Kako i zašto je Erdogan uništio odnose sa Zapadom

Kako i zašto je Erdogan uništio odnose sa Zapadom

Istraživač Novog trećeg puta (dragoslavraseta@novitreciput.org)
Pored COVID-19 pandemije, 2020-u je u geopolitičkom smislu obeležila ubrzana deterioracija odnosa između država Zapada i Turske. Francuski i grčki ratni brodovi su patrolirali istočnim Mediteranom, odgovarajući na ambicije Ankare u ovom regionu. Erdogan je pretio otvaranjem “kapija pakla“ i puštanjem preko 3 miliona izbeglica iz Sirije i Iraka u Evropu, američki Kongres je, pored negodovanja Trampa, konačno uveo sankcije Turskoj povodom kontroverzne kupovine S-400 PVO sistema iz Rusije. Samo članstvo jedne od najbitnijih država NATO alijanse je dovedeno u pitanje.
Istina je, odnosi između Turske i Zapada su u slobodnom padu više od deset godina. Ozbiljnije konfrontacije su izbegavane sa delimičnim uspehom, ali iz godine u godinu, postaje jasno da se interesi Turske i Zapada razilaze, i da u svetu koji neminovno postaje istinski multipolaran i gde se dobro poznata evropska filozofija o “balansu moći“ vraća na veliku pozornicu, Turska teži za samostalnom sferom uticaja.
“Liberalni svetski poredak – nije ni liberalan, niti svetski, a ni pravi poredak. “ bile su reči kojima je, u duhu Voltera, Ibrahim Kalin, jedan od glavnih spoljnopolitičkih savetnika predsednika Erdogana, opisao trenutni pogled Turske na svet koji leži zapadno od Anatolije.

Mea Culpa

U evropskim i američkim političkim krugovima postavlja se pitanje “Ko je izgubio Tursku?“ Odgovor je naizgled jednostavan: predsednik Redžep Erdogan, čovek koji je na vlasti skoro 20 godina. Ako uzmemo u obzir trenutno stanje u Turskoj za koje je on u velikoj meri zaslužan: kolaps ekonomije i državne valute, agresivan ratnohuškački stav prema susednim državama, flertovanje sa islamskim ekstremističkim grupacijama i postepena transformacija Turske u autokratsku državu – deluje da je svaka dalja diskusija suvišna.
Međutim, na ovaj način upadamo u kobnu zamku dosadašnjeg narativa, po kojem je Ataturkova demokratija “kidnapovana“ i slomljena od strane jednog autoritarnog državnika, dok je islam uništio sekularnost Turske. Ovakvim razmišljanjem dolazimo do krajnje binarnog zaključka – ukoliko demokratija u Turskoj postoji, država će “prirodno“ biti okrenuta Zapadu i proevropskim vrednostima, u suprotnom, interesi ova dva tabora će se razilaziti.
Da bismo razumeli put kojim se Turska kreće, potrebno je analizirati put koji je do sada prošla i razumeti krizu u kojoj se Turska nalazi skoro ceo vek – a to je kriza nacionalnog identiteta.

Evropska prošlost

Od 1071. i Mancikerta, sve do opsade Beča 1683, Otomanska imperija je bila okrenuta ka Evropi u potrazi za lukrativnim trgovačkim putevima i plodnim (u poređenju sa Anatolijskim platoom) zemljama jugoistočnog dela kontinenta i u borbi za kontrolu Istočnog Mediterana.
Tehnička otkrića koja su započela eru dubokovodnog moreplovstva, u isto vreme su i signalizirala propast supersile Starog sveta. Do propasti je došlo par vekova kasnije, kada su talasi nacionalnih revolucija i industrijalizacije preplavili razjedinjenu Evropu. Otomansko carstvo, imperija vremena koje je davno prošlo, počelo je da truli iznutra. Car Bosfora postao je njegov bolesnik, održavan u životu od strane velikih evropskih sila do kraja Prvog svetskog rata.
Mustafa Kemal Ataturk je bio istinski revolucionar; ne samo da je od propalog carstva koje je poraženo i na Balkanu i na Bliskom Istoku napravio modernu državu po uzoru na evropske nacije, već je i promenio ceo vrednosni sistem jedne države. Izvršio je reformu pravosudnog i obrazovnog sistema, uveo institut univerzalnog prava glasa. Turska je postala sekularna država, koja je politički i kulturalno marširala sigurnim korakom ka Evropi. Koliko god da su njegove reforme bile revolucionarne, predstavljale su i vrhunac turske opsednutosti Evropom koja seže vekovima unazad.
Iako je Turska tokom većeg dela Drugog svetskog rata ostala neutralna, kemalizam – prozapadna, sekularistička doktrina Kemala Ataturka – vodio je tursku kulturu, a posebno njenu spoljnu politiku, sve do kraja prve decenije posle Hladnog rata. U ovom periodu (1980-1990) politički vrh Turske je za glavni cilj imao pristupanje EU i ostvarivanje Turske kao evropske države. U prvoj deceniji dvadeset prvog veka postalo je očigledno da Turska možda nikada neće dobiti punopravno članstvo u EU, naročito ne u Uniji baziranoj na Lisabonskom sporazumu.

Ideologija dulizma

Erdogan
Prvih nekoliko decenija postojanja republikanske Turske, monopol nad političkom moći i bogatstvu imala je vojska (koja je bila odgovorna za prozapadnu spoljnu politiku) i ultrasekularna istanbulska elita. To se počelo menjati početkom 1980-ih, kada je novoizabrani premijer Turgut Ozal, doneo seriju reformi kojima je liberalizovana tadašnja troma ekonomija. Mnoštvo velikih firmi je privatizovano, a kontrola uvoza popuštena. Došlo je do stvaranja nove bogate srednje klase koju su činili pobožni muslimani, sa stvarnom političkom moći.
Ozal je težio da u kasnijim godinama Hladnog rata ostane politički uz Zapad, iako je ublažio arhesekularnu tendenciju kemalizma, u nameri da verskim muslimanima da veći udeo u sistemu. Turska je istovremeno postala više i islamistička i proamerički nastrojena. Ozalov islamizam mu je omogućio da dopre do i Kurda, s obzirom da ih je Turcima ujedinjavala ista vera.
Ozalova iznenadna smrt 1993. ostavila je ogromne posledice posledice po Tursku. Bez osobe koja bi mogla da balansira između kontradiktorne proislamističke i proameričke politike, turski nacionalni konsenzus je razbijen u paramparčad. Nakon par neubedljivih sekularnih lidera, istanbulska elita je 2002. poražena od strane anatolijske radničke klase. Na izborima milioni su svoje poverenje ukazali dotadašnjem gradonačelniku Istanbula, Redžepu Erdoganu.

Erdogan i neosmanizam

U početku, Erdogan i njegov AKP su ukazano poverenje i opravdali. Život prosečnog stanovnika Turske je rapidno napredovao. Ekonomski progres (rast od stabilnih 8% BDP-a) pratile su i demokratske reforme. U periodu između 2002. i 2008, liberizacija društva bila je u interesu stranke.
Evrointegracije su takođe igrale ključnu ulogu, pružajući pokriće za društvene reforme koje bi inače bilo veoma teško postignuti. Turska je radila na poboljšanju odnosa sa susednim državama; čak su određena prava data i Kurdima, a Erdogan je između 2009-2015. vodio pregovore sa PKK, koja je u sukobu sa vlastima iz Ankare još od 1984. Pokušana je i normalizacija odnosa sa Jermenijom.
Do nagle promene kursa dolazi 2013, kada dolazi do stagniranja ekonomskog rasta, ali i do određenog stepena zasićenosti AKP-om od strane glasača. Stranka je ostala bez svog liberalnog i kurdskog krila, a iako mnogobrojna, konzervativna i religiozna radnička klasa nije više bila dovoljna za ostvarivanje većine.
Zbog toga, Erdogan je pokušao da definiše novi, kohezivni koncept turskog konzervativizma koji zadovoljava tradicionalnu versku osnovu, ali apeluje na dovoljan broj nacionalista kao sredstvo za učvršćivanje kontrole nad turskom desnicom. Uz pomoć ovog novog ”hibrida“ glasačkih grupa, i koalicije sa ultranacionalističkom MHP, Erdogan je uspeo da odnese pobedu na parlamentarnim izborima 2018.
Ponovno jačanje religije ne treba shvatiti kao pobedu islamizma nad sekularizmom, već kao trijumf “erdoganizma“ nad kemalizmom. Prema istraživanjima koja su rađena na fokus grupama iz Istanbula tokom prošle godine (od strane AMP), čak i kod konzervativnih AKP glasača, više od 70% želi da Turska ostane sekularna država, a jednak procenat i dalje vidi Ataturka kao oca nacije. Kod stranaka levog centra, kao što su CHP i HDP, taj broj je i veći.
AKP-ov islamizam je ništa više nego trojanski konj preko kojeg se turski nacionalizam vratio na velika vrata.
"
Antizapadnjaštvo i neutemeljene teorije zavera više nisu samo oruđe koje se koristi tokom izborne kampanje, već jedan od stožera Erdoganove politike, za koju on ipak ima podršku većine naroda.
"

Nepoverenje prema Zapadu

Tursko javno mnjenje favorizuje samostalni pristup u spoljnoj politici i vidi malo prijatelja u inostranstvu, posebno među tradicionalnim saveznicima u Evropi i SAD. Bez obzira na partijsku naklonost, Turci takođe snažno favorizuju pojačanu domaću proizvodnju vojnih i industrijskih dobara i žele da izbegnu oslanjanje na druge zemlje. Iako su slični stavovi zajednički za građane mnogih zemalja, sam intezitet ovih stavova u Turskoj danas je zapanjujući.
Samo 10 odsto ispitanika pozitivno je gledalo na Sjedinjene Države, pri čemu je 83 posto imalo negativne stavove, a 42 posto ispitanika imalo je vrlo nepovoljne stavove. Ovi negativni stavovi bili su u velikoj meri dosledni u svim strankama, uz samo malo ublažavanje antiameričkih osećanja među glasačima HDP-a.
Kada su u pitanju stavovi prema Evropi i Nemačkoj, građani su imali slična razmišljanja, 21% je imao pozitivno mišljenje, a 73% negativno, dok su stavovi prema Nemačkoj bili još nepovoljniji. Ovakvi stavovi su očekivani ako uzmemo u obzir da je Erdogan okrivio Zapad za gotovu svaku nesreću koja je zadesila Tursku u ovoj deceniji, počev od globalnih kamatnih stopa, tromog ekonomskog rasta do jačanja PYD u Siriji, pa čak i indirektnoza puč koji se desio 15. jula 2016.
Trenutak kada je jaz između Turske i Evrope postao nepremostiv jeste prihvatanje Republike Kipar za članstvo u EU 2004, do kojeg je došlo i pored ozbiljne kampanje Turske u UN, koja se borila za ujedinjenje ostrva te godine. Kiparski Grci su odbili plan, a Erdoganov politički kapital je uzaludno potrošen, dok je njegov autoritet bio uzdrman kod kuće.
Ovaj potez EU je takođe predstavljao i kršenje sopstvenih pravila, budući da je u Uniju prihvaćena članica sa postojećim teritorijalnim sporom, usled pretnji vetom od strane Grčke, koja bi u suprotnom blokirala širenje EU na Istok.

Budućnost neosmanizma

Turski nacionalizam je u ekspanziji, nepoverljiv prema svemu što vetar donosi sa zapada i predstavlja potpunu suprotnost kosmopolitskim i liberalnim vrednostima za koje se zalagao Erdogan i AKP u ranim godinama njegove vladavine. Antizapadnjaštvo i neutemeljene teorije zavera više nisu samo oruđe koje se koristi tokom izborne kampanje, već jedan od stožera Erdoganove politike, za koju on ipak ima podršku većine naroda. Jer Tursku i dalje treba posmatrati kao (krnju) demokratiju, ili u najgorem slučaju, izbornu autokratiju, koja je kao takva, i dalje dominatna sila na Bliskom Istoku.
Ulazak SAD na Bliski Istok početkom 21. veka i fenomen Arapskog proleća koji se desio deceniju kasnije, uzdrmali su i srušili krhke bliskoistočne režime, čije postojanje nije utemeljeno ni u geopolitičkom niti istorijskom smislu. Države poput Libana, Libije, Avganistana, Jemena i moderne Sirije davljenički tragaju za konsolidacijom i opstankom. Sa druge strane, Turska i Iran, drevne civilizacije Starog sveta, čiji koreni sežu milenijumima unazad i koje su zasnovane na surovoj geografskoj realnosti, a ne na granicama od mastila Sajks-Pikotovog dogovora, stoje postojano.
Erdogan neće zvanično prekinuti veze sa Zapadom, kao što to do sada nije radio, jer je Redžep Erdogan pre svega nemilosrdni pragmatik. “Sparinguje” sa Rusijom u Siriji i Libiji, a zatim kupuje od Putina S-400 sisteme; izaziva Sjedinjene Države, ali nikad nije ulazio u otvoren konflikt sa Obamom i Trampom; vređa evropske lidere, ali nikada ne “detonira“ same pregovore o članstvu svoje zemlje u Evropskoj uniji; izaziva ratnom mornaricom i traži reviziju istočnomediteranskih pomorskih granica Grčke i Kipra, a zatim poziva stranke na dijalog i mirno rešenje.
U moru ovakvih “dinamičnih“ stavova, jedno je sigurno: Turska pod Erdoganom je konačno prihvatila svoju bliskoistočnu realnost. Turska u dobu neoosmanizma neće u Evropi i evropskim resursima tražiti potrebnu snagu za širenje na Bliskom Istoku kao što je to radila u prošlosti, već će preko Bliskog Istoka tražiti ulaz u Evropu.

Budite u toku sa svetskim političkim trendovima!

Prijavite se na našu mejling listu i slaćemo Vam najsvežije analize o spoljnoj politici.

    Komentar