EPP između centrističke tehnokratije i desnih populista

EPP između centrističke tehnokratije i desnih populista

Poslednji izborni ciklus za nacionalne parlamente u državama Evropske unije predstavljao je politički krah evropskih socijaldemokrata (PES) i tek mali pad evropskih konzervativaca (EPP). Osim na Malti i u Švedskoj, stranke članice PES-a (Pokret evropskih socijalista i demokrata), gubile su na izborima. Određene stranke sa ove ideološke pozicije, poput holandskog PvdA i francuskih socijalista se nalaze na ivici opstanka. Za to vreme, evropski umereni konzervativci zabeležili su manje padove podrške u proseku, ali su najčešće pobeđivali na izborima širom Evropske unije. Na izborima za Evropski parlament u maju, predviđa se drastičan pad socijaldemokrata, ali i ne baš zanemarljiv pad umerenih konzervativaca. Postavlja se pitanje zašto i evropske konzervativce očekuje kriza, iako deluje da su na dosadašnje potrese bili relativno imuni.

Aleksandar Stub i Manfred Veber (Reuters)
Aleksandar Stub i Manfred Veber (Reuters)

EPP kao centristička tehnokratija

Najčešća koncepcija funkcionisanja stranaka EPP-a bila je bazirana na jednom popularnom, umerenom i starijem lideru, koji se ponaša „predsednički“ i simbolizuje sigurnost. Lider se služio istraživanjima javnog mnjenja i fokus grupama u formulisanju stavova ili poruka koje bi bile najbliže prosečnom biraču. Hijerarhijski ispod takvog lidera, nalazio se deideologizovani tehnokratski menadžment iskusnih i kompetentnih političara, ali u vrednosnom smislu razvodnjenih stavova. Tvrdi hrišćanski konzervativizam i narodnjački politički folklor prilično je nestao iz upotrebe, dok je ostala izrazita sklonost ekonomskom liberalizmu u smislu fleksibilizacije tržišta rada, velikih trgovinskih ugovora i fiskalnog konzervativizma. Primeri takvih lidera i partijske koncepcije su brojni. Na prilično sličan model, uz manje modifikacije, funkcionisali su: Marijano Rahoj, Angela Merkel, Karl Bilt, Nikola Sarkozi, Alan Žipe, Donald Tusk ili Rajnhold Miterlener. Broj ovakvih lidera na nivou Evropske unije, bio je brojan. U ovom periodu, retki su bili predstavnici EPP-a poput Silvija Berluskonija, skloni populističkom govoru i sa estradno atraktivnim pristupom. Hrišćanski konzervativizam najveći delom se istopio i ove partije su se vrednosno po društvenim pitanjima prilično približile svojim socijaldemokratskim konkurentima.

Prvi talas desnih populista i EPP odgovor

Nekada opskurne i sa podrškom marginalne ekstremno desne stranke, nakon Svetske ekonomske krize, dobijaju zamah. Izraziti desničari su pre kraha 2008. bili značajna snaga u tek nekoliko evropskih država, poput Austrije, Belgije ili Francuske. Svoju podršku od početka krize generišu kroz napade na Evropsku uniju kao birokratizovanu i odrođenu od građana, koja oduzima suverenitet i ugrožava nacionalni identitet. Takođe, napadaju nacionalne mainstream partije kao odrođeni i međusobno uvezani establišment, a značajan deo njih napada i zajedničko evropsko tržište i međunarodnu trgovinu koje krive za lošu ekonomsku situaciju. Takođe, od izbijanja migrantske krize tokom 2014. i 2015. beleže vrhunac svoje podrške kroz antimigrantski sentiment i naglašeni antiislamizam i tvrdi hrišćanski konzervativizam. U ekonomskoj sferi desni populisti su zauzeli manje-više protekcionističku i ekonomski delimično levu poziciju, dok su se u društvenoj sferi opredelili za tvrdi hrišćanski konzervativizam u kombinaciji sa populističkom retorikom i „narodnim“ govorom. Takva politička kombinacija uspešno je generisala podršku od konzervativnijeg dela birača umerenih konzervativaca i razočaranih radnika kojima se nije svidelo pomeranje socijaldemokrata ka centru u ekonomskoj sferi.

Odgovor umerenih konzervativaca je u početku bio relativno mlak i podrška je krenula da se brže osipa. Političko operisanje na pretkrizni opisani način, nije se pokazalo kao uspešno. Migrantska kriza i sve manja ekonomska sigurnost bile su dve nove varijable koje su bile važne za rezultat, a koje nije bilo moguće ignorisati u novim okolnostima. S obzirom da je prostor za samostalno uređivanje ekonomskih pitanja u okolnostima velikih nadležnosti Evropske unije u ovoj sferi uzak, evropski konzervativci nisu mogli da se služe ovom političkom alatkom u suzbijanju populista. Partije članice EPP-a odlučile su najvećim delom za pomeranje udesno po društvenim pitanjima. Taktika se u početku pokazala kao mahom uspešna.

Francuski republikanci su se odlučili za Fransoa Fijona kao svog predsedničkog kandidata. Ekonomski tačeristički liberal i tvrdi katolički konzervativac je u početku predstavljao solidnu kombinaciju u istraživanjima. Poruke koje su bile formulisane kao borba protiv „političkog islama“ ili „islamskog totalitarizma“ solidno su krunile podršku Marin Le Pen, čija je partija zabeležila nekoliko solidnih rezultata pre predsedničkih izbora. Međutim, otkrivanje više afera iz premijerskog perioda Fijona, predstavljalo je za birače neki vid potvrde populističke retorike o „uvezanom i korumpiranom establišmentu“. Uprkos svakodnevnim medijskim udarima na temu afera, njegov zaostatak u odnosu na prva dva kandidata bio je tek par procenata. U Austiji Sebastijan Kurc podiže svoju stranku sa ubedljivo trećeg mesta na ubedljivo prvo mesto, a tome pomaže i retorika protiv migrantske balkanske rute i protiv turskog predsednika Erdogana. Švedska Stranka umerenih sprečava veći pad podrške izborom Ulfa Kristersona koji zaoštrava diskurs po pitanju migranata. Ova taktika je dala rezultate čak i kod desnih liberala poput Marka Rutea u Holandiji i Kristijana Lindnera u Nemačkoj. Rute je tek na nivou političkog folklora i retorike usmerio par poruka skeptičnih prema imigraciji, migrantskom vandalskom ponašanju i protiv Erdogana, i relativno brzo povratio svoju podršku daleko iznad desničara Gerta Vildersa. Slično je uradio i Kristijan Lindner sa svojim planom za imigraciju.

Jednokratna taktika ili novi pristup?

Iako je u početku davala neke rezultate, ova taktika je naišla na probleme. Ukoliko postoji jaka centristička snaga, poput Makrona u Francuskoj ili svojevremeno Rencija u Italiji, dobar deo umerenih konzervativaca će se brzo odliti ka njima razočaran prelaskom na populističku retoriku. Dodatno pomeranje udesno od strane francuskih republikanaca sa Loranom Vokjeom u cilju oduzimanja birača Marin Le Pen pokazalo se kao promašaj. Marin Le Pen nije izgubila puno birača, a umereni konzervativci sada su članovi vlade Emanuela Makrona, deo umerenih se otcepio u stranku Agir koja podržava vladu i popularni bivši premijer Alan Žipe napustio je republikance. Republikanci danas prikovani su na tek nešto iznad 10%. Berluskonijevo dodatno pomeranje ka desnici takođe je centristički deo konzervativaca uputilo ka Renciju. Novi lider španskih konzervativaca, Pablo Kasado, drastično je pomerio stranku ka konzervativizmu po društvenim pitanjima (porodične vrednosti, protiv abortusa, imigracija i unitarizam). Osim što je stranka Kasada ostala na istoj podršci, paralelno je eksplodirala eksremno desničarska stranka Vox sa ispod 1% na preko 10% za godinu dana. Bavarski CSU sa taktikom lidera Zehofera da imitira desničarski AfD po društvenim pitanjima i napadima na imigraciju, izgubio je podršku i nije oštetio naročito AfD u Bavarskoj. Postavlja se pitanje, da li je ova taktika održiv pristup?

Ova taktika može biti korisna kao jednokratni alat u sprečavanju prevelikog naglog odliva birača ka desničarskim populistima tokom jednog izbornog ciklusa. Međutim, u desničarskom diskursu populisti će uvek biti srednjoročno autentičniji, „narodniji“ i najčešće imaju prilično harizmatične komunikatore takvog diskursa. Dojučerašnje tehnokrate ili ljudi sa „predsedničkim“ manirima, ne mogu da se tako lako i uverljivo prebace na estradno ponašanje ili da uverljivo izgovaraju antimigrantske i ultra konzervativne poruke.

Većinu umerenih evropskih konzervativaca odlikuje umerenost, visoka kompetentnost, zdrav razum i kultura ponašanja. Na drugoj strani, u svetu brzih i kratkih poruka, to može biti značajan hendikep protiv „nećemo X nepopularnu politiku, hoćemo Y popularnu politiku, iako nemamo dokaze da je to realno“ populista. Iz tog razloga, možda jedina održiva politika evropskih konzervativaca bi bila umerena kombinacija oba pristupa. Sa jedne strane, EPP konzervativci moraju da uvaže jedan deo populističkih kritika establišmenta, dok na drugoj strani moraju da nađu odlične komunikatore za manje popularni tehnokratski ekonomski deo programa, kao i ljude koji će po svom ponašanju uverljivo ličliti na „obične ljude“. EPP stranke bi mogle da izbegnu dalje padove podrške, ako bi našle sredinu između anemičnog tehnokratskog pristupa i estradnog pristupa populista, čak i da politike koje zastupaju ne budu naročito promenjene. Teško je objasniti reformu Evrozone u viralnom video snimku od 1 minut za društvene mreže i da to kod ljudi kupi simpatije, a prilično je jednostavno i efikasno diskreditovati Evrozonu na takav način. Najgore je ignorisati realno komunikacijsko okruženje i anahrono se služiti analognim političkim alatima. Iako se EPP stranke dobro drže sa podrškom u odnosu na socijaldemokrate u slobodnom padu, potrebna je značajna reforma pristupa ili će desničarski populisti postati centralna evropska politička snaga.

Piše: Dimitrije Milić

Prijavite se i ubuduće ćemo Vam slati sve novosti vezane za našu organizaciju na Vašu mejl adresu!

Komentar