„Greta Tanberg, požari u Australiji, globalno zagrevanje, otopljavanje Arktika, zagađeni vazduh, poplave u Bangladešu….“
Svako ko se redovno informiše u mejnstrim medijima, sigurno je primetio sve učestalije vesti koje se neposredno tiču ekologije ili klimatskih promena. Iako su ovi problemi već decenijama aktuelni u nauci i predmet neprestanih istraživanja, danas uspešno postaju i jedna od glavnih svakodnevnih tema u medijima. Iz tog razloga možda ne čudi veliki uspeh i prodor zelenih stranaka na izborima širom Evropske unije. S obzirom na to da je glavna tema ovih single issue stranaka pitanje o kome danas svi pričaju, ovaj skok možda ne deluje neobično.
Međutim, skok zelenih nije samo pitanje povoljnih društvenih okolnosti. Niti su ih samo ove okolnosti nužno dovele do uspeha, niti im one mogu biti garant da uspeju. Stranke ove ideološke orijentacije imaće najveću šansu, ali i najveći rizik u sledećim godinama.
Koliko su zeleni danas jaka politička snaga?
Nakon izlaska Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije, zeleni predstavljaju petu snagu po brojnosti u Evropskom parlamentu sa blizu 70 od 705 poslanika. Na prošlogodišnjim izborima za Evropski parlament, zelene stranke su bile prvoplasirane ili približno prvoplasirane partije kod ljudi ispod 30 godina u Nemačkoj, Francuskoj, Holandiji i Austriji.
Pre pandemije korona virusa, zeleni su bili na momente i prvoplasirana snaga u anketama u Nemačkoj, zeleni političari su među najpopularnijima u Francuskoj, a na holandskim lokalnim izborima pokazali su svoju snagu u svim većim gradovima i univerzitetskim centrima. Danas u Austriji imaju predsednika države i deo su vladajuće većine Sebastijana Kurca, a u Nemačkoj su deo vlasti u 11 od 16 pokrajina.
Dok ljudi i dan danas posmatraju zelene kao beskompromisne idealiste ili ekološke fanatike koji se vezuju za stari hrast koji je predviđen za seču, zelene stranke danas sve više postaju pragmatični establišment, koji nekim čudom i dalje uspeva da se predstavi kao da to nije.
Rebrendiranje i skok zelenih
Od 1980-ih kada su zelene partije nastajale, one nikada nisu dolazile do sadašnjih procenata prihvaćenosti i popularnosti u biračkom telu. Delom je to bilo do radikalnog imidža, prilično atipičnog programa i manjka opšteg interesovanja glasača za ekološke teme. Međutim, partije ove vrste danas generišu ozbiljan nivo podrške u demografskim grupama kao što su: visokoobrazovani, bogati, mladi, etničke manjine i urbana srednja klasa. Ova šarena koalicija birača nije nastala samo zbog aktuelizovanja ekoloških pitanja.
Za početak, zeleni su se vremenom rebrendirali tako da izgledaju kao „normalne“ partije, ali da uz generalno razvodnjen socijaldemokratski program dodaju plemenitu misiju „spašavanja planete“ koja im je glavna identitetska odrednica. Iz svojih redova su mahom izbacili frakcije i pojedince koji deluju kontroverzno, neprofesionalno ili vizuelno odurno za prosečnog birača. Dok su u ovim partijama neretko paradirali bradati hipici, ljudi koji su se zalagali za legalizaciju pedofilije, antivakcinaši i isprazni maltuzijanci, danas oni više deluju kao ekološki svesna korporacija.
Tako rebrendirani, zeleni su postali glavna pretnja po socijaldemokratske partije u razvijenim ekonomijama. Dok se tradicionalne partije levog centra muče da u isto vreme zadrže i društveno konzervativnu radničku bazu i društveno progresivnu urbanu srednju klasu, zeleni su uspeli da ozbiljno penetriraju u drugu biračku grupu i u njoj se stabilizuju u prethodnih deset godina.
Veliki upliv tema poput ekologije, recikilaranja i klimatskih promena u zapadne školske kurikulume u prethodnim decenijama, ojačao je kulturni kapital ove političke opcije kod mlađih generacija, koje se već nalaze u strahu od toga kako će izgledati planeta kada ostare. To ove snage čini sve jačim među milenijalcima i zumerima, što se vidi na biračkim mestima.
Svi ovi faktori stvorili su od bivših anarhičnih buntovničkih grupa ozbiljnu političku snagu na političkoj sceni Evrope, koja na osnovu sadašnje demografske strukture ima perspektivu rasta. Međutim, postoje i ograničenja.
[click_to_tweet tweet=“Iako još mogu delovati kao poluamaterski politički pokret, transformacija koju su sproveli pokazuje da su u pitanju pragmatični i sposobni ljudi. | “ quote=“Iako još mogu delovati kao poluamaterski politički pokret, transformacija koju su sproveli pokazuje da su u pitanju pragmatični i sposobni ljudi“]
Ograničenja rasta zelenog pokreta
Zelene stranke danas su najvećim delom stranke glasača koji su rešili svoje materijalno pitanje i imaju želju da učine „nešto plemenito za svet“. Iako to neodoljivo podseća na gauche caviar (kavijar levicu), manje je vrednosno nekoherentno. Bez obzira na veću vrednosnu koherentnost od „penthaus marksista“, broj ovakvih birača je ipak ograničen.
Iz tog razloga, jake zelene stranke gotovo da ne postoje u siromašnijim članicama Evropske unije, poput bivših socijalističkih država. Bavljenje životnom sredinom je u ovim državama percipirano kao luksuzno pitanje, s obzirom na to da bazičnija materijalistička pitanja nisu u potpunosti rešena. Slična je sitaucija i sa podrškom zelenima u deindustrijalizovanim zonama, ruralnim sredinama i malim gradovima u bogatim državama Zapada. Preduslov za ovakve stranke je materijalno situirana i progresivna srednja klasa, koje nema u svakoj državi ili u svakom regionu države u kojoj postoji.
Takođe, iako će se svi načelno složiti sa ekološkim argumentima, oni se nisu uvek pokazali kao popularni kada se pretvore u politike.
Makronov predlog poreza na emisije ugljendioksida (carbon tax) stvorio je opštu pobunu „žutih prsluka“, koja ga je koštala rejtinga kao ništa pre toga. Slična poskupljenja cene električne energije radi prelaska na obnovljive izvore ili ukidanje vozila zagađivača, takođe ne nailazi na širu podršku stanovništva. Identičan ishod se javlja i sa inicijativama o ukidanju brojnih herbicida, poput glifosata, protiv čega postoji konsenzualno protivljenje poljoprivrednika.
Zeleni idealizam može lepo zvučati kao slogan i teorijski koncept, ali zeleni još nisu postali dovoljno jaka snaga da mogu sami da diktiraju politike vlada. Ukoliko do toga dođe, moraju biti spremni na jasne izazove. Ipak, dosadašnje iskustvo sa zelenim vladama nemačkih saveznih država je da industrija nije baš previše uplašena od lokalnih zelenih i da su se pokazali kao prilično skloni kompromisu i trgovini principima.
Da li su zeleni budućnost?
Pogoršavanje stanja životne sredine svakako će temu ekologije sve više održavati u javnom mnjenju kao važnu. Na zelenim strankama biće zadatak da samo održe dosadašnji monopol nad ovim pitanjem. Ako to sprovedu, izvesno je da će u bliskoj budućnosti zauzeti mesto opadajućih socijaldemokrata na levom centru.
Iako još mogu delovati kao poluamaterski politički pokret, transformacija koju su sproveli pokazuje da su u pitanju pragmatični i sposobni ljudi. Ukoliko, pored kulturnog kapitala, nastave da stiču i politički, u Evropskoj uniji mogu značajno diktirati smer javnih politika. Svoju prvu šansu imaće na francuskim predsedničkim izborima 2022. i nemačkim parlamentarnim izborima 2021. Ukoliko u oba slučaja ostvare ozbiljan uspeh, u Evropi možemo očekivati vrlo neobične promene.
Tekst je objavljen na portalu „Talas“ 05.06.2020.
