Nekada se optimistično smatralo da će G20, s obzirom da okuplja glavne ekonomije i Zapada i Istoka, postati kakav “izvršni odbor za svetsku ekonomiju“, ali ovaj forum za sada ostaje grupa za diskusiju i koordinaciju između najvećih ekonomija današnjice.
Od svih “G” grupacija, najvažniju ulogu će i dalje igrati ona koja formalno i ne postoji – takozvana “G2”. G2 čine samo dve države – SAD i Kina. Ove dve države predstavljaju više od 40% svetskog BDP-a i 50% svetskog vojnog budžeta. Iako se sa izrazom otvorenije koketiralo u diplomatskim krugovima dok su na vlasti bili Hu Đintao i Barak Obama, G2 ne predstavlja savez ili forum za diskusiju; G2 predstavlja odnos između ove dve države, odnos čija će priroda odlučivati o geopolitičkoj budućnosti sveta.
Povezanost dve najveće privrede i rizici
Ne tako davno, mislilo se da su Sjedinjene Države i Kina neraskidivo povezani: od integrisanih lanaca snadbevanja čija vrednost se 2018. godine procenjivala na 738 milijardi dolara, do toga da su američke investicije u Kini dostigle cifru od 116 milijardi. U suprotnom smeru otišlo je 60 milijardi dolara, zajedno sa preko 360 000 kineskih studenata koji pohađaju američke univerzitete i doprinose i na ovaj način američkoj ekonomiji.
Njihova povezanost otpočela je ulaskom Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO), odlukom koju je bivši predsednik SAD Bil Klinton nazvao “najvažnijim međunarodnim događajem“ svog mandata. Verovalo se da bi dalja ekonomska povezanost umanjila šanse za potencijalni sukob između dve sile; ove ideje su uobličene kroz pojam takozvanog “STO konsenzusa”.
Međutim, u poslednjih pet godina postali smo svedoci kolapsa ovog konsenzusa i deterioracije odnosa između “G2”. Blisku ekonomsku saradnju su zamenili trgovinski ratovi i odvajanje ekonomija, vojna modernizacija i agresivna retorika.
Od ulaska u STO, Kina je ostvarila veoma zavidan ekonomski progres. Poređenja radi,u jeku SARS epidemije 2002. godine, Kina je predstavljala samo 4% svetske ekonomije, dok danas, dok traje borba sa SARS COV-2, taj procenat je četiri puta veći. U prošlom tekstu smo analizirali kako će demografija predstavljati jednu od glavnih “kočnica” daljem kineskom razvoju, dok ćemo se u ovom fokusirati na drugi veliki problem Kine u njenom pohodu da postane supersila: energetsku zavisnost i nestabilnost.
Energetska mapa Kine
Za državu koja je ubrzo posle reformi 1980-ih godina prošlog veka postala “fabrika sveta”, energija igra veoma važnu ulogu. Rastući životni standard u Kini ište još energenata za nove fabrike, avione, automobile, nove infrastrukturne projekte. Tokom 2009. godine Kina je pretekla Ameriku i postala najveći konzument energenata na svetu; danas se ¼ svih energenata potroši u Kini. Ova potražnja će nastaviti da raste i u budućnosti, ali u dosta manjem obimu s obzirom da će se kineska ekonomija postepeno okrenuti ka uslužnom sektoru.
Energetski profil Kine se umnogome razlikuje od američkog i evropskih profila. Kina se primarno oslanja na fosilna goriva (85% ukupne potrošnje) i pre svega na ugalj (60%), za razliku od SAD čija je zavisnost od uglja (11%) gotovo stvar prošlosti.
Posle takozvane “škriljac revolucije” Sjedinjene Države svoje energetske potrebe većinski namiruju uz pomoć nafte i prirodnog gasa domaće proizvodnje (37% i 32%), dok geopolitička realnost vezuje Kinu za ugalj, kao jedini siguran domaći izvor energije.
Rapidan ekonomski razvoj Kine pratila je i povećana potreba za energentima. Već 1993. godine je došlo do pravog istorijskog događaja – Kina je postala neto uvoznik nafte. Od tada, “Srednje kraljevstvo” će ubrzano postati zavisno od uvoza energenata.
Od njenog ulaska u STO, kineska potrošnja nafte se povećala 250%. Tehnološka modernizacija je dovela i do toga da Kina počne sa eksploatacijom svojih naftnih resursa i postane osmi najveći proizvođač nafte na svetu sa gotovo 4 miliona proizvedenih barela nafte po danu. Međutim, potražnja je daleko veća od domaće ponude, stoga danas u 2021. godini Kina uvozi više od 75% kako bi namirila svoje naftne potrebe.
Rizična plovidba
Glavni fokus je ne samo na pukom visokom procentu nafte koju Kina uvozi, već i kako i odakle ta nafta stiže. Iako Kina deo nafte nabavlja iz Malezije i Indonezije, najveći udeo njenih potreba stiže sa Bliskog Istoka. Tankeri sa kineskom naftom po napuštanju Persijskog zaliva i uvek rizične iranske zone uticaja (ali i Bahreina koji je dom pete američke flote i Omana koji je tradicionalni američki saveznik) stupaju u vode Pakistana.
Dok je Pakistan prisan saveznik Kine, Indija to sigurno nije, naročito nakon pograničnih čarki 2020. godine; te siguran prolaz energenata zavisi ne samo od odnosa dve države koje su vodile 4 rata u poslednjih 80 godina, već i od toga da samoj Indiji ne bude u interesu da preseče kineske lance snadbevanja.
Ovi strahovi traju punih 2000 milja sve dok tankeri ne prođu ostrva Andaman i Nikobar (indijsku vojnu zonu), i u narednim decenijama će biti sve opravdaniji kako Indija bude nastavljala sa primenom svog tumačenja Mahanove pomorske doktrine.
Svi energenti koji stižu iz Istočne Afrike i Bliskog Istoka se na kraju slivaju u Južno kinesko more i dolaze do tačke gušenja – Malajskog moreuza. “Malajska dilema“, problem na koji je upozorio bivši kineski predsednik Hu Džintao još 2003. godine, nekoliko meseci nakon što su SAD izvršile invaziju na Irak. Hu je upozoravao na “određene sile” koje bi mogle da direktno obustave lance snadbevanja naftom i jednim udarcem da u potpunosti paraliziju kinesku ekonomiju.
U vojnim igrama fokusiranim na potencijalnu tajvansku krizu, kineski lideri razmatraju ovu opciju. U slučaju da Tajvan proglasi nezavisnost, a Kina vojno reaguje, SAD bi zahvaljujući svojim saveznicima sa lakoćom mogle da zatvore Malajski moreuz i primoraju Kinu na povlačenje ili kompromis. Geostrateška važnost Malaje će samo rasti u budućnosti, budući da ona postaje i glavna tranzitna ruta ne samo nafte u Jugoistočnoj Aziji, već i prirodnog gasa, koji postaje sve veći deo kineske energetske slagalice.
Izazovi energetske zavisnosti
Zima 2017. godine je bila daleko hladnija nego što su prognoze najavljivale, što je za posledicu proizvelo energetsku krizu na severoistoku zemlje. Škole, obdaništa i bolnice su ostale bez struje i grejanja, te je bila neophodna brza reakcija režima. Jedini energent koji je mogao brzo da se uveze u dovoljnim količinama je bio tečni prirodni gas (TPG), čije su cene dostizale svoje maksimalne vrednosti u ovom vremenskom periodu. Ova kriza je ozbiljno poljuljala KPK, nateravši Peking da investira više u domaću proizvodnju TPG-a. Uvoz iz centralne Azije se povećao i dobar deo TPG-a stiže pomoću “ Moći Sibira “, gasovoda koji povezuje Rusiju i Kinu.
Šta je sa zalihama koje krije samo Južno kinesko more? Trenutna proizvodnja iz samog Južnog kineskog mora iznosi oko 900 000 barela dnevno, što je manje od 1% svetske potrošnje u 2019.
Šta budućnost nosi? Najoptimističnija procena potiče od kineskih izvora koji procenjuju da bi još trebalo otkriti 125 milijardi barela rezervi – otprilike sličnu količinu koju poseduju Irak i Kuvajt. Ostale projekcije su mnogo niže. Američka Uprava za energetske informacije procenjuje oko dvanaest milijardi barela neotkrivene nafte, što odgovara procenama ostalih međunarodnih naftnih kompanija.
Geostrateška važnost Malaje će samo rasti u budućnosti, budući da ona postaje i glavna tranzitna ruta ne samo nafte u Jugoistočnoj Aziji, već i prirodnog gasa, koji postaje sve veći deo kineske energetske slagalice.
Mogući sukobi oko potencijalnih resursa su najverovatniji sa južnim susedom Vijetnamom. Tokom 2014. godine flota kineskih tegljača je odvukla ogromni HD-981, čudo tehnologije specijalizovano za bušenje i na dubinama preko 3000 metara, samo 120 milja od obale Vijetnama. Vijetnamska mornarica je ubrzo uputila 30 brodova kako bi se sukobili sa kineskom ekspedicijom. U periodu od dva meseca korišćeni su vodeni topovi, pucnji upozorenja, brodovi su se sudarali jedni sa drugima. Masovni protesti su izbili u obe države a otvoren sukob je izbegnut samo zato što se HD-981 naprasno povukao nakon završetka istraživanja.
Ovaj događaj, zajedno sa Skarboro incidentom između Kine i Filipina koji je dospeo do samog međunarodnog suda pravde u Hagu, predstavljaju samo neke od razloga za rapidnu militarizaciju kineskih suseda. Pored Vijetnama, Filipina i Malezije, daleko moćnijih Japana i Južne Koreje i uvek prisutnih Sjedinjenih Država, “Malejska Dilema” će još dugo vremena biti noćna mora za kineske lidere.
