Hagu 22. avgusta 1994. mesto premijera Holandije preuzeo je Vim Kok iz holandske Laburističke partije (PvdA). Iako to danas može delovati kao manje važan podatak, bio je početak tada aktuelnog trenda u Evropi. Prvi centristički nastrojeni socijaldemokrata koji je u nekoj evropskoj državi preuzeo vlast bio je upravo Kok. Za svoju državu je važan, jer je bio i prvi socijaldemokratski premijer posle 17 godina.

Vim Kok i Mark Rute
Vim Kok i Mark Rute

Dolazak Vima Koka na vlast predstavljao je najavu novog evropskog trenda. Sličan tip socijaldemokrata bližih centru ubrzo je preuzeo vlast u velikom broju evropskih država, takođe nakon dugog boravka stranaka ove vrste u opoziciji. Romano Prodi preuzeo je vlast u Italiji 1996, Toni Bler preuzeo je vlast u UK 1997, Viktor Klima iste godine u Austriji, Gerhard Šreder u Nemačkoj 1998, a i mnogi slični političari pobeđivali su širom Evrope. Od tog momenta, Holandija je postala država koja gotovo nepogrešivo najavljuje evropske trendove.

Kako je 1994. najavila trend novih socijaldemokrata, tako je 2017. najavila i trend kraha socijaldemokrata. Holandski laburisti su sa 25% na izborima u martu 2017. pali na ubedljivi istorijski minimum od 5,7%. Sličan trend istorijskih minimuma za ovu vrstu partija desio se i u ostalim državama redom. Holandija je i jedna od prvih koja je imala jaku desnu populističku stranku, dok su u ostalim evropskim državama one još bile marginalna pojava. Prva je država gde su na parlamentarnim izborima desni populisti izgubili u martu 2017, iako je migrantska kriza ovoj vrsti stranaka išla na ruku u prethodnim istraživanjima.

Danas je Holandija pokazatelj novog trenda, koji se, takođe, kao zaraza širi evropskim državama. Taj trend je atomizacija partijske scene koja dovodi do teškog sastavljanja vlada.

Holandska politička scena

Izborni sistem u ovoj državi je karakterističan zbog nepostojanja klasičnog cenzusa, te je i broj stranaka u parlamentu konstantno visok. Za dobijanje 1 od 150 mesta u parlamentu, nekada je bilo potrebno i samo 0,9% glasova. Rekord u broju parlamentarnih stranaka ostvaren je na poslednjim izborima 2017, kada je čak 13 stranaka zaradilo parlamentarno predstavljanje. Danas u skupštini ove države sede predstavnici sa najrazličitijih političkih pozicija.

Na desnici postoji desnoliberalni VVD premijera Rutea, desničarski populisti PVV Gerta Vildersa, dve demohrišćanske stranke, kalvinistička stranka SGP i novi populisti Forum za demokratiju. Na levici su zastupljene stranke od socijalliberalnih Demokrata 66, stranke penzionera 50plus, zelenih ili socijaldemokrata, do socijalista, partije za prava životinja do partije za prava manjina „Denk“. Osim ideološke raznolikosti, broj mandata od partije do partije se razlikuje od 2 do 33.

Kao što na prvi pogled može delovati, vladajuću većinu je komplikovano sastaviti. Još je teže sastaviti većinu ideološki, u potpunosti koherentnih, partija. Okosnicu vladajuće većine čini stranka premijera Marka Rutea, VVD, koja je desnoliberalna. Njoj podršku pružaju dve društveno konzervativne demohrišćanske stranke, ali i izrazito društveno liberalne Demokrate 66. Nakon skorašnjih regionalnih izbora koji formiraju gornji dom parlamenta, Senat, Rute će biti primoran da se osloni i na podršku Zelenih ili Socijaldemokrata. Ovaj trend je u druge evropske države stigao ili uveliko stiže.

Atomizacija političke scene

Biračko telo u Evropi prilično se usitnilo na osnovu sve više društvenih rascepa. Gotovo nigde, osim u državama sa većinskim izbornim sistemom, teško je naći partijski duopol levice i desnice. Čak i u državama sa većinskim sistemom, manje partije uspevaju da dođu do nekog broja mandata. Gotovo nigde više se građani ne identifikuju sa samo dve stranke u ponudi. Osim levog i desnog centra, gotovo svuda su zastupljane liberalne partije, pojavili su se i zeleni. Međusobnim približavanjem levog i desnog centra, povremeno jačaju i partije sa izrazite levice, ali i desni populisti različitih vrsta. Zastupljene su i stranke koje predstavljaju interese regiona ili etničkih manjinskih grupa.

Nakon Drugog svetskog rata, u Evropi su najčešće bili zastupljeni duopoli koji su eksploatisali podele na osnovu klase ili društvenih sloboda. Usložnjavanje strukture radništva, jačanje nadnacionalnih elemenata Evropske unije, javljanje ekoloških pitanja, asimetričan regionalni razvoj, imigracija i brojni efekti globalizacije, stvorili su nove podteme. Redukovanje političkih tema na „klasni rat“ ili „rat progresivnih protiv konzervativnih“ više nije moguće.

Zbog svog izbornog sistema bez cenzusa, Holandija je bila prva država gde su partije, koje bi odgovarale novim potrebama biračkog tela, mogle da brzo zabeleže parlamentarno predstavljanje. U državama sa rigidnijim izbornim sistemima za nove stranke, bio je potreban veći broj izbornih ciklusa da ove partije ojačaju do izbornog praga.

Holandija je postala država koja gotovo nepogrešivo najavljuje evropske trendove.Click To Tweet

Teže sastavljanje vlada

Rekordno visok broj partija u nemačkom parlamentu otežao je sastavljanje ideološki prirodnih koalicija i učestale su „velike koalicije“. Nordijske države nailaze na slične probleme. Dok su u Švedskoj vlade oduvek sastavljali ili desni ili levi blok, danas socijaldemokratama i zelenima manjinsku podršku pružaju dve liberalne partije iz desnog bloka. Italijanska politička scena pretrpela je potpunu transformaciju od 2013. do 2018. i višestuka cepanja, spajanja i promena imena i ideologije stranaka. Slovenija ima nikada rascepkaniju parlamentarnu scenu i vlada premijera Šareca zavisi od nekog vida podrške čak 8 političkih subjekata.

Nakon izbora 28. aprila u Španiji, parlamentarno predstavljanje dobiće partije gotovo svih ideoloških profila. Španski parlament imaće stranke od izrazite desnice Vox, preko različitih varijacija centra do izrazite levice i raznih regionalnih stranaka. Ova raznolikost otežaće sastavljanje buduće vlade sadašnjeg premijera Pedra Sančeza.

Države sa većinskim sistemom poput Ujedinjenog Kraljevstva ili Francuske nikada nisu imala veći broj relevantnih stranaka u istraživanjima. Međutim, u ove države trend atomizacije parlamentarne scene ne dolazi tako lako, jer izborni sistem favorizuje velike ili regionalne partije. Iz tog razloga su česti unutarpartijski sukobi i veće ideološke promene kursa sa svakim novim predsednikom.

Gert Vilders i Mark Rute (ANP)
Gert Vilders i Mark Rute (ANP)

Evropska “holandizacija”

Holandija je već dugo država koja je bila pogodna za prognoziranje budućih evropskih političkih trendova. Kada se radilo o pojavi centristički opredeljenih socijaldemokrata, jačanju populista ili gubicima populista, radilo se o kratkoročnijim trendovima.

U poslednjem slučaju, atomizacija biračkog tela i političke scene, a sa tim povezano teže sastavljanje vlada, predstavlja dugoročni trend. Budućnost politike u državama Evropske unije verovatno će karakterisati sve češće vrednosno „neprirodne“ koalicije, pojava i naglo jačanje novih partija, dinamičnu partijsku scenu na kojoj više niko nije siguran i sve više stranaka koje su opredeljene na uže teme.

Dok je u Holandiji ovo već dugo vremena poznata pojava zbog izbornog sistema, druge evropske demokratije prilično se teško prilagođavaju ovom novom trendu. Kao što je Vim Kok 1994. bio prvi premijer socijaldemokrata bliži centru, Mark Rute je, do ne tako davno, bio prvi premijer koji je pravio „najčudnije“ postizborne koalicije. Već sada je broj premijera sličnih Ruteu veći i biće prilično česta pojava u budućoj Evropi.

Piše: Dimitrije Milić

Prijavite se i ubuduće ćemo Vam slati sve novosti vezane za našu organizaciju na Vašu mejl adresu!

Komentar