Moskva

Da li Rusija može da opstane kao svetska sila?

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on telegram
Share on linkedin
Share on email
„Rusi su šahisti, Amerikanci su pokeraši“ Ovu frazu je često moguće čuti među domaćim rusofilskim komentatorima. Kroz ovako definisan narativ, sadašnji nepovoljni položaj Rusije definiše se kao trenutan i samo deo šire strategije, koja će uskoro promeniti odnos snaga. Na drugoj strani, američka spoljna politika definiše se kao kratokoročno usmerena i prevarantska, te će kao takva vrlo brzo biti nadmudrena od strane ruskog „šahovskog mozga“.

Međutim, u praksi je to samo rusofilski propagandni diskurs, koji nema utemeljenja u realnosti i koji ima za cilj pravdanje lokalne antizapadne pozicije. Položaj Rusije kao svetske sile nema naročiti prostor za poboljšanje, a značajno su veće šanse da će u narednim godinama da se pogorša. Postoji više faktora, koji perspektivu ove države čine prilično sumornom, a čestu frazu domaćih rusofila neutemeljenom.

Loši šahista i loše okruženje

Kada se analizira evolucija položaja Rusije, za početak, važno je pogledati kretanje u prethodnih 30 godina. Kroz poslednje tri decenije, odbrambeni položaj Rusije se sve više pomerao ka Istoku. Davne 1989. Moskva je svoje pozicije branila u Pragu i Istočnoj Nemačkoj, a projektovala je moć širom sveta putem komunističkih partija. Danas Moskva svoje pozicije brani u nelegalno otcepljenim regionima na Istoku Ukrajine, a politički ambivalentni režim Lukašenka u Belorusiji takođe ima unutrašnje pritiske demokratske opozicije.

Politika Rusije u prethodnih 30 godina teško se može opisati kao strategija šahiste, bar ne dobrog. Moskva je izgubila pozicije od Praga i Berlina do Kijeva i Talina, a gotovo sve države koje su bile pod sovjetskom čizmom imaju danas jak antiruski sentiment. Takođe, prozapadni kurs svih ovih država nije dolazio kao posledica prisile, već kao želja građana ovih država za boljim životom. Od poljskog pokreta Solidarnost tokom 1980-ih do ukrajinskog Evromajdana 2013. i 2014, imali su isti cilj. Taj cilj je bio da se ove države otarase ruskog uticaja i pronađu perspektivu kroz prozapadni kurs.

Upravo iz ovog razloga, danas Moskva nema slabije pozicije u odnosu na Zapad nego pre 30 godina, nego je i njeno okruženje vrlo neprijateljsko. Taj položaj će se teško popraviti, jer države koje danas okružuju Rusiju, nemaju prema njoj nužno dobre namere, ali nema ni Moskva prema njima. Poljska i Estonija su danas više proameričke države, nego što su u sovjetsko vreme bile proruske.

Manja relativna snaga

Rusija danas ima ogromnu vojsku, računajući vojnu snagu od broja vojnika i tenkova do veličine avijacije ili broja nuklearnih bojevih glava. Takođe je i druga država, odmah ispod Saudijske Arabije, po vojnoj potrošnji u odnosu na BDP (oko 4%). U sferi vojnih inovacija je među prvima u svetu i za njenu opremu zainteresovane su najrazličitije države, od Alžira ili Ugande, do Egipta i moćne Indije. U Siriji i Ukraijini ruske snage su dokazale svoje sposobnosti i mobilnost.

Međutim, ruska vojna moć danas nailazi na velika ograničenja i ima mnogo manju relativnu snagu u odnosu na snagu SSSR-a. Za početak njena vojna potrošnja, iako je visoka u odnosu na veličinu ekonomije, tek je na nivou britanske vojne potrošnje, a više od 10 puta manja od američkog vojnog budžeta. To stvara izvesna ograničenja za njenu modernizaciju i dalje napredovanje. Iako je ruska vojna industrija proizvela brojne savremene modele naoružanja, nema novca da proizvodi njihove masovne serije.

Davne 1989. Moskva je svoje pozicije branila u Pragu i Istočnoj Nemačkoj, a projektovala je moć širom sveta putem komunističkih partija. Danas Moskva svoje pozicije brani u nelegalno otcepljenim regionima na Istoku Ukrajine.

Dok se recimo američki novi višenamenski lovac F-35 proizvodi u preko 2500 primeraka, za potrebe SAD-a i njenih saveznika, to nije slučaj sa ruskom opremom. Zbog nedostatka sredstava, novi tenk Armata T-14 je od planiranih 2400 primeraka, ostao na proizvedenih tek oko 100. Dok američka vojska planira da u upotrebi ima preko 2000 višenamenskih lovaca pete generacije F-35, celokupna ruska avijacija trenutno broji oko 1000 borbenih aviona svih modela od 1972. do 2019. godišta.

Na moru je situacija još slabija, gde ruska vojska ima jedan stari nosač aviona, a američka mornarica broj nosača jednak ostatku sveta (od čega su taj ostatak mahom NATO države).

Iako je snaga ruske vojske disproporcionalno veća u odnosu na njenu snagu u ostalim sferama, poput ekonomije, ona je mnogo manja od sovjetske snage. Dok je SSSR svakog momenta pretio kao sila koja bi mogla da okupira celokupnu Zapadnu Evropu, danas ruskim snagama gubitke zadaju i vojne snage susedne Ukrajine. Iz ovih razloga, teško je očekivati da će vojna moć Rusije značajno rasti, a zbog napretka ostatka sveta u ovom polju, relativno će padati.

Manja ekonomska snaga

Neposredno nakon Drugog svetskog rata, postojao je strah na Zapadu da će sovjetska komandna privreda brzo prestići kapitalistički Zapad. Pesimizam u odnosu na tržišnu privredu i intenzivan industrijski rast SSSR-a, stvorili su strah od potencijalne sovjetske ekonomske dominacije svetom. Par decenija nakon toga, sovjetska ekonomija postala je sklerotična i neefikasna. Haotična tranzicija i niska cena jednog od glavnog izvoznog energenta, nafte, 1990-ih dodatno je oslabila privrednu snagu samostalne Rusije.

Nakon 2000. ekonomska situacija se značajno popravila. Za to je dobrim delom zaslužan skok cene nafte (barel 1999. bio je oko 20$, a sredinom 2000-ih prelazio je i 100$). Međutim, ruska privreda je ostala kao relativno mala u odnosu na ostatak sveta. Kada se danas meri nominalni BDP Rusije, on je značajno manji od privrede Italije, a u nivou je privrede Kanade i Južne Koreje. Osim što joj je privreda mala u odnosu na broj stanovnika, ona nije diversifikovana i zavisna je od međunarodne cene energenata.

S obzirom da su u pitanju fosilna goriva, čija je cena trenutno niska i koji u eri ekologije nemaju perspektivu, ekonomska snaga predstavlja ogroman hendikep za ozbiljnije jačanje Rusije. Posledica toga je da je ruski BDP po glavi stanovnika niži od rumunskog, a tek nešto viši od bugarskog. Za razliku od Kine, koja ekonomsku moć pretvara u političku, Rusija političkim delovanjem i (pokeraškim) blefiranjem maskira svoju objektivnu ekonomsku slabost.

Rusija kao sila u budućnosti

Ukoliko se posmatra Rusija danas, njeno okruženje, relativna vojna i ekonomska snaga i struktura, nema perspektivu. Kada se na to doda demografija i tendencija opadanja broja stanovnika, kao i raširena korupcija, šanse da se snaga Rusije poveća su minimalne. Naročito kada se uporedi snaga Rusije danas sa snagom Zapada i ostatka sveta.

Na čelu ove države nalazi se sposobni autoritarac, koji je usisao kompletnu političku moć u toj državi, ali koji će uskoro ući u osmu životnu deceniju. U slučaju promene na čelu, postoji pitanje da li će i kako sledeći lider popuniti ovaj politički vakuum. Loša tranzicija vlasti ili neadekvatan naslednik mogu samo aktuelno opadanje ubrzati.

Vladimir Putin

Domaće metafore o pokerašima i šahistima nemaju utemljenja i više su mehanizam za izbegavanje realnosti od strane rusofilske javnosti. Realnost je da je Rusija sila u postepenom opadanju, čiji će i politički uticaj paralelno opadati kroz vreme, u praksi ruši fundamente domaćeg rusofilstva.

To rusofilstvo je bazirano na pretpostavci da Srbija vrši otpor prema Zapadu na svoju štetu u nadi da će Zapad implodirati u nekom momentu, a Rusija ojačati i zatim da Srbija ima benefit od te promene. Međutim, u poslednjih 30 godina Zapad se samo širio na istok, a ruski uticaj dugoročno slabi, pa i u regionu Zapadnog Balkana. S obzirom da će Rusija imati sve manje Srbiji da ponudi, a štete antizapadne politike mogu biti sve veće, osnovni aksiomi rusofilske politke biće poništeni. Međutim, taj deo domaće scene to neće prihvatiti i radije će zidati paralelnu sliku nesalomive Rusije za domaću javnost.

Tekst je originalno objavljen na portalu Talas.rs 05.05.2021.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Slični tekstovi

Džo Bajden i Vladimir Putin na sastanku u Ženevi
Rusija
Nikola Gajić
Da li Bajden i Putin mogu do nuklearnog razoružanja?

Od kako je ugovoren stastanak Vladimira Putina i Džoa Bajdena sve češće možemo da pročitamo ili čujemo o ovom starom militarističkom i idološkom polaritetu, ali i da prisustvujemo ponovoj popularizaciji termina “Hladni rat”. Kao glavna odlika perioda Hladnog rata jeste nuklearno oružje. Već sedam decenija ovo oružje čvrsto stoji na tasovima vage koja meri snagu svetskih sila, ali i uspešno čini da jedan od ova dva tasa ne prevagne, već održavaju stalni balans moći i balans straha.

Nastavi čitanje »
G7 lideri - kantei.go.jp
Evropska unija
Dimitrije Milić
Zašto je ovogodišnji G7 samit udarac za Kinu

Od kada je stupio na dužnost, američki predsednik Džo Bajden, ponavljao je nekoliko poruka što se tiče spoljne politike. Jedna od njih podrazumeva rivalstvo sa Kinom, koje aktuelni predsednik uokvirava kao borbu između demokratija i autokratija za dominaciju u 21. veku. U svom obraćanju na zajedničkoj sednici oba doma Kongresa, naglasio je svoj ugao gledanja na takmičenje sa Kinom kao svojevrstvan vid ideološke borbe. “Moramo dokazati da demokratija i dalje funkcioniše. Da naša vlada i dalje radi – i može da isporuči rezultate ljudima“, rekao je tokom obraćanja na Kapitol Hilu.

Nastavi čitanje »
Rudnik uglja
Sjedinjene Američke Države
Dimitrije Milić
Da li su uglju u Americi dani odbrojani?

Pre tačno sto godina, u Zapadnoj Virdžiniji u toku je bio najveći oružani ustanak u Americi od građanskog rata Unije i Konfederacije. Više hiljada ljudi sa puškama i nekoliko mitraljeza sukobilo se sa federalnim snagama, koje su do kraja 1921. ipak uspele da uguše ovu pobunu. U pitanju su bili takozvani “ratovi oko uglja”, koji su u državi Zapadnoj Virdžiniji najviše eskalirali.

Nastavi čitanje »