„Što se demografske trke tiče, gubimo je ozbiljno. Ne stvaramo dovoljno ozlojeđenih belaca koji će nas dugoročno održavati u igri!“
Iako ovaj citat sa republikanske konvencije iz 2012. izrečen od strane senatora iz Južne Karoline, Lindzija Grema, može delovati kontroverzno, sa strane praktične politike ima jasno utemeljenje. Od devedesetih godina Republikanska stranka nailazi na velike probleme što se broja i raznovrsnosti svog glasačkog tela tiče. Dok sa svakim izbornim ciklusom Amerika postaje sve etnički heterogenija, republikanci postaju sve homogenija grupa.
Međutim, ovaj problem nije sveže pitanje, već samo finalna manifestacija višedecenijskog trenda i stare koalicije birača, koja je nekada donosila pobede, a danas značajno manje.
Glasačka prekompozicija šezdesetih godina 20. veka
Od šezdesetih su demokrate i republikanci zabeležili veliku glasačku i programsku prekompoziciju. Zakon o građanskim pravima, rasni nemiri, kontrakultura, a kasnije i naftna kriza, promenili su ugao gledanja obe stranke na društvena i ekonomska pitanja. Ova prekomopozicija pomogla je značajno republikancima na biračkim mestima.
Demokratska stranka postala je najvećim delom partija za koju glasaju urbani visokoobrazovani belci, afroamerikanci, katolici, jevrejska zajednica, kao i druge manjine. U tom periodu ova stranka je zadržala uticaj među sindikalno organizovanom belačkom radničkom klasom, iako su sami sindikati vremenom gubili snagu, uticaj i brojnost. Iako je 1964. Lindon Džonson pobedio na predsedničkim izborima, uprkos progresivnom iskoraku kroz Zakon o građanskim pravima, nova koalicija birača demokrata, postaje glasačka manjina.
Na drugoj strani, Republikanska partija je uspela da se pozicionira kao stranka sa pobedničkom izbornom koalicijom birača pred kraj šezdesetih. Republikanci su postali najjača snaga među belcima protestantima iz srednje klase, naročito kroz preuzimanje južnjačkog belog glasačkog tela od demokrata nakon nezadovoljstva povodom desegregacije. Uz bele protestante, partija je postala najjača snaga u ruralnim sredinama, malim gradovima i među starijim stanovništvom.
Republikanska partija je kroz vreme postala društveno konzervativna partija, sa protržišnom i fisklano odgovornom ekonomskom agendom, kao i jasnom antikomunističkom spoljnom politikom. Ovako birački, geografski i programski pozicionirana, postala je dominantna snaga u tada značajno etnički homogenijoj Americi.
Dominacija republikanaca od 1968. do 1992. godine
Od pobede Ričarda Niksona 1968. godine, republikanci se etabliraju kao pobednička snaga sve do devedesetih. Do dolaska Bila Klintona i centrističke frakcije demokrata na čelo, republikanski predsednički kandidati pobeđivali su na svim izborima, osim jednog mandata Džimija Kartera od 1976. do 1980. Iza ovog impozantnog niza pobeda stoji adekvatno političko pozicioniranje i demografija glasača, ali i „crne tehnike“.
Republikanski kandidati ostvarivali su natpolovičnu podršku među srednjom klasom i među belačkim stanovništvom, uz dominaciju na Jugu, što je tada bilo dovoljno. U ovom periodu, srednja klasa je bila značajno homogenija, dok je belačka populacija činila preko 85% stanovništva, naspram oko 10% afroamerikanaca i par procenata hispano populacije.
Iako je kroz vreme opadao udeo belaca protestanata, a rasla katolička belačka, hispanska i razna druga imigrantska populacija, republikanci su se vešto adaptirali i održavali pobedničku koaliciju. Naglašen društveni progresivizam Demokratske stranke je društveno konzervativne društvene grupe poput islamske populacije, oko 30% hispano glasača i azijske populacije držao blizu republikanaca. Uz jake antikomunističke sentimente imigracije sa Kube, Tajvana, Koreje, Vijetnama i Kine, republikanci su do novog milenijuma imali većinu i među ovim kategorijama, naročito među navedenim stanovništvom azijskog porekla.
Uz ovaj demografski faktor, građani u proseku nisu imali poverenja u vođenje ekonomije od strane demokrata. Protržišni reganizam bio je u usponu i osamdesetih je vodio u ideološkoj debati u odnosu na ekonomski intervencionizam i socijalnu državu. Iako ova debata može danas delovati zastarelo, za većinu srednje klase Republikanska partija delovala je kao garant njihovog ličnog i porodičnog ekonomskog prosperiteta i stabilnosti.
Ne bi trebalo izostaviti ni „crne tehnike“ republikanaca za plašenje i pridobijanje simpatija kod belačkog stanovništva, naročito na Jugu. Uz vrlo bezobzirne strategije političkog stratega Lija Etvotera, republikanci su uspeli da ubede ozlojeđene južnjačke belce i ljubitelje Konferedacije da pređu sa strane demokrata i populiste Džordža Volasa na njihovu stranu. Paralelno sa ovim, republikanci nisu prezali ni od upotrebe prekrajanja izbornih jedinica (džerimandering) ili suzbijanja glasačkih mogućnosti u raznim prodemokratskim manjinskim kvartovima.
Povratak demokrata od 1992. do danas
Nakon serije poraza od republikanaca, demokrate je preuzela centristička struja na čelu sa guvernerom Arkanzasa Bilom Klintonom i njegovim okruženjem. Za početak, ova frakcija je ublažila oštricu po pitanju rasnih pitanja i u odnosu na nivo državnog intervencionizma u ekonomiji, ali i promenila imidž i način komunikacije. Ove mere su vratile poverenje belačke srednje klase u demokrate. Ova programska korekcija, uz predsedničkog kandidata sa Juga i recesiju, donela je prvu pobedu za demokrate 1992. posle dugo godina.
Bil Klinton je uspeo da povrati poverenje belačke srednje klase, te bude i prvi kandidat demokrata koji je u ovoj grupi pobedio. Paralelno sa obezbeđivanjem pobeda u nekim južnim državama i uz sve veće poverenje sve brojnijih manjina u demokrate, ovo je postala nova formula za pobedu.
Od 1992. do danas, republikanski predsednički kandidati nisu pobedili u ukupnom broju glasova, osim 2004. sa pobedom Džordža Buša Mlađeg protiv Džona Kerija. Prva pobeda Džordža Buša Mlađeg desila se zahvaljujući kontroverznom brojanju na Floridi, jer je donela elektorsku pobedu protiv Ala Gora koji je osvojio oko pola miliona glasova više. Sa druge strane, Donald Tramp je osvojio blizu tri miliona glasova manje od Hilari Klinton, ali je sa tri pobede sa po manje od 1% u Viskonsinu, Pensilvaniji i Mičigenu obezbedio elektorsku prednost.
Međutim, iako su republikanci ostvarili nekoliko elektorskih pobeda „kroz iglene uši“ od 1992. godine, demografski trendovi idu vrlo jasno na štetu ove stranke.
Demografija koja ruši republikance
Iako je Džordž Buš Mlađi uspevao da zabeleži određene dobitke među hispano populacijom i katolicima kao religijskom grupom, ispostaviće se kao privremeni.
Najbrže rastuća grupa unutar SAD, hispano i latinoamerička populacija je sa jednocifrenih procenata stigla na 17,8% u 2015. Iako na biračkim mestima nije u potpunosti glasački registrovana, sve je značajniji glasački faktor na Jugu, a demokrate u ovoj kategoriji glasača ostvaruju u proseku preko 65% glasova. Trampova reotrika protiv hispano imigracije takođe je doprinela slabljenju republikanaca u južnim pograničnim državama. Osim jačanja pozicije demokrata u Koloradu i Nju Meksiku, ovaj trend ozbiljno nagriza republikance i u Arizoni i Teksasu.
Sličnu podršku demokrate ostvaruju i među azijskom populacijom, koja danas čini oko 5% stanovništva, dok se među afroamerikancima održava na blizu 90% podrške. Republikanci su izgubili i podršku kod populacije islamske veroispovesti još u periodu iračke intervencije Džordža Buša Mlađeg, a dodatno je potvrđeno agresivnom retorikom Donalda Trampa.
Paralelno sa merenjem podrške kroz etničke grupe, republikanci nailaze na poteškoće i kod različitih društvenih grupa po istraživanju Pew Research Centre. Iako održavaju blagu prednost u naklonosti među muškarcima (48% naspram 44%), od dolaska Donalda Trampa značajno se produbila razlika među ženama u korist demokrata (56% naspram 33%). Demokrate, takođe, održavaju prednost među visokoobrazovanima svih etničkih pripadnosti, gde je ona najniža kod belaca (49% naspram 46%).
Međutim, najveća razlika evidentira se kada se posmatra podrška obe partije po godinama. Demokrate u naklonosti drže blagu prednost od 48% naspram 43% u Generaciji X (rođeni od 1965 do 1980), ogromnu razliku od 59% naspram 32% među milenijalcima (rođeni od 1981. do 1996), a sličnu razliku i po novijim istraživanjima o stavovima Generacije Z (rođeni posle 1996). Republikanci, sa druge strane, su relativno izjednačeni sa demokratama među bumerima (rođeni od 1946. do 1964), a vode među „tihom generacijom“ 52% naspram 43% (rođeni pre 1946).
Ono što u ovoj statistici stvara problem za republikance je što će na ovogodišnjim predsedničkim izborima mlađi glasači (od Generacije X i mlađi) biti većina u odnosu na starije (bumeri i stariji), a biračko telo će biti etnički hetrogenije nego ikada ranije. Postavlja se opravdano pitanje perspektive i strategije.
[click_to_tweet tweet=“Novije generacije manje su protržišne i konzervativne, a više su ekološki svesne i nikada više etnički heterogene. Sve ove karateristike nisu nešto što je Republikanska partija danas. | “ quote=“Novije generacije manje su protržišne i konzervativne, a više su ekološki svesne i nikada više etnički heterogene. Sve ove karateristike nisu nešto što je Republikanska partija danas.“]
Perspektiva i strategija republikanaca
Republikanci se danas oslanjaju na značajno okrnjenu koaliciju birača od one koja im je ranije donosila pobede. Današnja Republikanska stranka se oslanja prvenstveno na belce, koji ipak i dan danas čine oko 60% populacije SAD. Međutim, jedino gde imaju komparativnu prednost među belcima su stariji građani, protestanti (najviše evangelisti), stanovnici ruralnih zona, muškarci i ljudi bez visokog obrazovanja.
U ovakvim okolnostima, republikanska strategija se dobrim delom bazira na grejanju svoje tvrde baze, a spuštanjem izlaznosti među protivnicima. Donald Tramp i drugi republikanci mahom se obraćaju ozlojeđenim belcima radnicima iz deindustrijalizovanih država „rđavog pojasa“ (Pensilvanija, Mičigen, Viskonsin i delovi Ohaja i Indijane) i vrlo konzervativnim belcima sa Juga i iz Srednjeg Zapada. Retorika protiv imigracije, globalizacije i multikulturalnog društva se pokazala kao vrlo uspešna u ovim kategorijama društva.
Sa druge strane, republikanci se trude da antiestablišment protivnike predstave kao socijaliste koji će uništiti ekonomiju, ne bi li oštetili ugled demokrata kod relativno situairane srednje klase iz predgrađa. Ukoliko su, pak, protivkandidati umereni dugogodišnji javni funkcioneri, onda se predstavljaju kao establišment koji „nije uradio ništa za birače“ ili „zastupa uvrežene interese“, ne bi li se spustila izlaznost i motivacija protivničkih glasača. Takođe, i danas se praktikuju taktike prekrajanja izbornih jedinica tako da se „utope“ manjinski glasovi, ali i ograničavanje glasačkih mogućnosti u manjinskim krajevima (voter suppression).
Ne bi trebalo zaboraviti ni alternativne medije koji su u prethodnim godinama javnost zatrovali lažnim vestima, rasističkim narativima i brojnim teorijama zavere, koje od reda ne idu na korist demokrata. Dobar deo ovih medija i njihovih prvaka, jasno podržava Donalda Trampa.
Međutim, kada se u stranu sklone razne taktike, trikovi i ad hoc improvizacije, jasno je da su demografski trendovi jasno protiv Republikanske partije kakvu danas poznajemo. Republikanci će sve više biti ugroženi u državama poput Arizone, Kolorada, Severne Karoline, Džordžije, ali što je najopasnije i elektorski važnog Teksasa. Izbori za Senat 2018. godine pokazali su da umereni kandidat, poput Beta O Rurka, može da se približi republikancima i da novija anketiranja duela Bajden-Tramp pokazuju da Teksas više neće biti sigurna crvena država.
Iako ovaj izborni ciklus možda još jednom „kroz iglene uši“ posluži republikancima, ova partija bi trebalo da razmisli o ozbiljnoj reformi. Novije generacije manje su protržišne i konzervativne, a više su ekološki svesne i nikada više etnički heterogene. Sve ove karateristike nisu nešto što je Republikanska partija danas.
[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]
