Šta očekivati od izbora u Izraelu?

Šta očekivati od izbora u Izraelu?

Istraživač Novog trećeg puta (dragoslavraseta@novitreciput.org)
Kada su se u martu 2020. posle gotovo godinu dana političke paralize, Beni Genc (Plavo-beli savez) i premijer Benjamin Netanjahu (Likud) odlučili na kompromis i osnivanje koalicione vlade, građani Izraela verovali su da je država konačno izašla iz političke krize u kojoj se našla posle izbora 2019. i da može ujedinjena da se suprotstavi krizi drugačije prirode, pandemiji COVID-19.
Ipak izgleda da će se Izrael pre izboriti sa koronavirusom: posle tri “zaključavanja” i uspešne masovne vakcinacije stanovništva (skoro 60% punoletnih građana), Izrael se polako otvara, a društveni život i ekonomija vraćaju u normalu. Isto ne možemo reći i za političku situaciju u državi: posle neuspešnih pregovora oko usvajanja budžeta, koaliciona vlada je pala u decembru prošle godine, a današnje ankete i istraživanja predviđaju scenario sličan onome iz aprila 2019.
Ko će biti glavni akteri, i kakva sudbina očekuje Izrael nakon izbora 23. marta?

Netanjahu - čudotvorac?

Nakon iznenadnog kolapsa vlade u decembru, izgledalo je da su Netanjahuu dani na poziciji premijera konačno odbrojani. “Bibi” se suočavao sa razjarenom pandemijom, oslabljenom ekonomijom kao i krivičnim tužbama (takozvani “Slučaj 1000” i “Slučaj 2000”) za korupciju, mito i zloupotrebu političkog položaja. Protesti su buktali širom zemlje, što protiv nepopularnih kovid mera i rastuće nezaposlenosti, ali i protiv premijera lično.
Međutim, ubrzo je postalo jasno da predaja nije u planovima Netanjahua i da će se izraelski premijer boriti svim snagama za peti uzastopni, odnosno šesti mandat. Zahvaljujući odličnim personalnim odnosima sa Tal Saksom iz Moderne i Fajzerovim Albertom Burlom, Netanjahu je u kratkom roku obezbedio više od 12 miliona vakcina. To je omogućilo Izraelu da počne sa masovnom vakcinacijom još 19. decembra prošle godine, daleko pre ostalih zemalja Zapada, što je ubrzalo oporavak izraelske ekonomije i vratilo Netanjahua u izbornu trku.
Iskusni Netanjahu je munjevito delovao i na političkom planu. U isto vreme je rasturio koaliciju Arapske liste, izdvojivši iz nje “Ra’am” Mensura Abasa kao potencijalnog koalicionog partnera. Sa druge strane radio je na ujedinjavanju manjih partija ekstremne desnice oko stranke “Religioznog cionizma“, kako bi osigurao ovoj političkoj struji 3,25% glasova potrebnih za ulazak u izraelski Kneset. Uz Bibija će tradicionalno stajati Ujedinjena Tora i Šas, te će prema poslednjim anketama pro-Netanjahu tabor osvojiti 51 mesto od potrebnih 61 za formiranje nove vlade.
"
Delovanje Netanjahua omogućilo je Izraelu da počne sa masovnom vakcinacijom još 19. decembra prošle godine, daleko pre ostalih zemalja Zapada, što je ubrzalo oporavak izraelske ekonomije i vratilo Netanjahua u izbornu trku.
"

Netanjahuov fokus u kampanji

Umesto fokusa samo na spoljnoj politici, koja je tradicionalno bila adut Netanjahua kroz njegovu političku karijeru, ovaj put se izraelski premijer tokom izborne kampanje usredsredio i na uspešnu vakcinaciju. Netanjahu je uvek bio veoma fleksibilan i “inovativan” po ovom pitanju.
Tokom izborne trke 2015. pomislili biste da mu je glavni protivkandidat bio Barak Obama, dok su prošle godine, Jerusalim i Tel Aviv vrveli od bilborda na kojima se nalazio Netanjahu “leđa o leđa” sa velikim svetskim političarima: Vladimirom Putinom, Narendrom Modijem i, naravno, Donaldom Trampom, uz sada čuveni natpis “Netanjahu – druga liga”, aludirajući na ugled i spoljnopolitičke veštine izraelskog premijera.
Nije tajna da su Tramp i Netanjahu bili veliki saveznici. Bivši američki predsednik je vešto tempiranim “poklonima”, kao što su bili premeštanje američke ambasade u Jerusalim ili američka podrška daljem izraelskom naseljavanju Judeje i Samarije, pružao nedvosmislenu podršku “Bibiju” pred izbore. Ovaj put, takva podrška je izostala. Netanjahu je na poziv iz Bele kuće čekao više od mesec dana, a Bajden je odlučio da ostane strateški rezervisan. COVID-19 je onemogućio Netanjahuu da poseti Jordan, Emirate i Maroko pred sam finiš izborne trke, ali glavni aduti premijera ostaju Abrahamovi sporazumi i uspešna vakcinacija, podvizi na koje prigovore nema ni opozicija.
netajahu
Na drugoj strani, u kampu “samo-ne-Netanjahu”, nalazi se nesigurna koalicija koju predvode “Nova nada” Gideona Sara, bivšeg Netanjahuovog ministra, i Jair Lapidova “Stranka budućnosti”. Sar je Netanjahuu “ukrao” glasove ekstremne desnice, dok se oko Lapidove partije tradicionalno okuplja levi centar Izraela.
S obzirom da bi pružanje podrške vladi predvođene levicom u izraelskom klimatu bilo ravno političkom samoubistvu, Gideon Sar je od samog početka izborne trke jasno stavio do znanja da neće podržati Lapida kao kandidata za premijera, što je za posledicu dovelo do zategnutih odnosa između dvojice opozicionih lidera.
Prognozira se da će “anti-Netanjahu” blok u utorak osvojiti između 55 i 57 mesta u parlamentu, te da, kao i koalicija predvođena “Bibijevim” Likudom, neće imati dovoljno glasova za formiranje vlade. Da li će Izrael konačno formirati novu vladu ili ostati u političkoj paralizi, i ko će biti novi premijer, pitanja su na koja odgovore zna samo Naftali Benet, lider Jamine.

Naftali Benet – Kraljotvorac

Najbitniji akter ovih izbora neće biti Netanjahu, niti Jair Lapid i Gideon Sar, već Naftali Benet i njegova Jamina. Benet će zasigurno imati ulogu “kraljotvorca” s obzirom da bez Jamine, koja je politički najfleksibilnija od svih stranaka, ni “Bibi”, ali ni njegovi ljuti protivnici neće imati potrebnu većinu za formiranje nove vlade.
Izrael se našao u političkoj blokadi upravo zbog “ušančenosti” suprostavljenih frakcija. Sar i Lapid su više puta ponovili da neće biti koalicije sa Likudom, poučeni sudbinom koja je zadesila Benija Genca nakon pakta sa Netanjahuom. Na drugoj strani, “Bibi” je tražio od svojih koalicionih partnera, Šasa i Ujedinjene Tore, da polože zakletve i zakunu se da neće napustiti Likudovu struju.
Slična situacija je i na terenu među biračima. Malo je verovatno da bi glasač “Mereca” ili Lapida glasao u drugom krugu za Bibija i obrnuto, Likudovi glasači sigurno neće ukazati svoje poverenje levičarskoj vladi. Glasovi Arapa (sem potencijalnog Ra’am-a) su već decenijama “toksični” u političkom smislu, te ih ni jedna strana neće razmatrati za koalicionog partnera.
Dok se opozicija nedvosmisleno ogradila od trenutnog premijera, Benet nije isključio moguću saradnju sa Netanjahuom. Benet strpljivo čeka izborni dan, razmatra ponude i postavlja zahteve, dobro znajući da će vrednost njegove Jamine samo rasti iz dana u dan. Odbija da pristupi koaliciji koja bi imala Lapida kao premijera, dok od “Bibija” traži isti dogovor koji je Beni Genc dobio ranije, samo sa jednom “malom” promenom: u ovom slučaju bi Benet prvi bio premijer, a Netanjahu ulazio sa klupe.
Sudbina Beneta, Netanjahua, Sara i Lapida će umnogome zavisiti od rezultata 4 “cenzus” stranke: zelenog “Mereca”, Gencove “plavo- bele” partije, “Religioznog cionizma” i arapskog odmetnika Abasa i njegovog Ra’am-a. Sve stranke se bore za ostvarivanje magičnih 3,25% glasova, odnosno osvajanja 4 mesta u izraelskom Knesetu. Opoziciji koju predvode Sar i Lapid su potrebni “Merec” i “plavo-beli”, kako bi sa 8-10 mesta koja bi donela Jamina imali većinu, dok se Netanjahu nada suprotnom – kolapsu Genca i dobrim rezultatima cionista i arapske partije. Benet priželjkuje ulazak sve četiri stranke u Parlament kako bi Jamina mogla da donese pobedu i pro i anti Netanjahuovom taboru.
Ako uzmemo u obzir da je Naftali Benet više puta ponovio da se Izrael ne sme vratiti u stanje političke paralize, i da vlada mora biti formirana već u prvoj rundi pregovora, postaje izvesno da bi Benet mogao da “kruniše” sam sebe – da li će Sar i Lapid biti voljni da se odreknu premijerskog mesta ukoliko bi to dovelo do konačnog pada Netanjahua? I da li će “čudotvorac Bibi” pokušati da ponovi stari trik i nasamari Beneta kao što je pre njega Genca? Saznaćemo u sledećim danima.
Reklama - Putin i Bajden

Budite u toku sa svetskim političkim trendovima!

Prijavite se na našu mejling listu i slaćemo Vam najsvežije analize o spoljnoj politici.

    Komentar