Objava Kako je trgovinski rat promenio odnos snaga Kine i SAD se prvo pojavila na Novi treći put.

Objava Zašto Kina ne očekuje bolje odnose sa Amerikom? se prvo pojavila na Novi treći put.

Objava Potraga za ravnotežom u srpsko-kineskim odnosima se prvo pojavila na Novi treći put.

Početkom avgusta, Tajvan je posetio američki sekretar za zdravstvo Aleks Azar. Poseta je izazvala oštre reakcije Pekinga, a diplomatski protest praćen je i vojnim merama. Kineski borbeni avioni su povredili vazdušni prostor ostrva, a nakon par dana, kineska vojska je sprovela velike vojne vežbe u severnom i južnom delu Tajvanskog moreuza.

Azar je najviši funkcioner SAD u zvaničnoj poseti ostrvu još od 1979. kada su SAD prekinule zvanične veze sa Tajvanom. Od tada, do kraja devedesetih, posete američkih zvaničnika bile su česta pojava, međutim pauzirane su tokom prošle decenije na inicijativu Tajvana, koji je želeo da izgradi bolje odnose sa Kinom. Nakon toga, posete su se dešavale sporadično i uz protivljenje Kine.

Zvanično, razlog posete je bio da se ukaže na efikasan način kojim se Tajvan kao demokratija izborio sa epidemijom korona virusa. Uspeh vredan pažnje, jer je od 23 miliona stanovnika, od virusa obolelo 487 stanovnika, a preminulo samo sedmoro. Nakon posete, obe strane izražavaju spremnost da dalje razgovaraju o čvršćoj vojnoj saradnji i sporazumu o slobodnoj trgovini.

Iako Narodna Republika Kina ostrvo smatra svojom pokrajinom, na Tajvanu drugačije vide svoj odnos sa Pekingom. Sporazumom iz 1992. godine su se obavezali da neće jednostrano proglasiti nezavisnost, ali jasno su stavili do znanja da žele sami da upravljaju ostrvom. Zajedno su se složili da postoji samo „jedna Kina“, dok se razlikuju u tome ko je predstavlja.

Uprkos političkom razmimoilaženju, u proteklih 40 godina, od otvaranja Kine prema svetu, ekonomske veze su se razvijale. Dolazak na vlast predsednika Si Đinpinga u Kini i Caj Ingven na Tajvanu je, ipak, označio i drugačiju politiku. Usporili su se ekonomski odnosi, a u prvi plan je vraćeno pitanje statusa teritorije.

Ujedinjenje je istorijska neminovnost?

Lideri Komunističke partije nikada nisu krili da je njihov cilj ujedinjenje sa Tajvanom. Jedino što je ostalo nerazjašnjeno su način i trenutak kada će do toga doći. Prethodne četiri decenije, Peking je uglavnom bio strpljiv i tražio mirno rešenje. Diplomatski i vojno nedovoljno jak da nametne svoju volju silom, Peking se nadao da će rastući ekonomski uticaj privoleti Tajvan na ujedinjenje. Delovalo je da takav pristup donosi rezultate.

Tokom dva mandata prethodnog predsednika Ma Jingđoua dogovoreni su brojni ekonomski sporazumi, uspostavljena direktna avio-linija sa kopnenom Kinom i uspostavljeni nezvanični kanali komunikacije. Otopljavanje odnosa je kulminiralo 2015. godine u Singapuru, prvim susretom lidera Kine i Tajvana od završetka građanskog rata.
Ujedinjenje sa Hong Kongom pod sloganom „Jedna zemlja, dva sistema“ trebalo je da pokaže put. Ostrvo bi zadržalo svoj sistem upravljanja, ekonomske slobode i imovinska prava, ali u okviru Narodne Republike Kine. Međutim, nakon protesta koji potresaju Hong Kong u poslednjih par godina, i Zakona o bezbednosti kojim se guši nezavisnost autonomnog regiona predviđena da traje do 2049. godine, ova obećanja ne izgledaju uverljivo.

Kao rezultat toga, raspoloženje na Tajvanu se okrenulo u korist nezavisnosti. Istraživanje koje je u maju sproveo institut „Academia Sinica“, pokazalo je da samo 23% stanovnika Tajvana Kinu smatra „prijateljem Tajvana“, u poređenju sa 38% godinu dana ranije. Istovremeno, 55% stanovnika Tajvana kaže za sebe da se osećaju kao Tajvanci, skok od 20% u odnosu na 2000, dok samo 3,5% sebe smatra Kinezima. Navedena istraživanja ukazuju da će mirni transfer Tajpeja, pod okriljem Pekinga, biti izuzetno izazovan u pogledu građenja zajedničkog identiteta, koji je neophodan za dugoročnu stabilnost.

Posao za sadašnju generaciju

Ujedinjenje sa Tajvanom je bitan deo ostvarenja kineskog sna o nacionalnom preporodu koji Si Đinping promoviše od dolaska na vlast 2012. godine. Od dobijanja drugog mandata 2017. godine, u više govora Si Đinping napominje da odvojenost Tajvana od matice ne treba odlagati sa generacije na generaciju. Tvrdi da različiti politički sistemi ne treba da budu prepreka ujedinjenu, po mogućstvu mirnim putem, mada ne isključuje vojnu intervenciju kao krajnju meru.

U međuvremenu je pojačan pritisak na Tajpej i diplomatsku izolaciju ostrva. U poslednjih nekoliko godina, sedam zemalja je povuklo priznanje Tajvana kao nezavisne države, u zamenu za uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Pekingom. Trenutno samo 15 zemalja priznaje nezavisnost Tajvana.

Diplomatska izolacija se proširila i na međunarodne organizacije. Tokom pandemije, pažnju je privukla zabrana Tajvanu da bude deo Skupštine Svetske zdravstvene organizacije, koja je na snazi od 2017. godine. Poređenja radi, 2001, samo mesec dana nakon pristupanja Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju, primljen je Tajvan, ali pod nazivom Kineski Tajpej.

Vojni pritisak nije izostao. Samo od početka godine kineski borbeni avioni i mornarica više od 20 puta su namerno ušli u vazdušni prostor i teritorijalne vode Tajvana. Pored toga, bombarderi su nekoliko puta obletali oko ostrva u vidu demonstracije kineske spremnosti i sposobnosti da zauzme ostrvo vojnim putem, ali i kao upozorenje na sve češće pozive sa ostrva za zvaničnom nezavisnošću.

Protivrečnost „jedne Kine“ i odnos sa Tajvanom

Tajvan je predmet sporenja SAD i Kine od uspostavljanja diplomatskih odnosa 1979. godine. Vašington je tada zvanično priznao politiku „Jedne Kine“, ali nikada nije priznao pravo Pekinga da upravlja ostrvom. Uporedo su doneli „Zakon o odnosima sa Tajvanom“ koji im dozvoljava prodaju odbrambenog oružja bez obaveze direktnog vojnog mešanja u eventualni konflikt. Sve administracije u poslednjih 40 godina su se pridržavale ove politike, ali od uspostavljanja politike otvaranja Kine, Vašington je izbegavao da ističe navedeno prijateljstvo kako ne bi žuljao Peking.

Kako se relativna snaga među učesnicima promenila, „stratešku dvosmislenost“, kako se često naziva ova politika, sve je teže održati. Kina je danas druga ekonomija i vojska sveta i, osim ostvarenja sna o nacionalnom ujedinjenju, želi potpunu kontrolu svog neposrednog okruženja. Tajvan kao odgovor na agresivniju Kinu i događaje u Hong Kongu sve češće insistira na nezavisnosti. Javna podrška protestima u Hong Kongu bili su jedan od važnih razloga za pobedu predsednice Caj Ingven na izborima ove godine.

Tramp i njegova administracija se nisu snašli u balansiranju ovih oprečnih stavova i sve manje izgledaju sposobno da ubede obe strane da je održavanje statusa quo u njihovom interesu. Trampov odnos prema Tajvanu je bio promenljiv i uslovljen odnosom sa Kinom. Nakon što je izabran za predsednika SAD, a mesec dana pre zvaničnog stupanja na dužnost decembra 2016. godine, prihvatio je telefonski poziv od predsednice Tajvana. Tako je postao prvi američki predsednik koji je imao kontakt sa tajvanskim zvaničnikom od prekida odnosa 1979. Diplomatske tenzije sa Kinom kasnije su ublažene, a bilo je jasno da Tramp nije razumeo značaj poziva. Nakon toga, bio je više zainteresovan za odnos sa Si Đinpingom i više puta je hvalio lične veze sa kineskim predsednikom. Tajvanu nije pridavao veću važnost, uporedivši njegovu ekonomiju sa olovkom, a Kinu sa radnim stolom u Ovalnoj sobi, kao jasan odnos veličina i prioriteta.

Ipak, pored relativne nezainteresovanosti Trampa za saveznike i održavanje alijansi, „strateška dvosmislenost“ i Tajvan imaju podršku obe partije u Kongresu i jaku podršku unutar administracije. Doneto je više zakona koji podržavaju Tajvan, olakšane su posete zvaničnika dve zemlje i nastavilo se sa prodajom odbrambenog naoružanja, što je bio slučaj pred dolazak Azara. Američki mornarički brodovi i borbeni avioni su sve češće prolazili kroz Tajvanski moreuz kao odgovor na kineske vojne akcije.

Nezgodna pozicija Tajvana

Poslednjih 40 godina, politika „strateške dvosmislenosti“ stvorila je prostor Tajvanu, u kojem je mogao nezavisno da funkcioniše kao demokratija i da se ekonomski razvija. Sa usponom Kine, taj prostor se smanjuje. Dodatno, kako američko-kineske tenzije rastu, tako raste i šansa za sukob, a nerešen status Tajvana bi mogao da bude okidač.

Pod Si Đinpingom, Kina je postala otpornija na međunarodne kritike i spremna da upotrebi ekonomska i vojna sredstva kako bi prinudila druge zemlje da se povinuju njenim interesima. Imajući u vidu osetljivost tajvanskog pitanja za Peking, posete visokih zvaničnika, kao što je Azarova ili eventualna bliža vojna saradnja, predstavljaju gaženje onoga što Peking smatra crvenim linijama kada su nacionalni interesi u pitanju.

Tajpej je do sada vešto manevrisao u ovom uzanom diplomatskom prostoru, svestan da jedan pogrešan korak može dati povoda Pekingu za vojnu akciju. Ipak, sve češći pozivi na zvaničnu nezavisnost i odbijanje politike „Jedne Kine“, Pekingu mogu dati razlog za intervenciju. Bilo kakav vojni konflikt bio bi katastrofalan za Tajvan. Kineska vojska će biti nadmoćnija u svakom scenariju i nema naoružanja koje Tajvan može kupiti kako bi postao ravnopravan protivnik, a direktna pomoć američke vojske izgleda malo verovatno.

Nova podrška Trampa ka Tajvanu predstavlja dodatni problem za Kinu koja to vidi kao direktnu provokaciju, a ne kao osnaživanje partnera i prikupljanje poena u predizbornoj trci. Kinesko-američki odnosi su već na najnižem nivou u poslednjih 40 godina, a ovakve mere dodatno povećavaju rizik od sukoba, koji, uprkos reakcijama obe strane, najverovatnije neće da se dogodi.

[click_to_tweet tweet=“Tramp Tajvanu nije pridavao veću važnost, uporedivši njegovu ekonomiju sa olovkom, a Kinu sa radnim stolom u Ovalnoj sobi, kao jasan odnos veličina i prioriteta. | “ quote=“Tramp Tajvanu nije pridavao veću važnost, uporedivši njegovu ekonomiju sa olovkom, a Kinu sa radnim stolom u Ovalnoj sobi, kao jasan odnos veličina i prioriteta.“]

Šta će biti nakon novembarskih izbora?

Budućnost Tajvana će zavisiti od toga kako će izgledati svet nakon pandemije korona virusa i koliko će stabilni biti kinesko-američki odnosi. Iako se kraj sukoba Kine i SAD još uvek ne nazire, nakon izbora će biti prostora za stopiranje konfrontacija, pa čak i za poboljšanje odnosa.

Tramp je više puta pokazao da ne mari mnogo za stare saveze i da preferira lične odnose sa autokratama. Ne bi predstavljalo iznenađenje da, ukoliko osvoji drugi mandat, napusti Tajvan u zamenu za ustupke sa kineske strane, kao što se videlo na primeru Hong Konga. Osim deklarativnih osuda, ozbiljnija reakcija je izostala.

Bajden je mnogo manji fokus postavio na ekonomski odnos sa Kinom, iako ga je vrlo svestan još od perioda kada je Obama imao slične probleme. Rešenja su vrlo komplikovana za kampanju i zbog toga se najverovatnije odlučio da u prvi plan stavi ljudska prava, kako u Sinđangu, tako i u Hong Kongu. Nakon januarskih izbora na Tajvanu, nekadašnji potpredsednik je javno čestitao Caj Ingven pobedu na izborima uz poziv na čvršću saradnju. Pored toga, usled duge karijere, on je jedan od retkih aktivnih političara koji je glasao za „Zakon o odnosima sa Tajvanom“ koji je osnova današnjih odnosa Vašingtona i Tajpeja. Prema dosadašnjim izjavama, naslućuje se da bi se Bajdenov pristup suprotstavljanju Kini više oslanjao na jačanje veza i koordinaciju sa saveznicima, što može biti korisno za Tajvan.

Nezavisno od toga ko bude predsednik sledeće četiri godine u Beloj Kući, Kina neće napustiti svoj cilj o ujedinjenu sa Tajvanom. Podizanje vojnih kapaciteta ostrva je potreban deo odbrambene strategije, ali je diplomatsko vođstvo Amerike, koje je u poslednjih 40 godina održavalo mir u Tajvanskom moreuzu, presudno. Kina mora biti uverena da joj mir i uključivanje u međunarodne odnose mogu doneti više nego jednostrana primena sile, a Tajvan mora biti siguran da bez ishitrenih reakcija i provokacija ka Kini može zadržati prostor u kome je do sada prosperirao. Oba pristupa zahtevaju aktivno angažovanje Amerike, kakvo je nedostajalo u poslednje 4 godine.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Tajvan između američkih izbora i novog hladnog rata se prvo pojavila na Novi treći put.

Krajem prošlog meseca američki državni sekretar Majkl Pompeo održao je govor pod nazivom „Komunistička Kina i budućnost slobodnog sveta“ gde je ocenio preko 40 godina saradnje sa Kinom kao grešku koja nije donela dobrobit za američki narod. Simbolično, govor je održan u Predsedničkoj biblioteci Ričarda Niksona kome se pripisuje inicijalno uspostavljanje saradnje sa Pekingom.

Insistiranje na trgovini

Dve države već duže vreme traže model kojim bi uredili međusobne odnose. Ekonomski razvoj dao je Pekingu samopouzdanje i resurse da nameće svoje viđenje međunarodnih odnosa na mestima kao što su Južno kinesko more ili Hong Kong, a Inicijativa pojas i put proširila je uticaj na gotovo ceo svet. Istovremeno, centralizacija moći u rukama Si Đinpinga i podrška države velikim preduzećima pokazali su da neće biti dalje liberalizacije društva ili uključivanja u svetski poredak uspostavljen od strane zapadnih država.

Ipak, sve do sada, Tramp nije bio zainteresovan za suštinsku promenu odnosa. Trgovinski rat koji je pokrenuo sa ciljem promene kineskih trgovinskih praksi, završen je primirjem u januaru bez suštinskih rezultata. Prema knjizi bivšeg savetnika za bezbednost Džona Boltona, cilj januarskog primirja je da iznudi veću kupovinu poljoprivrednih proizvoda od kineskog predsednika, kako bi Tramp osnažio svoju biračku bazu među farmerima sa srednjeg zapada.

Tokom mandata često je oslovljavao Si Đinpinga svojim prijateljem i rekao da se Vašington neće mešati u ukidanje autonomije Hong Konga ili narušavanje ljudskih prava Ujgura u Sinđangu, objašnjavajući da su to unutrašnja pitanja Kine i da im nije potreban savet ili pomoć Amerike.

Tramp protiv Kine

Od izbijanja COVID-19 epidemije u SAD primetan je zaokret administracije ka većoj konfrontaciji po skoro svim pitanjima. Loša domaća reakcija i nepovoljni efekti na ekonomiju pretočili su se u pad rejtinga pred izbore. Od tada počinje Trampov zaokret ka većoj konfrontaciji često uz rasistička etiketiranja kao što su Kineski virus ili Kung flu.

Menja se i retorika povodom položaja manjina u Sinđangu, a uvedene su i sankcije za kineske zvaničnike koji vode kampove u kojima se pod prisilom zatvaraju Ujgri. Kao odgovor na faktičko ukidanje autonomije Hong Konga, poništen je povlašćeni diplomatski i trgovinski status koji je autonomni region do sada uživao. Zatvoren je kineski konzulat u Hjustonu pod optužbom da se koristi za špijunske aktivnosti.

Kineskim studentima koji se povezuju sa kineskom vojskom se ukidaju vize, a postoji i pretnja da će se uvesti zabrana putovanja za članove Komunističke partije i njihove porodice kojih ukupno ima oko 270 miliona.

Na polju tehnologije, bitka se takođe zahuktala. Tramp je dekretom zabranio popularnu aplikaciju TikTok zajedno sa kineskom mega aplikacijom WeChat koja je hibrid društvene mreže i aplikacije za plaćanje. Još uvek nije jasno kako će se zabrana odraziti na vlasnika aplikacije Tencet, koji ima vlasničkog udela u brojnim američkim kompanijama u industriji zabave.

Svi čekaju rezultate izbora

U svom govoru Pompeo je pozvao zapadne zemlje da se pridruže u oštroj reakciji protiv Kine, uz upozorenje da, ukoliko želimo slobodan 21. vek, nasuprot kineskom 21. veku, moramo prekinuti dosadašnju saradnju. Iako postoji konsenzus ka promeni odnosa sa Kinom, poziv nije naišao na veću podršku. Nakon tri i po godine ignorisanja saveznika i vođenja unilateralne politike, većina zemalja će sačekati izbore i nakon toga odlučiti o svojoj strategiji.

Ad-hoc mere koje sprovodi Trampova administracija pravdaju se reciprocitetom, ali ne izgledaju kao promišljeni paket mera. Bez koherentne strategije i poziva saveznika da učestvuju u njenoj izradi, SAD neće privoleti druge zemlje da je prate.

Sa druge strane, Kina takođe tumači ove poteze kao predizbornu kampanju. Trudi se da odgovori sličnom merom, ali bez eskalacije daljeg sukoba. Tako je na zatvaranje konzulata u Hjustonu odgovorila zatvaranjem američkog u Čengdu koji su u sličnom rangu. Reakcija Pekinga je do sada bila uzdržana uz pozive na normalizaciju odnosa, ali bez znakova promene spornih politika. Pre radikalne promene odnosa, izgleda da će i kineska strana čekati rezultate izbora.

[click_to_tweet tweet=“Ukoliko Tramp ponovo iznenadi istraživanja, otvorena konfrontacija i uslovljavanje saveznika da biraju strane izgleda neminovno. | “ quote=“Ukoliko Tramp ponovo iznenadi istraživanja, otvorena konfrontacija i uslovljavanje saveznika da biraju strane izgleda neminovno.“]

Budućnost je (ne)mogući balans

Oštriji pristup prema Kini u finišu kampanje ima sličnosti sa strategijom iz 2016. Kina je tada označena kao glavni problem Sjedinjenih Država koji će Tramp rešiti. Za to vreme nije postigao mnogo, osim dodatnog narušavanja odnosa bez opipljivih benefita. Carine koje je uveo samo su naštetile američkim proizvođačima kola, elektronike, ali i izvoznicima poljoprivrednih proizvoda. Najviše je oštećena američka srednja klasa koja sada skuplje plaća veći deo potrošačkih proizvoda, dok se teza o povratku poslova pokazala kao iluzija. Ukoliko ponovo iznenadi istraživanja javnog mnjenja i odnese pobedu na izborima, otvorena konfrontacija i uslovljavanje saveznika da biraju strane izgleda neminovno.

Protivkandidat, Džo Bajden, do sada se trudi da se drži dalje od ovog sukoba i da ne upadne u trku sa Trampom ko će biti oštriji prema Kini. Iako je kao potpredsednik često sarađivao sa Si Đinpingom i za sebe kaže da ga poznaje bolje nego bilo koji drugi državnik, njegova kampanja bira druge teme. Na krađu intelektualne svojine za koju optužuje Kinu, nudi pravljenje bloka između saveznika i zajednički pritisak na drugu najmoćniju državu sveta kroz Svetsku trgovinsku organizaciju. Bajednova pobeda donela bi manje javno agresivan nastup prema Kini, ali je jasno da neće biti povratka na saradnju koja je obeležila period od Niksona do dolaska Trampa.

Kina je ozbiljan ekonomski i politički protivnik, pre svega imajući u vidu da njena ekonomija raste uprkos globalnoj recesiji u kojoj se zatekla i Amerika nakon krize prouzrokovane korona virusom. Pritisak koji će se javiti i od strane američkih proizvođača poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda, ali i automobila, biće ogroman zato što potražnja na domaćem tržištu pada. Balansiranje između ekonomskih, političkih i vojnih interesa, biće izuzetno izazovno ukoliko uopšte bude moguće. Tramp nema nameru da se miri, a sa druge strane Bajden ima jaku bazu kojoj se ljudska prava nalaze u vrhu prioriteta, ali još uvek je rano predviđati kraj godine. Možda vakcina pomogne oporavak ekonomije i izgledi u saradnji budu drugačiji. Kina zasigurno nije primarna tema oba kandidata, iako Tramp bezuspešno pokušava da je nametne.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Sukob sa Kinom kao izborna strategija se prvo pojavila na Novi treći put.

Usled neprekidnog ekonomskog i vojnog razvoja koji traje više od četiri decenije, sa svakim novim izborima u SAD, Kina postaje sve aktuelnija tema. Odnos između ove dve sile oscilirao je tokom ovog perioda i uglavnom je bio vođen od strane SAD. Od podrške otvaranju privrede tokom osamdesetih, do kritike usled Tjenanmena i političke distance tokom devedesetih, i konačno početkom dvehiljaditih vodeća demokratija sveta bila je preokupirana borbom protiv terorizma uz blagu podršku Kine. Sa druge strane, SAD se trudila da je uključi u međunarodne odnose. Jedan od najvažnijih je prijem u Svetsku trgovinsku organizaciju (2001). Odluka zbog koje se, sudeći po izjavama zvaničnika, i demokrate i republikanci danas kaju. U međuvremenu, Kina je postala druga privreda sveta i za relativno kratko vreme porasla sa 1% na 16% svetskog BDP-a.

Za to vreme, trgovinska saradnja sa Kinom i interesi američkih kompanija su bili prioritet u odnosu na ljudska prava i transformaciju jednopartijskog sistema. Očekivanja da će ekonomski razvoj i otvaranje ka svetu demokratizovati Kinu se nisu ostvarila, bar ne u meri u kojoj je to Vašington želeo.

Već duži niz godina konfrontacija sa Kinom je jedino spoljnopolitičko pitanje oko kojeg se slažu demokrate i republikanci, iako imaju drugačije poglede kako odgovoriti na izazove koje Kina predstavlja u pogledu bezbednosti i ekonomije. Republikanci više pažnje poklanjaju ekonomskom rivalitetu, dok je za demokrate vojno jačanje osnovna pretnja. Razlika u pristupu se jasno vidi na primeru sadašnjeg predsednika Donalda Trampa koji je u svom mandatu kao glavni metod konfrontacije sa Kinom koristio ekonomske mere, kao što su carine i zabrane izvoza ili uvoza, dok je u prošlosti, njegov protivkandidat na izborima Džo Bajden aktivno radio na povezivanju Pekinga i Vašingtona.

Trampova oštrija retorika i trgovinski rat

Od samog početka predsedničke kampanje iz 2016. godine, Kina je činila važan deo Trampove izborne strategije. Insistiranje na trgovinskom deficitu i bogaćenju na račun SAD, bile su neke od glavnih poruka. Stavljanje fokusa na trgovinski deficit percipirano je uglavnom kao pogrešno, ali oštriji pristup prema Kini našao je na široku podršku. Od 2012. raste negativno mišljene o Kini, naročito među republikancima.

Trampova administracija je Kinu 2017. godine označila kao revizionističku državu i strateškog konkurenta, a sledeće godine je pokrenut „trgovinski rat“ sa idejom da se utiče na strukturne promene u kineskoj privredi, smanji trgovinski deficit, zaustavi krađa intelektualne svojine i prisilni transfer visoke tehnologije.

Nakon skoro dve godine obostranog uvođenja carina i 11 rundi pregovora, sklopljen je dogovor nazvan „Prva faza“. Očekivane strukturne promene su izostale, a oštriji pristup nije doneo obećane rezultate. Kina se obavezala da smanji trgovinski deficit većom kupovinom američkih poljoprivrednih proizvoda, obavezala se na dalju liberalizaciju delova privrede, ali brzinom kojom ona želi i obećala da neće devalvirati valutu, što, inače, prema izveštaju MMF nije radila. Većina uvedenih carina tokom prethodne dve godine i dalje je ostala na snazi.

Izolacionistička politika (Amerika na prvom mestu) pod čijim su plaštom uvođene carine, nije naišla na podršku kod drugih zemalja. SAD, kao vodeća ekonomija sveta, se udaljila od tradicionalnih saveznika što joj otežava pravljenje koalicije koja može da utiče na Kinu, jer je Trgovinski rat jasno pokazao da se SAD sama ne može suprotstaviti Kini.
Američki pristanak na dogovor koji nije ni blizu očekivanog, uslovljen je dolaskom izborne godine. „Prva faza“ dogovora omogućava Trampu da se hvali kako je izborio ustupke i koncesije koje pre njega nisu mogle biti izborene, dok će pauziranje konflikta limitirati negativne efekte na privredu uz obećanje da će „druga faza“ pregovora u budućnosti dati više rezultata.

Demokrate su od samog početka kritikovale ovaj pristup. Svođenje kompleksnog odnosa dve najveće ekonomije na trgovinski deficit su smatrali pogrešnim. Postignut dogovor Bajden je kritikovao na osnovama da fundamentalno ne menja kineske štetne ekonomske politike. Umesto toga, predlagao je korišćenje postojećih zakona kako bi se uticalo tamo gde Kina krši trgovinska pravila. Istovremeno, predlagao je stvaranje zajedničkog fronta demokratskih država koji bi oblikovali međunarodna pravila, norme i institucije kroz koje će se usmeriti ponašanje Kine.

Unapređena Obamina politika

Potpredsednik u Obaminoj administraciji i sa preko 35 godina članstva u Odboru za spoljne odnose Senata je više nego zavidna biografija Demokratskog kandidata Džoa Bajdena. Često napominje da zna predsednika NR Kine, Si Đinpinga, bolje nego bilo koji drugi svetski lider. Tokom svoje duge karijere bio je aktivan učesnik u uključivanju NR Kine u međunarodne odnose. Čini se da je dobro razumeo Kinu jer, na primer, iako je podržavao saradnju sa Tajvanom, insistirao je da ne bude na štetu odnosa sa Kinom.

Poslednjih par godina je revidirao stavove i danas Kinu vidi kao ozbiljniji ekonomski, tehnološki i bezbednosni izazov. Kritikovao je njene trgovinske politike i pridružio se stavljanju krivice za gubitak industrijskih poslova na Kinu. Međutim, tu se sličnosti sa sadašnjim predsednikom završavaju. Osudio je ugrožavanje ljudskih prava u Sinđangu, hvalio protestante u Hong Kongu, a u februarskoj debati demokratskih kandidata nazvao je Si Đinpinga razbojnikom i čovekom koji u sebi nema „ni d od demokratije“. Kineski sistem je označio kao visoko tehnološki autoritarizam i predložio da u prvoj godini mandata bude domaćin globalnog Samita za demokratiju, koji bi okupio savezničke zemlje u odbrani demokratije.

U širem kontekstu, Bajdenov odnos prema Kini se može gledati kao povratak na stanje pre Trampa. Stavljanje fokusa na ekonomsku saradnju, uz pokušaj da se kroz koordinaciju sa drugim državama utiče na Kinu.

[click_to_tweet tweet=“Ko god pobedi na izborima u novembru, imaće dodatno opterećenje da formira novu strategiju odnosa pod znatno težim okolnostima nego ranije. | “ quote=“Ko god pobedi na izborima u novembru, imaće dodatno opterećenje da formira novu strategiju odnosa pod znatno težim okolnostima nego ranije.“]

Budućnost odnosa

Nakon četrdeset godina aktivne saradnje, čini se da je SAD precenila svoju sposobnost da utiče na Kinu. Politika saradnje, koju su sprovodile prethodne administracije, donela je brojne koristi za obe države, ali nije uspela da reformiše Kinu kako su se Amerikanci nadali. Dolaskom Trampa potpuno je promenjen pristup, ali ni on nije dao željene rezultate. Dodatno, loša reakcija na epidemiju korona virusa na površinu je izbacila sve mane Trampovog načina vođenja unutrašnje, ali i spoljne politike. Poslednja u nizu je optužba upućena na račun Svetske zdravstvene organizacije da zastupa kineske interese u potrazi da skrene krivicu. Kina, iako je još uvek pod epidemijom, uspeva da nametne narativ u kome ona vodi svetsku borbu protiv globalne pandemije i spašava druge države, što je bila uloga koja je rezervisana za najmoćnije države sveta i mesto koje je ranije jedino Vašington zauzimao. Pobeda Trampa na izborima bi značila nastavak razdvajanja dve zemlje po praktično svim pitanjima.

Kandidat Demokratske partije, Džo Bajden, najverovatnije će se truditi da popravi narušene odnose sa Kinom. Na osnovu njegovih izjava, podeliće sfere na kojima može da se ostvari zajednički dogovor i na druge gde sumnja u posvećenost kineske strane. Kina je do sada povremeno odustajala od ranijih dogovora i na taj izazov je nekadašnji potpredsednik Bajden spreman da odgovori okupljanjem široke koalicije koja bi uslovila Kinu da se drži obaveza. Iako se u kampanji distancirao od nekadašnjih pokušaja Obamine administracije da se uspostavi TTP (Trans-Pacifičko Partnerstvo), u novom programu nudi sličnu ideju, ali sa mnogo većom koalicijom koja bi okupila i Severnu i Južnu Ameriku.

Ko god pobedi na izborima u novembru, imaće dodatno opterećenje da formira novu strategiju odnosa pod znatno težim okolnostima nego ranije. Kina je danas najveći trgovinski partner većine američkih saveznika i SAD još uvek nemaju adekvatan odgovor na kinesku inicijativu „Jedan pojas i put“. Kina je pod ekonomskom, kulturnom i vojnom ekspanzijom, i pred SAD prvi put stavlja izazov pronalaženja ravnoteže istovremene saradnje i konfrontacije sa jednakim protivnikom.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Kina i američki predsednički izbori se prvo pojavila na Novi treći put.

Tokom šest i po dekada, odnosi dve države su često oscilirali kao i intenzitet ovih odnosa. Ove odnose možemo podeliti na četiri perioda: prvi – kada su bili uslovljeni međusobnim odnosom sa SSSR-om, drugi – posle smrti doživotnog lidera Kine Mao Cetunga, treći – tokom ratova na Balkanu 90-ih i četvrti – nakon proglašenja nezavisnosti Kosova.

Prvi period je trajao gotovo dvadeset godina i karakterisala su ga dva neslaganja. Najpre ideološko mimoilaženje oko „prave“ verzije komunizma, a zatim i rivalitet unutar Pokreta nesvrstanih, čiji je Jugoslavija bila osnivač, već početkom 60-ih. Kina, iako nije bila član, imala je interese koje je želela da projektuje kroz Nesvrstane, pre svega zato što je član ovog pokreta bio i rivalski komšija oličen u Indiji.

Drugi period je svakako bila nova politika Deng Sjaopinga nakon smrti Mao Cetunga. Uobličavanjem politike „Reforma i otvaranje“ dolazi do poboljšanja odnosa. Uspostavljaju se i regularne posete zvaničnika na najvišem nivou. Kako je Kina tražila novi model svog razvoja, Jugoslavija za kratko vreme postaje veoma interesantna kao izuzetak unutar komunističkog bloka, kada je reforma privrede u pitanju.

Treći period je bio uslovljen dešavanjima nakon raspada SFRJ. Krvavi građanski rat koji je zahvatio Balkan je uslovio stagnaciju u odnosima. Prioritet Pekinga bio je ekonomski razvoj, bez bilo kakve želje da se meša u odnose između država širom sveta. Međutim, nakon bombardovanja SR Jugoslavije 1999. u kojem je pogođena ambasada NR Kine, počinju da se uspostavljaju prisniji odnosi, pre svega na deklarativnoj podršci politici suvereniteta svake države.

Četvrti period je usledio nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost, ali je ubrzo praćen i sve većom ekonomskom moći Kine. Interes Beograda da zadrži celovitost svoje teritorije je naišao na podršku Pekinga, pre svega zbog sopstvenog straha od secesionizma. U predlogu strategije spoljne politike Srbije iz 2008, tadašnji politički vrh Srbije je Kinu, i partnerstvo sa njom, svrstao u svoja četiri prioriteta u spoljnoj politici pored Evropske unije, SAD i Rusije. Godinu dana nakon toga, potpisuje se i Sporazum o strateškom partnerstvu koji će skoro deceniju kasnije, 2016. godine, biti unapređen na nivo sveobuhvatnog strateškog partnerstva, što je jedan od najvećih stepena odnosa koji Kina percipira u saradnji sa drugim državama.

[click_to_tweet tweet=“Tokom šest i po dekada, odnosi dve države su često oscilirali kao i intenzitet ovih odnosa. | “ quote=“Tokom šest i po dekada, odnosi dve države su često oscilirali kao i intenzitet ovih odnosa.“]

Bez sumnje se može reći da su današnji odnosi najintenzivniji u svojoj istoriji. Ekonomska moć Kine je doprinela i asertivnijoj međunarodnoj politici koju je Srbija podržala postajući član više međunarodnih inicijativa koje je pokrenuo Peking. Primeri takvih inicijativa su: Pojas i put, 17+1 ili najskorije članstvo u Azijskoj infrastrukturnoj investicionoj banci. Svake godine se beleži sve veći nivo ekonomske saradnje kroz brojne kineske investicije, zajmove i projekte. U poslednjih nekoliko godina vrednost kineskih investicija se procenjuje na skoro 10 milijardi dolara, a obostrano ukidanje viza 2017. godine je rezultiralo da za samo dve godine kineski turisti postanu drugi po brojnosti na listi stranih turista u Srbiji. Trebalo bi svakako napomenuti da je Evropska unija i dalje daleko najdominantniji partner u srpskoj ekonomiji, od izvoza i investicija, preko političkog i bezbednosnog uticaja, ali uticaj Kine ubrzano raste kao i njena moć u svetu.

Diplomatski odnosi će se nastaviti u sličnom smeru, a u narednom periodu se može predvideti da će imati dve dominantne karakteristike. Prva karakteristika je svakako podrška Kine po pitanju Kosova, dok druga predstavlja ekonomsko partnerstvo. U Beogradu, Peking je pronašao pouzadnog partnera u Istočnoj Evropi, kome se poklapaju interesi u borbi za princip suvereniteta i podršci novim međunarodnim organizacijama koje Kina formira. Takođe, Srbija će od Kine nastaviti da očekuje neophodne investicije za dalji ekonomski razvoj i izgradnju nove infrastrukture, počev od putne, pa do postavljanja 5G mreže. Ovi potezi mogu predstavljati samo početak „čeličnog partnerstva“ kako ga Kinezi nazivaju, a vreme će pokazati rezultate ovog povezivanja.

Tekst je objavljen na portalu „Savremena Kina“ 02.01.2020.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava 65 godina od uspostavljanja diplomatskih odnosa Srbije i Kine se prvo pojavila na Novi treći put.

Fascinacija kupovinom je fenomen koji izučavaju mnogi sociolozi i drugi naučnici koji se bave društvom i potrebom, odnosno zadovoljstvom pojedinaca da kupuju. Razmena dobara i usluga za novac je isključivo čovekov izum, koji je pritom doveden do neslućenih razmera, jer danas pored novca imamo i kriptovalute kao sredstvo plaćanja. Svoje kupovine više ne moramo da vršimo u fizičkom prostoru, već sve više to činimo i u virtuelnom. Neko bi rekao da je šoping najbolji simbol kapitalizma i savremenog čoveka opterećenog konzumerizmom, a pritom brojke i obim razmene raste iz godine u godinu. Ove godine su oboreni rekordi, što se i očekivalo imajući u vidu da je prošlo 11 godina od postojanja „Festivala kineskih kupaca“.

Simboli su svakom društvu bitni i nemaju ih svi iste. Tako je u Kini zanimljiv „Dan samaca“ (kin. 光棍节) poznat i kao praznik duplih jedanaestica, koji se obeležava svake godine istog datuma i to 11.11. „Dan samaca“ nastao je među studentima na Univerzitetu u Nankingu 90-ih i zbog svog simpatičnog povoda brzo se raširio i na druge univerzitete. Zajednica koja je ponosna što nema partnera, što neženje mogu slobodno da se pohvale svojim statusom je 2009. godine dobila snažnu podršku Alibabe, koji ga je pretvorio u šoping festival, sa očekivanjem Džeka Maa da će privući više prodaje na tadašnjem sajtu Taobao Mall.

Skroman početak duplih jedanaestica je 2009. godine imao promet od oko 7 miliona dolara, ali sa velikim očekivanjima. Samo dve nedelje pre početka, Džek Ma je u autorskom tekstu „Small is beautiful“ za Njujork Tajms pisao o tome kako se ekonomija menja i kako takva transformacija može pomoći malim i srednjim kompanijama da dođu do kupaca u moru velikih i pritom da im omogući da inoviraju.

Alibaba je promovisala prošlogodišnji Festival pod sloganom „Čak i ako nemate dečka ili devojku, možete bar da kupujete kao ludi“. Tokom 24 časa prošle godine postavljen je rekord sa 31 milijardom dolara prodate robe. Poređanja radi, te iste 2018. godine, „Black Friday“ je ostvario tek 6,22 milijarde dolara internet prodaje prema podacima Adobe Analitics, dok je tokom Cyber Monday-a taj iznos bio oko 7,8 milijardi. Trebalo bi ipak imati na umu da je prosečni američki kupac tokom prošlogodišnjeg Black Friday-a potrošio oko 313,29 dolara na poklone i druge praznične stvari odnosno preko 52,6 milijardi dolara u onlajn i oflajn kupovinu prema navodima Nacionalne federacije za maloprodaju.

[click_to_tweet tweet=“Tokom 24 časa prošle godine postavljen je rekord sa 31 milijardom dolara prodate robe. | “ quote=“Tokom 24 časa prošle godine postavljen je rekord sa 31 milijardom dolara prodate robe.“]

Kineski gigant za e-trgovinu, Alibaba, saopštio je da su tokom ovogodišnjeg „Dana samaca“ na njihovim platformama prodale robu u vrednosti od 268 milijardi juana ili 38,4 milijardi dolara, što je premašivanje prošlogodišnjih rekordnih 30,7 milijardi dolara. Učestvovalo je više od 200.000 brendova, u ponudi je bilo milion novih proizvoda i preko 500 miliona korisnika – oko 100 miliona više nego prošle godine. Takođe, za ovogodišnji Festival ponovo je bio uključen i AliEkpress, koji je namenjen potrošačima izvan Kine, ali i Lazad, Alibabina e-trgovinska platforma za kupce iz Jugoistoka Azije i preko 78 prekomorskih tržišta. Svakako odlični podaci se ne odnose i na Hong Kong, koji je pod uticajem protesta pretrpeo gubitak od 18,3% u maloprodaji.

Strateško planiranje Kine u svetu e-trgovine se ogleda u Incijativi „Digitalni pojas i put“. Prema pisanjima nemačkog Merics instituta, Kina je alocirala preko 17 milijardi dolara za projekte u okviru navedene Inicijative od 2013. godine, od toga preko 10 milijardi za e-trgovinu i mobilno plaćanje. Cilj predsednika Si Đinpinga i trenutnog establišmenta je da Kina preuzme globalnu dominaciju i u onlajn tržištu. Fenomen duplih jedanaestica je samo simbol savremne Kine koja podržava nove tehnologije i novu industriju.

Ono što svakako jeste povezalo kupovinu potrebnih i nepotrebnih stvari i u Americi i u Kini ove godine bio je nastup Tejlor Svift, koja je nastupila i na koncertu u okviru rivalskog Amazon Prime Day-a u junu ove godine. Svakako je bio i prilika da veliki broj mladih neženja nađe partnerke, a ako ništa drugo naišli su na dobre cene.

Tekst je objavljen na portalu „Savremena Kina“ 11.11.2019.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava 11.11. je simbol rastuće moći Kine se prvo pojavila na Novi treći put.

Odnosi između dve sile postali su nepredvidivi nakon izbora Trampove administracije i politike „Amerika na prvom mestu“. To je dovelo do značajnog preispitivanja kineskog pristupa trgovini. Navodna „nefer trgovina“ bila je povod za uvođenje carina u vrednosti od 250 milijardi dolara za kinesku robu. Na ovaj potez ni Kina nije ostala dužna i usledile su kontramere. Kako početkom maja dolazi do zastoja u pregovorima, nastavlja se sa uvođenjem novih carina sa obe strane.

Prema navodima China-briefing, trgovinski razgovori su podeljeni na dve različite oblasti. Prva se tiče „trgovinskih pitanja“, koja uključuje trgovinsku neravnotežu između dve države u određenim sektorima. Druga oblast predstavlja takozvana „strukturna pitanja“, kao što su prisilni transfer tehnologije, zaštita intelektualne svojine i necarinske barijere.

Glavni razlog trgovinskog rata predstavljaju upravo navedena strukturna pitanja poput kršenja prava intelektualne svojine, naročito u sferi tehnologije. Proklamovani cilj američkih sankcija je kažnjavanje Kine zbog raznih manipulacija i nefer odnosa prema stranim investicijama u želji da postane svetska tehnološka sila. Strane firme su prinuđene da vrše zajednička ulaganja sa kineskim firmama kada žele da posluju u Kini i time otvaraju prostor za transferisanje svog know-how bez bilo kakve zaštite. Američke kompanije su se konstantno žalile da kineska država pomaže u krađi poslovnih tajni od strane kineskih kompanija. Polovina članica Američke privredne komore u Kini je prijavila krađu intelektualne svojine kao najveću pretnju za svoje poslovanje. Pored navedenog lošeg tretmana stranih investicija, kineska država subvencioniše kompanije za koje proceni da su strateške, a pre svega u domenu veštačke inteligencije, visoke tehnologije i drugih. Motivi koji stoje iza takvih politika su nastojanja da transformiše svoju ekonomiju od proizvođača jeftinih proizvoda do proizvođača skupljih i tehnološki složenijih proizvoda.

Mnogi smatraju da navedeni postupci krše pravila Svetske trgovinske organizacije, kojoj je Kina pristupila u decembru 2001. godine, ali do sada je većina razvijenih ekonomija tolerisala takve prakse. U ovom momentu deluje da Kina uspeva da pobedi u tehnološkoj trci sa SAD-om. Jedan je od najvećih svetskih investitora u oblasti razvoja veštačke inteligencije, kvantnih računara, automobilskih baterija i drugih visoko-tehnoloških proizvoda. Najuspešniji primer je tehnološki hab Šenžen u Kini koji postaje nova Silicijumska dolina. U Šenžen se preselio i veliki broj najvećih svetskih visoko-tehnoloških kompanija sa liste Fortune 500 u kome razvijaju svoje brojne inovacije. Takvi trendovi su doveli i do pritiska na američku administraciju da vodi računa o podršci svojih tehnoloških giganata u trci na svetskom tržištu, koje sve više preuzima Kina, kao što je 5G tehnologija.

Nije partijsko pitanje

Trgovinski deficit sa Kinom koji konstantno raste i nefer odnos u trgovini je ujedinio obe stranke u američkom Kongresu. Kina se tokom pregovora već obavezala da će uvoziti više američkih poljoprivrednih proizvoda, koje bi trebalo da prate i energenti, industrijski proizvodi i usluge. Trampova administracija traži da Kina ukine necarinska ograničenja koja otežavaju poslovanje američkih firmi, kao i ograničenja u sferi vlasništva koja trenutno postoje.

Trgovinski rat je izazvao probleme na obe strane. Velike američke kompanije, poput Volmarta, koji uvozi jeftinu kinesku robu u vrednosti od više milijardi dolara godišnje, su se našle pod direktnim udarom. Volmart je veći deo troška preneo na svoje kupce povećavajući cene proizvoda i time negativno uticao na njihov životni standard. Prema podacima za 2018. godinu, carine nisu smanjile trgovinski deficit sa Kinom već je nastavio da raste. Najveći trgovinski partner Kine je SAD koja čini 20% njenog izvoza. Neizvesnost da će do primirja doći navodi deo kompanija da razmišljaju da se isele iz Kine u države Jugoistočne Azije, ali i u Indiju. Poverenje potrošača u Kini je poljuljano usled trgovinskog rata i stvara dodatni pritisak da država poveća stimulisanje privrede.

Zaoštravanje odnosa

Amerika je označila Kinu kao strateškog konkurenta, ne samo u sferi privrede i finansija, već i kao bezbednosnu i političku pretnju. Buduća eskalacija ovog sukoba može produbiti usporavanje svetskog ekonomskog rasta. Predsednik Donald Tramp obećao je da bi bilo koji hipotetički dogovor morao da sadrži klauzule koje garantuju da će Kina ovaj put zaista sprovesti obećanja proistekla iz pregovora. Kineska strana to vidi kao nametanje američkih pravila i mešanje u njihove unutrašnje stvari. Uprkos uvođenju novih carina u maju, otvorena je i dalje mogućnost da do dogovora ipak dođe. Prva prilika biće susret dva lidera u Tokiju na G20 samitu krajem sledećeg meseca.

Američki saveznici trenutno nisu zainteresovani da podrže nastavak konfrontacije sa Kinom, s obzirom da je glavni trgovinski partner svih azijskih država i Evropske unije. Usled povećanih barijera za ulazak na tržište SAD, Kina je podstaknuta da plasira svoje proizvode na druga tržišta, što može izazvati otpor i negativne reakcije od strane kineskih partnera, a pre svega Evropske unije. Trgovinski rat će ubrzati i razvoj domaćeg tržišta koje kineska država pokušava da stimuliše i time kompenzuje bar deo gubitka.

[click_to_tweet tweet=“Odgovorniji pristup koji bi doveo do okončanja trgovinskog rata je neophodan, ne samo zbog strana u sukobu, već zbog celog sveta. | “ quote=“Odgovorniji pristup koji bi doveo do okončanja trgovinskog rata je neophodan, ne samo zbog strana u sukobu, već zbog celog sveta.“]

SAD je sa novom administracijom počela da napušta promovisanje slobodne trgovine čiji je bila pobornik od Drugog svetskog rata. Takođe, napušta i liberalni poredak zabranom imigracije, izlaskom iz sporazuma i umanjujući važnost međunarodnih organizacija. Protekcionizam u trgovini ne samo sa Kinom već i sa svojim drugim partnerima ostavlja sumnju da li Amerika želi samo fer pravila na koja se poziva ili trgovinsku ravnotežu po svaku cenu.

Kina najverovatnije neće lako odustati od svog pristupa trgovini koji ju je do sada dobro služio. Kao rastuća sila nastaviće da izaziva SAD kao supersilu, čak iako do dogovora dođe, jer želi da postane visoko-tehnološka i napredna ekonomija. Trgovinski rat negativno utiče ne samo na obe ekonomije već i na ostatak sveta. Prema prognozama Economist Intelligence Unit, ukoliko ne dođe do dogovora do kraja ove godine, kineski rast bi mogao biti manji za 0,5-1,5%, a američki 0,2-0,3%. Trgovina je do sada dovela do nižih cena i boljeg životnog standarda Amerikanaca i celog sveta, a sa druge strane je pružila mogućnosti i radna mesta u Kini koja je tokom svog razvoja izvukla stotine miliona svojih građana iz siromaštva. Odgovorniji pristup koji bi doveo do okončanja trgovinskog rata je neophodan, ne samo zbog strana u sukobu, već zbog celog sveta.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Nastavak trgovinskog rata SAD i Kine se prvo pojavila na Novi treći put.

Legitimizacija inicijative

Italija je postala deo ambiciozne strategije, koja je percipirana kao novi put svile sa ciljem da poveže Evropu i Kinu. Negodovanje Sjedinjenih Američkih Država i pojedinih članica Evropske unije je usledilo zbog povećanog kineskog uticaja i legitimizacije inicijative „Jedan pojas i put“ pristupanjem saveznika i članice G7. Vašington je skeptičan da će saradnja imati bilo kakav ekonomski benefit za Italiju, a da će joj narušiti međunarodnu reputaciju na duže staze.

Evropska unija se poslednje dve godine trudi da dođe do jedinstvenog odgovora na rastuće prisustvo Kine u Evropi, od formiranja mehanizma 16+1 do brojnih strateških investicija kao što je kupovina Pirejske luke u Grčkoj. U martu je tim povodom Evropska komisija pripremila dokument „EU – Kina strateški pregled“ koji je nedvosmisleno označio Kinu za glavnog ekonomskog konkurenta i strateškog rivala u raznim industrijama. Evidentna je promena odnosa prema Kini i italijansko samostalno delovanje izaziva dodatnu zabrinutost u Briselu.

Italija je bila među inicijatorima donošenja skrining mehanizma stranih investicija u Evropi 2017. godine, koji je bio usmeren pre svega na kineska ulaganja. Nova italijanska vlada je promenila odnos, ali ipak ostala podeljena kada je u pitanju saradnja sa Kinom. Pokret Pet Zvezda, predvođen Luiđiem Di Majom, glavni je proponent, dok koalicioni partner Liga, sa liderom Mateom Salvinijem tiho negoduje bez konkretnih poteza. Podrška izostaje i u opoziciji kod Demokratske stranke i stranke Napred Italija. Poslednja istraživanja rađena od strane renomirane agencije za ispitivanje javnog mnjenja, Pew istraživačkog centra, pokazuju da dve trećine Italijana gleda nepovoljno na Kinu, što je najveći procenat među evropskim državama.

Ekonomski benefiti

Motivi za saradnju nove vlade su pre svega ekonomski, kako bi privukla preko potrebne investicije, ali i smanjila deficit koji raste usled uvođenja nerealnog plana univerzalnog dohotka. Italija je krajem prošle godine ušla u recesiju, i to treći put u ovoj dekadi. Dodatni faktor koji je uticao na traženje finansiranja domaće infrastrukture je bio i rušenje mosta u Đenovi, koji je izazvao ozbiljan bes javnosti usled dotrajalih mostova i puteva koji se ne održavaju i ne unapređuju zbog mera štednje. Kako bi ostvarili saradnju, italijanska strana je formirala specijalno radno telo koje se bavi isključivo odnosima sa Kinom, a koje je isključilo Ministarstvo spoljnih poslova. Italijanska strana već duže vreme pokušava da poveća promet luka, pre svega u Trstu i Đenovi, i sada vidi priliku da privuče kineska ulaganja i u ove dve luke. Venecijanska luka je, sa druge strane, već potpisala memorandum o saradnji sa lukom u Pireju gde se kineski COSCO pokazao kao dobar partner. Prema navodima portala Diplomat, tokom poslednje decenije Italija je primila oko 23 milijarde dolara investicija iz Kine, što je čini trećim najvećim evropskim primaocem kineskih SDI.

Benefiti saradnje se očekuju i u olakšanom pristupu izvoza italijanskih proizvoda na najbrže rastuće tržište na svetu. Brojni zvaničnici su istakli „jedinstvenu priliku“ koju Italija koristi, jer je prva razvijena ekonomija koja se pridružila inicijativi „Jedan pojas i put“ i otpočela saradnju sa Azijskom infrastrukturnom investicionom bankom. Deluje da rešenje za većinu svojih ekonomskih problema Italija vidi u saradnji sa Kinom.

Sporazum Italije i Kine udaljava Rim od saveznika i to pre svega legitimizacijom inicijative koju su zapadni partneri ocenili kao pretnju za njihove nacionalne i ekonomske interese. BRI je naišao na niz optužbi u prethodnom periodu, od toga da se ne poštuju radna prava, ekološki standardi prilikom investiranja, do uvođenja države u dužničku krizu sa najpoznatijim primerom koji se desio sa lukom u Šri Lanci koju je Kina preuzela zbog nemogućnosti da se vrati kredit. Pojedine zemlje su prošle godine otkazale već dogovorene projekte i žele da smanje svoje učešće u BRI, kao što je slučaj sa Malezijom.

Novi saveznik u Evropi?

Opravdanost za saradnju Italija vidi u ekonomiji koja se nalazi u recesiji i kojoj su potrebne nove investicije. Takođe, suočava se sa dotrajalom infrastrukturom kojoj su potrebna ulaganja, a koje trenutno ne može da nađe kod svojih zapadnih partnera. Šansu za razvoj vidi i u otvaranju novih mogućnosti za povećanje izvoza italijanskih proizvoda na kinesko tržište. Kritike sa druge strane su opravdane zato što otežava jedinstveni odgovor Evrope na strateško rivalstvo sa Kinom. Pojedinačno, države nisu u stanju da pariraju, niti su u poziciji da zaštite svoje interese samostalno. Rizik je prisutan, jer zbog kratkoročnih ekonomskih benefita, Italija može da ugrozi partnerstvo sa zapadnim državama. Kina je možda našla novog saveznika u Evropi, ali je sigurno proširila listu država koje su podržale njenu globalnu ambiciju oličenu u inicijativi „Jedan pojas i put“.

Tekst je objavljen na portalu „Savremena Kina“ 25.03.2019.

[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]

Objava Rim na novom putu svile se prvo pojavila na Novi treći put.