Posle višednevnih napora da se dođe do zadovoljavajućeg rešenja za sve učesnike pregovora, lideri evropskih institucija, uz odobrenje lidera evropskih zemalja, dali su predlog svojih naslednika. Na mestu predsednika EK, gde se trenutno nalazi Žan Klod Junker, od novembra bi trebalo da se nađe Ursula fon der Lajen, trenutna ministarka odbrane Nemačke. Mesto predsednika Evropskog saveta, na kojem se trenutno nalazi Donald Tusk, trebalo bi da pripadne Šarlu Mišelu, premijeru Belgije. Mario Dragi, dosadašnji predsednik Evropske centralne banke odlazi, a zameniće ga Kristin Lagard, dok će Visoki predstavnik za spoljnu politiku i bezbednost biti Žozep Borelj, umesto Federike Mogerini. Da bi se ovaj scenario obistinio, barem 376 poslanika Evropskog parlamenta moraće da glasa potvrdno. Ko su predloženi kandidati, kome bi ovakva EU najviše odgovarala i šta ukoliko EP odbije predlog?
Ko su predloženi kandidati?
Ursula fon der Lajen, trenutna ministarka odbrane Nemačke, jedna je od najbližih saradnica Angele Merkel od njenog prvog mandata. Započela je svoju visoku političku karijeru kao ministar za socijalna pitanja na nivou Donje Saksonije. Interesantno je napomenuti da je otac Ursule fon der Lajen bio najdugovečniji pokrajinski premijer Donje Saksonije (gotovo 15 godina), a na toj poziciji ga je nasledio Gerhard Šreder. Sa dolaskom Merkelove na čelo Nemačke, 2005. godine, fon der Lajen je brzo napredovala do saveznog nivoa, pa je bila ministar za socijalna pitanja i ministar rada pre nego što je došla na poziciju na kojoj se i danas nalazi. Odrasla je u Briselu, govori nemački, francuski i engleski jezik. Više puta do sada je istakla da bi volela da se EU federalizuje po modelu SAD, Nemačke ili Švajcarske. Takođe, izjasnila se pozitivno prema potencijalnom formiranju Evropske vojske. Majka je sedmoro dece.
Kada se pogleda popularnost političara u Nemačkoj, Ursula fon der Lajen se u najnovijoj anketi Špigla našla na devetom mestu, rame uz rame sa trenutnim premijerom Bavarske Markusom Zederom, a daleko iza predsednika Štajnmajera, Haika Masa i kancelarke Merkel. Ipak, fon der Lajen je niotkud iskočila kao kandidat za predsednika EK. Teški pregovori, u kojima je trebalo ispoštovati volju tri strane, za razliku od prethodnih situacija u kojima je uglavnom bilo dvoje partnera, doneli su i iznenađenje.
Manfred Veber, Frans Timermans i Margret Vestager važili su za favorite za tu poziciju nakon izbora na kojima su oni bili špicenkandidati, što bi se u prevodu moglo okarakterisati kao „kandidati za predsednika EK“. Veber, iako je bio kandidat Evropske narodne partije, koja je osvojila najveći broj mandata, u startu je izgledao kao najmanje realno rešenje. Kao dva glavna kandidata su se nametnuli Timermans, holandski socijaldemokrata i prvi potpredsednik EK u prethodnom mandatu i Vestager, harizmatična danska političarka, pripadnica liberalne grupacije. Ipak, očigledno je da EPP nije želeo da prepusti najvažnije mesto u EU partijama koje su osvojile manji broj mandata, pa je moralo da se pređe na alternativno rešenje.
Fon der Lajen je izrazito zahvalan kandidat za ovu situaciju s obzirom da je predstavnica EPP, iskusna je političarka sa širokim koalicionim potencijalom i jedna je od retkih koja se slaže sa glavnim tačkama Makronove vizije EU koje se odnose na federalizaciju i na stvaranje Evropske armije.
Jedini koji nemaju preteranih razloga za slavlje jesu socijaldemokrate koji bi u ovom slučaju ostali bez važnijih funkcija. Šarl Mišel, predloženi predsednik Evropskog saveta, trenutno je premijer Belgije i pripadnik liberalne grupe. Jedan je od ljudi u koje Makron ima najviše poverenja, a problemi koje ima na državnom planu da obezbedi novi mandat, mogli bi da budu prevaziđeni prelaskom u EU institucije. Svakako da je u pitanju scenario koji bi Makronu savršeno odgovarao.
Buduća predsednica Evropske centralne banke trebalo bi da bude Kristin Lagard, trenutna predsednica MMF. Naslednica Dominika Štros Kana u MMF važi za klasičnog fiskalnog konzervativca i mogla bi da donese novu energiju Evropskoj uniij u borbi protiv nerealnih rešenja poput onih koja predlaže Mateo Salvini u Italiji. Takođe važi za nekoga ko Makronu odgovara na toj poziciji.
[click_to_tweet tweet=“Najveći dobitnik ovakvog scenarija bio bi Makron i grupacija liberala. Pozicija predsednika Evropskog saveta, odgovarajuća osoba u ECB i verovatno najbolja moguća opcija na čelu predsednika EK svakako su tri velike pobede za liberale. | “ quote=“Najveći dobitnik ovakvog scenarija bio bi Makron i grupacija liberala. Pozicija predsednika Evropskog saveta, odgovarajuća osoba u ECB i verovatno najbolja moguća opcija na čelu predsednika EK svakako su tri velike pobede za liberale.“]
Mesto Visokog predstavnika prema pomenutom planu pripalo bi španskom socijaldemokrati Žozepu Borelju. On trenutno vrši funkciju ministra spoljnih poslova svoje zemlje, a svojevremeno je bio predsednik Evropskog parlamenta. Kao naslednik Federike Mogerini, očekuje se da Borelj preuzme na sebe pregovore Beograda i Prištine, a s obzirom na poziciju koju Španija ima prema Kosovu*, postoji mogućnost da njegovo imenovanje bude vetar u leđa Srbiji u pregovorima. Ipak, Borelj bi u tom slučaju predstavljao EU, a ne svoju zemlju, pa je teško reći koliko bi se njegova pozicija razlikovala u odnosu na poziciju Mogerinijeve.
Mesto predsednika EP za sada nije konačno određeno. Iako je bilo najava da će mandat biti podeljen između socijaldemokrate Sergeja Staniševa, bivšeg premijera Bugarske, i konzervativca Manfreda Vebera, neuspešnog špicenkandidata, krajem dana se ispostavilo da socijaldemokrate predložu Italijana Davida Marija Sasolija. Ono što može predstavljati pretnju za ceo predloženi plan, mogla bi da bude „pobuna“ zemalja Istočne Evrope u slučaju da ne dobiju ni jedno važno mesto u institucijama EU. Ipak, čini se da je zemljama Višegradske četvorke sasvim dovoljan razlog za slavlje činjenica da ni Timermans, ni Veber neće biti kandidati za predsednika EK.
Šta ukoliko EP odbije predlog?
Prema istraživanju EuropeElects, trenutna podrška pomenutom scenariju je na 330, dok je protiv istog 171 poslanik. Preostalih 250 poslanika, za sada je neopredeljeno. Da bi glasanje u parlamentu prošlo, potrebno je 376 glasova. U slučaju da većina ne bude obezbeđena, evropski lideri će imati na raspolaganju mesec dana da predlože nova rešenja.
Ko su najveći pobednici, a ko gubitnici ovakvog scenarija?
Na kraju, treba analizirati najveće pobednike i gubitnike u slučaju da ovaj scenario prođe glasanje u EP. Evropska narodna partija, uprkos najvećem gubitku mandata u odnosu na izbore 2014. godine, uspeće da zadrži mesto predsednika EK. Osim toga, može se reći da i polovina mandata predsednika EP i Lagard na mestu predsednice ECB donose dodatnu radost EPP-ovcima. Socijaldemokrate imaju najviše razloga da budu nezadovoljni. Iako je verovatno da će dobiti 2 mesta potpredsednika EK, mesto Visokog predstavnika i polovinu mandata predsednika EP, vrlo lako se može desiti da ova grupa ne pruži podršku predloženom rešenju.
Ipak, najveći dobitnik ovakvog scenarija bio bi Emanuel Makron i grupacija liberala. Pozicija predsednika Evropskog saveta, odgovarajuća osoba u ECB i verovatno najbolja moguća opcija na čelu predsednika EK svakako su tri velike pobede za liberale. Makronova ideja o federalizaciji i Evropskoj armiji, iako uporno odbijana u kampanji, ipak bi mogla da zaživi i da se pokrene u narednih pet godina. Osim pomenutih pozicija, Vestager će verovatno biti potpredsednik EK, tako da će čak i sa manje važne funkcije liberali imati uticaj kroz harizmu i popularnost ove političarke. U svakom slučaju, liberali će u ovom sazivu imati neuporedivo veći uticaj nego što je to bio slučaj prethodni put.
[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]
