Kakva vlada bi najviše odgovarala Španiji?

Kakva vlada bi najviše odgovarala Španiji?

Vanredni parlamentarni izbori u Španiji pokazali su da, iako su evropski trendovi stigli i u ovu državu, oni još nisu uzeli maha. Ekstremna desnica dobila je i u Španiji parlamentarno predstavljanje, ali je sa svojih 10% prilično daleko od preuzimanja vlasti. Politička scena se fragmentisala po modelu iz Holandije, ali je broj parlamentarnih stranaka potreban za sastavljanje većine (još uvek) mali. Veliki broj stranaka koje predstavljaju uže interese je u parlamentu, ali (još uvek) postoji dominatna centru bliska partija.

Kakva vlada bi najviše odgovarala Španiji?
Kakva vlada bi najviše odgovarala Španiji?

Lider socijalista Pedro Sančez uspeo je da značajno poboljša rezultat svoje stranke, ali to nije značajno olakšalo sastavljanje buduće vladajuće većine. Postavlja se pitanje, koja vladajuća većina bi bila moguća i najpogodnija za buduće funkcionisanje Španije u složenim okolnostima.

Postizborno stanje

Parlamentarni izbori doveli su do značajne promene odnosa snaga u parlamentu. Osim ulaska ekstremne desnice u parlament sa 24 od 350 mandata, velike gubitke beleže Narodna partija i Podemos. Narodnjaci predvođeni Pablom Kasadom padaju sa 135 mandata, osvojenih za vreme Rahoja, na samo 66. Podemos pod uticajem unutrašnjih podela gubi nešto više od trećine mandata, dok razne regionalne stranke beleže nikada veće parlamentarno prisustvo. Najveći dobitnici izbora su vladajući socijalisti Pedra Sančeza i centristička partija „Građani“ Alberta Rivere. Socijalisti povećavaju broj poslanika sa 85 na 123, dok centristi skaču sa 33 na 57.

Uspešni i neuspešni pristupi

Stranke koje su bile najbliže centru i prosečnom biraču zabeležile su najveće dobitke, ali i partije na ekstremima. Izrazito konzervativni i tvrdo unitaristički Vox porastao je sa prošlogodišnjih rejtinga nižih od 1% do dvocifrene podrške. Tvrda separatistička Katalonska levica ubedljivo je trijumfovala u svojoj regiji.

Na drugoj strani, nacionalne stranke koje su se nalazile između ovih ekstrema, imale su problem sa pozicioniranjem. Narodnjaci Pabla Kasada po društvenim pitanjima i pitanju regionalizma bili su manje ekstremni od Vox-a, ali više ekstremni od Građana. Podemos je po ekonomskim pitanjima i regionalnim pitanjima bio levo od Sančeza, ali desno u odnosu na Katalonsku levicu. Obe partije koje su se našle vrednosno između, imale su najveće izborne gubitke.

Socijalisti i Građani uspeli su da pronađu dva modela približavanja prosečnom biraču u Španiji. Na jednoj strani, Građani su se približili prosečnom urbanom biraču, srednje klase i sa blagim unitarističkim stavom. Sa druge strane, Socijalisti su uspeli da pronađu programski model kojim su se približili i visokoobrazovanoj progresivnoj eliti i sindikalno organizovanim radnicima. Za prvu grupu, Sančez je ponudio društveno liberalnu agendu, najviše u sferi prava žena, dok je za radnike ponudio povećanje minimalca, beneficija za nezaposlene i socijalno stanovanje. Takođe, Sančez je svoju platformu u sferi regionalnih interesa postavio na samu sredinu. Nije neko ko bi bio spreman da prizna nelegalni referendum ili prekrši Ustav, ali je neko ko shvata da status quo nije održiv, spreman je za dijalog i ne želi agresivno suprotstavljanje vlasti u Kataloniji. Oba pristupa su nagrađena od različitih društvenih grupa.

Stranka Vox ostala je bez jedine moguće koalicije u kojoj bi mogla da bude deo vladajuće većine.Click To Tweet

Moguće vladajuće većine

Pre izbora 28. aprila, u španskim medijima kružile su brojne potencijalne postizborne koalicije. Kao što su i mediji predviđali, mali broj ovih potencijalnih koalicija nakon izbora ostao je matematički moguć. Slab rezultat Narodne partije, odbacio je desničarsku koaliciju iz Andaluzije kao izvodljivu. U ovoj regiji višedecenijsku vlast socijalista smenila je koalicija Građani-Narodna partija-Vox. Najveći profiteri nemogućnosti ove koalicije su regionalne vlade, koje bi definitivno bile pod jakim unitarističkim udarom u slučaju realizovanja ovog saveza. Takođe, stranka Vox ostala je bez jedine moguće koalicije u kojoj bi mogla da bude deo vladajuće većine.

Na drugoj strani, Pedro Sančez će imati mogućnost da nastavi vlast u okviru iste koalicije od pre izbora. Problem oko sastavljanja ove koalicije socijalista, Podemosa i regionalnih stranaka su raznorodni interesi ove tri grupacije. Ucenjivanje Sančeza dolazilo je sa obe strane i dovelo je do pada prethodne vlade.

Zahtevanje ogromne javne potrošnje, u državi sa tek stabilizovanim javnim finansijama, dolazilo je od Podemosa. Regionalne stranke tražile su dodatne ustupke u sferi autonomije, a katalonske stranke su dovele do vanrednih izbora, ucenjivanjem vlade da raspiše obavezujući i legalni referendum o otcepljenju. Ova koalicija je matematički moguća, ali se pokazala kao krhka i nestabilna. U opticaju ostaju i koalicije sa drugim regionalnim partijama koje bi isključivale Katalonce, poput koalicije sa baskijskim strankama. Koalicije sa drugim regionalnim strankama, takođe, mogu uključivati oštro ucenjivanje i prozivoditi političku nestabilnost.

Sančez-Rivera kao najbolja opcija

Pedro Sančez i Albert Rivera (Reuters)
Pedro Sančez i Albert Rivera (Reuters)

Matematički moguća koalicija, sa najmanjim brojem partija, bila bi koalicija Socijalisti-Građani. Iako mediji često spominju ovu koaliciju kao moguću, animoziteti, isključivanje koalicije u kampanji i teške reči izrečene u kampanji mogu biti prepreka. Albert Rivera je premijera Sančeza tokom mitinga i TV debata napadao za izdaju zbog kompromisa sa katalonskim partijama radi dobijanja vladine većine. Sa druge strane, ovo je koalicija koja jedina može najlakše uskladiti vrednosne elemente, a da u isto vreme zadovolji Evropsku uniju, sindikate i poslovne krugove.

Koalicija bi imala većinu od 180 od 350 poslanika u donjem domu i ubedljivu većinu u gornjem domu. Sančez bi odabirom Rivere za koalicionog partnera verovatno morao da izvrši izvesne korekcije prilično ambicioznog programa javne potrošnje. Ovaj program predviđao je skoro 5 milijardi evra dodatne potrošnje, što predstavlja rizik prelaženja deficita od 3% BDP-a. Rizik je veći jer može doći do daljeg usporavanja rasta na nivou Evrozone, a javni dug Španije blizu je 100% BDP-a. Kompromis bi morao da se postigne i u sferi zakona u radu, u kom ove dve partije imaju suprotne stavove.

Na drugoj strani, Rivera bi morao da ublaži tvđu unitarističku retoriku i pokaže spremnost na pregovore sa regionalnim vladama. Problem predstavlja važnost ovog pitanja za „Građane“, s obzirom da je ova partija i nastala u Kataloniji kao odgovor na separatističke težnje u regiji. Regionalne sekcije obe stranke u Kataloniji gaje visok međusobni animozitet. Iz tog razloga, zajednička vlada može obe stranke koštati dela podrške. Međutim, Rivera i „Građani“ bi imali priliku da utiču da vlada vodi fiskalno odgovornu politiku, izbore ekonomske dobitke za svoju bazu, a i dobiju garant da će vlada voditi jasnu proevropsku politiku.

Ovaj savez može biti ostvaren ili kroz potpuno učešće u koalicionoj vladi koje nosi veće rizike ili kroz manjinsku podršku Rivere. Svakako, ovim izborom Španija bi dobila stabilnu, proevropsku, ideološki umerenu, društveno progresivnu i fiskalno odgovorniju vladu. U ostalim slučajevima, premijer Sančez bio bi prinuđen da vodi vladu uz ad hoc koalicije, sa značajno manje konstruktivnim partnerima, oličenim u Podemosu i regionalnim strankama. Takva ad hoc vlada ne bi imala kapaciteta da se suoči sa rešavanjem pitanja Katalonije, koje je trenutno ključno.

Iz ovih razloga koalicija Sančez-Rivera predstavlja najbolje rešenje za Španiju, iako su solidne šanse da, zbog političkih računaca oba lidera, ne bude realizovana u praksi. U narednim nedeljama, biće poznato da li će se hronična politička nestabilnost u Španiji razrešiti kroz ovakav dogovor, neku drugu koaliciju ili će se kriza produbiti.

Piše: Dimitrije Milić

Prijavite se i ubuduće ćemo Vam slati sve novosti vezane za našu organizaciju na Vašu mejl adresu!

Komentar