Kako su Sanders i Korbin upropastili levi pokret

Kako su Sanders i Korbin upropastili levi pokret

Programski direktor Novog trećeg puta (dimitrijemilic@novitreciput.org)

„U političkom prostoru jačaće samo tvrda desnica i tvrda levica. Propada politički centar“

Mnogi politički komentatori najavljivali su ovaj scenario za države zapadnog sveta u prethodne četiri godine. Iako su pogodili za tvrdu desnicu, pokazalo se da su trendovi na levom pokretu potpuno suprotni. Dok se razmatraju budući efekti pandemije COVID-19 i potencijalne recesije na buduću političku scenu, novi levi pokret koji je nastao kao protestni glas na prethodnu recesiju iz 2008, definitivno gubi dah. Za ovo posustajanje dobrim delom krive su najprepoznatljivije političke figure ovog bunta: Berni Sanders i Džeremi Korbin.

Uspon „prave levice“

Antisistemska levica ne predstavlja ništa novo na sceni SAD i UK, ali od 1970-ih godina ima veliki problem uspešne političke artikulacije. Svoju šansu ljudi sa ove političke pozicije pronašli su usponom Džeremija Korbina i Bernija Sandersa u britanskoj Laburističkoj i američkoj Demokratskoj partiji. U početku, struktura političkog pokreta oko obojice lidera predstavljala je mešavinu starih marksista samouverenih da su sve vreme bili u pravu i novih mladih aktivista, mahom studenata društvenih nauka sa izrazite levice.

Tadašnja percepcija u delu javnog mnjenja je bila da se partije levog centra „konačno vraćaju svojim pravim vrednostima“ pod pritiskom antisistemskih snaga u usponu. Nastale su brojne aktivističke grupe koje su podržavale navedene kandidate, poput Momentum u UK ili Justice Democrats u SAD-u. Nastala je i nova mreža levih online medija, podkasta i verifikovanih levih tviter profila. Delovalo je da će establišment levog centra propasti i da novi-stari levi pokret ima budućnost.

Sticanje samopouzdanja

U početku ovaj pokret jeste delovao perspektivno. „Establišment“ kod demokrata delovao je panično zbog rasta pokreta koji je želeo da u potpunosti raskrsti sa tradicijom centristički opredeljenih „novih demokrata“, strujom koja dominira ovom strankom od druge polovine 1980-ih. „Novi laburisti“ koji su na čelu sa Tonijem Blerom preuzeli Laburističku partiju, a zatim i vlast u tri mandata, delovali su poraženo nakon što je Dejvid Miliband izgubio protiv svog brata Eda Milibanda.

Trijumf Korbina u dve prilike unutar laburista, a zatim solidan rezultat na vanrednim izborima 2017. dali su samopouzdanja. Jačanje pokreta oko Sandersa i pojavljivanje novih mladih nada, poput Aleksandrije Okasio-Kortez ili Ilhan Omar, dalo je samouverenost i krilu „demokratskih socijalista“ u SAD-u. Iako su njihove kolege iz kontinentalne Evrope ubedljivo izgubili mandate na izborima za Evropski parlament, delovalo je da je pitanje vremena kada će centrizam sa levice biti zaboravljen, a kada će „prava levica“ postati vlast i rešiti se čuvenih „najbogatijih 1%“ i njihovih uskih interesa projektovanih kroz politiku.

Ovo samopuzdanje se brzo pretvorilo u aroganciju. Tvrdo levi krugovi postali su vrlo agresivni u napadanju svojih neistomišljenika, a nisu ostale pošteđene ni njihove stranačke kolege percipirane kao „establišment“. Iako se Korbin i Sanders nisu toliko često agresivno postavljali protiv partijskih kolega, njihovi krugovi podržavalaca nisu štedeli nikoga. Međutim, obojica lidera uokviravali su svoje umerenije partijske kolege kao zli establišment zajedno sa političkim protivnicima i kao kontinuitet iste politike, a u isto vreme očekivali su podršku od tih krugova na izborima.

Sanders i Korbin nisu shvatili da je u politici pobedio samo onaj koji se trudio da svakog dana „više njih prevede kod nas“, a ne onaj koji je svaki dan uvodio nove kriterijume za pripadnost timu i stvarao odurnu sektu fanatika.Click To Tweet

Zatvaranje i pad

Nova levičarska niša u obe partije amaterski je upala u početničku zamku, a to je da poveruje u svoj spin i da ostane u svom mehuru. Nakon polovičnog uspeha, poput solidnog rezultata Korbina 2017. i Sandersa 2016, obojica lidera izvukli su pogrešne zaključke. Umesto da su širili svoju koaliciju birača i podrške, oni su je puritanski dodatno zatvarali, najviše pod uticajem ekstremne baze podržavalaca. Rezultat je da su oba lidera na prvim sledećim izborima dobili manje glasova iz manje društvenih grupa. Sanders i Korbin nisu shvatili da je u politici pobedio samo onaj koji se trudio da svakog dana „više njih prevede kod nas“, a ne onaj koji je svaki dan uvodio nove kriterijume za pripadnost timu i stvarao odurnu sektu fanatika.

Onog momenta kada je Korbin dobio potpunu neometanu vlast u partiji, ta partija je na izborima pobeđena od konzervativaca sa najgorim rezultatom od 1935. godine. Od toga, stranka kojoj je glavna politika postala „klasni rat“ i „99% protiv 1%“, izgubila je od konzervativaca među radničkom klasom. Sa mnogo samopouzdanja, britanska levičarska niša projektovala je marksističku percepciju „proleterijat protiv kapitalista“ u radnike, iako oni ni sebe ni svet ne gledaju nužno kroz marksistički okvir. Posledica je da su laburisti duboka opozicija i da će novi umereniji lider, Keir Starmer, imati prilično težak posao u ojačavanju partije.

Sandersovi krugovi su se u novom izbornom ciklusu pomerili dodatno ulevo u odnosu na 2016. Ceo pokret pretvorio se u kult ličnosti, te je u tim krugovima Sanders jedini bio iskreni borac, jedini zaista u pravu, a njegove politike jedine prave. Elizabet Voren nije bila dovoljno iskrena, Pit Butedžedž je bio „korporativni pacov“, a Bajden je „izlapeo“, „establišment“ i „lajt republikanac“. Kada su navedeni kandidati odustajali i podržavali Bajdena ili nikoga, Sanders je ostao sam u trci, a optužen je establišment koji se udružio protiv njega kao krivac za to.

Rezultat toga je da je Sanders ubedljvo izgubio od Džoa Bajdena, čak i u državama gde je pobedio Hilari Klinton 2016. poput Mičigena. Kandidat kog su njegovi podržavaoci karakterisali kao „izlapelog“, „dementnog“ i „republikanca“, pobedio je Sandersa kod demokrata sa ubedljivom razlikom.

Efekti po levi pokret

Sanders i Korbin su svojom nekompetentnošću upropastili istorijsku šansu da se u anglo-američkom svetu desi veći zaokret ulevo, koji bi se dalje prelivao na ostatak zapadnog sveta. Njihov tvrdo puritanski, maksimalistički i amaterski pristup protraćio je šansu da se antisistemski glasači stave pod levi kišobran, te se sada u najvećem delu nalaze pod tvrdo desničarskim kišobranom. Njihov pokret nije hteo da se pragmatično adaptira potražnji birača, već je želeo da svojom ponudom „promeni“ birače. Rezultati su poznati.

Jedna od posledica su i teške štete koji je pretrpeo krediblitet poznatih ličnosti koje su pružale intelektualnu podršku, braneći često i isprazne svakodnevne spinove ovih kandidata. Ličnosti poput Džozefa Štiglica, Pola Mejsona, Branka Milanovića ili Ovena Džounsa, iz ovih kampanja izašle su ozbiljno oštećenog kredibliteta u javnom prostoru.

Međutim, iako će Korbin ili Sanders u bliskoj budućnosti verovatno biti zaboravljeni, ne bi trebalo isključiti da levo krilo pronađe svoj prostor. Iako Aleksandrija Okasio Kortez, primera radi, ima veliki broj mana, deluje da poseduje redak politički talenat.

Od vremena osvajanja mandata u Predstavničkom domu, postala je dosta pragmatičnija, u poslednjim nedeljama Sandersove kampanje je povukla svoju jaku aktivnost i umanjila je oštricu prema svojim umerenim kolegama. Iako će zamerke najčešće ići na njenu nekompetentnost, ne bi trebalo isključiti mogućnost da dosta veštije u budućnosti artikuliše neku novu-staru levicu u SAD-u. U naredne dve godine, vredi pratiti njene aktivnosti, koje će vrlo verovatno ići ka ideološkoj retorskoj deradikalizaciji. U UK trenutno ne postoji takva ličnost i levi pokret deluje znatno oštećeniji, ali sa dosta boljom početnom pozicijom i višim stepenom levih ideja koje su već usađene u sistem.

Tekst je objavljen na portalu “Talas” 07.04.2020.

    Prijavite se i ubuduće ćemo Vam slati sve novosti vezane za našu organizaciju na Vašu mejl adresu!

    Komentar