Trampova politika prema Arktiku i rivali

Trampova politika prema Arktiku i rivali

Istraživač Novog trećeg puta (dragoslavraseta@novitreciput.org)

Sjedinjene Države nisu imale oformljenu i stabilnu arktičku politiku u prvoj polovini mandata Trampove administracije. Arktičke konferencije u 2017. godini i početkom 2018. su prolazile bez aktivnog učešća američkih diplomata. Upotreba izraza kao što su “klimatske promene” i “globalno zagrevanje” je izbegavana u širokom luku, kao posledica retorike predsednika Trampa za vreme izborne kampanje 2016. godine.

Do zaokreta i konsolidacije redova dolazi sa postavljanjem Džona Boltona na poziciju savetnika za državnu bezbednost i tadašnjeg direktora CIA-e, Majka Pompea, na mesto državnog sekretara u prvoj polovini 2018.

Uklanjanjem generala-pukovnika Mekmastera i Reksa Tilersona koji su neretko osporavali i kritikovali mišljenja i spoljnopolitičke stavove predsednika Trampa, predstavljajući tako veoma bitnu kontratežu neophodnu svakom predsedničkom veću, sa pozicija savetnika za državnu bezbednost, odnosno državnog sekretara, američki kabinet za spoljnu politiku našao se u rukama jednog od najagresivnijih dvojaca u istoriji američke politike, rame uz rame sa onim iz vremena Džordža Buša i rata u Iraku koji su činili Dik Čejni i Donald Ramsfeld.

Nekada jedan od glavnih zagovornika invazije na Irak, zagovornik rata u Siriji i Libiji, kao i invazije na Iran, i možda najkontroverzniji ambasador SAD pri UN (funkcija koju je obavljao za vreme administracije Džordža Buša Mlađeg), Džon Bolton, je školski primer goldwater republikanca, koji su ime dobili po američkom senatoru iz Arizone i bivšem predsedničkom kandidatu na izborima 1964. Beriju Goldvateru, političaru koji je bio krucijalan za rekonstrukciju republikanske ideologije šezdesetih godina prošlog veka.

Duet Pompeo-Bolton je munjevitom brzinom sprovodio novu, agresivnu i beskompromisnu unilateralnu spoljnu politiku, radikalno drugačiju od prethodnika Baraka Obame, što je izazvalo burne reakcije kod američkih saveznika i protivnika. U maju 2018. usledilo je povlačenje Sjedinjenih Država iz tzv “iranskog nuklearnog sporazuma” i zaoštravanje odnosa sa Iranom.

Mesec dana kasnije, trgovinski rat sa Kinom ubačen je u “drugu brzinu” sa novim setom carinskih taksi i tarifa, iako je Kina pokušala da deeskalira situaciju samo par nedelja ranije, kad je vicepremijer Liu Hi posetio Vašington. Do eskalacije odnosa dolazi i sa Venecuelom i ceo svet je par meseci držao dah, očekujući od SAD da se pozove na Monroovu doktrinu i da vojnom intervencijom odbrane svoje interese na zapadnoj hemisferi.

Reaktiviranje druge flote

Što se tiče Arktika, prvi potez koji je i metaforički i bukvalno uzburkao vode, bila je odluka predsednika Trampa da ponovo aktivira drugu flotu američke mornarice i time preinači još jednu od odluka Baraka Obame.

Druga flota je formirana ubrzo po okončanju Drugog svetskog rata, a njena zona delovanja obuhvatala je severni Atlantik i obe obale Južne Amerike. Osim Kubanske krize i operacije Urgent Fury tokom invazije na Grenadu 1983, druga flota nije videla puno akcije i možemo reći da je njena glavna uloga bila, zapravo, da zastraši Sovjete i da ih drži podalje od zapadne hemisfere. Godine 2011. dolazi do rasformiranja kako bi se delimično restrukturirao vojni budžet, a oslobođena sredstva iskoristila za izgradnju novih brodova, s obzirom da su rusko-američki odnosi bili relativno dobri.

Tramp je formalno obnovio drugu flotu 24. avgusta 2018. na čelu sa admiralom Andruom “Vudi” Luisom, pravdajući se pojačanim tenzijama između NATO i Rusije. Početkom 2020, flota je ostvarila potpuni stepen operativnosti i preuzela ulogu zaštitnika američkih interesa u severnom Atlantiku i Arktičkom okeanu.

Majk Pompeo i antagonizacija Rusije i Kine

Zatišje je trajalo sve do sada famoznog govora Pompea na arktičkoj konferenciji u Finskoj, maja 2019. Pompeo je “kidnapovao” konferenciju čiji je fokus bio na rešavanju klimatskih promena i iskoristio je da napadne Kinu i Rusiju. Nakon što je pogrešio godinu kada su SAD otkupile Aljasku od carske Rusije, državni sekretar je optužio Peking da planira da, upotrebom isprobane strategije, “uz pomoć kineskog kapitala, kineske radne snage i kineskih kompanija izgradi potrebnu infrastrukturu koja će Arktik staviti pod kinesku interesnu zonu”.

Pompeo nije ostao dužan ni Rusiji ni Kanadi, upozoravajući na povećan nivo saradnje između Moskve i Pekinga, kao i na izgradnju 16 novih dubokovodnih luka i više od 450 vojnih postrojenja, obnovu starih arktičkih baza i prisvajanje Severoistočnog prolaza (SIP) od strane Rusije, odnosno Severozapadnog prolaza (SZP) od strane Kanade.

Pomalo nepravedno, suština govora Majka Pompea je izgubljena zbog njegovog abrazivnog ponašanja i nastupa, par lapsusa i apsurdnog izbegavanja da upotrebi izraz “klimatske promene” tokom konferencije, (iako je dobar deo svog govora posvetio pričajući o njima) kao da je reč o određenom “mračnom gospodaru” koji se ne sme imenovati iz popularnog serijala knjiga o dečaku čarobnjaku. Svejedno, Majk Pompeo je bio u pravu, barem što se tiče identifikovanja glavnih pretnji po američke arktičke interese. Prisna (na prvi pogled) saradnja Kine i Rusije na Arktiku bi mogla, na duže staze, da ugrozi i samu američku hegemoniju… Ili, ipak ne?

Strategija Rusije

Kako je otapanje Arktika povećalo njegovu geopolitičku i ekonomsku važnost, Rusija i Kina su postali glavni igrači kada je u pitanju budućnost ovog regiona. Priroda njihovog savezništva predstavlja važnu komponentu razumevanja dugoročne strateške ravnoteže na Arktiku.

Sa više od 24.000 kilometara obale iznad arktičkog kruga i viševekovnom istorijom u regionu, rusko učešće je očekivano, pogotovo kada se analizira njena geoekonomska situacija na Arktiku. Rusija se nalazi u najboljoj poziciji od svih arktičkih država da eksploatiše svoje arktičke rezerve nafte i zemnog gasa (70% ruskih rezervi ovih resursa se nalazi upravo u epikontinentalnom pojasu na Arktiku). Zbog geografske i logističke superiornosti, Rusija je ključan igrač u kontroli SIP tranzitne rute koja povezuje Zapadnu Evropu sa Istočnom Azijom.

Moskva pokušava da, sada već višedecenijskim ulaganjem u SIP, stvori alternativu i smanji važnost Sueckog kanala. Rusija poseduje monopol nad ledolomcima; Ruska Federacija ima više ledolomaca nego sve ostale arktičke države zajedno. Rusija prednjači, ne samo u kvantitetu, nego i u kvalitetu. “Arktika” klasa je jedina nuklearna flota ledolomaca na svetu koju Rusija planira da dodatno osnaži novom “Lider” klasom u sledećoj deceniji. Poređenja radi, SAD ima samo jedan ledolomac koji može da razbija led debljine od tri metra. U pitanju je “Polarna Zvezda” ledolomac koji je na dužnost stupio davne 1977. i koga danas posada od milošte zove “Rđava kofa”.

I pored tehnološke superiornosti, i dalje je samo jedna luka oslobođena od leda tokom cele godine (Murmansk), dok su druge arktičke luke operativne uz pomoć nuklearnih ledolomaca u periodu od jula do oktobra. Međutim, već 2030. očekuje se da ceo SIP bude bezbedan za plovidbu tokom cele kalendarske godine.

Putin na ovaj način pokušava, ne samo da osnaži rusku ekonomiju, već i da se uhvati u koštac sa glavnim geopolitičkim prokletsvom Rusije: beskorisnim rekama Sibira. Istorija Rusije i njena geopolitička “natalna karta” bi bila neuporedivo bolja kada bi velike azijske reke navodnjavale pustinje Centralne Azije, umesto što se izlivaju u hladan Arktički okean. Težište ruske sfere bi se pomerilo južno, potpuna industrijalizacija bi se desila skoro pun vek ranije, a Rusija ne bi provela dobar deo milenijuma grčevito se boreći za kontrolu nad evropskom nizijom i evropska tri jezera.

Sovjetski megalomanski inženjerski projekti, na koje bi i drevni Egipćani bili ponosni, koji su planirali da preusmere reke upotrebom nuklearnog oružja, ipak su napušteni još početkom osamdesetih godina prošlog veka. Danas se trgovina putem ovih reka obavlja pomoću rečnih ledolomaca na veoma skromnom nivou, ali dalje povlačenje arktičkog leda u kombinaciji sa ruskim kontinuiranim ulaganjem u izgradnju novih modernih luka, putem SIP, prirodna bogatstva Sibira bi mogla brže i u većim količinama da pronađu put do svetskog tržišta.

Si Đinping i Vladimir Putin (Reuters)
Si Đinping i Vladimir Putin (Reuters)

Strategija Kine

Kina Arktik posmatra kao zonu koja se nalazi van domašaja američke hegemonije, uz pomoć koje bi ona konačno mogla da stekne status prave svetske sile. Kina se samovoljno proglasila “blisko-arktičkom državom” i pored činjenice da je podjednako udaljena od arktičkog kruga koliko i Srbija. Kina ovaj postupak opravdava time da danas, kada su klimatske promene jedan od najvećih globalnih izazova, budućnost Arktika zavisi od celog sveta, pa i Kine. Povlačenje arktičkog leda i porast nivoa mora imaju direktan uticaj na Kinu i njen ekosistem i ekonomiju.

Peking, takođe, podseća da ne postoji sveobuhvatni međunarodnopravni dokument koji uređuje arktičke odnose, već tu funkciju obavljaju Povelja Ujedinjenih Nacija, Konvencija o pravu mora i Svalbardski sporazum.

Po Konvenciji o pravu mora, iako Kina (kao i druge nearktičke države) ne poseduje teritorijalni suverenitet na Arktiku, uživa druga brojna prava, počev od prava na naučno istraživanje, na polaganje podmorskih kablova i cevovoda, slobodu ribolova, prava na slobodan prelet i slobodu plovidbe u morskim pojasevima koji se nalaze van jurisdikcija arktičkih država, odnosno otvorenom moru. Kina je postala potpisnica Svalbardskog sporazuma davne 1925, a kao jedna od pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN, sebe vidi kao jednog od glavnih zaštitnika međunarodnog prava na Arktiku.

U poslednjih 25 godina, Kina je uložila zavidan napor u istraživanju Arktika, proširivši obim aktivnosti, stekavši više iskustva i produbljujući saradnju sa drugim arktičkim državama. Članstvo Kine u Međunarodnom odboru za arktičku nauku 1996. obeležilo je njeno aktivnije učešće u naučnim istraživanjima na Arktiku. Kina je od 1999. organizovala brojne naučne ekspedicije na Arktiku, sa svojim istraživačkim brodom “Ksue Long” (Snežni zmaj). Kina je 2004. izgradila arktičku stanicu pod nazivom “Žuta reka” u Špicberškom arhipelagu. Do kraja 2017, Kina je izvršila osam naučnih ekspedicija u Arktičkom okeanu. 2020. taj broj je porastao na trideset šest, a novi, moderni “Ksue Long 2” se vratio sa svoje prve uspešne ekspedicije.

Koristeći svoje istraživačke brodove i stanice kao platforme, Kina je postepeno uspostavila multidisciplinarni sistem posmatranja koji pokriva more, led i sneg, atmosferu, biološki i geološki sistem Arktika. U 2005. godini, Kina je bila prva azijska zemlja koja je bila domaćin arktičke konferencije, dok je 2013. postala akreditovani posmatrač Arktičkog saveta.

Kina je uložila i nastaviće da ulaže ogromna finansijska i diplomatska sredstva kako bi dalje legitimizovala svoj položaj na Arktiku. Na ovaj način, Peking pokušava, kao i Moskva, da se izbori sa svojim glavnim geoekonomskim problemom, a to je nedostatak sigurnih tranzitnih ruta pomoću kojih bi Kina mogla da zadovolji svoje ogromne energetske potrebe. Ovo je glavni razlog za pokretanje projekta “Put svile”, koji sadrži i polarnu komponentu. Ovde se interesi Rusije i Kine ukrštaju.

Davljenička pozicija Rusije

Rusija je u početku pokušavala da ograniči ekspanziju kineskog uticaja na Arktiku. Godine 2012. Rusija je zabranila kineskoj istraživačkoj ekspediciji ulazak u SIP (koji Rusija smatra svojim teritorijalnim vodama). Sledeće godine, Putin se oštro protivio kineskom priključivanju Arktičkom savetu u formi posmatrača i uspešno je lobirao za davanje istog statusa Japanu. Do naglog zaokreta dolazi posle ruske aneksije Krima i uvođenja sankcija od strane Zapada, kada Rusija biva primorana da se okrene Kini u potrazi za novim izvorom stranog kapitala.

Dok je i Rusiji i Kini u interesu da prisno sarađuju na daljem razvijanju SIP, on je i dalje mnogo veći ekonomski prioritet za Rusiju, nego za Kinu, što omogućava Pekingu da diktira uslove. Politički ekspert Jun Sun (Stimson Center) smatra da u ovoj “alijansi” Kina ima dominantnu poziciju, za razliku od Rusije koja deluje “iz pozicije nemoći”. Kineska potreba za energetskim resursima će nastaviti da raste, ali to ne znači da su ruski izvozni kapaciteti neograničeni, niti da Kina smatra svog severnog suseda za pouzdanog partnera. Posle 2014, Rusija je očajnički tražila alternativna tržišta kojima bi zamenila evropsko, što je omogućilo Kini da ispregovara značajne popuste i ustupke za sebe.

Jasno je da Peking i Moskva imaju zajedničke ekonomske interese, ali njihove perspektive se u oblasti bezbednosti znatno razlikuju. Rusija smatra Arktik svojim dvorištem, dok se Kina zalaže za održavanje arktičkih prolaza kao međunarodnih voda za unapređenje ekonomskih interesa.

Ne smemo zaboraviti i na konflikt koji postoji između ove dve sile na ruskom Dalekom istoku, gde Kina demografski potiskuje Rusiju već decenijama. Za razliku od stotinu miliona Kineza koji žive u gusto naseljenim pograničnim predelima, ruski Daleki istok (koji je 2/3 veličine čitave Kine) ima populaciju manju od 6 miliona i ona je u konstantnom opadanju. Kina agresivno vrši sinizaciju ovog regiona uz pomoć ogromnog prodora kineskih ilegalnih imigranata i kapitala kineskih kompanija. Ova sudbina je već zadesila gradove u Zabajkalskoj Pokrajini. Takođe, skoro svaki vid resursa iz ove oblasti, od drvne građe do plemenitih metala se masovno izvozi u Kinu.

Zbog ovoga su rusko-kineski odnosi veoma kompleksni i prožeti ekonomskom zavisnošću. Na dugoročne staze, ovaj odnos će postajati sve nepovoljniji po Rusiju, kako Kina bude nastavila da demografski potiskuje i iskorišćava ruski Daleki istok kao gorivo za svoju ekonomiju.

Što se tiče Arktika, prvi potez koji je i metaforički, i bukvalno uzburkao vode, bila je odluka Trampa da ponovo aktivira drugu flotu američke mornarice i time preinači još jednu od odluka Baraka Obame.Click To Tweet

Arktička budućnost SAD

Trenutno SAD nemaju mogućnost da uspostave kontrolu nad Arktikom na nivou na kojem bi one želele. Uz pomoć svojih trenutnih vojnih postrojenja na Aljasci, SAD mogu uspešno da kontrolišu sever Pacifika i istočni deo Arktičkog okeana, a američka mornarica i avijacija bi sa lakoćom mogle da ometaju prevoz robe iz Evrope u Aziju putem SIP, i na taj način da testiraju ruske odbrambrene sposobnosti, ukoliko za to bude bilo potrebe u budućnosti.

Transformacija SAD u arktičku silu prvog reda nastaviće se i za vreme Trampove druge, ili Bajdenove prve administracije. Godine 2024. bi Amerika trebalo da proizvede svoje prve savremene ledolomce. Za njihovo optimalno funkcionisanje biće potrebna i nova arktička baza, koja je takođe u planovima. Zajedno sa novim planom ministarstva odbrane iz 2019, koji smo nazvali “Trozubac” u prošlom delu ove mini serije, ove radnje će dodatno iscrpeti već opterećeni vojni budžet SAD, tako da se mora postaviti, ne samo pitanje opravdanosti ovakvih odluka, nego i mnogo bitnije pitanje, koji je ultimativni cilj SAD na Arktiku i da li je uopšte razumno slediti?

Rusija je na Arktiku, ne zato što to želi, već zato što mora. Sa ekonomijom koja je na veštačkom disanju, Putin ulaže ogromna sredstva u Arktik, ne bi li pronašao način da iskoristi Obski zaliv i ruske azijske reke. Još od 17. veka, carska Rusija je imala košmare zbog nedostatka toplovodnih ratnih luka, i sada iz “empatije” ili nekog drugog razloga, SAD, nacija koja ima najbolje luke na planeti, želi da i ona danas deli ruske probleme.

SIP će u najboljem mogućem slučaju postati slobodan za tranzit robe tokom cele kalendarske godine negde između 2030. i 2040, a pitanje je da li će uopšte u ovom veku postati dovoljno bezbedan da bude prava alternativa Panamskom ili Sueckom kanalu. Čak i tada, Rusija će morati da obnovi svoju prastaru mornaricu ukoliko želi da garantuje bezbednost međunarodnih voda, jer u suprotnom će to možda raditi budući kineski nosači aviona. Kina će nastaviti da ekonomski guši Rusiju, ali će i sama morati da se nosi sa svojim demografskim problemima, čije će posledice osetiti već 2030.

“Pobediće onaj koji zna kad da se bori i kad da se ne bori”, napisao je Sun Cu u vanvremenskom Umeću ratovanja. Posle američkih izbora u novembru ove godine, videćemo da li će se Džo Bajden opredeliti za novu strategiju, ili će Donald Tramp nastaviti sa postojećom.

Prijavite se i ubuduće ćemo Vam slati sve novosti vezane za našu organizaciju na Vašu mejl adresu!

Komentar