„Želimo nekoga novog, mladog, inspirativnog. Nekoga ko će da ponudi novu nadu i da prodrma ovu monotonu političku scenu. Potrebno je da dođe neko ko je čist, ima ideale i ko zaista hoće nešto da promeni“.
Ukoliko vam ove rečenice deluju poznatno i kao da su oduvek prisutne u politici, radi se o relativno svežem političkom proizvodu. Želja za mladim, dinamičnim i inspirativnim liderom, bila je retka pojava u zapadnim društvima do šezdesetih godina prošlog veka. Iako je dolazilo do takvih situacija, one su često bile proizvod ekstremnih političkih okolnosti.
Međutim, Džon Kenedi pedesetih i šezdesetih unosi revoluciju u američku, a zatim i politiku na Zapadu u celini. Tim najmlađeg izabranog američkog predsednika ikada prepoznaje ono što birači žele i ono što će birači u budućnosti želeti, kao i nove političke alate da bi to postigli. Kandidat velikih promena postaće jedan od najjačih političkih imidža na levoliberalnom političkom spektru, koji je najčešće kroz istoriju pobeđivao desne snage.
To se, naravno, nije dogodilo slučajno.
Iskustvo i sigurnost – monotonija i letargija
Birači u državama Zapada tradicionalno visoko cene političko isustvo. U kombinaciji sa godinama života, iskustvo rada u timu starijeg nosioca javne funkcije ili dugogodišnje iskustvo u zakonodavnoj vlasti, oduvek je bilo prednost na izborima. Dugi niz godina rada u javnoj službi biračima je delovao kao garant kompetentnosti i sigurnog liderstva. Tek je skoriji trend povezivanje čistote i poverenja sa sistemskim autsajderima naspram dugogodišnjih javnih funkcionera.
Na drugoj strani, u državama Zapada, građani suštinski nisu bili ljubitelji velikih promena. Sa izuzetkom Francuske, gde su institucionalni i vaninstitucionalni revolucionarni zaokreti česti, birači u ostalim zapadnim državama vole da slušaju kada lideri govore o promenama, ali da suštinski reforme budu blage, bezbolne i spore. Ove karakteristike favorizuju relativno konzervativan i ne naročito radikalan pristup politici. Radikalno levičarska politika iz tog razloga vrlo je teško nalazila prostora na Zapadu, a kada ga je nalazila to je bilo vrlo kratko.
Period nakon Drugog svetskog rata u SAD obeležili su mandati veoma starih nosioca javnih funkcija, zahvaljujući čemu se videla i manjkavost tradicionalno uspešnog pristupa. Iako je iskustvo i sigurnost dobra stvar, u kontinuitetu na vlasti može dovesti do monotonije i letargije, te tako i do nezadovoljstva birača. Po dva mandata Trumana i Ajzenhauera stvorili su upravo takvu atmosferu u američkom društvu. Iako je u tom periodu ekonomska ekspanzija bila impresivna, a jačanje i širenje srednje klase intenzivno, delovalo je da nešto fali.
Kenedijev tehnički iskorak u politici
Džon Kenedi se pojavio kao ne potpuno novo lice, ali političko lice koje je po prvi put u centru pažnje. Njegovi nastupi su odlično uvežbani, govor pun zvučnih fraza i metafora, poruke su inspirativne i motivišuće, a izgled estetski utegnut. On unosi dinamiku u dotadašnju dosadnu i monotonu politiku. Estetika njegove kampanje je mladalačka, popkulturna i moderna, naspram sive i dosadne „sirove politike“ konzervativnog republikanskog oponenta Niksona na izborima 1960.
Iako biraču sve ovo može delovati kao prirodni magnetizam, spontanost ili talenat kandidata, dobrim delom je uz ove faktore tu i ogromna politička mašinerija i priprema. Ovaj efekat se naziva i na italijanskom sprezzatura, odnosno navežbana nonšalatnost, tako da sve što neko radi deluje prirodno i autentično, iako je proizvod ogromne prethodne vežbe i pripreme.
Inspirativni govori Kenedija koji su pogađali u metu nisu bili samo proizvod njegovog talenta da prepozna probleme ili retorskih sposobnosti, već i proizvod detaljnih istraživanja onoga što birači žele od strane Luja Herisa i odlično napisanih govora od strane Teda Sorensena. Kao jedan od prvih političara koji se aktivno oslanjao na istraživanja javnog mnjenja, imao je tu prednost da „ne puca u maglu“ sa svojim ambicioznim obećanjima i ne oslanja se isključivo na sopstvenu intuiciju.
Osim pripreme kandidata i poruke, Kenedijeva estetika i inkorporiranje pop kulture u politiku pomogla mu je da u politički alat pretvori i televiziju koja je bila u ekspanziji. Uz vesele, skoro pa jedva političke spotove, sa „zaraznom“ muzičkom numerom, njegovi nastupi odisali su zdravljem, vedrinom i dinamičnošću. Dok su svi nudili staru dosadnu politiku, Kenedi je dobijao podršku poznatih zvezda poput glumca Henrija Fonde, pevača Frenka Sinatre ili Harija Belafontea. Ovo je bio jasan kontrast u odnosu na monotonost, sivilo i sklerotičnost spotova i nastupa dotadašnje konzervativne politike.
Ubedljiv nastup u prvoj TV debati predsedničkih kandidata u istoriji koju je gledalo preko 70 miliona ljudi, potvrdio je ove razlike. Najveći broj politikologa upravo ovaj nastup karakteriše kao prekretnicu na izborima 1960. Opušteni i skladno obučeni Kenedi sa navežbanim i pripremljenim porukama bio je ubedljiviji od tada bolesnog i monotonog Niksona, sa povređenom nogom i odelom koje se stapalo sa enterijerom studija.
Džon Kenedi i njegov tim napravili su veliki tehnički iskorak u samo jednoj kampanji. Istraživanje šta birači žele, usklađene i dobro izmerene poruke, inkorporiranje pop kulture u politiku, akcenat na estetici i korišćenje televizije kao glavnog političkog alata, postali su od tada osnova izbornih kampanja na Zapadu. Ovi alati redom su promenili izbore na Zapadu i u tehničkom smislu i u odnosu na očekivanja glasača od politike.
„Kandidat velikih promena“ – poruke i imidž
Iako navedene tehnike danas deluju kao podrazumevajuće u politici, Kenedi je bio prvi predsednički kandidat koji ih je potpuno i adekvatno koristio. Testirajući ih još u unutarpartijskoj trci, da bi pomoću istraživanja osmislio najbolju strategiju protiv protivnika Hjuberta Hamfrija, dokazao je i pre nacionalne trke njihovu upotrebljivost. Međutim, osim tehničkog iskoraka, Kenedijev tim patentirao je potpuno novi imidž za predsedničke kandidate, koji se od tada ponavlja na levoliberalnom spektru.
Osim navedenih tehničkih promena u politici, Kenedijev vešto kontruisan imidž postaće najuspešniji pristup kod levoliberalnih ideoloških krugova. Kandidat velikih promena do dana današnjeg ostao je kao jedan od najuspešnijih imidža kod kandidata sa centra i levog centra. Kombinacija prethodno navedenih tehničkih uslova, uz mladog i dinamičnog kandidata, koji nudi ambiciozne ciljeve, nadu u bolju budućnost i progres, postaje pobednički pristup protiv konzervativnih kandidata. Kandidat koji nudi ambiciozni zaokret i progresivni iskorak, ali opet ne deluje kao radikal, već kao realistični umerenjak.
Bilo da se radi o Bilu Klintonu, Baraku Obami, Mateu Renciju, Toniju Bleru, Džastinu Trudou, Emanuelu Makronu ili Bobiju Kenediju, radi se o sličnom pristupu politici i iz ugla tehnike i iz ugla političkog sadržaja. Kandidat velikih promena koji želi da raskristi sa dugo vladajućom starom i konzervativnom elitom, ostaje jedan od proverenih pristupa politici.
Osim što je proveren pristup, ovo je nešto što dobar deo birača srednje klase i mladih konstantno zahteva od politike. Preduslov da bi ovaj pristup politici uspeo jeste jaka i materijalno situirana srednja klasa koja želi nešto više od društva, kao i postojanje široko rasprostranjene popularne kulture. Da bi većina birača cenila jednaka prava za sve, istraživanje svemira ili vrednovala slobodu građana Zapadnog Berlina, potrebno je da imaju zadovoljen materijalistički kriterijum, jer bi set navedenih postmaterijalističkih vrednosti u suprotnom delovao kao luksuz.
Međutim, i ovaj pristup ima svoja ograničenja, a i kandidata koji bi ispunio navedena očekivanja nije lako proizvesti.
Rizici ovog pristupa
Prvi uslov da bi ovakav pristup uspeo je da, iza već dobrog kandidata, stoji jaka politička i medijska mašinerija.
U političkom smislu, Kenedi bi malo šta uradio da kao potpredsednika nije imao Lindona Džonsona, sa svojim legislativnim iskustvom i razgranatom političkom mrežom. Većina Kenedijevih programskih predloga ostali bi mrtve kongresne inicijative, a pitanje da li bi do predsedničke kancelarije i stigao bez ozbiljnog angažmana Džonsona u južnim državama, naročito u Teksasu. Sa druge strane, politička mašinerija ne bi mogla ništa da uradi bez Džona Kenedija kao najboljeg prezentera njihove politike.
Drugi uslov je dobro razrađena PR strategija i naklonost medija. Da ovoga nije bilo, imidž Džona Kenedija danas bi bio potpuno suprotan i predmet drugačije interpretacije njegovog rada. On ne bi ostao u sećanju kao inspirativni mladi lider idealista, već možda kao neverni ženskaroš, pod sumnjom da ima veze sa mafijom, sa hroničnim bolestima iz detinjstva, kome je ultra bogati otac finansirao i projektovao političku karijeru. Dok prva interpretacija predstavlja pobednički imidž, druga predstavlja nepremostivi bagaž na biračkom mestu.
Takođe, kada adekvatna interpretacija i projektovani imidž uspeju, oni se teško zadržavaju na vlasti. Lako je biti dinamični ambiciozni mladi lider u opoziciji i bez odgovornosti, ali je teško taj utisak održati na vlasti. Legislativa može kočiti sprovođenje obećanja, rezultati obećanja se možda ne svide građanima, a nepopularne urgentne situacije mogu taj imidž brzo da sruše. Rat u Iraku definitvno je srušio imidž Tonija Blera kao mladog optimističnog reformatora, dugotrajni protesti građana imidž Emanuela Makrona ili manjak isporučenih obećanja u odnosu na retoriku popularnost Matea Rencija.
Kenedi je sam tokom svog mandata imao i momente poptunog fijaska poput incidenta u Zalivu svinja, ali i trijumfa poput snalaženja tokom kubanske raketne krize. Uprkos tome, tokom svog nasilno prekinutog mandata beležio je prosek prihvaćenosti u javnosti od čak 70%. Njegov naslednik Lindon Džonson, koji je većinu programa i obećanja sproveo u delo, imao je mnogo veće oscilacije podrške sa prosekom od oko 55%.
[click_to_tweet tweet=“Kenedijevski pristup politici je jedan od najzahtevnijih, ali i jedan od retkih načina na koje progresivna politika može uspeti na biračkim mestima. | “ quote=“Kenedijevski pristup politici je jedan od najzahtevnijih, ali i jedan od retkih načina na koje progresivna politika može uspeti na biračkim mestima.“]
Kenedijevski pristup politici i promene
Kenedijevski pristup politici je jedan od najzahtevnijih, ali i jedan od retkih načina na koje progresivna politika može uspeti na biračkim mestima. Istorija na Zapadu suštinski predstavlja vlast konzervativnih snaga, koje periodično prekidaju progresivni iskoraci. Nakon mandata Lindona Džonsona, demokrate će do devedesetih godina prošlog veka izboriti samo jedan mandat Džimija Kartera. Od sedamdesetih do danas, laburisti u UK su bili pobednička snaga samo u tri mandata Tonija Blera, a slična je situacija i u Nemačkoj ili Italiji.
Džon Kenedi je dao novi set alata za politiku progresivnog centra i levog centra, a koja je najčešće i pobednička. Potrebno je naći dobrog kandidata, iza kog će stajati jaka partijska infrastruktura, koji će znati da komunicira sa javnošću i da koristi snagu medija, ali i koji će moći da unese optimizam u dobru budućnost. Iako je ovo teško postići, kada se postigne, dobija se najjače oružje protiv desničarskih snaga.
Optimizam, nada i želja za društvenim progresom, upakovana u moderan paket, bila je kroz istoriju jedina snaga koja je u isto vreme mogla da pobedi i desničarsko širenje straha i zagovaranje rigidnih hijerarhija, kao i radikalni levičarski pesimizam u savremeno društvo i ekonomski populizam. Kenedi je prvi moderni političar koji je dokazao da je na biračkim mestima ovo validan, izvodljiv i pobednički pristup.
[contact-form-7 id=“1383″ title=“Pretplata“]
