Dva ključna razloga zašto je Korbin loše rešenje za laburiste na dugi rok
Pozadina
Neočekivani parlamentarni izbori u Ujedinjenom Kraljevstvu iznenadili su javnost sredinom aprila, kada ih je premijerka Tereza Mej najavila na vanrednoj konferenciji za štampu. Nakon mesec i po dana, rezultati su iznenadili nju. Uprkos anketama koje su konzervativce favorizovale u odnosu na korbinove laburiste (uglavnom 40%+ prema 25%), do izbornog dana situacija se značajno menjala u korist Korbina.
Na kraju kampanje svedočili smo pirovoj pobedi Tereze Mej, koja je umesto osveženog legitimiteta pred teške pregovore oko Bregzita, dobila veoma tanku većinu i nepopularnog ultrakonzervativnog koalicionog partnera DUP.
Situacija se od raspisivanja izbora do samog izbornog dana brzo promenila iz više razloga. Jedan razlog je veoma loš manifest konzervativaca, zatim veoma sterilna kampanja Mej, idealna prilika da birači kazne već sedam godina dugu konzervativnu politiku, ali i sam protivkandidat Džeremi Korbin. Iako je od svog dolaska na čelu laburista bio okarakterisan kao ausajder i od medija i od partijskih kolega, uspeo je da neke svoje kvalitete istakne u javnosti i poentira u kratkom roku.
Njegovi kvaliteti su retorska empatičnost, doslednost u ideologiji i pristojnost u nastupu. Od starca koji nosi Lenjin kapu, citira Čaveza i Envera Hodžu i tokom čijih govora se mlati sovjetskim zastavama i šetaju kompromitujući pseudoboljševici, uspeo je da se vizuelno identitetski adaptira široj publici. Korbin je svoj imidž približio više mejnstrim političaru, počeo je da priča argumentovanije, maknuo je komunističku ikonografiju sa mitinga i manifest u kompromisu sa blerističkim kolegama pomerio ka centru.
Tokom kampanje mu na mitingu nije više bilo kvaziboljševika, maoista, trockista i ostalih, već je pevao MTV muzički sastav Clean Bandit i reklamirale su ga “meme” stranice. Rezultat je stigao na izborima, naročito među mlađim glasačima i danas nakon izbora je po anketama popularniji od Tereze Mej.
Iako možemo procenjivati kvalitet podrške na izborima, odnosno koliko su glasači stvarno glasali za Korbina, a koliko protiv Mej ili protiv establišmenta, jasno je da mu je podrška u javnosti porasla.
Zašto je Korbin onda loše rešenje?
1. Nerealan manifest obmanjuje birače
Uprkos tome što je manifest nešto bliži centru nego što bi verovatno izgledao kada bi ga pisao sam Korbin, govorimo o veoma nerealnim obećanjima i programu koji Velika Britanija de facto ne može da plati. Program ima humanu nameru od ukidanja fakultetskih školarina, zidanja socijalnih stanova do spuštanja cena u određenim sektorima kroz nacionalizaciju, ali se postavlja ozbiljno pitanje njegove bliskosti sa stvarnošću i realnih efekata predloženih mera.
Prepoznavanje problema građana ne znači i poznavanje metoda za rešavanje tih istih problema. Njegova cena je procenjena na od 50ak do 90 milijardi funti, a prošlogodišnji budžetski deficit Velike Britanije bio je oko 58 milijardi funti. Sam manifest nudi više program preraspodele, nego što nudi program kako i od čega tu preraspodelu platiti. Manifest nudi veće oporezivanje bogatih, što bi donelo nešto sredstava, ali se recimo kod Olanda taj potez pokazao kao finansijski fijasko. Sa druge strane nudi veće oporezivanje, koje bi po nekim procenama svaku porodicu dodatno koštalo 4 000 funti godišnje, a pitanje da li bi svaka porodica dobila javne usluge tog kvaliteta i cene.
Takođe, najavljuje se dodatno zaduživanje, a britanski javni dug je već blizu 100% BDP-a. U emisiji uživo, Korbin takođe nije ni okvirno znao da kaže koliko bi koštao program vezan za suzbijanje siromaštva dece. Nepripremljeno, neozbiljno i neodgovorno prema biračima koji su Korbinu dali podršku u velikim procentima. Postavlja se pitanje i da li bi osim Korbina, kadrovi poput Dajen Abot mogli da reše bilo koji problem, ako govorimo o njoj kao možda jednom od najgorih kadrova koji su sedeli u vladi u senci ikada.
Hipotetički dolazak na vlast ove opcije u ovoj formi bi značio ili izdaju birača i njihovih očekivanja zbog pragmatske prirode vlasti ili realizaciju datih obećanja bez obzira na posledice iz ideoloških razloga.
Sličan problem imao je i Oland od 2012. do 2017, koji je mandat proveo pola-pola i završio sa popularnošću od 4% u javnosti 2017. Danas, kao posledicu toga, francuski socijalisti su spali sa 10 miliona na 2 miliona glasova. Ovakva politika može dati rezultat u kratkom roku i u podršci partiji se to jasno vidi i na ovom primeru, ali na dugi rok može stvoriti velike probleme poput Sirize ili spomenutog Olanda.
2. Slaba realizacija je već slala laburiste u decenijsku opoziciju
Megalomanski i nerealni levičarski programi i njihova vrlo upitna realizacija je već slala laburiste u opoziciju 1980. i tu su ostali do 1997.
Prvu i ubedljivu pobedu za laburiste odneo je tek Toni Bler nakon 17 godina opozicije. Ekonomska nekompetentnost klasične levice nije pitanje koje birači najčešće postavljaju kada žele da kazne neefikasnu, štedljivu i konzervativnu vlast, ali petogodišnja leva populistička eskapada na vlasti bi to pitanje ponovo postavila pred birače.
Laburisti su prvu vlast ponovo osvojili onog momenta kada je Bler izneo ekonomski kompetentni manifest sa nekoliko vrlo konkretnih targeta i obećanja, ali i kada je modernizovao i reformisao partiju. Veće investicije u obrazovanje, skraćenje lista čekanja u bolnicama (NHS), povećanje bezbednosti u školama, bitka protiv i okončanje siromaštva dece.
Skroman i najvećim delom (80%) realizovan manifest, laburistima je tada doneo još dve izborne pobede. Savremena rešenja su preko instrumenta poreskog kredita rešila neke probleme najsiromašnijih poput grejanja i niskih plata, oko 500 000 dece je izvedeno iz zone siromaštva, duplirana sredstva za zdravstvo i obrazovanje, uvedena prvi put minimalna cena rada, a sve vreme su javni dug, deficit i inflacija održavani na pristojnom nivou gotovo 13 godina.
Dvadesetovekovna rešenja a la visoki porezi, arbitrarno oporezivanje bogatih i beskrajno zaduživanje, ne funkcioniše u praksi i u sadašnjem političkom i ekonomskom kontekstu.
Na primeru iz 1997. se jasno vidi da levi populizam nije ni potreban za dolazak na vlast, a svakako se na drugi način mogu dobiti rezutlati u tom pravcu, ali i novi mandati. Vidljivo je da je na kratkom roku pristup bliži centru mrtav sa dobrim rezultatom Korbina na izborima, a koliko će to koštati laburiste na dugi rok ćemo tek videti.
Međutim, kod Korbina se primećuje pozitivna tendencija neke reforme u pravcu centra. Clean Bandit umesto Čaveza, bleristi u vladi u senci poput Ovena Smita umesto njegovih levičarskijih kadrova, ali i obraćenje na festivalu Glastonbury i druženje sa poznatim rep muzičarima neodoljivo podseća na Blera i njegovu dodelu nagrada BRIT Award 1996. Bouviju i druženje sa Noelom Galagerom iz tada popularnog Oasis-a.
Da li će Korbin postati iz pragmatskih razloga Bler ili bar Miliband, to ćemo već videti. Ako to i postane, postavlja se pitanje da li će biti sposoban da isporuči rezultat koji takav tip delovanja podrazumeva, jer to ipak nije njegova primarna orjentacija.
Dve bolje alternative
Čuka Umuna
Jedan od mlađih poslanika koji zna šta priča i koji je na svom primeru pokazao obrazovanje kao najbolji model društvene mobilnosti. Sa samo 32 godine je u svojoj izbornoj jedinici 2010. pobedio prvi put konzervativce, a zatim još dva puta 2015. i 2017. Kao čovek nigerijsko-irskog porekla se probio u politici uprkos poreklu i ranoj porodičnoj tragediji.
Ekonomski je kompetentan. Kao mlad je pisao članke i analize za najprestižnije svetske ekonomske časopise kao ekspert. Ima dobar javni nastup, može da mobiliše manjine i mlade i nudi ekonomski dostižne ciljeve u oblasti socijalne politike. Manjkavost mu je rezervisanost prema liderstvu.
Liz Kendal
Konzervativci su 2015. na unutarpartijskim izborima najavili Liz Kendal kao najveću pretnju po njih, iako je ona na tim izborima završila kao četvrta sa malim brojem glasova. U govorima daje vrlo precizne mere, naglašava bitnost obrazovanja, zastupljenost radnika u upravama privatnih kompanija i navodi instrumente koji bi mogli funkcionisati u praksi. Govori nužne i najrealističnije mere, čak iako su nepopularne među laburistima.
U svojoj izbornoj jedinici je 2010. preuzela mandat od konzervativaca, iako su te godine torijevci ubedljivo pobedili na nivou države. Jasno je protiv štednje i za razliku od levih populista i govori kako je to moguće postići. Takođe, za razliku od Ovena Smita koji se 2016. kandidovao protiv Korbina u takozvanom “puču”, nije nikada bila lobista za velike kompanije, što bi je diskreditovalo kod laburističkog biračkog tela.
Partija ne bi rizikovala ponovni pad u dugogodišnju opoziciju zbog izdaje obećanja, a neprestana seča socijalne države bi mogla da se zaustavi i održivim tempom revitalizuje. Bolja opcija od megalomanskih i nerealnih manifesta za partiju na dugi rok. Manjkavost joj može biti širi mobilizacijski kapacitet.
[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]
